Poslanici liste “Mi – Glas iz naroda” Branimir Nestorović i Aleksandar Pavić objavili su zvanično saopštenje za javnost.

Saopštenje prenosimo u celosti:

“Saopštenje za javnost, a najpre svima koji su dali svoj glas za listu „Mi – Glas iz naroda prof. dr Branimir Nestorović” Primorani smo, nažalost, da odgovorimo na saopštenje za javnost, od 21.2.2024. sa neadekvatnim potpisom Pokret MI – Glas iz naroda, radi potpunog obaveštavanja javnosti, naših glasača i onih koji su svojim požrtvovanim radom doprineli našem izbornom uspehu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Dato saopštenje iznosi nepotpunu sliku dešavanja na poslednjem sastanku osnivača organizacije MI – GLAS IZ NARODA, a brzina njegovog izdavanja nas navodi da sumnjamo u njegove prave motive.

Naime, tačno je da su prof. dr Branimir Nestorović i Aleksandar Pavić napustili sastanak osnivača Udruženja građana MI – GLAS IZ NARODA održan u utorak 20.2.2024.

Međutim tom napuštanju su prethodila izuzetno neprijatna i neprihvatljiva dešavanja koja su dovela do tog raspleta.

U petak 16.2.2024. posle organizacionog skupa u Pančevu, Dragan Stanojević je pokušao da isprovocira Aleksandra Pavića tako što mu je pretio fizičkim nasiljem na javnom mestu i lično ga uvredio. Razlog za Stanojevićevu nervozu je bio jednostavan.

Firma zadužena za knjigovodstvo naše izborne liste nas je obavestila da ne želi više da sarađuje sa nama zbog u najmanju ruku upitnih zahteva koje joj je postavljao Stanojević, o čemu su obavešteni dr Nestorović, Siniša Ljepojević i Aleksandar Pavić.

Da su stvari bile čiste, sve bi moglo da se objasni i razjasni. Međutim, Stanojevićeva pretnja fizičkim nasiljem – koju naravno nije bio kadar da ispuni – je bio samo potvrda da tu nečega ima i da postoji opasnost da integritet našeg pokreta bude doveden u pitanje.

Stoga je na pomenutom sastanku osnivača od 20.2.2024. Aleksandar Pavić otvorio sastanak tako što je ostalima izneo detalje neuspele Stanojevićeve provokacije u Pančevu, uz stav da on više ne može da sarađuje sa nekim kao što je Stanojević ni po jednom osnovu.

Dr Nestorović se složio sa Pavićem i izneo još neke detalje iz razgovora sa našom uskoro bivšom knjigovodstvenom firmom, kao i još neke negativne ocene Stanojevićevog delovanja.

Zatim je izneo stav da nova stranka pod nazivom POKRET MI – GLAS IZ NARODA treba da ima predsedničko ustrojstvo, jer se dosadašnji način odlučivanja pokazao nedovoljno delotvornim, a on lično je poneo nesrazmeran teret kao nosilac liste i njeno najprepoznatljivije lice i stoga smatra da treba da ima i predsednička ovlašćenja.

U tom stavu ga je podržao Aleksandar Pavić, zajedno sa Sinišom Ljepojevićem.

Međutim, ostala četiri osnivača su glasala protiv stava dr Nestorovića, što je, uz neadekvatnu reakciju ostalih osnivača na neuspelu provokaciju Stanojevića, dovelo do odluke dr Nestorovića i Pavića da napuste sastanak – ali ne i Pokret, kao što je navedeno u saopštenju onih koji očigledno pokušavaju da ga prisvoje.

Naime, Pokret tek treba da se registruje po zakonu o političkim strankama, tako da on formalno trenutno ne postoji.

Osnivači su u sedmicama posle izbora probali da postignu saglasnost o tome kako budući Pokret treba da izgleda i više puta prerađivali predloženi statut.

Međutim, očigledno je da smo imali različita viđenja budućeg ustrojstva Pokreta – i to ne samo po pitanju oblika njegovog rukovođenja. Naša neslaganja su bila i principijelna:

– Dr Nestorović i Aleksandar Pavić su bili mišljenja da rukovodeći organ treba da se proširi za bar još troje kvalitetnih ljudi ali su nalazili na protivljenje ostalih osnivača, koji su izgleda bili zadovoljniji sa statusom nedodirljivih prvoboraca,

– U poslednje vreme je primećeno da se Dragan Stanojević u nekim medijskim nastupima predstavlja kao ”politolog”, iako smo svesni da on ne poseduje takvu diplomu.

Jedan od osnovnih principa našeg okupljanja bilo je vraćanje meritokratije i struke u vođenje javnih poslova.

Mi nismo prethodno insistirali na posedovanju fakultetske diplome kao preduslovu za priključivanje Pokretu ali smo takođe protiv lažnog ili neadekvatnog predstavljanja.

Dodatno zanimljivo je to što je baš Stanojević bio najveći protivnik uključivanja drugih kvalitetnih i istinski obrazovanih ljudi – uključujući i doktore nauka – u vrhovni rukovodeći organ pokreta.

Inače smo za Stanojevića dobijali mnoštvo upozorenja sa raznih strana srpskog rasejanja ali jednostavno nismo mogli da reagujemo pre nego što smo imali bar neki opipljiv dokaz ili naznaku.

– Dr Nestorović i Pavić su bili izuzetno nezadovoljni nedovoljnom odgovornošću Branka Pavlovića u izboru Aleksandra Jerkovića kao nosioca liste za Beograd i posledica koje je taj katastrofalni izbor imao po našu izbornu listu i naše reputacije.

Ispostavlja se da je Pavlović, mimo znanja ostalih, davao određena obećanja Jerkoviću, što bar delimično objašnjava Jerkovićeve kasnije reakcije i zahteve.

Po našem mišljenju, javno priznanje greške nije bilo dovoljno, pogotovo što je Pavlović počeo da unosi nezdravu atmosferu u našu organizaciju, sa daljim pokušajima kadriranja na svoju ruku i kvarenja odnosa sa nekim od ključnih ljudi, kao i isturanjem ličnosti povezane sa zapadnim NVO.

Moglo bi još stvari da se navede ali je i ovaj kratak pregled sasvim dovoljan da pokaže koliko je lažna slika koju su oni koji nastoje da prisvoje ime Pokret MI – GLAS IZ NARODA pokušali da iznesu u javnost, što dodatno dovodi u sumnju njihove prave motive.

Za kraj, jasno je da tokom kratke izborne kampanje, lista MI – GLAS IZ NARODA ne bi mogla da pređe cenzus da nosilac liste nije bio dr Nestorović, koji je i dalje potpisnik sporazuma grupe građana o izlasku na izbore, zajedno sa Aleksandrom Pavićem i još nekoliko poslanika.

Oni koji sada, na krilima popularnosti dr Nestorovića, pokušavaju da krenu svojim putem ovenčani poslaničkim mandatima koje su najviše zahvaljujući njemu stekli su, naravno, slobodni da to rade.

Ali ne na uštrb istine i ne tako što će pokušati da prisvoje ime MI – GLAS IZ NARODA kao isključivo svoje, a najzaslužnijeg za izborni uspeh označiti kao ”razbijača” organizacije.

O daljim formalnim i praktičnim koracima ćemo uskoro obavestiti javnost”.

B92

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Postoji veliki rizik sukoba u vezi sa Kosovom, jer je imperija u zalasku spremna da otvori žarišta širom sveta da bi sebi produžila život i pomrsila račune svojim konkurentima, tako da je i Kosovo i Metohija, nažalost, jedno od potencijalnih žarišta, izjavio je FoNetu politikolog Aleksandar Pavić.

On je u serijalu razgovora Kosinus podsetio da su pokrovitelji sporazuma iz Brisela i Ohrida, predstavnici Evropske unije (EU) i SAD, Ursula fon der Lajen i Gabrijel Eskobar rekli da su ti sporazumi „faktičko priznanje Kosova“, koje je naziva „lažnom državom“.

Za Pavića je format dijaloga Beograda i Prištine kompromitovan i istrošen, „jer EU nije posrednik u dobroj veri, bavi se statusnim pitanjima i pokušava da navede jednu stranu da prizna status drugoj strani“.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Pavić smatra da je zamrznuti konflikt trenutno jedina realna opcija, jer se EU „istrošila kao posrednik“.

Ocenio da zapadne sile neće dozvoliti da se pregovori vrate u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN).

Za njega apsolutno ne postoji dilema EU ili Kosovo, „jer je izbor uvek Kosovo i Metohija, a EU nikada i nije bila realna opcija“.

Pavić misli da je dilema EU ili Kosovo „sredstvo da se od nas iznuđuju ustupci“ i da „EU nikada nije imala nameru da nas primi“.

On je poručio da Kosovo nikada ne bi trebalo da dobije stolicu u UN.

Pavić je za Zajednicu srpskih opština (ZSO) rekao da je „samo šarena laža“ i da to nikada nije bila ozbiljna ponuda, čak ni u verziji predviđenoj u originalnom formatu.

„S obzirom na to da Priština nikada nije bila spremna da prihvati ZSO iz prvog Briselskog sporazuma 2013. godine, u kojem je imala vrlo skromna ovlašćenja, to znači da nisu spremni da prihvate bilo kakvu ZSO“, ukazao je Pavić.

On je naglasio da referendum ne bi trebalo da bude raspisan, jer je Kosovo „pitanje svih pitanja za Srbe tokom više vekova“ i zaključio da „o Kosovu i Metohiji, ne mogu da odlučuju samo živi, već i mrtvi“.

FoNet

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Poredeći poruke koje su dvojica glavnih kandidata za predsednika Sjedinjenih Američkih Država poslala urbi et orbi povodom 4. jula, američkog Dana nezavisnosti, javnosti se nudi izbor između Trampovog nekritičkog ultrapatriotizma bez pardona i Bajdenove naizgled trezvene samokritičnosti.

Dok je Tramp u podnožju čuvenog Maunt Rašmora, ispod u steni isklesanih glava Vašingtona, DŽefersona, Teodora Ruzvelta i Linkolna, poslao nedvosmislenu poruku američkog samopouzdanja i samoljublja (”skupili smo se da bi najavili najvažniji dan u istoriji svih nacija”), Bajden je poručio da SAD ”nikad nisu ispunile” ideal koji čini srž američke Deklaracije o nezavisnosti – ”da su svi ljudi stvoreni jednaki” i da zemlji tek predstoji zadatak da ga ispuni.

I šta bi sad, npr. neko ko se tek probudio iz 50-godišnjeg sna, pomislio?

Da je Tramp opasan narcis a Bajden skroman, dobronameran čovek s kojim se može razgovarati?

Sve bi to bilo lepo kad ne bismo znali da je Tramp prvi američki predsednik od DŽimija Kartera koji nije započeo neki novi rat – mada je jasno da je daleko od toga da je pacifista – dok je Bajden bio jedan od glavnih zagovornika američke agresije na SRJ i Irak, a bio je i potpredsednik u administraciji nobelovca Baraka Obame, za vreme koje su SAD bile neprekidno u ratu, tj. duže nego za vreme bilo čijeg predsednikovanja u američkoj istoriji.

S druge strane, Trampovo veličanje američke demokratije, ideala, i nezavisnosti u brdima Južne Dakote – a dan kasnije i ispred Bele Kuće – ne sprečava ga da u isto vreme zagovara agresivnu politiku prema kineskim naporima da reintegriše Hong Kong, koji je nasilno otrgnut od Kine 1842. od strane Velike Britanije na kraju Prvog opijumskog rata, započetog da bi se Kinezi primorali da uvoze tu razornu drogu koja je upropastila milione njenih građana. Kao što ga ne sprečava da ne produžava ili istupa iz preostalih sporazuma sa Rusijom o kontroli naoružanja, dovodeći u pitanje globalnu stratešku ravnotežu teškom mukom izgrađenu tokom Hladnog rata.

Mnogi su se sigurno obradovali Trampovoj praktičnoj objavi rata ”ekstremno levom fašizmu” i ”levičarskoj kulturnoj revoluciji” koja na silu pokušava da nametne političku korektnost, bespogovorno prihvatanje njenih mantri i mržnju prema sopstvenoj istoriji, pod pretnjom gubitka posla, krivičnog gonjenja i društvene marginalizacije. Svako ko je, bilo gde u svetu, osetio i deo čari soroševskog totalitarnog ”humanizma” ne može a da tako nešto ne pozdravi.

Međutim, vredi podsetiti i na to da su Maunt Rašmor i čitava Crna brda pripadali plemenu Lakota Sijuksa (u SAD se izgovara ”Su” – prim. aut.), i da je ta zemlja od njih bukvalno oteta. O tome je 2012. detaljno izvestio Specijalni izvestilac Saveta za ljudska prava UN, DŽejms Anaja, u izveštaju o položaju domorodačkih naroda u SAD.

Tu se, između ostalog, navodi da je američka vlada 1877. prekršila sporazum iz 1868. i nacionalizovala plemensku zemlju kada je zlato pronađeno u Crnim brdima, da je zemlja zagađena usled intenzivnog kopanja zlata i uranijuma kao i eksploatacije nafte i gasa, zbog čega je došlo do porasta obolelih od raka u širem regionu, da se plemenska deca nasilno uzimaju od roditelja, da se ne poštuju prava domorodaca u skladu sa američkim zakonima, itd., a nisu izostale ni optužbe za ”genocid” koji je sprovela ili sprovodi američka vlada.

Što bi rekli Amerikanci – sami izaberite svoj otrov.

Tramp poziva na povratak ”judeo-hrišćanskim principima” na kojima su SAD (navodno) izgrađene. On zapravo poziva na povratak onoj ”staroj” Americi, ”najveličanstvenijoj zemlji u istoriji sveta”, koja možda neće na silu nametati svoje vrednosti drugima, ali će svakako, bez izvinjavanja, nametati svoje interese gde god je to moguće, na način koji umnogome podseća na agresivni zapadni merkantilizam i ”diplomatiju topovnjača” iz 19. veka.

Bajden, s druge strane, nudi ”dobru žvaku” prepunu apstraktnih floskula, u ime kojih je, pokazalo se, više nego spreman da bombarduje druge zemlje ”za njihovo dobro” i usput žrtvuje i ”crne živote (koji) su važni”.

Trampov pristup svakako deluje autentičnije i poštenije. On otvoreno objavljuje da je ”Amerika na prvom mestu” i bez izvinjavanja se hvali ”nikad jačom” vojskom. Alergičan je na velike saveze koji sputavaju mogućnost nezavisnog, jednostranog američkog delovanja i, uopšte, na sve što miriše na globalizam. Ne boji se da otvoreno priziva Boga i da brani sopstvenu tradiciju, šta god o njoj drugi mislili.

Što se tiče Bajdena, šta god on sada govorio – kada uopšte može da sklopi smislenu rečenicu bez telepromptera – imao je skoro pola veka političke karijere da pokaže ko je i šta je – vešt demagog, ratni huškač i, po nirnberškim standardima, ratni zločinac.

Ali, najbitnije je da se vreme ne može vratiti unazad. Tramp ne može da, poput Ruzvelta, nekažnjeno nameće američku volju gde god želi, niti Bajden može više da, silom američkog oružja, nameće ”američke ideale” širom sveta. Na prvom mestu, zato što neće moći više da ih nameću ni kod kuće.

Sjedinjene Države su postale duboko podeljeno, pa čak i raspolućeno društvo. Nemoguće je više naći kompromis između onih koji, poput Trampa, veličaju američku prošlost i njom se ponose, i onih koji smatraju da je ona sramna i da treba da bude ”dekonstruisana”, odnosno temeljno prevrednovana pa čak i odbačena, jer je zasnovana na rasizmu, genocidu, zločinima i nejednakosti.

Kao što je nemoguće više tvrditi – koliko god se Tramp upinjao – da su SAD vodeća ”kapitalistička” država. Jer, američke Federalne rezerve su, po drugi put u poslednjih 12 godina, socijalizovale gubitke najvećih američkih finansijskih institucija i Volstrita uopšte. Ovog puta su otišle i korak dalje i, suštinski, nacionalizovale američka finansijska tržišta.

Ovo nisu samo filozofska pitanja, već se tiču same postavke američkog društva. Što se više bude shvatalo među običnim narodom da je u američkom ”kapitalizmu” neopozivo prevladala sintagma ”isuviše veliki da bi mu bilo dozvoljeno da propadne” (too big to fail), to je bliži konačni kolaps jednog od stubova-nosača američkog pogleda na svet – da se i za dobar i za loš rad moraju snositi odgovarajuće posledice, i da je svako odgovoran za sebe i svoje postupke.

Mogla bi se čak braniti teza da su, u sadašnjem vremenu, čak i satanizovane Kina i Rusija ”kapitalističkije” zemlje od SAD. Jer, dok se u evroazijskom dvojcu socijalizam primenjuje prvenstveno na pojedinca radi pružanja osnovne zaštite, dotle se u SAD socijalizam primenjuje na mnogo većoj skali – u korist ogromnih ”kapitalističkih” korporacija.

SAD su carstvo podeljeno iznutra. A ”ako je neko carstvo protiv sebe podeljeno, to carstvo ne može da opstane”. I ta unutrašnja pukotina je sada vidljiva sve većem broju ljudi širom sveta.

Američki kosturi su ispali iz ormara, na očigled svih. Trampovi inspirativni govori na otetoj indijanskoj zemlji mogu da nešto znače domaćoj publici, ali sve manje onoj stranoj. NJegova proklamovana privrženost ”judeo-hrišćanskim” vrednostima bi se mogla ozbiljnije shvatiti među pravoslavnim narodima – jer je među zapadnim hrišćanstvo praktično ubijeno – tek kada se Trampova administracija ne bi više mešala u unutrašnje stvari pravoslavnih crkava sve do izazivanja raskola zarad čisto geopolitičkih interesa, kada ne bi koristila jednu hrišćansku državu (Poljsku) kao isturenu vojnu bazu protiv druge (Rusije), i kad ne bi i dalje agresivno gurala diplomatiju ”duginih boja” širom sveta – što je u direktnoj kontradiktornosti sa Trampovom proklamovanom politikom nenametanja vrednosti drugima.

A čak i kad bi, ne daj Bože, pobedio Bajden, ni on više ne bi mogao da uspešno nameće ”američke vrednosti” na drugim meridijanima. Jer, ako je već manje-više priznao da su SAD izgrađene na rasizmu, robovlasništvu, brutalnoj eksploataciji i otimačini – koliko će drugi biti spremni da prihvate ”moralni imperativ” koji se nameće plodovima takvih zločinačkih, nečovečnih delatnosti?

Na kraju, ovde se govori o nečijoj eventualnoj ”pobedi” na izborima u novembru. A šta ako pobednika ne bude bilo? Odnosno, šta ako navodno poražena strana ne prihvati pobedu one druge, usled optužbi za krađu glasova, nepošteno glasanje putem pošte, neregularnosti usled daljeg porasta nasilja i razbuktavanja epidemije, nezakonitog glasanja onih koji nisu državljani?

Po prvi put otkako se pamti, i o takvim mogućnostima se može legitimno i sasvim realno govoriti.

Ovako, ukratko, stoje stvari sa SAD u dane obeležavanja američkog Dana nezavisnosti, Leta Gospodnjeg 2020.

Aleksandar Pavić (Sveosrpskoj.com)

Poput poznog paganskog Rima, Zapad je krenuo putem bez povratka. Ruše mu se simbolički i kulturni temelji, dok materijalne drži mogućnost stvaranja virtuelnog novca

U Sjedinjenim Američkim Državama više ne prođe dan bez rušenja ili inicijative za uklanjanje spomenika bar jedne istorijske ličnosti – Kristofora Kolumba, Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona, raznih političkih ili vojnih ličnosti koje su vodile snage Juga u američkom građanskom ratu (ali i zapovednika snaga Severa i potonjeg predsednika SAD, Julisiza Granta), autora teksta američke nacionalne himne Frensisa Skota Kija…

Predsednica Predstavničkog doma američkog Kongresa, Nensi Pelosi, traži uklanjanje 11 statua iz zgrade Kongresa, uključujući i bivšeg potpredsednika SAD, Džona Kalhuna. Bivši komandant američkih (okupacionih) snaga u Avganistanu i bivši šef CIA Dejvid Petreus traži preimenovanje svih vojnih baza koje nose imena generala Juga, uključujući i onih najpoznatijih – Fort Breg, Fort Bening i Fort Hud.

ROBOVLASNICI NA METI
Svi koji su sad na meti su bili robovlasnici. I to je dovoljno da budu trajno diskvalifikovani, posthumno osramoćeni, osuđeni bez suda – čak iako su, kao Grant, obezbedili trajnu pobedu nad robovlasničkim Jugom ili, kao Vašington, testamentom dali slobodu sopstvenim robovima.

Kao što ističe najpoznatiji američki „paleokonzervativac“, Patrik Bjukenen, skoro polovina potpisnika američke Deklaracije o nezavisnosti i američkog ustava su bili robovlasnici, kao i petorica od prvih sedam američkih predsednika i dvojica od četvorice predsednika čiji su likovi uklesani na čuvenom Maunt Rašmoru u Južnoj Dakoti.

Međutim, bez „oca osnivača“ i njihovih nastavljača ne bi bilo ni SAD. Džeferson je udvostručio teritoriju čiju je slobodu od britanske vlasti Vašington izvojevao. Endru Džekson je osigurao pobedu u drugom ratu protiv Britanaca 1812, a kasnije saveznoj državi pridodao Floridu. Usput je etnički očistio i američke domoroce sa prostora američkog jugoistoka. Jedanaesti američki predsednik, Džejms Polk, takođe robovlasnik, pobedio je Meksikance i anektirao Teksas, američki jugozapad, i zapadnu obalu, uključujući i prebogatu Kaliforniju. Doći će i on na red.

I država i grad Njujork su imenovani po Vojvodi od Jorka i kasnijem engleskom kralju Džejmsu Drugom, osnivaču „najveće britanske robovlasničke imperije“, Kraljevske afričke kompanije, koja je između 1672. i 1689. prevezla 90-100.000 afričkih robova u britanske karipske i američke kolonije. Uz to, najmanje 24 ulice, jedna srednja škola i dva kvarta nose imena bivših robovlasnika. Koliko će se još dugo ove činjenice ignorisati?

LIBERALNI GNEV
Predvodnici ovog sve odlučnijeg javnog „suočavanja s prošlošću“ su, osim nekih – ne svih – istaknutih afroameričkih vođa i Antife i srodnih grupa – američki liberali, uglavnom pripadnici ili simpatizeri Demokratske partije. Odnosno, isti oni pobornici „humanitarnih intervencija“ širom sveta silom američkog oružja. A tog oružja ne bi ni bilo da omraženi robovlasnici i istrebitelji Indijanaca nisu postavili moralne, materijalne i teritorijalne temelje buduće supersile, uključujući i današnjeg „liberalnog“ Njujorka. Ti isti liberali mrze Trampa i optužuju ga za „beli suprematizam“, iako se Tramp zalaže upravo za okončanje intervencionizma i, još gore po „liberalni“ senzibilitet, poboljšanje odnosa sa Rusijom.

Crnački životi su nesporno važni – ali se liberalni gnev sada diže na svakoga ko bi da proširi taj koncept u „svi životi su važni“. Potpredsednik SAD Majk Pens je poslednji u nizu onih koji su, izgovarajući tu rečenicu, postali meta „pravednog“ gneva onih koji smatraju da je takvo razmišljanje takođe „rasističko“. Dugogodišnji sportski komentator koji je 32 godine pratio Divčeve Sakramento Kingse je, zbog korišćenja te rečenice, momentalno najuren sa posla.

Uostalom, i Medlin Olbrajt se vodila i dan-danas se vodi kao „liberal“, ali joj to nije smetalo da podrži bombardovanje Srba – ali i albanske ljudske „kolateralne štete“ – osiromašenim uranijumom, ili da izjavi kako je „vredelo“ uvesti sadističke sankcije protiv Iraka po cenu preko pola miliona umrle iračke dece – što je više, kako ju je podsetila američka novinarka koja ju je intervjuisala, nego broj dece koja su stradala posle američkog nuklearnog bombardovanja Hirošime.

Da li je „liberalu“ Obami smetalo to što je rasturio i osiromašio Libiju, i izazvao krvavi građanski rat u Siriji, i to uz pomoć ISIS-a – što je kasnije razotkrio bivši šef američke vojne obaveštajne službe Majkl Flin. Flin je time, kao i stavom da je bila greška uklanjati Sadama i Gadafija – trajno navukao gnev i Obame i ostalih „liberala“, koji su ga najurili sa mesta Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost pre nego što je čestito i počeo da radi, a zatim pokušali da ga moralno i finansijski dokrajče. U isto vreme, Hilari Klinton, koja je na vesti o Gadafijevoj smrti ushićeno parafrazirala čuvene reči Julija Cezara, „dođosmo, videsmo, a on umre“, je i dalje jedna od glavnih zapadnih „liberalnih“ ikona.

IZGUBLjENO SAMOPOUZDANjE?
Uprkos ovoj licemernoj političkoj instrumentalizaciji crnačkih prava, ipak ne treba potceniti važnost stihijskog širenja slogana „crni životi su važni“ i srodnih demonstracija ne samo širom SAD već i zapadnog sveta uopšte. Kao što vidimo iz belgijskog (uklanjanje statua kralja Leopolda) i britanskog (Sesil Rouds, Edvard Kolston) primera – u zapadnom medijsko-političkom mejnstrimu se sada dovode u pitanje sami temelji današnjeg bogatog i moćnog Zapada, sazdanog na plodovima robovlasništva, genocida domorodaca i brutalnog kolonijalnog izrabljivanja širom zemaljske kugle.

Istog tog Zapada čiji nam „liberali“ decenijama sole pamet kako „ne treba gledati u prošlost već u budućnost“. Njima je, međutim prošlost sada potrebna da bi, uz pomoć glasova raznih manjina i delegitimizacije većinske institucionalizovane istorije i kulture, do nogu potukli „retrogradne“ snage u sopstvenim zemljama. A te snage, kako lamentira vodeći medijski glas američkih konzervativaca, Taker Karlson, ne čine ni približno dovoljno da odbrane ni svoje glasače, ni naciju, ni svoje istorijsko nasleđe. Štaviše, dodaje Karlson, crnkinja koja je sada na čelu najmoćnijeg konzervativnog „tink tenka“, Heritidž fondacije – što je takođe istorijski presedan – nedavno je napisala da je Amerika „beznadežno rasistička“.

Da li su to Amerikanci i drugi zapadnjaci, posle decenija medijsko-obrazovne indoktrinacije od strane kulturno-marksistički orijentisanih profesora i postepenog guranja u dužničko ropstvo od strane finansijskog kapitala koji je preuzeo primat nad industrijskim, većinski izgubili civilizacijsko samopouzdanje? Da li im je konačno, nepovratno narušen imunitet neophodan za samoodržanje?

Ima, međutim, i ovih pitanja: Da li su dekonstrukcionisti spremni da idu do kraja? Da se istinski odreknu plodova vekova robovlasništva, genocida, kolonijalnog izrabljivanja, aktivnog rasizma? Da vrate sve što su zapadni Evropljani i njihovi američki potomci opljačkali širom sveta tokom poslednjih pet-šest vekova? Da se odreknu Kolumbovog velikog poklona i podrže masovnu emigraciju nazad u postojbine predaka? Konačno, da li su „liberali“ osveta istorije, svojevrsna „karma“, ili samo simptom dekadencije koja, kad-tad, zahvati svaku civilizaciju?

RUŠENjE TEMELjA
U SAD jača pokret za obeštećenje svih potomaka nasilno dovezenih crnih robova. Ali će onda i Indijanci morati da dođu na red, radi doslednosti. Koji će biti odgovor? Novčana kompenzacija za otetu zemlju novostvorenim dolarima bez pokrića? Pitanje je da li bi ono što je ostalo od indijanskih plemena ponovo bilo spremno da prihvati đinđuve te vrste.

Tramp, korona i prateća ekonomska kriza su širom otvorili vrata velikog zapadnog ormara, i skeleti ispadaju brže nego što se mogu izbrojati. Da nije bilo to, bilo bi nešto drugo. Poput poznog paganskog Rima, današnji Zapad je krenuo putem bez povratka. Ruše mu se svi temelji – simbolički, kulturni, samospoznajni, dok materijalne drži još samo mogućnost neograničenog stvaranja virtuelnog novca i hartija od vrednosti – dok i taj balon konačno ne pukne.

Nema razloga da naš istočno-rimski teritorijalno-duhovni prostor – sve do Vladivostoka – deli sudbinu posrnulog Zapada, kao ni pre 16 vekova, a pogotovo da od njega prima lekcije. Mi nemamo ništa ni sa zapadnim robovlasništvom, ni sa njegovim genocidima, ni sa njegovim surovim kolonijalnim izrabljivanjem, pa ni sa njegovim štampanjem novca bez pokrića, nezabeleženim u svetskoj istoriji. Naprotiv, i mi smo među njegovim žrtvama.

Osim razmišljanja o nadoknadi i saniranju posledica raznih surovih okupacija naših prostora tokom vekova, uključujući i divljačko i nezakonito NATO bombardovanje i potonju „tranzicionu“ pljačku, vreme je da, poput Konstantina, Justinijana i njihovih naslednika, razmišljamo o spasavanju i očuvanju, odnosno obnavljanju onoga što vredi u evropskoj civilizaciji i da sarađujemo ravnopravno i otvoreno sa nadolazećim Istokom. Uostalom, mi nemamo ni kapaciteta za zapadnu aroganciju, ni razloga za samomržnju i samode(kon)strukciju.

((sveosrpskoj.com)

Sjedinjene američke države se nalaze u ubrzanom padu, a ovolika podeljenost u njoj nije bila od Američkog građanskog rata – smatra politikolog Aleksandar Pavić.

Pavić smatra da Amerika ide u pravcu opadanja koje više ne može da se
zaustavi. On objašnjava da će sredinom ovoga veka belci postati manjina u
SAD, da rasne tenzije u zemlji rastu, a da je pad ekonomije usled korone
samo pogrošao i onako zapaljivu situaciju u zemlji.

– Federne rezerve stvaraju više dolara nego ikad u svojoj istoriji i to
nema izgleda uskoro da stane – objašnjava on.

Pavić dodaje da istovremeno Kina prestiže ekonomski SAD, a Rusija je
prestiže u strateškom naoružanju.

Pavić dalje objašnjava da je SAD osim ekonomske i vojne moći izgubila i “meku moć” mešanja u tuđe unutrašnje poslove.

On postavlja pitanje kako će posle ovoga SAD držati demokratske lekcije Kini zbog Hong Konga i postupanja policije kada se na ulicama SAD
dešava gore policijsko nasilje.

– Ovakva podela u SAD nije vladala od Američkog građanskog rata. Po meni
je ovo i dublja podela jer SAD više nisu bela hrišćanska nacija, objašnjava Pavić.

On navodi da su novembarski izbori u SAD tačka rizika i da mogu biti
povod za još jače sukobe u zemlji.

Pavić u emisiji govori i o sukobu Trampa sa dubokom državom, najvećim
Trampovim greškama, odnosima Rusije i Kine, stanju u EU, Crnoj Gori ali i
međunarodnoj poziciji Srbije nakon jačeg povezivanja sa Kinom.

O Evropskoj Uniji Pavić nema ništa pozitivno da kaže osim da je to projekat koji je gotovo umro, i više nema moć ni sama sebi da pomogne a naročito ne nekim novim državama.

Sada se vidi na korona epidemiji da EU nikome nije mogla da pomogne i da su se njene članice zatvorile i same sebi pomagale.

Na ovom primeru stvari su ogoljene i očigledno je da EU treba samo Nemačkoj koja nikad nije ugasila imperijalne ambicije.

U Crnoj Gori se dešavaju čudne stvari i Milo Đukanović nije onaj koji je vladao 30 godina, očigledno je da ga je neko naređenjem gurnuo u projekat otimanja SPC i njene imovine.

Milo je strana marioneta i sa njim komanduju kako hoće. On ne može da napravi kompromis jer će to biti poraz od kojeg se nikad neće oporaviti. Njegov zadatak je da napravi pritisak na Srbiju.

Pavić koji je uvek bio žestoka opozicija i kritičar Aleksandra Vučića, ovom prilikom tvrdi da je Srbija pored Rusije i Belorusija jedina nepokorena zemlja u Evropi pored svih stranih službi instaliranih posle 5. oktobra.

Pošto nam stalno ispostavljaju neke zahteve to znači da mi nismo dali ono što nam traže.

Vučić je u prvoj polovini svog mandata bio spreman sve zahteve da ispuni ali se to nije desilo zbog narod aSrbije, a onda su se promenile geopolitičke okolnosti i Vučić se okrenui Istoku.

Milo Đukanović radi namerno provokativne stvari da bi izazvao interbenciju Srbije u Crnoj Gori. Nema šanse da sada neko iz NATO bombarduje Srbiju ali imaju druge alate za napad na Srbiju.

Britanski timovi za crne operacije već operišu u Crnoj Gori i imaju centar za hibridni rat, a to su ustvari operacije protiv Srbije i Rusije.

Sve ovo što se radi u Crnoj Gori radi se pod britanskim specijalnim operacijama i jedan od njihovih operacija je i ta da pokažu kako Vučić ne pomaže Srbima u Crnoj Gori.

Trenutno Kinezi i Rusi dominiraju u Vučićevoj politici i nešto su uticajniji od Zapada, tako da je Vučić tu napravio zaokret. On se oslobodio uticaja Duboke države i nije im više odan kao što je bio.

Šta je još rekao Pavić pogledajte u nastavku:

(Helmcast,Avalaads,Borba.info)

Za Srbe je bitan preduslov da se sa otporom ne popusti – baš kao što se nije popuštalo na srpskim prostorima ni tokom Drugog svetskog rata. A čak i ako ”nove Jalte” u Beogradu ne bude – vrata prema Istoku, koji nudi mnogo više, po mnogo manjoj ceni, nego imperijalni Zapad,  treba da ostanu trajno otvorena.

Izdavanje makedonske poštanske marke sa maksimalističkom kartom genocidne tvorevine NDH – uključujući i Stari Ras – uoči Dana pobede, emitovanje Tompsona na Dan pobede ne jednom nego dva puta od strane RTCG, ”javnog servisa Crne Gore”, održavanje mise za ”blajburške žrtve” nedelju dana posle toga u Sarajevu, pokušaj hapšenja, saslušavanje i pritvor Vladike Joanikija i više sveštenika na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, novo retoričko zaoštravanje Mila Đukanovića prema SPC i Srbima u Crnoj Gori uopšte, u nadi da će isprovocirati reakciju Srbije i neku novu NATO intervenciju…

Može li ovo stvaranje novog-starog ”vatrenog pojasa” na obodima Srbije, nalik onom koji je uspostavljen tokom okupacije u Drugom svetskom ratu, biti slučajnost?

Nemamo ni pravo ni luksuz čak i da dozvolimo tu mogućnost.

U (geo)politici nema slučajnosti, i piše se samo rezultat. Nisu krivi oni koje sve ovo podseća na doba agresije Trećeg rajha i Pavelića – nego oni koji ta podsećanja režiraju, makar se, poput Mila Đukanovića, smehotresno pozivali na nekakav tisućljetnji ”antifašizam”.

Suština ovih ”civilizovanih” poruka Srbiji je sledeća: prestanite da čak i glumite suverenu državu, okanite se strateških i vekovnih odnosa sa Rusijom, ”čeličnih prijateljstava” sa Kinom – osim u meri koju ćemo vam blagoizvoleti odrediti, priznajte već jednom frankenštajn-tvorevinu ”Kosovo”, zaboravite da su Srbi ikada živeli u Crnoj Gori i da bez Srpske pravoslavne crkve Crne Gore nikad ne bi ni bilo, pomirite se sa večnom granicom između Srba i Srba na Drini, pristanite na permanentno kopnjenje u briselskoj čekaonici pod firmom ”evropske perspektive”, itd. itd.

One koji se pitaju zašto ovo ”itd.” na kraju, upućujemo na odgovor Vorena Kristofera kada mu je Milošević posle Dejtona tražio spisak uslova koje još treba da ispuni – da su uslovi ”fluidni”. Odnosno, nema im kraja. Vaše je da ispunjavate, a čak i najveći ustupci neće biti garancija da neće biti nekih novih, koliko sutra.

I dalje u koridorima imperije na staklenim nogama vlada razmišljanje koje se pripisuje Karlu Rouvu, bliskom savetniku predsednika Džordža Buša mlađeg: ”Mi smo sada imperija, i kada delujemo, mi kreiramo sopstvenu realnost. I dok vi proučavate tu realnost – studiozno, kako to i činite – mi ćemo ponovo delovati, stvarajući nove realnosti, koje takođe možete da proučavate, i tako će se stvari složiti. Mi smo akteri istorije… a svima vama će jedino ostati da proučavate ono što mi radimo.”

S tim što se sada, u doba Trampa, umesto ”imperije”, odomaćio izraz ”duboka država”.

To je ona hidra koja stoji iza globalizma kojeg najprepoznatljivije simbolizuje Džordž Soros. Ali, po besmrtnom opisu novinara Roling stouna Meta Taibija, i ona neoliberalna”džinovska vampirska hobotnica oko lica čovečanstva koja svoje pipke zariva u sve što miriše na novac”, oličena u investicionoj banci Goldman Saks.

Kao i neokonzervativna ratna mašina za proizvodnju neprijatelja širom sveta – a to su svi oni koji ne žele da prihvate ”bogomdanost” jednopolarne hegemonije američkog vojno-industrijskog kompleksa, kojem intelektualno pokriće daju povezani vašingtonski ”tink-tenkovi” na njegovim jaslama, uz obilatu pomoć najbogatijih 1%.

Taj svet, koji se sada sve žešće i grublje bori za očuvanje stečenih globalnih pozicija, isti je onaj koji je rasturio Jugoslaviju, ustoličio islamiste i potomke Handžar divizije u Sarajevu, Pavelićeve nastavljače u Zagrebu, montenegrine u Podgorici, pristalice Velike Albanije u Prištini – ali i Banderine naslednike u Ukrajini.

Ne planira da bez borbe prepusti nijednu osvojenu kotu bilo gde u svetu, pa tako ni one osvojene na našim prostorima.

Ako se nije pomirio sa izborom predsednika u srcu imperije, zašto bi se pomirio i sa najmanjim porazima bilo gde drugde, uprkos sadašnjoj krizi (veštački) prouzrokovanoj korona virusom.

I Hitler se 1944. još uvek nadao pobedi.

Još od čuvenog Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007, a pogotovo posle uspešnog vraćanja Krima, Rusija je (ponovo) postala bauk.

U poslednjih nekoliko godina joj se pridružila i Kina, a pogotovo tokom tekuće pandemije, kada je i Trampu postalo zgodno da ona bude američki neprijatelj broj jedan, što zbog potreba predizborne kampanje, što radi prebacivanja odgovornosti za visoke brojeve obolelih i umrlih i prateću američku ekonomsku katastrofu.

Dakle, neophodno je zaustaviti dalje učvršćivanje alternativnog modela multipolarne globalizacije koju nudi Kina, oličenog u globalnom projektu ”Pojas i put”. Kao i neutralisati sada već osetnu prednost koju je Rusija ostvarila u razvoju strateškog i hipersoničnog oružja.

Uz sve to, svetska hegemonija se ne može održati bez očuvanja, ili bar produžavanja veka američkog dolara kao vodeće svetske valute. Čak i za deklarisanog ”antiglobalistu” poput Trampa, očuvanje vodeće svetske uloge SAD u svetu zahteva globalni angažman i globalističke projekte, poput mreže ”Plave tačke”, kao i suzbijanje ruske energetske mreže preko pokušaja sabotiranja Severnog toka.

Onom Trampu iz 2016. bi odgovaralo američko istupanje iz NATO, povlačenje američke vojske iz Sirije, Avganistana, Iraka, mirovni sporazum između Severne i Južne Koreje, kraj angažmana u Ukrajini i poboljšanje odnosa sa Rusijom.

Odgovarao bi mu i ”novi početak” sa Kinom, oličen mnogo više u kako-tako regulisanom takmičenju nego u dizanju tenzija do usijanja. Ali, posle tri godine neprekidne borbe protiv optužbi za ”kolaboraciju” sa Rusijom, posle novih lažnih zastava u Siriji na koje je morao da, bar simbolički, odgovori novim aktima nelegalne agresije, uz stalnu potrebu da udovoljava zahtevima ne samo Pentagona već i izraelskog lobija, što podrazumeva stalno zveckanje oružjem prema Iranu i, sada, prinošenje svih neophodnih žrtava na oltar pobede u trci za osvajanje drugog mandata u Beloj kući – na Trampa se ne može računati da efektno zauzda čak i one snage koje su mu sve vreme radile o glavi.

Naprotiv, cilj osvajanja drugog mandata će opravdati raznorazna sredstva.

Vraćajući se na Srbiju, pošto je spisak uslova i dalje ”fluidan”, ona bi i danas trpela pritiske čak i da je pristala na ulogu upravo onih marionetskih i vazalnih tvorevina preko kojih se na nju, i Srbe uopšte, sada vrše pritisci.

Ali bi svakako bili manji od sadašnjih, koji se vrše upravo zbog toga što nije ni sadašnja neronska Crna Gora, ni ”nemoguća” i paralisana Bosna i Hercegovina, ni beznačajna, duboko podeljena amorfna masa zvana Severna Makedonija.

Možda će se, ako Tramp osvoji drugi mandat – pod uslovom da novembarski izbori uopšte budu regularni i prihvaćeni, što je posebna tema za razmatranje – čak i stvoriti uslovi za ispunjavanje Panarinovih nada i otvoriti mogućnost ”velikih sporazuma” ili bar neformalnog razumevanja između današnje Velike trojke.

To bi svakako bio i najbolji put za stišavanje globalnih tenzija i dekriminalizaciju prirodnih interesa i vrednosti sveta izvan uskog kruga samozvane globalne ”elite”.

Ali, bitan preduslov da bi se to ispunilo, je da se sa otporom ne popusti – baš kao što se nije popuštalo na srpskim prostorima ni tokom Drugog svetskog rata. A čak i ako ”nove Jalte” u Beogradu ne bude – vrata prema Istoku, koji nudi mnogo više, po mnogo manjoj ceni, nego imperijalni Zapad, koji se, inače, preko tog istog Istoka vekovima enormno bogatio – treba da ostanu trajno otvorena.

Ne radi ”Jalte”. Nego radi Srbije.

Aleksandar Pavić (sveosrpskoj.com)