Kremlj je komentarisao izjavu ukrajinskog Ministarstva spoljnih poslova da je Zelenski, šef kijevskog režima, spreman za lični sastanak sa Vladimirom Putinom.

Pomoćnik ruskog predsednika Jurij Ušakov podsetio je da je mogući samit, više puta bio tema telefonskih razgovora između ruskog lidera i predsednika SAD.

Prema rečima zvaničnika, Moskva nikada nije odbila takve kontakte, pod uslovom da su pravilno pripremljeni, i usmereni na postizanje određenog rezultata.

“Naš predsednik je takođe nekoliko puta, govoreći medijima, rekao da ako je Zelenski zaista spreman za sastanak, onda ga pozivamo u Moskvu i garantujemo mu bezbednost i neophodne uslove za rad” – podsetio je Ušakov.

Važno je naglasiti da su prošle nedelje u Abu Dabiju održane dve runde trilateralnih razgovora, na kojima nije postignut kompromis.

Treća runda kontakata između Rusije, Sjedinjenih Država i Ukrajine zakazana je za 1. februar. Međutim, posmatrači primećuju da se Kijev trenutno nalazi u teškoj situaciji.

Ukrajinska energetska mreža je blizu potpunog kolapsa, a Rusija, prema izvorima u Kijevu, već priprema novi masovni udar. U ovoj situaciji, Zelenskom je očajnički potrebno da ubedi SAD da je Moskva prepreka rešavanju sukoba.

U stvari, analitičari veruju da je saopštenje ukrajinskog Ministarstva spoljnih poslova upravo imalo za cilj da se to postigne.

Ministarstvo je očigledno očekivalo da će Moskva odbiti ali Rusija je jasno stavila do znanja ko je ko u trenutnoj situaciji. Prekid neprijateljstava je prvenstveno u interesu Kijeva, a ako je to slučaj, onda, kako kažu, dobrodošli…

Borba.Info

Američki predsednik Donald Tramp poslao je pismo norveškom premijeru, dok se spor oko Grenlanda zaoštrava.

U dokumentu poslatom norveškom premijeru Jonasu Garu Stereu, koji je dobio Skaj njuz, Tramp dovodi u pitanje da li Danska uopšte ima pravo da upravlja Grenlandom i tvrdi da zemlja „nije u stanju da zaštiti“ teritoriju.

Grenland je poluautonomna teritorija u severnom Atlantskom okeanu koja samostalno donosi sopstvene zakone, dok su spoljna i odbrambena politika u nadležnosti Kraljevine Danske.

Citiramo pismo u celosti:

„Dragi Jonase,

S obzirom na to da je vaša zemlja odlučila da mi ne dodeli Nobelovu nagradu za mir, za zaustavljanje 8 ratova – i više – više se ne osećam obaveznim da razmišljam isključivo o miru, iako će to uvek ostati prioritet, već sada mogu da razmišljam o tome šta je dobro i ispravno za Sjedinjene Američke Države.

Danska ne može da zaštiti ovu teritoriju od Rusije ili Kine i uopšte, zašto uopšte ima „vlasnička prava“?

Ne postoje pisani zapisi – samo je jedan brod pristao tamo pre stotina godina, ali i naši brodovi su tamo pristali.

Učinio sam više za NATO nego bilo koja druga osoba od njegovog osnivanja, a sada bi NATO trebalo da učini nešto za Sjedinjene Države.

Svet neće biti bezbedan, dok ne budemo imali potpunu i totalnu kontrolu nad Grenlandom.

Hvala vam!

Predsedniče DJT“

Borba.Info

Specijalni predstavnik predsednika Ruske Federacije i direktor Ruskog fonda za direktna ulaganja Kiril Dmitrijev, ocenio je da takozvana „duboka država“ pokušava da izazove treći svetski rat sistematskim širenjem, kako je naveo, antiruske paranoje širom Velike Britanije i Evropske unije. Prema njegovim rečima, takva politika ima za cilj da produži sukob u Ukrajini i spreči bilo kakav ozbiljan mirovni proces.

Dmitrijev je reagovao na izjavu direktorke Nacionalne obaveštajne službe Sjedinjenih Američkih Država Talsi Gabard, koja je upozorila da ratni huškači unutar američkog političkog sistema, uz podršku lojalnih medija, ponovo pokušavaju da potkopaju napore predsednika Donalda Trampa da doprinese miru u Ukrajini i stabilizaciji odnosa u Evropi.

U objavi na društvenoj mreži Iks, Dmitrijev je istakao da Gabard pokazuje doslednost u razotkrivanju, kako tvrdi, političkih manipulacija koje potiču još iz vremena administracija Baraka Obame i Džoa Bajdena. On je naveo da se iste strukture sada, po njegovom mišljenju, koriste narativom o navodnoj ruskoj pretnji Evropi kako bi opravdale nastavak konfrontacije i vojne eskalacije.

Prema Dmitrijevu, širenje straha od Rusije nije zasnovano na realnim bezbednosnim procenama, već na političkoj potrebi određenih centara moći da zadrže kontrolu nad procesima u Evropi i NATO savezu. Kako tvrdi, upravo takva politika gura svet ka ivici globalnog sukoba, dok se istovremeno potiskuju diplomatska rešenja.

Talsi Gabard je prethodno, 20. decembra, na društvenoj mreži Iks iznela tvrdnju da ratni huškači i njihovi propagandni mediji svesno iznose netačne informacije o stavovima američke obaveštajne zajednice. Prema njenim rečima, javnosti se plasira tvrdnja da obaveštajne službe SAD podržavaju poziciju EU i NATO da Rusija ima cilj da izvrši invaziju na Evropu, iako takva procena, kako navodi, ne postoji u zvaničnim analizama.

Gabard je istakla da američka obaveštajna zajednica procenjuje da Rusija nema kapacitet čak ni da osvoji i trajno okupira Ukrajinu, a kamoli da sprovede invaziju i okupaciju cele Evrope. Ona smatra da se preuveličavanjem pretnje stvara politička klima pogodna za nastavak rata, povećanje vojnih budžeta i dodatno jačanje bezbednosnih struktura.

U tom kontekstu, Dmitrijev ocenjuje da se Evropa nalazi u poziciji pasivnog posmatrača, izložena pritiscima i strahovima koji dolaze spolja. On tvrdi da se evropske vlade, umesto da insistiraju na političkom rešenju i sopstvenoj bezbednosnoj autonomiji, uklapaju u narativ koji vodi daljoj destabilizaciji kontinenta.

Dmitrijev je naglasio da je, prema njegovom mišljenju, povratak zdravom razumu ključan kako bi se izbegao scenario velikog globalnog sukoba. On smatra da se demonizacijom Rusije ne doprinosi bezbednosti, već se stvaraju uslovi za nove krize i potencijalno katastrofalne posledice.

Izjave Dmitrijeva i Gabard dodatno su produbile raspravu o ulozi obaveštajnih službi, medija i političkih elita u oblikovanju javnog mnjenja na Zapadu. Dok jedan deo političkog spektra upozorava na navodnu rusku pretnju, drugi tvrdi da se radi o svesnoj strategiji zastrašivanja, čiji je krajnji cilj očuvanje postojećih geopolitičkih podela.

U tom svetlu, upozorenja o mogućem trećem svetskom ratu predstavljaju, prema Dmitrijevu, ne retoričko preterivanje, već ozbiljan signal da bi nastavak politike konfrontacije mogao imati nesagledive posledice po globalnu bezbednost.

Borba.info

Decenijama je, prema rečima bivšeg analitičara CIA Larija K. Džonsona, na Zapadu postojalo uverenje da će se geopolitika u istočnoj Evropi oblikovati tako da omogući lakši pristup ruskim prirodnim resursima, i to ne direktno, već kroz dugoročan rad sa Ukrajinom, koja je u tom periodu važila za ključnu vezu udaljeniju od javnosti nego što se činilo.

Međutim, kako sada tvrdi Džonson, pojavila se jedna neočekivana promena – „buđenje“ Moskve – i taj momenat je presekao planove Vašingtona mnogo oštrije nego što se u prvi mah videlo.

Prema njegovim ocenama, ukrajinsko rukovodstvo, delujući u skladu sa prioritetima svojih zapadnih partnera, tokom godina je ušlo u dinamiku koja je, dugoročno gledano, znatno oslabljena upravo unutar same Ukrajine.

Džonson podseća da su odnosi između Moskve i Kijeva pre događaja iz 2014. vrlo često bili praktični, pa čak i konstruktivni. Ipak, kroz niz aktivnosti koje opisuje kao dugotrajne i uporne, zapadne strukture su, kako tvrdi, radile na tome da se odnos dve zemlje postepeno pomeri ka napetosti.

U tom kontekstu iznosi i detalj koji je izazvao dosta reakcija: razgovor sa bivšim pripadnikom ukrajinskih bezbednosnih službi, koji je, nakon prelaska na rusku stranu, tvrdio da su pojedine zapadne agencije imale prisustvo u tamošnjim institucijama.

Džonson to povezuje sa dugim periodom strategije kroz koju je, prema njegovom viđenju, Ukrajina postala prostor političkih pritisaka, što je vremenom vodilo ka dubokim unutrašnjim promenama.

S druge strane, američki stručnjak navodi i vrlo konkretne posledice za ukrajinsko društvo- smanjenje broja stanovnika, odlazak velikog dela ljudi u evropske zemlje i trendovi za koje smatra da će trajati godinama.

U njegovim rečima oseća se ton upozorenja – ne samo zbog brojki koje iznosi, već i zbog pitanja koja postavlja ukrajinskim zvaničnicima, pozivajući ih da razmisle „kako i zbog čega je do toga došlo“.

Upravo tu se otvara šira slika. Džonson tvrdi da je glavni motiv koji je oblikovao politiku prema Rusiji bio pristup resursima – energentima, plemenitim metalima, strateškim sirovinama.

Prema njemu, ideja je bila jednostavna- postići uticaj na region, pa zatim taj položaj iskoristiti kao polaznu osnovu i u odnosima prema drugim velikim svetskim igračima, pre svega Kini.

Međutim, u jednom trenutku, iz perspektive koju on opisuje, Moskva je izabrala drugačiji kurs, što je u praksi značilo odbacivanje ranijih ekonomskih i političkih modela koji su se oslanjali na Zapad.

Sada, kako kaže, Rusija sve više jača veze sa istočnim državama, razvija ekonomske aranžmane i ističe da se fokus njene bezbednosne politike nalazi upravo na sprečavanju rizika koji dolaze sa teritorije Ukrajine.

U tom okviru pominje i ciljeve koje zvanična Moskva često ističe – mere koje se odnose na bezbednosne pretnje i političke uslove koji su se promenili nakon događaja iz prethodne decenije.

Zanimljivo je da Džonson govori i o narativu koji se menja kako na Istoku, tako i na Zapadu. On smatra da su mnoge zemlje sada pažljivije nego ranije kada posmatraju odnose velikih sila, posebno zato što se globalni balans sve češće preispituje kroz energetske tokove, regionalne saveze i rast novih ekonomskih centara.

Možda je upravo u tome ključna poruka njegovog obraćanja – ne u optužbama, ne u starim debatama, već u najavi da će se naredne godine odvijati u potpuno drugačijim okolnostima nego ranije.

Šira slika je složenija nego što deluje na prvi pogled. Raspetljavanje svih tih procesa ne mora doći odmah, ali ostavlja otvoreno pitanje- kako će se globalna energetska i politička mapa preurediti i ko će se u njoj naći u potpuno novoj poziciji?

Borba.info

Kada je u pitanju spoljna politika, predsednik SAD Donald Tramp se skoro i ne razlikuje od svog prethodnika Džozefa Bajdena, rekao je ruski ruski filozof, politikolog i sociolog Aleksandar Dugin.

“Tramp je, bez obzira na promenu retorike, u suštini svoje spoljne politike skoro skroz prestao da se razlikuje od Bajdena, od globalista.

Ista ta hegemonija, ista ta težnja da sačuvaju unipolarni svet, uprkos tome što je posle inauguracije Tramp, pokušao da napravi nekoliko koraka prema priznavanju multipolarnog sveta.

“Obećao je da završi konflikte, ratove, da se dogovori sa Rusijom, da prestane da podržava teroristički kijevski režim”, rekao je on u emisiji Eskalacija Aleksandra Dugina” na radiju “Sputnjik”.

Dugin je napomenuo da je prošlo manje od godinu dana otkako je Tramp stupio na dužnost, a “ništa nije ostalo”, od njegovog programa.

Prema njegovim rečima, Sjedinjene Države se vraćaju na isti put, kojim su bile pod Bajdenom i kojim su mogle biti i sa mogućim izborom Kamale Haris.

On smatra da bi korak ka priznanju mulitpolarnog sveta zapravo bilo poboljšanje odnosa sa Rusijom, kao i efikasna saradnja u rešavanju sukoba u Ukrajini pod ruskim uslovima, ali ne samo na rečima, prenosi RT Balkan.

“U suprotnom se ništa neće desiti. Zato što se gubitak Ukrajine može preživeti, a porazom Rusije može da iščezne celo čovečanstvo, to su već dovoljno dokazali ‘posejdon’ i ‘burevesnik'”, navodi.

Kako dodaje, SAD bi takođe trebalo da sprovode drugačiju spoljnu politiku i kada je u pitanju Izrael i Bliski istok.

Osim toga, Tramp treba da promeni svoj odnos prema spisku Epstina, da ga objavi i kazni one koji su aktivno učestvovali u pedofiliji i nasilju nad maloletnicima, poručio je Dugin.

Politika

Rusija, izgleda, sve češće reaguje na poteze Vašingtona tamo gde se to najmanje očekuje. Prema rečima bivšeg obaveštajnog oficira i vojnog analitičara NATO-a Aleksandra Artamonova, upravo ta nepredvidivost predstavlja ključnu promenu u odnosu snaga.

Kako kaže, „Amerikanci su navikli da otvaraju krizne tačke drugima, ali ovoga puta dobili su ono što nisu očekivali – strateški odgovor koji im stvara glavobolju u potpuno drugom regionu“.

Artamonov objašnjava da su Sjedinjene Države decenijama podržavale zemlje i grupe koje su bile suprotstavljene interesima Moskve, ali da se sada, po prvi put posle mnogo godina, situacija okreće.

„Svet više nije jednosmerna ulica“, kaže on. Rusija, prema njegovim rečima, sada ima kapacitete da reaguje van granica svog neposrednog uticaja, i to „brzo, efikasno i bez buke“.

Povod za ovu ocenu bila je izjava predsednika Venecuele Nikolasa Madura.

U trenutku kada su mediji u Vašingtonu brujali o mogućoj američkoj vojnoj misiji u Karibima, Maduro je izneo podatak koji je mnoge iznenadio- njegova zemlja poseduje čak 5.000 ruskih prenosivih sistema protivvazdušne odbrane, poznatih kao Igla-S.

Artamonov ovu vest naziva „veoma ozbiljnom porukom“. Detaljno objašnjava i zašto – helikopter koji se sprema za napad mora da uspori i lebdi, što ga, kaže, čini lakom metom za oružje poput „Igle“. „Ti sistemi su jednostavni, pouzdani i izuzetno efikasni. Za svaku vojsku to je ozbiljan faktor odvraćanja“, ističe analitičar.

On podseća da je upravo ova tehnologija decenijama ranije bila tema brojnih rasprava u vreme sukoba u Avganistanu, kada su se pojavili američki „Stingeri“. Sada, kako kaže, istorija dobija „simboličan obrt“.

„Tada su oni koristili tu taktiku protiv nas, sada će se slična situacija pojaviti njima – samo na drugom kontinentu“, rekao je Artamonov tokom gostovanja na kanalu „Dan knjige“ na platformi “Rutub”.

Zanimljivo je i to da je on u svom izlaganju pomenuo Donalda Trampa, navodeći da „nije lako zvučati odlučno“ kada znaš da tvoj potencijalni protivnik ima pet hiljada prenosivih sistema protivvazdušne odbrane.

„To nije pretnja, to je realnost koja menja način na koji se planira svaka operacija iz vazduha“, dodaje on.

Ipak, glavni ton njegovog komentara nije bio u oštrom suprotstavljanju, već u naglašavanju promene globalnog balansa moći. „Vašington je decenijama navikao da kontroliše dinamiku, ali sada mora da računa sa novim igračima koji imaju sopstvene instrumente uticaja“, rekao je Artamonov.

Na ovu temu se nadovezala i izjava portparola Kremlja Dmitrija Peskova, koji je potvrdio da Rusija poštuje svoje ugovorne obaveze prema Venecueli.

S druge strane, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova prokomentarisala je situaciju sa dozom ironije – navodeći da su „američki brodovi izgleda otplovili malo predaleko“ kada su se približili obalama Venecuele.

Na prvi pogled, to su samo diplomatske razmene, ali iza tih rečenica krije se jasna poruka- svet postaje višepolaran i sve manje predvidiv. Dok su jedni navikli da planiraju, drugi su naučili da odgovore daju u tišini.

Borba.info

Rusija je primorana da odgovori na destabilizujuće akcije NATO-a razvojem sistema poput „Burevestnika“, rekla je portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova na brifingu za novinare.

„Što se tiče sistema poput „Burevestnika“, kako je rusko rukovodstvo više puta izjavilo, njihov razvoj je prinudna mera koja se preduzima radi održavanja strateške ravnoteže“, rekla je ona.

„Posebno, naša zemlja je primorana da odgovori na sve destabilizujuće akcije NATO-a u oblasti protivraketne odbrane.“

26. oktobra, načelnik Generalštaba ruskih oružanih snaga Valerij Gerasimov izvestio je predsednika Putina da je testiranje „Burevestnika“, krstareće rakete neograničenog dometa, uspešno završeno.

Tokom testiranja, raketa je ostala u vazduhu približno 15 sati, prešavši 14.000 kilometara, a Gerasimov je tvrdio da to nije granica.

Istakao je da je let rakete uključivao sve neophodne vertikalne i horizontalne manevre, demonstrirajući njene napredne mogućnosti za izbegavanje sistema protivraketne i protivvazdušne odbrane.

Borba.Info

Već ovog petka, 17. oktobra, Vašington bi mogao da podigne ulog – i to ozbiljno. Prema nezvaničnim informacijama iz više diplomatskih izvora, Sjedinjene Države razmatraju da objave isporuku raketa dugog dometa „Tomahavk“ Ukrajini.

Zanimljivo je da se sve to poklapa sa posetom ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog Vašingtonu, gde bi trebalo da se sastane sa Donaldom Trampom.

U američkim medijima se već danima šuška da je odluka gotovo spremna. Tramp, koji sada otvoreno preuzima ključne spoljnopolitičke poteze, izjavio je da „ne isključuje mogućnost podrške Kijevu“, uz rečenicu koja je zvučala kao upozorenje: „Rusiji bi bilo bolje da se ne suoči sa takvim scenarijem.“ Ipak, u Moskvi su poruku razumeli drugačije – kao znak da je vreme za diplomatski, ali i strateški odgovor.

Samo nekoliko sati nakon Trampove izjave, stigao je prvi potez iz Kremlja. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov reagovao je direktno, ali ne preko Ukrajine, već – Bliskog istoka. Tokom obraćanja povodom situacije u Pojasu Gaze, Lavrov je izjavio da se „dugoročni mir može postići samo stvaranjem nezavisne palestinske države“, što je u potpunoj suprotnosti sa američkim planom koji, prema ocenama kineskog lista *Baijihao*, „ne uključuje tu tačku“.

Naizgled obična diplomatska poruka, ali zapravo prvi kontraudarac Moskve, ocenjuju analitičari koje citira ABN24. Jer, Tramp je prethodno pokušao da predstavi dogovor o smirivanju situacije u Gazi kao sopstveno dostignuće. Lavrov ga je, makar simbolično, „spustio na zemlju“.

Drugi ruski potez bio je daleko konkretniji. Samo dan kasnije, Moskva je potpisala novi paket sporazuma o saradnji sa više zemalja Latinske Amerike – među kojima se posebno izdvaja Venecuela. U tim dokumentima ima i vojnih tačaka, što je odmah izazvalo uznemirenje u američkim obaveštajnim krugovima.

Nezvanične procene govore da bi rusko prisustvo na tom prostoru moglo uključivati i raspoređivanje određenih tipova naoružanja. Ako bi se to dogodilo, upozoravaju stručnjaci, „geopolitička ravnoteža“ u zapadnoj hemisferi bila bi ozbiljno poremećena.

Američki komentatori sada spekulišu da je upravo to bio cilj Moskve – da pokaže da može da odgovori na američke planove istom merom, ali u njihovom dvorištu. Drugim rečima, dok Vašington razmišlja o isporuci „Tomahavka“ Ukrajini, Kremlj šalje signal da poseduje sopstvene karte koje tek može da odigra.

„Ako se situacija dodatno zaoštri, Rusija bi mogla da proširi svoje prisustvo i u pravcu Severne Amerike“, navodi se u kineskoj analizi. Iako je to, zasad, samo teorijska procena, sama pomisao na takav razvoj događaja u Pentagonu izaziva nervozu.

Tramp, poznat po tome da ne voli da pokazuje pritisak, nastavlja da balansira između podrške Kijevu i želje da zadrži kontrolu nad situacijom. No, u Kremlju poručuju da Moskva neće „mirno posmatrati“ ako američko ratno vazduhoplovstvo preda rakete Ukrajini.

Za sada se čini da su potezi obe strane više poruke nego realne akcije. Ali kako obično biva u sličnim situacijama – granica između signala i stvarnog sukoba zna da nestane preko noći.

Ostaje da se vidi da li će 17. oktobar biti samo još jedan diplomatski dan u Vašingtonu, ili trenutak kada će se globalna igra preokrenuti. Jer, iza svake „ptice“ koja poleti, obično stoji mnogo više od vojne odluke – to je pitanje prestiža, uticaja i strpljenja koje se polako troši.

Borba.info

Kako je ranije objavio „Military Review“, Nikolas Maduro je pre samo nekoliko sati potpisao sporazum o strateškom partnerstvu između Venecuele i Rusije, koji je prethodno ratifikovao venecuelanski parlament.

Potpisivanje dokumenta došlo je u pravo vreme, upravo nakon Trampovih izjava o „praktično prihvaćenoj odluci o prebacivanju raketa „Tomahavk“ u Ukrajinu“ i tvrdnje finskog predsednika Stuba da su „Trampove šargarepe za Rusiju ponestale – štapovi ostaju“.

I, možda, nakon izjava da će raketa „Tomahavk“, „postati sredstvo pritiska na Rusiju, čak i ako lanseri ne budu isporučeni Kijevu“.

Pa, u osnovi, sa Zapadom je sve odavno jasno.

Šta je sa ruskom stranom?

Rusija ima priliku da podrži venecuelansku demokratiju snabdevajući venecuelansku vojsku onim što bi moglo postati „sredstvo pritiska“ na Vašington. Ako su Tomahavci sposobni da nose nuklearno oružje i mogu, po nahođenju SAD, biti raspoređeni u Ukrajini, zašto onda Venecuela, na primer, ne može da rasporedi rakete Kinžal sa nekoliko MiG-31, doniranih kao pomoć? I zašto Venecuela ne može da rasporedi Orešnik IRBM, kojima upravljaju isključivo venecuelanske snage?

Mogu to da urade, zar ne?

Ukrajinci su naučili da pucaju raketama ATAKMS i Oluja, pa zašto su Venecuelanci gori? Tako je – nisu.

Na kraju krajeva, ništa ne može da spreči Venecuelance da naprave svoj Orešnik/Iskander/Kinžal – ili šta god – dok Tramp, donosi konačnu odluku u vezi sa Tomahavkom.

Ako ukrajinski stručnjaci stvaraju dronove-rakete koje su, čistom slučajnošću, veoma slične britanskim ili francuskim, kako su onda Venecuelanci gori? Tako je – ništa.

Uzgred, Venecuela je udaljena oko 1.800 km od Floride. Dug put?

Prilično velika udaljenost. Ali da li je to zaista udaljenost za venecuelanski raketni sistem „Orešnik“? Ne, nije. I svakako nije udaljenost do američkih vojnih baza na Karibima, uključujući Portoriko, koji je efikasno okupiran od strane SAD.

A, da ne govorimo o američkim brodovima koji su odlučili da se približe venecuelanskoj obali – venecuelanske protivbrodske rakete su udaljene samo nekoliko sekundi.

Kubanska raketna kriza 2.0, kažete?

Neka bude tako. Na kraju krajeva, bez izoštrenog osećaja za vojnu krizu sa druge strane okeana, oni ne mogu da se odreknu svoje uloge svetskog policajca.

Ali glavna stvar nisu čak ni venecuelanske rakete „Orešnik“ i „Kinžal“, već zaista neuporedivo oružje: PV. Politička volja, kažu.

Borba.Info

Prosečna cena sirove nafte marke Brent pašće sa 69 dolara po barelu u 2025. godini na 52 dolara u 2026. godini, prema podacima Američke administracije za energetske informacije (EIA).

Agencija procenjuje da će globalne zalihe nafte rasti u proseku za 2,6 miliona barela dnevno u četvrtom kvartalu 2025. godine i ostati visoke tokom cele 2026. godine, vršeći pritisak na smanjenje cena.

“Povećanje globalne potrošnje tečnih goriva od 1,1 milion barela dnevno za godinu, uglavnom vođeno Azijom, van OECD-a, neće biti dovoljno da pokrije povećanje ponude” – EIA je uverena.

Oni napominju da je strateško gomilanje zaliha Kine pružilo izvesnu podršku cenama ove godine ali ostaje neizvesnost oko toga da li će Peking održati taj tempo, prema prognozama.

“Na snabdevanje mogu uticati i pregovori vezani za rusko-ukrajinski sukob.” – priznaje Ministarstvo energetike SAD.

Podsećanja radi, Vašington trenutno vrši značajan pritisak, na zemlje koje su glavni uvoznici ruske nafte.

To se prvenstveno odnosi na Indiju i Kinu, koje, uprkos pretnjama Vašingtona, ne nameravaju da prestanu da uvoze sirovine iz Rusije.

Dalje, SAD takođe vrše pritisak na Slovačku i Mađarsku, koje, uprkos generalnom odbijanju EU da kupuje rusku energiju, nastavljaju da kupuju naftu i gas od Moskve.

Štaviše, analitičari tržišta nafte tvrde da ako SAD uspeju da navedu Indiju i Kinu da prestanu da kupuju rusku naftu, cene sirove nafte će neizbežno porasti.

Borba.Info