Astronomi su šezdeset godina bezuspešno tragali za vanzemaljskim civilizacijama u planetarnim sistemima.

U članku, koji je objavio International Journal of Astrobiologi, Cambridge Universiti Press, pod naslovom „ET Migracija i međuzvezdana kolonizacija: implikacije za SETI i SETA“, Irina K. Romanovskaja sugeriše da potraga za vanzemaljskom inteligencijom (SETI) možda ima veće šanse da postaje uspešna, ako uključuje potragu za migrirajućim vanzemaljskim civilizacijama.

Na primer, vanzemaljske civilizacije mogu napustiti svoje matične planetarne sisteme kada se suoče sa egzistencijalnom pretnjom.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Jedan od načina da se to uradi je da se vozite slobodno plutajućim planetama.

Slobodno plutajuće planete najverovatnije mogu ponuditi prostor i resurse, kao i zaštitu od kosmičkog zračenja, veoma velikoj populaciji, koja kreće na međuzvezdano putovanje.

Vanzemaljske civilizacije takođe mogu koristiti slobodno plutajuće planete da pošalju biološke ili postbiološke vrste da istražuju međuzvezdani prostor, zvezde i planetarne sisteme ili da uspostave svoje kolonije u više planetarnih sistema, kako bi sačuvale i proširile svoje civilizacije čak i pre nego što se suoče sa egzistencijalnom pretnjom u Bliskoj budućnost.

U svom članku, Romanovskaja govori o tome, kako vanzemaljske civilizacije mogu stopirati na slobodno plutajuće planete, koje napadaju njihove matične planetarne sisteme ili mogu da se voze na planetarnim objektima, koje izbacuju iz njihovih planetarnih sistema umiruće roditeljske zvezde.

Alternativno, vanzemaljske civilizacije mogu koristiti pogonske sisteme i gravitacione događaje.

Romanovskaja ističe da sa malo zvezdane svetlosti, koja dopire do slobodno plutajućih planeta, vanzemaljci bi mogli da koriste kontrolisanu nuklearnu fuziju, kao izvor energije i mogli bi da naseljavaju podzemna staništa i okeane slobodno plutajućih planeta, kako bi se zaštitili od kosmičkog zračenja.

To bi ih takođe pripremilo da kolonizuju okeane planetarnih sistema.

Pošto slobodno plutajuće planete ne mogu zauvek da održavaju svoje okeane, a postoji više mogućnosti za istraživanje u planetarnim sistemima, vanzemaljske civilizacije će prelaziti preko slobodno plutajućih planeta da bi dosegle i kolonizovale planete, koje kruže oko zvezda.

Približavajući se planetarnim sistemima, vanzemaljci bi mogli da se kreću sa svojih slobodno plutajućih planeta da izaberu objekte u Oortovom oblaku planetarnih sistema, koji bi ih nosili unutra i na glavne planete planetarnih sistema.

Ili bi planetarni sistemi mogli da preuzmu takve slobodno plutajuće planete.

Vanzemaljci tada kolonizuju planetarne sisteme.

Da bi otkrila vanzemaljce na slobodno plutajućim planetama, Romanovskaja predlaže traženje specifičnih tehnosignatura — elektromagnetnih emisija proizvedenih vanzemaljskom tehnologijom na i oko slobodno plutajućih planeta — i u nekim slučajevima, podudaranje znakova terraformiranja na više planetarnih sistema, što potencijalno ukazuje da jedna civilizacija, koja putuje na slobodno plutajućim planetama, može da ih kolonizuje.

Ako astronomi otkriju tehnosignature stvorene na slobodno lebdećoj planeti, a da ne pronađu samu slobodno plutajuću planetu, mogu pogrešno protumačiti poreklo tehnosignatura.

Na primer, 15. avgusta 1977. astronomi su otkrili čuveni “Vau! signal” u sazvežđu Strelca.

Četrdeset pet godina kasnije, naučnici nastavljaju da postavljaju hipotezu zašto je signal otkriven samo jednom.

Prema Romanovskoj, ako bi vanzemaljci poslali “Vau! signal” sa neotkrivene slobodno lebdeće planete i planeta je van linije, onda “Vau! signal” se neće ponovo detektovati, duž te linije vida.

Stoga, astronomi moraju tražiti slobodno plutajuće planete duž linija posmatranja neobičnih i potencijalno veštačkih signala, koji dolaze iz svemira.

Romanovskaja sugeriše, da postoji vrlo mala šansa da su u poslednjih nekoliko milijardi godina slobodno plutajuće planete sa vanzemaljskim inteligentnim vrstama mogle putovati u blizini naše zvezde i ona razmatra različite načine da se pronađu njihovi artefakti u Sunčevom sistemu i u svemiru, obližnjih planetarnih sistema.

Trenutno, negde u svemiru, stotinama svetlosnih godina od Zemlje ili bliže, migrirajuće žive vrste ili veštački inteligentna post-biološka bića možda lutaju slobodno plutajućim planetama u potrazi za novim domom.

Romanovskaja preporučuje da potraga za takvim svemirskim putnicima — potraga za migrirajućom vanzemaljskom inteligencijom (SMETI) — bude deo naše potrage, za inteligentnim životom u univerzumu.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Astronomi su videli neobične vrtložne tokove na Suncu. Kreću se u smeru suprotnom od rotacije zvezde i to tri puta brže, nego što bi trebalo da bude prema zakonima hidrodinamike.

O tome kako se to može objasniti – u materijalu Borba.Info.

Inercijski talasi nastaju u tečnoj ili gasovitoj fazi, bilo kog rotirajućeg tela.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Godine 1939. američki meteorolog rođen u Švedskoj Karl-Gustav Arvid Rosbi otkrio ih je u Zemljinoj atmosferi.

Ima ih u okeanu.

Rosbijevi talasi nastaju zbog Koriolisove sile, koja nije ista na različitim geografskim širinama – inercijalne sile generisane rotacijom Zemlje.

Kao rezultat, u atmosferi se formiraju struje na planetarnoj skali, koje utiču na vremenske prilike i klimu.

Oni nose topli vazduh iz tropskih krajeva do polova, a hladan nazad, određuju smenjivanje ciklona i anticiklona.

U okeanu se ove struje kreću duž termokline – granice između toplog gornjeg sloja vode i donjeg hladnog.

Pre oko 40 godina naučnici su predvideli da bi Rosbijevi talasi trebalo da budu i na Suncu, koje se, kao i Zemlja, okreće oko svoje ose.

Solarna plazma se ponaša kao tečnost i gas, sa jedinom razlikom što još uvek ima magnetno polje.

Nemački stručnjaci sa Instituta Maks Plank za istraživanje solarnog sistema snimili su 2018. godine talasne vrtloge na ekvatoru zvezde, koji se šire u smeru, suprotnom od njene rotacije.

Kao indikatori kretanja korišćene su granule – konvektivne ćelije veličine oko 1,5 hiljada kilometara, koje pokrivaju celu vidljivu površinu Sunca – fotosferu.

Nakon analize podataka sa HMI helioseizmičkog i magnetnog detektora u NASA-inoj opservatoriji solarne dinamike (SDO) tokom šest godina posmatranja, naučnici su primetili kretanje fotosferskih granula i identifikovali veće vrtložne struje.

Ispostavilo se da ih kontrolišu Rosbijevi talasi, koji se na Suncu razlikuju po gigantskim veličinama, uporedivim sa poluprečnikom zvezde, veoma maloj amplitudi i periodu oscilovanja od nekoliko meseci.

Nije ni čudo što ranije nisu primećeni.

Novo ultra-brzo

Nedavno su istraživači iz Centra za svemirsku nauku u Abu Dabiju (NIUAD) pažljivo proverili HMI podatke za deset godina od lansiranja SDO-a 2010. i dopunili ih rezultatima Globalne oscilacione mreže grupe za 24 godine – svetske mreže od šest identičnih teleskopi, koji posmatraju Sunce 24/7.

Kao rezultat toga, otkrivena je druga vrsta oscilacija, nazvana visokofrekventni retrogradni talasi (HFR).

Izgledaju kao promenljivi obrazac vrtloga (poput zemaljskih ciklona i anticiklona), koji se nalaze antisimetrično – u šahovnici, sa obe strane solarnog ekvatora.

Fizička priroda HFR-a je još uvek nejasna. Poput Rosbijevih talasa, oni se kreću protiv rotacije zvezde ali tri puta brže.

Najverovatnije su neke druge sile uključene u njihovo formiranje: magnetna polja, gravitacioni talasi ili konvekcijski tokovi plazme.

Nije isključen istovremeni uticaj dva ili tri dodatna faktora.

Prethodno su britanski naučnici otkrili da se akustični talasi, koji izlaze iz nedra Sunca i magnetni talasi u koroni – krajnjem sloju sunčeve atmosfere – ometaju, ulazeći u rezonanciju na određenim frekvencijama.

Možda, veruju naučnici, u dubinama Sunca postoje neke, nama još nepoznate sile.

U svakom slučaju, ne može se izgraditi model, koji na zadovoljavajući način objašnjava HFR samo na osnovu magnetizma, gravitacije i konvekcije.

Misterije solarnih creva

Da bi razumeli unutrašnju strukturu zvezda i planeta, geofizičari analiziraju talasne oscilacije na njihovoj površini.

Po analogiji sa seizmologijom, granom geofizike, koja proučava unutrašnjost Zemlje od seizmičkih talasa reflektovanih od dubokih granica, 1980-ih godina je nastala helioseizmologija, nauka posvećena širenju akustičnih i gravitacionih talasa unutar Sunca.

Helioseizmička zapažanja su omogućila da se identifikuje solarno jezgro, radijativna transportna zona, koja ga okružuje i konvektivna zona, koja se nalazi bliže površini, gde se sunčeva materija kreće: toplija plazma iz unutrašnjih oblasti se diže i nakon što se ohladi, spušta se nazad.

Uprkos ovim dostignućima, još uvek postoji mnogo pitanja.

Konkretno, još uvek nema objašnjenja za diferencijalnu rotaciju Sunca.

Na različitim geografskim širinama, tačke na njegovoj površini se različito rotiraju.

Postoje dokazi da je unutra isto.

Istraživači se nadaju da će otkriće nove vrste talasa proširiti znanje o procesima u unutrašnjosti zvezde i pomoći u izgradnji prefinjenog modela.

Ovo je veoma važno za razumevanje uticaja Sunca na Zemlju i druge planete u Sunčevom sistemu.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Kancelarka sa Univerziteta Liverpool Hope u Ujedinjenom Kraljevstvu veruje, da je verovatno, da na Jupiterovom Mesecu Evropi postoje viši oblici vanzemaljskog života.

Prema nedavnom saopštenju, Monica Gradi, kancelarka na Univerzitetu Liverpool Hope, kaže da u “Evropi”, verovatno postoje oblici života.

Govoreći o mogućnostima vanzemaljskog života u granicama našeg Sunčevog sistema, kancelarka je otkrila da, ako postoji život na Marsu, on će verovatno biti mikroskopski ali s druge strane, u Evropi, mogu postojati složeni oblici života.

“Ako postoji nešto na Marsu, verovatno će to biti, vrlo male bakterije”, objasnio je Gradi.

“Ali mislim da imamo veće šanse da imamo nešto više oblike života u Evropi, možda slične inteligenciji hobotnice.”

„Kada su u pitanju izgledi za život izvan Zemlje, gotovo je izvesna sigurnost da postoji život ispod leda u “Evropi”“, dodala je ona.

Život u Evropi

Profesor Gradi sugeriše, da hidrotermalni otvori na mesečevom okeanskom dnu, u kombinaciji sa natrijum hloridom u slanoj vodi Evrope, povećavaju izglede za život vanzemaljaca.

„Na drugom mestu, ako će biti života na Marsu, to će biti ispod površine planete. Tamo ste zaštićeni od sunčevog zračenja.

A to znači da postoji mogućnost da led ostane u porama stena, što bi moglo delovati kao izvor vode.

Ako postoji nešto na Marsu, verovatno će biti vrlo male – bakterije “, objasnio je profesor Gradi.

Jupiterov mjesec “Evropa” jedan je od glavnih kandidata u Sunčevom sistemu za održavanje života kakvog poznajemo, a Gradi tvrdi da bi složena vanzemaljska bića mogla nastaniti ledenjačke okeane koji postoje ispod masivnog ledenog omotača, iako su debeli više od 20 kilometara na vanzemaljskom mesecu.

Ideja da “Evropa” ugošćuje život nije nešto novo.

Astronomi su dugo spekulisali da udaljeni vanzemaljski mesec živi u dubokim podzemnim okeanima za koje se zna da postoje na Mesecu.

Ideja da u ovim podzemnim okeanima živi život nije iznenađujuća.

Dokaz za to je nedavno objavljeno saopštenje NASA -e, koje je otkrilo da stručnjaci završavaju poslednju fazu misije, za koju se očekuje da će biti lansirana na Jupiterov Mesec “Evropa” – nazvana Europa Clipper.

Ova nova misija je dizajnirana da posebno, traži znakove života.

Iako Gradi veruje da bi viši oblici života mogli postojati na mestima poput “Evrope”, kada su u pitanju vanzemaljska bića slična ljudima, naučnik nije ubeđen.

“Prilično sam siguran da smo svi na našem nivou inteligencije u ovom planetarnom sistemu”, objasnio je Gradi.

“Čak i ako u Evropi postoje hobotnice, to nam ne daje razlog da uništimo našu planetu.”

“Evropa” je od 79 poznatih Jupiterovih meseca i veruje se da je prekrivena slojem leda debljine više od 15 milja.

Veruje se da ova masivna ledena barijera štiti unutrašnjost Meseca – ogroman okean – od štetnog zračenja iz svemira.

Borba.Info