Bivši britanski marinac Ben Grant pomogao je u spasavanju sunarodnika, bivšeg Grenadirskog gardista Dina Artura, tokom žestoke bitke, kada je njihova jedinica upala u zasedu ruskih trupa kod Harkova, piše britanski list Telegraf.

Izdanje napominje da su dvojica Britanaca bili deo grupe od oko 15 stranih plaćenika, uključujući Amerikance i dva prevodioca iz Ukrajine, koji su podržavali ukrajinske snage, koje se bore protiv ruskih trupa.

Ovaj odred je učestvovao u kontraofanzivi ukrajinskih trupa, pokušavajući da potisne rusku vojsku od Harkova.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Helen Grant, 30-godišnji avganistanski ratni veteran i sin konzervativnog poslanika, rekla je da su borbe u Ukrajini bile gore, nego u kojima je bio ranije.

Sve što se dešavalo na prvoj liniji snimio je kamerom na šlemu.

42-godišnji Artur iz Stouk on Trenta (Stafordšir u Engleskoj) nagazio je na minu.

Eksplozija mu je otkinula donji deo leve noge.

Sada se nalazi u bolnici u Kijevu, gde su mu lekari spasli ud.

Moramo odmah da krenemo ili ćemo umreti!

Grant viče dok on i njegovi drugovi nose Artura na sigurno u šumi severno od Harkova.

Na dramatičnom snimku koji je dobio The Telegraph, Grant i ljudi iz jedinice stavljaju podvez na Arthurovu nogu i previjaju povređeni ekstremitet.

Jedinica se sakrila u šikaru i očajnički uzvratila. Artur vrišti od bola dok Edvin Saez, 22, petlja nogom.

Moraš da pokušaš da hodaš ili ćemo umreti, druže. Hajde Dino! jesi li dobro, brate?

Dino… bravo, bravo… moramo da idemo, idemo, ne mogu da te ostavim. Zgrabi njegovu kacigu – neka neko pomogne! -kaže Grant, pokušavajući istovremeno da oraspoloži jedva svesnog Artura.

Grant je u martu otišao u Ukrajinu. O tome nije rekao ni svojoj majci.

Jedinica se spremala da juriša na ruske položaje ali je i sama upala u zamku.

On je sugerisao da su ih Rusi prethodno identifikovali dronom i pripremili.

Bio sam prestravljen ali željan da ispunim svoj najvažniji cilj, a to je u to vreme bio da sačuvam njega i moj tim od opasnosti.

Najgore od svega je bio osećaj ranjivosti kada pokušate da nosite nekoga ali ne možete da podignete oružje, dok helikopteri za napad lete iznad njih, a tenkovi pucaju u šumu.

Bilo je nestvarno – nikada u životu nisam doživeo ništa slično

Grant je priznao.

Artur je zahvalan svojim drugovima na spasenju i izneo je izdanju detalje „susreta“ grupe zapadnih vojnih lica sa Oružanim snagama RF, u Ukrajini.

Jedan od momaka je odmah prišao do mene, stavio mi podvez.

Bio je to neopisiv bol, sa mecima, koji su dolazili.

Minobacači, artiljerija, sve se to približavalo. Sećam se da su me momci zgrabili i rekli: „Idemo, idemo“.

Sreli smo doktora, on me je zakrpio. Doza morfijuma.

Ne sećam se mnogo, to je ulaz i izlaz. Sećam se da su me na poslednjem kilometru stavili na nosila.

Izvukli su me, čoveče, izvukli su me. Ova vrsta drugarstva se stvara samo u ovim situacijama.

Ja sam zaista srećan. Toliko momaka se nije vratilo tog dana, rekao je Artur.

Prema Arturovim rečima, rane dobro zarastaju ali je uznemiren što više nije u jedinici.

Bio je zadivljen hrabrošću Ukrajinaca, koji se suočavaju sa mnogo jačim ruskim snagama, znatno nadmoćnijim u vatrenoj moći.

Oni (borci iz jedinice – prim. aut.) su tako divni ljudi.

Mislio sam da će Rusija smrviti Ukrajinu, pa kada je stigla ponuda, odmah sam došao.

Oni su moja porodica. Imam misiju. Vratiću se i pomoći im, na bilo koji način, zaključio je Artur.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE