Nekada davno, Mesec su potresale neprekidne vulkanske erupcije.

Moćni tokovi vrele magme zahvatali su planine i ravnice. Prema novoj naučnoj studiji, orbita našeg satelita bila je takva da se pretvorio u džinovsko vatreno čudovište, koje je ključalo od lave…

Naučnici kažu da je, po obimu vulkanizma, drevni Mesec mogao dati prednost Iju, satelitu Jupitera i apsolutnom šampionu erupcija u Sunčevom sistemu.

U mašini za mlevenje mesa pod dejstvom gravitacije

Ali istorija Meseca počela je još ranije, u samom zoru Sunčevog sistema.

Tada se veoma mlada Zemlja sudarila sa protoplanetom, koja je bila slične veličine kao savremeni Mars.

Tela koja su se sudarila su se pomešala, a zatim formirala u dva odvojena tela, koja su postala Zemlja i Mesec.

U početku, „slatki par“ je bio toliko blizu da su planete bukvalno visile jedna iznad druge. Ali vremenom se Mesec, hladeći se, postepeno udaljavao sve dalje i dalje od Zemlje.

Istovremeno, Sunčeva gravitacija je počela da vrši jači uticaj na Mesec. I iako je ovaj drugi bio mnogo bliži našoj planeti nego zvezdi, Sunce i Zemlja su jednakom silom vukli Mesec, ka sebi, bukvalno ga cepajući.

Mesec je u tom trenutku izgledao kao da je u zbunjenosti.

„Nije znao“ koju orbitu da izabere — Fransis Nimo, planetarni naučnik, sa Univerziteta u Kaliforniji (SAD).

Pod uticajem gravitacije, mladi Mesec se našao u mašini za mlevenje mesa kosmičkih sila.

Njegova unutrašnjost je ključala, stene su se topile, stvarajući ogroman rezervoar tečne magme koja je izbijala kroz pukotine i rasede.

Nova studija sugeriše da su tokovi lave možda promenili površinu Meseca pre oko 4,35 milijardi godina. Rastopljena magma je ispunila sve kratere koji su tada postojali, a to je promenilo ne samo starost lunarnih stena, već čak i lunarnih cirkona.

Najstariji minerali su pomogli

Određivanje tačne starosti našeg satelita pokazalo se kao izuzetno težak, zadatak.

Postoji mnogo pristupa, ali svi oni ostaju na nivou verzija i hipoteza.

Naučnici analiziraju stene donete sa Meseca, stvaraju modele rotacije planeta pre milijardi godina i proučavaju retke minerale zvane cirkoni.

Istovremeno, svaka metoda predstavlja svoja iznenađenja i izaziva žestoke debate.

Najklasičnija metoda je direktno proučavanje lunarnih stena. Zahvaljujući misiji Apolo, čovečanstvo je prvi put imalo priliku da proučava materijal dopremljen direktno sa Meseca. Ovi uzorci su omogućili naučnicima da izvuku prve zaključke o starosti našeg prirodnog satelita.

Što se tiče savremenih podataka, oni uglavnom potiču iz kineskih misija serije Čang’e.

Još jedan, važan izvor informacija su cirkoni koji se nalaze unutar lunarnih stena. Ovi tvrdi minerali su uobičajeni i na Zemlji i na Mesecu i spadaju među najstarije elemente u Sunčevom sistemu. A, ako su stene sposobne da se unište i ponovo formiraju pod uticajem ekstremnih uslova, onda su cirkoni izuzetno jaki i ostaju netaknuti čak i na temperaturi topljenja.

Po pravilu, upotreba cirkona daje mnogo tačnije datiranje ali ova metoda zahteva mnogo izuzetno složenih merenja i posebnu opremu. Stoga su cirkoni počeli da se koriste relativno nedavno, u poslednjih 20 godina.

Ako im dodamo podatke dobijene proučavanjem lunarnih stena, ispostavlja se da je približna starost Meseca 4,35 milijardi godina.

Lava bez vulkana

I ovo datiranje je jedan od najozbiljnijih problema, jer prema drugim teorijama, naš satelit bi trebalo da bude star najmanje 4,5 milijardi godina.

Zašto su onda stene na površini Meseca mnogo mlađe?

Naučnici kažu da su se, kada je satelit patio od „nadvlačenja konopca“ između Zemlje i Sunca, lunarne stene i cirkoni istopili i preuredili.

To jest, uzorci sa površine ne pokazuju vreme pojave nebeskog tela, već jedan, od najintenzivnijih perioda u njegovoj istoriji.

Nekoliko desetina miliona godina, površina Meseca je bila poprište ključajućeg vulkanizma.

Međutim, za razliku od Zemlje, na Mesecu ne biste videli grandiozne erupcije džinovskih planina. Ovde se sve dešavalo drugačije: lunarna lava je bila mnogo fluidnija nego na Zemlji.

Nije se akumulirala u visokim vulkanskim kapama, već je, poput mlaza vode, prodirala kroz pukotine u kori i tiho se prelivala po okolnom području, formirajući ogromne ravnice lave umesto planina.

U to vreme, Zemlja je bila mnogo bliže Mesecu i možda je bila dva do četiri puta veća na lunarnom nebu nego što je sada.

I svuda okolo su bili užareni tokovi lave i možda, vulkanske erupcije ovde-onde. Generalno, to je bio kratak ali veoma dramatičan događaj.
— Nimo.

Trenutno je u nauci preovlađujuće mišljenje da su, kada se Mesec, udaljio od Zemlje, plimske sile oslabile.

Unutrašnjost je prestala da se „uzdiže“, magma se učvrstila, a vulkanizam se utišao. Međutim, 2024. godine, analiza podataka sa sonde Kaguja otkrila je tragove lave koja je eruptirala pre samo 100 miliona godina. Ovo pokreće nova pitanja: da li su se vulkani na Mesecu zauvek učvrstili ili se i dalje periodično bude?

Borba.Info

Astronomija je nauka u kojoj niko nije iznenađen, izuzetno velikim brojevima.

200 kvadriliona (15 nula, inače) je previše i za najhrabrije naučnike. Toliko puta više od Sunca teži nedavno otkrivena struktura. U glavi vam se vrti samo pokušavajući da zamislite koliko je ogromna…

Astronomi procenjuju da bi svetlosti bilo potrebno 1,3 milijarde godina da putuje od jednog, do drugog kraja strukture.

Kipuovo otkriće je okrenulo naše razumevanje razmera univerzuma naglavačke i nateralo naučnike da se zapitaju: šta se još krije u mračnim dubinama svemira?

Četvrtina celog univerzuma

Naziv “Kipu” se odnosi na drevni sistem čvorova na užadima koje su Inke koristile za beleženje informacija.

Astronomi ga nisu slučajno izabrali: struktura podseća na džinovsku nit, sa granama, poput kosmičke vrpce koju vezuje sam Univerzum.

Kipu ima masu od 200 kvadriliona solarnih masa. Ovo je 130 puta veća masa od Mlečnog puta!

Dužina je 1,3 milijarde svetlosnih godina. Poređenja radi: naša galaksija je prečnika samo 100.000 svetlosnih godina.

Zajedno sa četiri druge nadgradnje, Kipu sadrži 45% poznatih jata galaksija, 30% galaksija i 25% sve materije u vidljivom Univerzumu.

Postavlja se pitanje: zašto naučnici ranije nisu videli tako kolosalnu formaciju?

Ukratko, tražili su na pogrešnom mestu i što je najvažnije, nisu gledali kako treba. Sve se promenilo zahvaljujući projektu CLASSIKS, koji koristi rendgenske teleskope.

Vrući gas u galaksijskim jatama emituje rendgenske zrake, poput baterijskih lampi koje osvetljavaju tamne delove svemira. Tražili smo „svetionike“ u okeanu praznine.

Kipu se odmah istakao – bilo je nemoguće promašiti — Hans Boringer, astronom, vođa projekta, Institut Maks Plank (Nemačka).

Bitka kod divova

Naučnici kažu da Kipu iskrivljuje samu strukturu prostor-vremena.

Njegova masa je tolika da savija svetlost, udaljenih galaksija (gravitaciono sočivo) i ostavlja tragove u reliktnom zračenju – „eho” Velikog praska.

Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega.

Prema proračunima istraživača, superstruktura “vuče” galaksije, iskrivljujući proračune brzine širenja (Habl konstanta).

Naučnici sada moraju da uzmu u obzir, njen gravitacioni uticaj, poput korekcije vetra prilikom lansiranja rakete.

Otkriće Kipua oduševilo je većinu astrofizičara. Ova struktura se savršeno uklapa u Lambda-CDM model, koji opisuje evoluciju Univerzuma.

Kao da smo pronašli deo slagalice koji nedostaje na ogromnoj slici — primećuju istraživači.

Pre otkrića Kipua, naziv najveće strukture pripadao je Velikom zidu Herkules-Korona Borealis (dužine 10 milijardi svetlosnih godina). Ali Kipu je oborio rekord, iako su njegove dimenzije i dalje sporne.

Zašto?

Činjenica je da su granice nadgradnje proizvoljne. Na primer, Veliki zid je lanac galaktičkih niti, a Kipu je jedan masiv sa jasnim granicama.

To je kao da poredite planinski lanac sa jednom planinom, Everestom.
– Emili Lehman, kosmolog sa MIT-a.

Postoji još jedan džin, Veliki Atraktor. Povlači naš Mlečni put, brzinom od 600 km/s. Ali Kipu je 50 puta masivniji! Da smo unutar Kipua, noćno nebo bi sijalo desetine puta jače zbog gustine galaksija.

Ožiljak od… sudara Univerzuma?

Kuipu je 80% tamne materije, misteriozna supstanca koja ne emituje svetlost, već savija prostor.

Naučnici su rekonstruisali njenu distribuciju na način na koji arheolozi rekonstruišu drevnu vazu od fragmenata.

Zamislite da čujete buku gomile iza zida. Možete reći koliko je ljudi tamo i kako se kreću po njihovim glasovima. Ovako naučnici slušaju tamnu materiju kroz njenu gravitaciju.

Zabavna činjenica: Da nije bilo tamne materije, Kipu jednostavno ne bi mogao da se formira. Obična materija ne bi imala dovoljno mase da „ušije“ galaksije u džinovsku mrežu za 13 milijardi godina.

Neki teoretičari sugerišu da bi nadgradnje poput Kipua mogle biti „ožiljci“ od sudara sa drugim univerzumima u multiverzumu. Zvuči kao naučna fantastika, ali matematički takvi modeli su mogući.

Kipu je na ivici “mehura” u našem univerzumu. Da je u blizini bio još jedan mehur, njihov sudar bi ostavio tragove u velikim strukturama.
— Brajan Grin, teorijski fizičar.

Ovo su za sada samo hipoteze ali proučavanje Kipua moglo bi dati tragove.

Na primer, anomalije u kosmičkom, mikrotalasnom, pozadinskom zračenju ili čudno kretanje galaksija na ivicama strukture.

U zaključku, želeo bih da kažem: čak ni giganti poput Kipua nisu večni. Za milijarde godina, širenje Univerzuma će razdvojiti Kipua.

Prema Bohringeru, struktura će se raspasti „kao kuća od peska pod naletom talasa“. Ali za sada, Kipu ostaje jedinstvena laboratorija za proučavanje Univerzuma.

Naučnici upoređuju otkriće Kipua sa Magelanovim prvim putovanjem: tek smo počeli da mapiramo kosmički okean. A, šta čeka iza horizonta?

Možda desetine puta veće strukture, koje će prepisati udžbenike astrofizike.

Borba.Info