Smanjenje naoružanja je trenutno samo san, pošto su ugovori otkazani i velike sile vide korist u izgradnji.

Sukob u Ukrajini i posrnuli pregovori o ponovnom pokretanju nuklearnog sporazuma sa Iranom podsetili su svet koliko su kontrola naoružanja i neproliferacija važni za međunarodni mir i bezbednost.

Oni su takođe naglasili, koliko bi bilo teško pregovarati o bilo kakvim dugoročnim sporazumima o kontroli naoružanja i nuklearnom neširenju u doglednoj budućnosti.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ruske vlasti su prošle nedelje saopštile da su otvorene za nove razgovore o strateškoj stabilnosti i neširenju ali je ruska specijalna operacija u Ukrajini gotovo potpuno izbrisala političku podršku Zapada pregovorima o kontroli naoružanja, baš kada su ti razgovori najpotrebniji.

Uzajamne koristi od obnavljanja nuklearnog sporazuma su jasne gotovo svima ali u Sjedinjenim Državama, domaći politički razlozi u vezi sa iranskom politikom čine dugoročni opstanak bilo kakvog sporazuma sa Iranom, u najboljem slučaju malo verovatnim.

Budućnost kontrole naoružanja i neproliferacije sada izgleda nejasna ali zato SAD i njeni saveznici moraju ponovo da potvrde svoju posvećenost i jednom i drugom i odupru se lakom iskušenju daljih vojnih gomilanja i nepotrebnih ratova.

Iako tabu protiv upotrebe nuklearnog oružja još nije slomljen, opasnost od eskalacije u Ukrajini izazvala je opravdane strahove, da bi ruske vlasti mogle da pribegnu upotrebi nuklearnog oružja.

U međuvremenu, naglasak unutar SAD na „suparništvu velikih sila“ i spremnost u nekim krugovima da razmotre direktan sukob sa državama, koje imaju nuklearno oružje dovodi SAD bliže ivici nuklearnog rata nego što je to bio decenijama.

SAD su sada na pragu nove i destruktivne trke u naoružanju zajedno sa Rusijom i Kinom, i obećava da će biti rastrošna i opasna, kao što je bila hladnoratovska trka u naoružanju.

Ovo čini rad na razoružanju mnogo važnijim.

Napredak u kontroli naoružanja je porastao ili opao u zavisnosti od podrške Sjedinjenih Država ovim sporazumima.

SAD su izgradile arhitekturu kontrole naoružanja koja je prvo ograničila, a zatim smanjila nuklearne arsenale SAD i Sovjetskog Saveza i igrala vodeću ulogu u postavljanju norme protiv širenja nuklearnog oružja kroz Sporazum o neširenju nuklearnog oružja (NPT).

Poslednjih decenija, SAD su takođe udarile maljem u mnoga od glavnih dostignuća te ranije ere, prekinuvši i time uništivši Ugovor o antibalističkim raketama (ABM), Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) i Ugovor o otvorenom nebu.

Ugovor START imao je samo nekoliko dana života, kada ga je predsednik Bajden produžio prošle godine i to je poslednji preostali sporazum o kontroli naoružanja bez zamene sporazuma.

SAD i svet su već manje bezbedni nego što su bili pre nego što su ovi sporazumi uništeni, a ako SAD ne rade na novom sporazumu, koji bi zamenio postojeći START, to će biti još opasnije za sve nas.

Nijedan sporazum o kontroli naoružanja neće uspeti ako se ne može očekivati da ga se Sjedinjene Države pridržavaju na duge staze.

Nijedna druga država neće se truditi da pregovara i ratifikuje nove sporazume, ako postoji mogućnost da ih SAD jednostavno pokidaju za nekoliko godina.

Ukoliko ne obnovimo široki konsenzus da je kontrola naoružanja važna i od suštinskog značaja za bezbednost SAD, nijedan novi sporazum verovatno nikada neće biti ratifikovan.

To bi sada bilo prilično teško, s obzirom na žestoko ideološko neprijateljstvo republikanskih jastrebova prema bilo kakvim sporazumima o kontroli naoružanja.

Trenutni status iranskog nuklearnog sporazuma takođe nije mnogo ohrabrujući.

Dok je sporazum tehnički sačuvan jer ga većina učesnika nije odustala, ovaj nuklearni sporazum je na odeljenju intenzivne nege i povezan sa veštačkim sistemom za održavanje života.

Sumnjivo je da će preživeti ovu godinu, a ako preživi, ostaće samo ljuska nekadašnjeg sebe, ako se nešto ne promeni u bliskoj budućnosti.

Obnavljanje sporazuma bi bila dobrodošla vest ali to neće dugo rešiti stvari.

Čak i ako se Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) ponovo uspostavi i sve strane se vrate u potpunu saglasnost sa njim, veća je verovatnoća da će buduća američka administracija ponovo odustati od njega.

Ako nuklearni sporazum propadne još ranije, to će biti udarac za uzrok neširenja.

Da se ​​Iran povukao iz NPT-a, kao odgovor na drugo povlačenje SAD, to bi bio mnogo ozbiljniji nazadak.

Dobra vest je da se skoro sve države, uključujući Iran i dalje pridržavaju NPT-a i ne nastoje da naprave ili na drugi način nabave nuklearno oružje.

U poređenju sa erom Hladnog rata, gotovo da nema slučajeva potencijalnog širenja oružja, a nema mnogo država, koje su spremne da se suoče sa rizicima međunarodne izolacije, koji su i dalje povezani sa nabavkom ovog oružja.

U decenijama nakon zaključivanja NPT-a, mnoge države su istraživale mogućnost razvoja nuklearnog oružja, a neke su ga aktivno nastavile ali u skoro svakom slučaju njihove vlade su zaključile, da troškovi izgradnje sopstvenih arsenala, daleko nadmašuju bilo kakvu bezbednosnu korist, koju su mogli prime od njega.

Međutim, ova kalkulacija može početi da se menja ako se glavne države, koje poseduju nuklearno oružje, ne uzdrže.

Suštinski deo dogovora sadržanog u NPT-u bio je da će pet priznatih država sa nuklearnim oružjem raditi na razoružanju ali su tokom protekle decenije SAD, Rusija, Britanija i Kina krenule u suprotnom smeru, izgrađujući veće i sofisticiranije arsenala.

Novi izveštaj Međunarodnog instituta za istraživanje mira u Stokholmu upozorava da će se globalne nuklearne zalihe povećati u narednoj deceniji po prvi put, od kraja Hladnog rata.

U meri u kojoj režim neširenja slabi, priznate države koje poseduju nuklearno oružje su te, koje su zanemarile ili napustile svoje obaveze razoružanja prema sporazumu.

Kako se arhitektura kontrole naoružanja urušila i velike države sa nuklearnim oružjem počele da dodaju nove vrste oružja u svoje arsenale, to je takođe podrilo uzrok neproliferacije.

Danas nema mnogo potencijalnih distributera ali ako se ovako nastavi, možda će ih biti nekoliko za deceniju ili dve.

Postoji jasna potreba da se nastave pregovori o strateškoj stabilnosti i sporazumu o kontroli naoružanja zasnovanom na Novom START-u, koji ističe 2026. godine ali je sukob u Ukrajini učinio, da ideja o pregovorima sa Moskvom postane politički radioaktivna u Vašingtonu.

Ova reakcija je razumljiva ali upravo zato što su američko-ruski odnosi tako strašni, a rizici od eskalacije tako visoki, potrebne su garancije u vidu ograničenja veličine i raspoređivanja našeg najrazornijeg oružja.

Stvari su dovoljno loše sve dok još imamo ugovor o kontroli naoružanja, a bez njega stvari će postati još gore.

Moramo da se setimo koliko je svet bio opasniji pre nego što smo imali ugovore o kontroli naoružanja, koji su stvorili određeni stepen stabilnosti i predvidljivosti između dve vodeće države sa nuklearnim oružjem.

Ne želimo da se vraćamo u život u tom svetu, posebno kada je sada daleko više država sa nuklearnim oružjem nego pre šezdeset godina.

Autor: Daniel Larison – Daniel Larison je slobodni urednik za Antivar.com i bivši viši urednik časopisa The American Conservative.

Doktorirao je istorije sa Univerziteta u Čikagu.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE