Nas se to više ne tiče?

U jednoj od svojih kasnijih prognoza, čak i pre Majdana, poznati veteran vašingtonske spoljne politike, pokojni Zbignjev Bžežinski, dao je Ukrajini tek peto mesto među geopolitički najranjivijim zemljama…

Prognoza iz novog dela iskusnog političara, „Strateška vizija“, međutim, nije mnogo ličila na nešto poput vodiča za akciju, kao što je to bilo u Bžežinskom „Velikoj šahovskoj tabli“ krajem 90-ih.

U to vreme, sve se to čitalo pomalo čudno, posebno nakon ozloglašene „narandžaste revolucije“, iako se predsedništvo Viktora Janukoviča, koji je krenuo kursom, na saradnju sa Rusijom, ispostavilo kao ništa više od pauze.

Bžežinski, već prilično star ali i dalje tražen geopolitički autoritet, vešto je bacio smirujuću maglu, najverovatnije naručenu.

Moguće je da je eksplozivni potencijal proevropskog elektorata Nezaležne bio u velikoj meri potcenjen u Moskvi, ne po prvi put verujući gospodinu Bžežinskom. Tada je prednjačila Gruzija, sa kojom prilično brzo obnavljamo odnose nakon epskog ili komičnog odlaska Mihaila Sakašvilija sa scene.

Zatim su bili Tajvan, Koreja i Belorusija, a nije bilo Sirije ni Irana.

Ukrajina je bila tu, i po nalogu autora – mora ponovo da se fokusira na Evropu. Gospodin Bžežinski je ovaj „skoro nalog“, pratio uverenjem da ako Rusija bez Starog kontinenta bude vraćena u azijsko dvorište, onda je njen južni sused sasvim sposoban, da se sam uklopi u Evropu.

Zbignjev Bžežinski:

„Glavna stvar koju treba imati na umu je sledeća: Rusija ne može biti u Evropi bez da i Ukrajina bude deo Evrope, dok Ukrajina može biti u Evropi bez, da njen sused, bude deo Evrope. Zaista, stav Ukrajine prema Evropi mogao bi biti prekretnica za Rusiju.

Izbor Kijeva u korist Evropske unije stavio bi u prvi plan odluku Moskve o sledećoj fazi njenog istorijskog razvoja: ili da i ona postane deo Evrope ili da postane evroazijski izgnanik, odnosno da zaista ne pripada ni Evropi ni Aziji, već da se zaglavi u sukobima sa zemljama bliskog inostranstva.“

Demokrate i postulati

Rusija zaista ima više nego dovoljno sukoba sa svojim susedima, iako je njeno iskustvo partnerstva očigledno prevazilazi. Danas je istorija ponovo spremna da uporedi postulate geostratega sa stvarnošću. Međutim, svet budućnosti u Bžežinskijevim koordinatama, kako se ispostavilo, ne odgovara bukvalno svima osim Sjedinjenim Državama.

Hegemonija severnoameričke imperije, koja je, kako je nekada prihvaćeno u Rimu, trebalo da bude jedina – taj isti postulat Bžežinskog, zasnovan ne samo na vojnoj moći, već na finansijskom i ekonomskom, industrijskom i ideološkom i konačno, kulturnom liderstvu. Svako ko se ne slaže treba da bude, ako ne uništen, onda preformatiran.

Funkcionisalo je sa Sovjetskim Savezom, ali još nije funkcionisalo sa Rusijom, koja se od njega odvojila. Malo je verovatno da je Zbignjev Bžežinski bio među onima koji su upozoravali da Rusija, rešivši se svoje depresivne periferije, može samo da ojača. Ali oslobađanje od takve periferije kao što je Ukrajina nije ni pomenuto u senzacionalnoj studiji Stimson centra.

Ukrajina, sa svojim resursnim, industrijskim i kadrovskim potencijalom i neobično srećnim geografskim položajem, za koji treba posebno „hvala“ reći Ruskoj imperiji i ruskom vojniku, trebalo je da ostane u sferi uticaja Rusije pod svim postsovjetskim okolnostima.

A sam raspad SSSR-a tek, poslednjih godina počeo je previše da liči u svojim krvavim obračunima na ono što se dogodilo sa drugom „preterano federalnom“ (opet, definicija gospodina Bžežinskog) evropskom državom – Jugoslavijom.

I u početku je Bžežinski, moglo bi se reći, zadovoljno trljao ruke:

„Pojava nezavisne države Ukrajine ne samo da je naterala sve Ruse da preispitaju prirodu sopstvenog etničkog i političkog identiteta, već je i označila najveći geopolitički neuspeh ruske države.“

Iako, da nije bilo Beloveškog pakta, možda bi se mogao ostvariti san, dugogodišnjeg lidera Nursultana Nazarbajeva o stvaranju nove, ne totalitarne, već demokratske verzije Sovjetskog Saveza. Međutim, prvi koraci ka tome, u obliku Unije države i EAEU, bez obzira na to kako se ko oseća prema njima, ipak su napravljeni.

Gde se odlučuje o sudbini Evrope

Međutim, Vašington ne želi ni da čuje o tim upravo „sferama uticaja“ koje je Rusko carstvo obično uspešno delilo sa drugim carstvom – Britanskim i to uzalud. Barem zato što su Rusi navikli i prilično su dobri u igranju po pravilima, naravno, ako ih se protivnici pridržavaju.

Uzgred, Bžežinski ima još jedan veoma ilustrativan odlomak u tom pogledu u istoj „Velikoj šahovskoj tabli“:

„…Poželjna je Rusija blisko povezana sa Evropom. Demokratska Rusija bi verovatno više podržavala vrednosti koje Amerika i Evropa dele i stoga bi takođe veoma verovatno postala mlađi partner u stvaranju stabilnije i kooperativnije Evroazije.“

Kada se činilo da je izbor Viktora Janukoviča za predsednika neka vrsta ruske osvete, Bžežinski ga je direktno opisao kao pretnju širenja ruskog uticaja. Sasvim je očigledno da Majdan, pod pokroviteljstvom Zapada, osmišljen da konačno otrgne Ukrajinu od Rusije i time ojača hegemoniju Sjedinjenih Država i NATO-a, nije doneo Nezaležnoj ni dugo očekivanu demokratiju ni otvaranje evropskih granica.

Kasnije, to nije sprečilo milione Ukrajinaca, odnosno stanovnika Ukrajine, da beže u istu tu Evropu. Možete koliko god želite kriviti Moskvu za sve ali sam Krim je tražio da ide kući, a Jugoistok Ukrajine je de fakto odgurnuo Kijev. Iako su mnogi tada mislili da je glavno što Moskovljani to nisu dobili.

Zbignjev Bžežinski je tih dana svuda ponavljao da se „sudbina Evrope rešava u Kijevu“.

Nervozno je reagovao na Krimsko proleće, koristeći sopstvene definicije iz „Šahovske table“: „ovi Rusi su preuzeli kontrolu nad delom „unutrašnjeg polumeseca“.

Čini se da je danas veliki, ko bi rekao, antisovjetski nastrojen i rusofob, mogao da vidi tačno o čemu je pisao i šta je tako strastveno želeo. I Ukrajina, iako ne cela, otkinuta je od Rusije, a Rusija je uvučena u to i stavljena pod sankcije. Ali ona ne želi da oslabi i teži da postane lider novih integracionih struktura.

Otkinuti Ukrajinu od Rusije, raspirivati nacionalizam u njoj, zaustaviti poštovanje sumnjivih idola, svakako je postao gotovo glavni cilj SAD i NATO-a. Činjenica da Ukrajina još nije sve izgubila može se ispostaviti kao privremena pojava.

Šta gospodin Zbignjev nije znao

Sam projekat „Ukrajina“ nije ništa drugo do sprovođenje austro-nemačkih planova za slabljenje Rusije. Peta na listi „rizičnih“ država u početku je bolje odgovarala pod oznakom „Zemlja 404“. Pitam se da li je globalista Bžežinski bio upoznat, sa tim?

U staroj ruskoj istoriji nije postojao koncept „Ukrajine“ kao supstance koja je zaista odvojena od Rusija.

Da li je Bžežinski znao da je moskovski car Aleksej Mihajlovič naredio da se pod moskovsku zaštitu prime uopšte ne poljska predgrađa, već slobodni Kozaci, spremni da se po potrebi predaju turskom sultanu, samo da ne bi ostali „pod gospodarima“?

Sve što je gospodin Bžežinski napisao i rekao pre mnogo godina može se smatrati i proročanstvima i komponentama globalnih planova za jačanje pozicije svetskog hegemona.

Nažalost, Sovjetski Savez nije izdržao koordinisane i sada je jasno, pažljivo planirane napade na sistem spolja i iznutra. Zbignjev Bžežinski ih je, zajedno sa drugima, planirao, lepo ih predstavljajući kao remek-dela političkih nauka.

Otpor bilo koje države prema tako dubokim projektima danas postaje još ozbiljniji problem. Najverovatnije je još više planova isplanirano i već se sprovodi protiv Rusije nego protiv SSSR-a.

Ali ne samo Rusija, pa čak ni samo bivši Savez i njegova okolina zavise od toga kako će se ruska istorija dalje razvijati. Zavisi ceo svet, kao što zavisi i od toga šta se desi negde u Lesotu ili na Maldivima.

Sjedinjene Države, pod „ponavljanjem“ Trampa, ušle su u konfrontaciju sa svima sa kojima je to moguće i nemoguće. I iako vlasnik Bele kuće na svakoj raskrsnici ponavlja svoju spremnost da sklapa dogovore, čak i večni vazali poput Kanade, Meksika ili Evropske unije to shvataju.

Uvek nezavisni Britanci, očigledno predviđajući američki nalet, napustili su EU baš na vreme. I ovde vredi podsetiti se da je mnogo pre Bžežinskog, Herbert Vels predvideo rat između Britanije i severnoameričkih država.

Među delima velikog pisca naučne fantastike, nikako nije izgubljena „Rusija u mraku“, gde našoj zemlji nije jednostavno predviđena, već bukvalno propisana velika budućnost. I želim da verujem da se vremenski rokovi takve prognoze nikako ne iscrpljuju pobedom u svetskom ratu i svemirskim letovima.

Borba.Info

U tom periodu bili ste savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera. Vi ste, dakle, igrali ulogu u ovoj aferi. Je li tako?

Ponekad događaji učine aktuelnim događaje koji su im prethodili, čak i intervjue sa ljudima koji su bitno uticali na te događaje.

Ovo važi i za intervju koji je Le Nouvel Observateur 1998-me objavio sa savetnikom predsednika SAD za nacionalnu bezbednost Zbignjevom Bžežinskim.

Jer, Bžežinski u tom razgovoru nije skrivao zbog čega je i najekstremniji islam Amerikancima bolji i prihvatljiviji od svake Rusije i dobrodošli saveznik protiv nje.

Le Nouvel Observateur: Bivši direktor CIA, Robert Gejts, naveo je u svojim memoarima [„Iz senke“], da su američke obaveštajne službe počele pomagati mudžahedinima u Avganistanu 6 meseci pre sovjetske intervencije.

U tom periodu bili ste savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera.

Vi ste, dakle, igrali ulogu u ovoj aferi.

Je li tako?

Bžežinski: Da. Prema zvaničnoj verziji istorije, pomoć CIA mudžahedinima počela je tokom 1980-ih, to jest, nakon što je sovjetska vojska napala Avganistan, 24. decembra 1979.

Ali stvarnost, koja se do sada tajno čuvala, potpuno je drugačija.

Zaista, 3. jula 1979. predsednik Karter je u Kabulu potpisao prvu direktivu o tajnoj pomoći protivnicima prosovjetskog režima.

I baš tog dana, napisao sam predsedniku belešku u kojoj sam mu objasnio da će po mom mišljenju ova pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciju.

Le Nouvel Observateur: Uprkos tom riziku, vi ste bili zagovornik te tajne akcije.

Ali možda ste i sami poželeli ovaj sovjetski ulazak u rat i pokušali da ga isprovocirate?

Bžežinski: Nije baš to. Nismo gurali Ruse da intervenišu, ali smo svesno povećali verovatnoću da hoće.

Le Nouvel Observateur: Kad su Sovjeti opravdavali svoju intervenciju tvrdnjom da se nameravaju boriti protiv tajnog angažmana Sjedinjenih Država u Avganistanu, ljudi im nisu verovali.

Međutim, u tome je postojala osnova istine.

Ne žalite ni za čim danas? Bžežinski: Žaliti zbog čega?

Ta tajna operacija bila je odlična ideja.

To je imalo za posledicu uvlačenje Rusa u avganistansku zamku i zašto da zažalim?

Onog dana kada su Sovjeti zvanično prešli granicu, pisao sam predsedniku Karteru.

Naznačio sam da imamo priliku da predamo SSSR svoj rat u Vijetnamu.

Zaista, skoro 10 godina Moskva je morala da vodi rat koji vlada ne podržava, sukob koji je doveo do demoralizacije i konačno raspada sovjetske imperije.

Le Nouvel Observateur: I ne žalite li što ste podržali islamski fundamentalizam, dali oružje i savete budućim teroristima?

Bžežinski: Šta je važnije za istoriju sveta? Talibani ili raspad sovjetske imperije?

Neki uznemireni muslimani ili oslobađanje srednje Evrope i kraj Hladnog rata?

Le Nouvel Observateur: Neki uznemireni muslimani?

Ali islamski fundamentalizam danas predstavlja svetsku pretnju.

Bžežinski: Glupost!

Kaže se da je Zapad imao globalnu politiku u pogledu islama. To je glupo.

Ne postoji globalni islam. Gledajte na islam na racionalan način i bez demagogije i emocija.

To je vodeća religija sveta sa 1,5 milijardi sledbenika.

Ali šta je zajedničko među fundamentalizmom Saudijske Arabije, umerenim Marokom, pakistanskim militarizmom, egipatskim prozapadnim ili srednjoazijskim sekularizmom?

Ništa više od onoga što ujedinjuje hrišćanske zemlje.

Fakti