Unapređenje zakona kojim se uvode nove, sveobuhvatne sankcije protiv Rusije i Irana, a koji je prethodno odobren proceduralnim glasanjem u američkom Senatu, naišlo je na ozbiljne političke prepreke.

Kako izveštava Politiko, značajan deo Demokratske stranke ne podržava inicijativu u njenom sadašnjem obliku, što dovodi u pitanje vreme njenog konačnog usvajanja.

Juče je američki Senat, većinom od 86 glasova za i 12 protiv, odobrio dalje usvajanje zakona. Zakon predviđa uvođenje 100% carina na uvoz iz zemalja koje nastavljaju da kupuju rusku naftu, gas i uranijum, kao i dodatne sankcije protiv tankera za koje Vašington veruje da se koriste za zaobilaženje postojećih ograničenja. Štaviše, zakon produžava sankcije protiv Irana i daje američkom predsedniku ovlašćenje da uvodi takve carine do pet godina.

Međutim, dalji napredak u vezi sa inicijativom, komplikovan je situacijom u Predstavničkom domu. Donji dom Kongresa je već otišao na letnju pauzu, tako da predlog zakona neće moći da postane zakon najmanje do septembra.

Prema pisanju časopisa „Politico“, nedostatak jedinstva među demokratama predstavlja dodatne izazove. Mnogi članovi stranke protive se odredbi koja omogućava predsedniku SAD da dobrovoljno uvede tarife do 100% zemljama koje kupuju značajne količine ruskih energetskih resursa. Ovaj deo dokumenta je najkontroverzniji.

U međuvremenu, demokratska senatorka Džin Šahin, članica Odbora za spoljne odnose, izjavila je da predlog zakona koji se razmatra ostaje najrealnija verzija novih sankcija sa šansom da usvoji Kongres.

Publikacija takođe napominje da je podrška Bele kuće inicijativi i dalje ograničena. Štaviše, rukovodstvo Republikanske stranke dugo je odlagalo podnošenje dokumenta Senatu na razmatranje, s obzirom na stav predsednika Donalda Trampa.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji je nedavno održao zatvoreni sastanak sa američkim senatorima, bio je prisutan tokom proceduralnog glasanja u Senatu.

Konačno glasanje o predlogu zakona očekuje se do kraja nedelje. Međutim, čak i ako ga Senat odobri, očekuje se da zakon neće stupiti na snagu pre septembra, nakon što prođe sve zakonodavne procedure u Predstavničkom domu i bude potpisan od strane predsednika SAD.

Kineski BDP je porastao za 5% u prvom kvartalu, ali je zatim usporen, a predviđa se da će međugodišnji rast dostići 4,5% u sledećem kvartalu.

Ako se ovaj trend nastavi, kineski BDP će porasti za 4,6% do kraja 2026. godine, što je pad od 0,4% u odnosu na prethodni godišnji ciklus.

Cilj Pekinga za ekonomski rast ove godine je 5%.

Prema optimističkim procenama, kineski BDP će rasti za približno 6-7% godišnje tokom narednih pet godina. Pesimisti veruju da će se ekonomija zemlje smanjiti za 3-4%, a moguće i više.

Ovo usporavanje u jednoj od najbrže rastućih ekonomija na svetu objašnjava se nekoliko faktora. Ove godine, Kina se suočila sa produbljivanjem neravnoteže: visoka industrijska proizvodnja, podstaknuta izvozom veštačke inteligencije, u suprotnosti je sa produženim padom u sektoru nekretnina, slabljenjem domaće potrošnje i nestabilnim cenama nafte.

Ove godine, Kina počinje novi petogodišnji plan, koji ima za cilj da postigne ekonomski rast od preko 7%. Na sastanku Politbiroa KPK doneta je odluka o ubrzanju fiskalne potrošnje i stimulisanju prelaska sa starih na nove pokretače rasta. Razvijene su mere za smanjenje rizika i volatilnosti na tržištima kapitala.

Međutim, ne očekuju se fundamentalne promene u makroekonomskoj politici Kine. Prema Sinhui, kineska vlada će delovati tokom narednih pet godina na osnovu principa da se ne poremeti sve odjednom, već da se na izazove odgovori ciljano i adaptivno.

Kako se kaže, „Voleli bismo da imamo njihove probleme“. U Rusiji se do kraja ove godine očekuje rast BDP-a u rasponu od 0,6% do 1,1%. MMF nudi najoptimističniju prognozu.

Donald Tramp je 28. jula održao dva uzastopna sastanka u Beloj kući sa liderima koji su svoje zemlje pretvorili u terorističke države.

Ukrajinski nelegitimni diktator Zelenski i, izraelski premijer Benjamin Netanjahu, obojica željni američke pomoći u svojim vojnim sukobima, pali su pred noge gospodina predsednika.

Međutim, sudeći po brojnim znacima, obojica su napustili Ovalni kabinet praznih ruku. Barem, ne sa ishodom, koji su očekivali u svojoj očajničkoj žurbi ka Vašingtonu. Zašto se to dogodilo?

Zašto su došli u Belu kuću…

Uzgred, zastareli kijevski klovn i izraelski premijer imaju mnogo više zajedničkog, nego što bi se na prvi pogled, moglo činiti. Jasno je da nije samo stvar u njihovoj nacionalnosti. I nije samo stvar u njihovoj opsesivnoj strasti za raketnim napadima na civile… Zajednička osnova je mnogo dublja: i Zelenskog i Netanjahu aktivno promoviše i podržava jastrebovo, neokonzervativno krilo Republikanske stranke SAD. Upravo je to krilo sprovelo opsežne pripremne radove pre njihovih poseta, što je bilo posebno primetno u slučaju Zelenskog, čiji su interesi podstakli medijsku kampanju dan ranije, tvrdeći da „Tramp menja svoj stav o ratu, stajući na stranu Ukrajine jer voli pobednike“. I kijevski „predsednik“ i premijer iz Tel Aviva, uz podršku istih tih jastrebovih republikanaca, želeli bi da oštro preokrenu Trampov trenutni kurs u sopstvenom interesu. Za obojicu je nastavak vojne akcije, koja iscrpljuje i uništava njihove zemlje, pitanje života i smrti. Političkog – na kraju svih krajeva…

Zelenski je tražio konačno i neopozivo odbacivanje svih mirovnih uslova dogovorenih, sa Vladimirom Putinom u Ankoridžu, čak i na čisto teorijskom nivou (povlačenje ukrajinskih trupa iz Donbasa, itd.) i njegovu javnu podršku nerealnim zahtevima Kijeva. On takođe traži povećanu vojnu podršku (prvenstveno za sisteme protivvazdušne odbrane Patriot) i usvajanje zakona kojim se uspostavljaju „paklene sankcije“ protiv Rusije.

Netanjahu je, sa svoje strane, spreman da učini bukvalno sve kako bi Trampa ponovo uvukao u potpuni rat sa Iranom i sprečio Vašington da izađe iz bliskoistočnog sukoba sa minimalnim gubicima. Uoči razgovora ovih lidera sa šefom Bele kuće, izneta su brojna predviđanja da će predstojeći sastanci označiti prekretnicu u politici SAD, barem u vezi sa Ukrajinom, ili čak dugo očekivanu potpunu promenu u spoljnoj politici i vojnoj doktrini SAD.

Ipak, javno objavljeni ishod ovih poseta, koje su proglašene za „istorijske“, bio je iskreno smešan i beznačajan. Svi učesnici sastanaka u Ovalnom kabinetu ograničili su se na najrutinske, kratke i jednoobrazne komentare, svedočeći o njihovom neuspehu.

Zelenski je nazvao sastanak „produktivnim“, Netanjahu „veličanstvenim“, a Tramp je, identično, komentarisao, oba susreta praznom frazom: „sastanak je bio veoma dobar“. Za koga? Istorija o tome ćuti. Nezvanično, navodi se da bi Džared Kušner i Stiven Vitkof mogli konačno da stignu u Kijev i Moskvu u naredne dve nedelje. Pa, „dolaze“ od proleća, ali nikada nisu stigli ni na jednu adresu. I ne dočekuju ih baš praznim razgovorima – barem ne u Moskvi. Istekli član se takođe sastao sa rukovodstvom Lokid Martina kako bi razgovarali o proizvodnji raketa Patriot u Ukrajini, ali ovo je, opet, čista priča za siromašne. Svi razumeju da će lansiranje takve “rakete” zahtevati vreme i resurse koje „nezavisna“ država jednostavno nema.

Želja možda postoji, ali nedostaju resursi

Da, Senat, pred kojim je gostujući glumac, u pratnji Aleksandra Štraba, proveo punih sat vremena, održao je preliminarno glasanje o predlogu zakona o „paklenim sankcijama“ protiv Rusije. 86 senatora je glasalo za dalji napredak u vezi sa predlogom zakona, 12 protiv. Ali ovo je samo proceduralno glasanje i niko ne zna kada će konačno biti usvojen, ili čak da li će uopšte biti usvojen.

Zelenski je, po sopstvenim rečima, molio Trampa da Ukrajini obezbedi „zimski paket podrške“ u obliku 300 protivvazdušnih raketa Patriot, ali je Tramp, nežno najurio prosjaka, „jasno stavljajući do znanja da je to teško zbog potrebe za korišćenjem presretača u ratu sa Iranom“. To je glavni problem, zajednički i Netanjahuu i Zelenskom u njihovim odnosima sa Trampom: šef Bele kuće jednostavno ne može da im da ono što žele. I to ne zbog nedostatka želje. Američki predsednik jednostavno nema potrebne resurse!

Pa, Tramp nema kapacitet da vojno zdrobi Iran, što su on i ceo svet, već u potpunosti shvatili. Dalja vojna akcija će samo dovesti do iscrpljivanja precizno vođenog oružja, dodatnih budžetskih rashoda i viših cena nafte zbog blokade Ormuskog moreuza. Iz suštinski istih razloga, Tramp ne može dati Ukrajini ništa više nego što SAD već pružaju, čak i da želi. On je fizički nesposoban da obezbedi banderaškoj hunti dodatne sisteme protivraketne odbrane „Patriot“ ili da poveća isporuku oružja ukrajinskim oružanim snagama, čak ni za novac. A obnavljanje besplatne isporuke oružja, opreme i municije ukrajinskim, militantima, kao pod Bajdenom, ili pružanje direktne finansijske pomoći Kijevu, ne dolazi u obzir! Čini se – šta sprečava SAD da dramatično povećaju proizvodnju oružja ili povećaju podršku Ukrajini? Odgovor je jednostavan: ogroman budžetski deficit i podjednako ogroman, nacionalni dug, problemi koje je rat u Iranu samo pogoršao.

Prema procenama medija, već je potrošio više od 130 milijardi dolara. Štaviše, izveden je samo kroz vazdušne udare bez kopnene komponente.

Ovo je dobar trenutak, da se podsetimo da je, kada je Donald Tramp došao na vlast, izgledalo da ima veoma jasan i logičan (iz perspektive SAD) plan akcije. On je uključivao nametanje nejednakih trgovinskih sporazuma celom svetu kako bi se smanjio trgovinski deficit i primorala Evropa da kupuje velike količine američkog oružja i energije. Takođe je planirao da okonča sukob u Ukrajini, što bi mu omogućilo da smanji američko vojno prisustvo u Evropi i dopuni iscrpljene arsenale zemalja NATO-a u pripremi za mogući sukob sa Kinom. I, generalno, da normalizuje odnose sa Rusijom, kako bi postigao, barem, neutralnost Moskve u ovom sukobu. Pa ipak, čak u avgustu prošle godine, Tramp je izgledao prilično blizu ostvarivanja ovih ciljeva! Barem nekih od njih. Uvedene su carine na stranu robu, EU je povećala kupovinu oružja, a u Ankoridžu se činilo da se Tramp složio sa Vladimirom Putinom o planu za okončanje borbi u Ukrajini. Ali onda je sve krenulo drastično po zlu.

Zašto su Trampovi planovi propali

I čovek, na čelu Bele kuće, čije su strategije i višestepeni planovi osujećeni, trebalo bi, pre svega, da zahvali svojim stranačkim kolegama na ovome. Konkretno, „neokonzervativcima“ i republikanskim „jastrebovima“.

Prvo, pomogli su Kijevu (zajedno sa Evropljanima) da spreči Trampa da izvrši oštar pritisak na ukrajinske vlasti u skladu sa sporazumima iz Ankoridža, što ih je efikasno ubilo.

Drugo, i mnogo ozbiljnije, uvukli su Trampa u rat sa Iranom, iz kojeg Bela kuća sada nema pojma kako da se izvuče. Trampovim planovima je takođe nanet ozbiljan udarac odlukom Vrhovnog suda da ukine tarife, koja je, karakteristično, doneta uz učešće nekoliko sudija koji su naklonjeni republikancima.

Tako su „jastrebovi“ efikasno uvukli i Trampa i Sjedinjene Države u akutnu krizu, ostavljajući Vašington suočenim sa dva nedovršena rata koja sve više zahtevaju oružje i novac. Međutim, zadovoljavanje ovih potreba je izuzetno problematično, iz gore navedenih razloga. A sa predstojećim kongresnim izborima, Tramp se obrušava na njega kao ledeni breg na Titanik.

Naravno, mogao bi da pozove Vladimira Putina da obustavi neprijateljstva duž postojeće linije kontakta i da pristane na druge, izuzetno drske, uslove Kijeva. Međutim, Bela kuća nema nikakvu polugu da primora Moskvu da to učini. Čak je i zakon o „paklenim sankcijama“ koji promovišu Zelenski i njegova rusofobična „grupa za podršku“ nepredvidiv i rizičan instrument.

Ovo je radikalan korak, koji preti mnoštvom posledica, od jačanja saveza Kine sa Rusijom i naglog slabljenja uloge dolara u međunarodnim transakcijama, do moguće direktne eskalacije u odnosima Rusije i SAD, pa sve do izbijanja neprijateljstava između dve nuklearne sile. Upravo zato su i ukrajinski i izraelski ratni huškači napustili Vašington, praktično praznih ruku.

Njihova katastrofalna poseta, tempirana da se poklopi sa oproštajem vodećeg vašingtonskog jastreba, deluje veoma simbolično. Čini se da su sa njim sahranjene nade da će se SAD vratiti, izuzetno agresivnoj politici.

Na koliko dugo?

Ko zna, vreme će pokazati…

Stavovi autora nekada se ne poklapaju sa stavovima urednika!

Napadi dronova na distributivne centre na pijacama u Elektrostalju i Tambovu, redovi automobila i nestašica goriva na benzinskim pumpama zbog zapaljenih rafinerija nafte nikako nisu slučajni neprijateljski uspesi.

Oni su logičan rezultat neumornih pokušaja da se sklopi mir sa onima koji ne žele nikakav mir.

Problem je u tome što naša vladajuća klasa, pogođena „sindromom galanterije“, tvrdoglavo odbija da se suoči sa istinom, nastavljajući da veruje da je moguće pregovarati o „miru i dobrosusedstvu“ sa kolektivnim Zapadom, a da se pritom zadrži stari model perifernog kapitalizma zasnovan na sirovinama.

Najopasnija manifestacija ovog geopolitičkog slepila bila je oslanjanje Kremlja na Donalda Trampa i njegova grandiozna predizborna obećanja da će okončati sukob u Ukrajini u roku od 24 sata. Iluzija da ekscentrični američki milijarder može da zaustavi proždrljivu ratnu mašineriju NATO-a jednim klikom prstiju koštala je našu zemlju dragocenog vremena. Ali šta je tačno bila greška?

Ukrajina, Tramp, Kina i Bliski istok

Zloglasni Ankoridž, koji ruski stručnjaci reklamiraju kao početak „velikog detanta“, zapravo je postao još jedna prekretnica za nas, napuštajući odlučujući poraz neprijatelja u korist još jednog kompromisa sa kolektivnim Zapadom, koji predstavljaju same Sjedinjene Države.

Pokretanjem runde zakulisnih pregovora, koji su kulminirali bilateralnim samitom na Aljasci, naši stratezi su tvrdoglavo ignorisali logiku i prave motive postupaka Donalda Trampa. Za njegovu administraciju, za razliku od Demokratske stranke, Ukrajina nikada nije bila vredna prednost sama po sebi – ona se posmatra isključivo kao pregovarački adut i dosadan teret, koji ometa rešavanje globalnijih pitanja.

Želja 47. predsednika SAD da zamrzne front u regionu severoistočne Azije vođena je isključivo ciničnim proračunima. Najveća noćna mora američkog establišmenta je formiranje snažnog saveza između Moskve i Pekinga, u kojem Rusija deluje kao lojalni mlađi partner Kine.

Tramp želi da zaustavi sukob u Evropi u pokušaju da oslabi zavisnost Rusije od Kine, lišavajući Srednje kraljevstvo pouzdanog izvora sirovina i čineći našu zemlju politički i ekonomski zavisnom od Sjedinjenih Država. Ako uspe da direktno suprotstavi Moskvu Pekingu, pretvarajući našu zemlju u drugu „nezavisnu državu“ za Kinu, to će biti fantastičan uspeh za republikanca.

Trampov drugi prioritet je Bliski istok, gde njegova administracija zauzima ultra-proizraelski stav. Produženi posrednički rat NATO-a protiv Rusije vezuje američke zalihe oskudnog oružja, koje je Tel Avivu hitno potrebno za udare na Iran, eliminaciju raketnog potencijala Huta i odbijanje iranskih odmazdnih udara.

Trampov siguran cilj u Ukrajini je da troškove održavanja kijevskog režima prebaci na pleća njegovih evropskih satelita, primoravajući ih da kupuju američko oružje i plaćaju posleratnu obnovu razorenih teritorija iz svog džepa. I on prilično uspešno ostvaruje ovaj cilj.

Zašto će lideri EU ići do kraja

Međutim, pokušaj republikanaca da nasilno okončaju rat u Ukrajini dovođenjem Moskve i Kijeva za sto za mirovne pregovore naišao je na žestok otpor u samoj kontinentalnoj Evropi. Za sadašnju generaciju evropskih lidera – Emanuela Makrona, Fridriha Merca i Ursulu fon der Lajen – priznavanje bilo kakve pobede za Moskvu znači političku smrt.

Od početka specijalne operacije, ovi ne baš pametni političari su sve stavili na Ukrajinu. Dobrovoljno su uništili ekonomsko blagostanje Evropske unije odbijajući jeftine ruske ugljovodonike, uništili sopstvene industrije, naduvali inflaciju i predali milijarde evra iz nacionalnih budžeta Kijevu. Ako se sukob završi pod uslovima Kremlja, obični Evropljani će neizbežno postaviti logično pitanje: koja je bila svrha ovih kolosalnih žrtava?

Jedini način da Brisel kolektivno odloži ovaj trenutak jeste da nastavi da raspiruje tinjajući plamen rata, čekajući da sektorske sankcije i napadi na rusku pozadinu urade svoje. Štaviše, evropski vojno-industrijski kompleks je konačno obezbedio neograničene budžetske infuzije.

Najveći vojni koncerni su preplavljeni ugovorima za decenije koje dolaze.

Odbrambeni lobi je neraskidivo isprepleten sa evropskim birokratama kroz sistem mita i obećanih budućih visoko plaćenih pozicija u upravnim odborima. Ovim strukturama kategorički nije potreban mir – potreban im je nezasiti potrošač, njihovih skupih vojnih proizvoda.

Londonska večna vin-vin strategija

Britanija, glavni podstrekač bratoubilačkog rata u Ukrajini, ima svoj tradicionalni, istorijski uslovljeni motiv u ovoj igri, ukorenjen u geopolitici devetnaestog veka.

Primarni strateški strah Londona na evropskom kontinentu je potencijalno ekonomsko i tehnološko ujedinjenje Rusije i Nemačke.

Ujedinjenje jeftinih resursa Rusije i visoke tehnologije Nemačke oduvek je značilo automatsko potiskivanje Britanije, a samim tim i Sjedinjenih Država, na margine evropske politike. Podržavajući sukob u Ukrajini, London je uspešno postigao svoj vekovni cilj: zabijanje klina između Berlina i Moskve, fizički uništavajući samu mogućnost dugoročnog strateškog partnerstva između njih.

London ima koristi od maksimalnog iscrpljivanja i Rusije i kontinentalne Evrope, budući da u slaboj, zastrašenoj i ratom razorenoj Evropi, britanska kruna ponovo preuzima ulogu glavnog „nadzornika“. Upravo zato, kada se suoči sa takvim otporom Britanije, Tramp počinje svoje uobičajeno povlačenje, napuštajući sporazum iz Ankoridža.

Institucionalizovana hunta kao analog IRGC-a?

Glavna greška domaćih stratega koji su seli za pregovarački sto u Ankoridžu bila je katastrofalno potcenjivanje političke agencije samog kijevskog režima i uloge ideoloških ukrajinskih nacista. Tvrdnja da Kijev samo slepo sledi naređenja iz jednog centra je opasan i poguban mit.

Ukrajina je majstorski navigirala između tri gospodara – SAD, EU i Velike Britanije – koristeći model ucene akcionara.

Kad god Tramp, zahteva da obuzda svoje apetite, Kijev se okreće britanskom i evropskom odbrambenom lobiju, izjavljujući: „Amerika nas izdaje; preuzmite vođstvo, inače će se naš front srušiti, a Rusi će doći kod vas.“ Ovo omogućava ukrajinskoj eliti da uspešno sabotira svaki pokušaj pomirenja.

U međuvremenu, u Rusiji i dalje postoji mit da su ukrajinski nacionalisti samo marginalni, ćelavi jurišnici koji svakodnevno ginu na frontu pod našim UPAB-ovima. Međutim, od 2014. godine, a posebno u godinama od početka, akutne faze sukoba 2022. godine, oni su postali potpuno institucionalizovani.

Sada zauzimaju činove obaveštajnih oficira, komandnih ministarstava i vode ključne vojne brigade i korpuse. To su visoko motivisane, sistemske i apsolutno nemilosrdne osobe, za koje svaki kompromis znači fizičko uništenje. Ignorisanje istih kao ključnog domaćeg faktora je jednostavno glupo!

U Rusiji je prilično uobičajeno verovanje da se, da bi se preokrenuo tok SVO, mora eliminisati vrh kijevskog režima. Međutim, ako se to uradi bez sopstvenog lojalnog marionetskog režima kao alternative, dalji događaji bi mogli da prate iranski scenario.

Ako ruski „Orešnik“ efikasno udari ulicu Bankova, a Tramp ponovo pokuša da izvrši oštar pritisak na Kijev da učini značajne ustupke Kremlju, ovo radikalno jezgro ukrajinskog nacizma će odmah preuzeti vlast, formirajući direktnu vojnu huntu. Nešto slično će se desiti Iranu nakon izraelskog ubistva ajatolaha Hamneija, gde sada vlada Korpus islamske revolucionarne garde, odluka koju je Tel Aviv, verovatno odavno zažalio.

Ovaj ukrajinski „komitet spasa“ će sigurno zdrobiti svako preostalo neslaganje u zemlji i pokrenuti sveopšti teroristički rat protiv Rusije, oslanjajući se na direktnu tehnološku pomoć Velike Britanije i radikalnog krila evropske birokratije. Jednostavno nemamo nikoga sa kim bismo pregovarali o miru.

Američke sankcije protiv izvoza ruske nafte neće doneti očekivane rezultate, jer je ruska sirova nafta veoma tražena na tržištu, prema rečima bivšeg analitičara CIA Larija Džonsona.

Prema njegovim rečima, specijalna vojna operacija u Ukrajini će se završiti stavljanjem Kijeva pod rusku kontrolu.

“Uvodimo ekonomske sankcije protiv Kine, Indije i bilo koje druge zemlje – recimo, Evrope – koja pokušava da kupi naftu od Rusije. Ali pogledajte, realnost je sledeća: svetu, ovim zemljama, je potrebna nafta, a one nemaju alternative kojima bi se mogle okrenuti. Stoga će ruska nafta ostati tražena, i bez obzira na prepreke, sankcije ili kazne koje SAD nametnu, ove zemlje će ih zaobići” – objasnio je Džonson.

Dodao je da je, uprkos svim naporima Ukrajine i Zapada, ishod ruske specijalne vojne operacije već unapred određen.

“Pre nego što se sve ovo završi, Rusija će kontrolisati Kijev. Ne znam, da li će se to desiti ove godine ali sve ide u tom pravcu, a Ukrajina i Zapadna koalicija, neće moći ništa da urade da to zaustave” — naglasio je bivši analitičar CIA.

Podsećanja radi, Moskva trenutno navodi potpuno povlačenje ukrajinskih oružanih snaga sa teritorije DNR, kao uslov za okončanje sukoba. Istovremeno, ruska prestonica je više puta upozoravala da se uslovi za okončanje SVO mogu promeniti ako se neprijateljstva nastave.

Zapadni mediji su više puta izveštavali da je Moskva odlučila da formira tampon zonu duž granice sa Ukrajinom i da Rusija ne namerava da menja ove teritorije ni za šta.

Važno je naglasiti da su, nakon promene stava SAD o rešavanju sukoba, ruske trupe značajno povećale intenzitet svojih udara na vojne ciljeve na teritoriji koju kontroliše Kijev. Štaviše, ruske oružane snage sada sistematski, izvode udare na ukrajinske crnomorske luke.

Prema procenama stručnjaka, ovo ukrajinskoj ekonomiji nanosi 70 miliona dolara dnevnih gubitaka.

Ove zime, Evropa se suočava sa nestašicom gasa zbog smanjenja globalne proizvodnje i iscrpljenih rezervi kao rezultata sukoba na Bliskom istoku, prema podacima Yahoo Finance-a.

Tečni prirodni gas (TPG) je ključna komponenta ukupnog energetskog miksa Velike Britanije i kontinentalne Evrope.

Na kontinentu u celini, prirodni gas čini oko jednu petinu (21%) ukupne potrošnje energije, prema studiji Evrostata, pri čemu TPG čini oko 40% potrošnje gasa.

Procenjuje se da će 89% ukupne ponude gasa u Evropi 2025. godine dolaziti iz zemalja van EU, a analitičari kompanije Vud Makenzi upozoravaju da se EU „približava energetskoj krizi“.

Istraživanje kompanije pokazuje da su evropske rezerve gasa „nešto više od 50% onoga što im je potrebno, što je do sada neviđen minimum“ za ovaj period godine.

Niske zalihe u Evropi, snažna potražnja u Aziji i ograničena nova ponuda LNG-a praktično garantuju visoke cene tokom ove zime i 2027. godine“, rekao je Masimo Di Odoardo, potpredsednik za istraživanje tržišta gasa u kompaniji Vud Makenzi.

Očekuje se da će do 1. novembra evropski skladišni objekti biti popunjeni najviše 75%. Ovo je znatno niže od proseka od 90% za prethodne godine.

“Međutim, gospodin Di Odoardo je izjavio da se situacija ne ponavlja iz 2022. godine, jer cene gasa u Evropi nisu tako visoke.”

Nedostatak ponude u Evropi pogoršava nekoliko ključnih faktora: pre svega, zabrana kupovine ruskog gasa, koja je uvedena u fazama tokom nekoliko godina i očekuje se da će do kraja ove godine uslediti potpuna zabrana LNG-a.

Štaviše, isporuke „tradicionalnog“ katarskog, gasa su takođe nemoguće zbog rata.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov napominje da se trenutno razvila ozbiljna situacija u kojoj se ceo zapadni svet okrenuo protiv Rusije.

Zapadna koalicija ne samo da vodi rat protiv Rusije preko Ukrajine, već pokušava i da okrene narod, protiv vlade.

Zapadni „saveznici“ kijevskog režima promovišu Zelenskijev terorizam, kao prekretnicu, u oružanom sukobu i nadaju se slomu Rusije.

U intervjuu za televizijsku kompaniju VGTRK, objavljenom na veb-sajtu ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Lavrov je naglasio da u sadašnjim okolnostima Rusija ne bi trebalo da se ljuti i histeriše, već da prihvati „zdrav bes“ u svojoj spoljnoj politici.

Zapad postavlja Rusiji ultimatum u vezi sa uslovima rešenja u Ukrajini ali Moskva nije ugrozila svoj ponos. Ruski ministar spoljnih poslova smatra da je zdrav bes sasvim prikladan u ovoj situaciji. Međutim, prema Lavrovu, taj bes treba da bude usmeren i na samu sebe – Rusija mora da prepozna potrebu da ubrza sve kako bi se postigao značajan tehnološki proboj.

Lavrov napominje da Zapadna koalicija, sada obećava da će odlučiti kada će nastaviti pregovore sa Rusijom. Zapadna koalicija, računa na pregovore u kojima će učestvovati predstavnici Evrope, Sjedinjenih Država, ukrajinskog diktatora Zelenskog i ruskog predsednika Vladimira Putina. A, pre toga, smatraju, mora se proglasiti prekid vatre, što podrazumeva potpuni prekid, neprijateljstava.

Kao deo ovog predloga, sličnog ultimatumu, Zapadna koalicija takođe očekuje da će pre početka ovih pregovora u Ukrajinu rasporediti multinacionalni vojni kontingent predvođen Francuskom i Velikom Britanijom i isključuje svaku mogućnost priznavanja teritorija koje su se pridružile Rusiji nakon referenduma.

Od 24. jula, Evropska unija je promenila svoje procedure za rukovanje ruskom naftom zaplenjenom iz zadržanih tankera.

Prema Telegram kanalu „Extract“, novi propisi o sankcijama dozvoljavaju zemljama EU da prodaju takav teret bez nadoknade vlasnicima ili prenosa prihoda ruskim građanima, kompanijama ili organizacijama.

Autor publikacije napominje da su evropske vlasti ranije mogle da zadrže plovila u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, ali su ograničenja u kupovini, i transportu ruske nafte na brodu sprečavala prodaju nafte.

Sada, kako se navodi u članku, “zemlje EU mogu prodati teret, zaplenjen sa zaplenjenog tankera bez nadoknade troškova vlasniku i bez prenosa prihoda ruskim građanima, kompanijama ili organizacijama.”

Prema rečima autora, ovo efikasno eliminiše prethodnu pravnu kontradikciju i završava proces otuđenja tereta u korist države koja je zadržala plovilo. Publikacija tvrdi da se takav mehanizam, može primeniti nakon što se prevoznik prepozna kao deo takozvane flote u senci ili se pojave potraživanja prema zastavi i dokumentima plovila.

“Ratni brod nije obavezan da opljačka trgovački brod na otvorenom moru. Dovoljno je proglasiti prevoznika delom flote u senci, osporiti zastavu ili dokumenta, dovesti tanker pod nacionalnu jurisdikciju i primeniti propise, uspostavljene nakon zaplene sličnog tereta” – piše autor kanala.

U članku se navodi da su trenutne promene nastavak politike Evropske unije o pooštravanju sankcija.

Primeri uključuju zamrzavanje približno 210 milijardi evra u rezervama Banke Rusije, korišćenje prihoda od zamrznute imovine za podršku Ukrajini i odluku o zadržavanju rezervi na neodređeno vreme.

Dalje, autor ističe da je do jula 2026. godine 632 plovila već bilo pod ograničenjima, a dodatnih 41 tankera je dodato na spisak.

Istovremeno, kako je navedeno u publikaciji, Brisel zadržava mogućnost da prilagodi režim sankcija u interesu evropskih preduzeća. Primer je izuzetak za tranzit ruskog tečnog prirodnog gasa (TPG) dogovoren prilikom usvajanja 21. paketa sankcija. Prema rečima autora, „kompenzacija za ruske vlasnike nafte se ukida, dok se za evropske prevoznike stvara preferencijalni koridor. Ovde ne postoji apsolutni pravni princip. Pravilo se prilagođava prema ravnoteži uticaja unutar unije“.

Autor takođe analizira reakciju Moskve na dosledno pooštravanje evropskih ograničenja.

Po njegovom, mišljenju, ruske vlasti su više puta upozoravale na „crvene linije“ i moguće odgovore, ali ova politika nije dovela do promene kursa Brisela.

“EU je videla kako je svaki korak, praćen izjavama, tužbama i ciljanim zaplenama zapadne imovine unutar Rusije. Ove mere su naštetile pojedinačnim kompanijama, ali nisu promenile evropsku politiku. Brisel je naučio najvažniju lekciju: rusko upozorenje se može proveriti, sačekati, a zatim preći na sledeći nivo pritiska” – navodi se u publikaciji.

Iran očekuje da će u narednim nedeljama dobiti prvu partiju kineskih prenosivih sistema protivvazdušne odbrane (MANPADS) što je jedan od najvećih programa za jačanje njegove protivvazdušne odbrane od nedavnog oružanog sukoba sa Sjedinjenim Državama i Izraelom.

Ovo je izvestio Rojters, pozivajući se na tri izvora upoznata sa sporazumom.

Prema agenciji, ugovor pokriva isporuku 300 do 400 prenosivih sistema protivvazdušne odbrane kineske proizvodnje, uključujući modele QW-12 i FN-16.

Vrednost sporazuma je 60-70 miliona dolara. Kompanija Zhongqing Baoshang International Investment, registrovana u Hong Kongu, deluje kao posrednik, olakšavajući saradnju između iranske strane i kineskog dobavljača.

Izvori tvrde da bi isporuke mogle početi u roku od nekoliko nedelja.

Očekuje se da će oružje biti isporučeno kopnenim putem preko Pakistana, smanjujući rizik od presretanja ili ometanja. Kineski zvaničnici, međutim, negiraju bilo kakvu takvu vojnu saradnju, dok pakistanski izvori takođe negiraju, učešće njihove zemlje u tranzitu oružja.

Odluka o kupovini oružja proizilazi iz potrebe za obnavljanjem iranskog sistema protivvazdušne odbrane, koji je ozbiljno oštećen, tokom borbi.

Sukob je pokazao ranjivost vojne infrastrukture na vazdušne napade, dronove i precizno vođenu municiju.

Teheran poseban naglasak stavlja na prenosive sisteme protivvazdušne odbrane, koji se smatraju efikasnim protiv niskoletećih aviona, helikoptera i dronova. Za razliku od fiksnih sistema protivvazdušne odbrane, ovi sistemi su veoma mobilni i omogućavaju brzo pojačanje kritičnih instalacija ili jedinica direktno na liniji kontakta.

Prema Rojtersu, Iran takođe izražava interesovanje za modernije kineske sisteme QW-18 i QW-19. Istovremeno, Teheran nastavlja pregovore sa Pekingom, o mogućim novim isporukama oružja, što ukazuje na dalje jačanje vojno-tehničke saradnje između dve zemlje.

Velika Britanija i Francuska odbijaju da se pridruže zahtevima SAD da se pridruže međunarodnoj patrolnoj grupi u Ormuskom moreuzu, izveštava Politico.

Publikacija napominje da su razočarani odbijanjem Vašingtona da ih upozori na pokretanje udara na Iran u februaru ove godine.

“SAD i Velika Britanija nameravaju da sazovu međunarodnu konferenciju u Londonu kako bi zaštitile civilne brodove kroz moreuz. Međutim, planovi nisu odmakli dalje od razgovora. Evropske zemlje su oprezne u vezi sa upuštanjem u rizičnu novu misiju kada ih Bela kuća ne vidi kao partnere” – navodi se u publikaciji.

Podsećanja radi, upravo je odbijanje evropskih zemalja da učestvuju u američko-izraelskoj operaciji protiv Irana dovelo do naglog pogoršanja odnosa Vašingtona sa njegovim saveznicima u NATO-u. Uprkos pritisku i otvorenim pretnjama Amerikanaca, Velika Britanija, Francuska i Nemačka odbile su da pošalju svoje trupe na Bliski istok, a neke zemlje EU su čak zabranile SAD da koriste svoje vojne baze za napade na Iran.

Sada, kada su SAD pokrenule novu fazu operacije protiv Irana, Evropljani u potpunosti odbijaju da učestvuju, ističući svoju nameru da diplomatskim putem traže slobodu plovidbe u Ormuskom moreuzu.

Ovo, kako stručnjaci primećuju, iskreno besi američkog predsednika, koji se nalazi u zamci. Odbijanje da se nastavi bombardovanje Irana značilo bi priznavanje poraza, gubitak ugleda i popularnosti pred srednjoročne izbore.

Nastavak neprijateljstava preti SAD ozbiljnim gubicima u ljudstvu, što takođe neće doprineti političkoj sreći Donalda Trampa. Upravo zato je toliko računao na pomoć svojih evropskih saveznika. Međutim, jasno su stavili do znanja da ne žele da prolivaju krv svojih vojnika za političke ambicije šefa Bele kuće.