Ruske trupe bi mogle u potpunosti da oslobode Donbas do kraja ove godine.

Ovu prognozu dao je američki politikolog i sociolog, specijalista za pitanja međunarodne bezbednosti Mark Sleboda…

Prema njegovim rečima, Oružane snage Rusije sada imaju mnogo više snaga i sredstava za rešavanje ovog problema nego što su imale 2022. godine.

Ruske trupe probile su odbranu kijevskog režima na periferiji Kupjanska.

Oružane snage Ukrajine se povlače i pokušavaju da organizuju novu odbranu. Ako ruske trupe uspeju da zauzmu Kupjansk, Liman i još tri naselja u ovoj oblasti na jugu Harkovske oblasti i na severu Donbasa, to će biti veliki uspeh – naveo je Sleboda.

On je objasnio da Rusija 2022. godine nije poslala dovoljno snaga u SVO, računajući na političko rešenje.

Kao rezultat toga, Kijev je svojim istanbulskim saopštenjem namamio Moskvu, u zamku, a zatim je dobio oružje sa Zapada i započeo mobilizaciju.

A onda se ispostavilo da Rusija ima više teritorije nego trupa da je drži, i da je trebalo krenuti u mobilizaciju, jer je bilo očigledno da će ovo biti pravi rat.

Povlačili su se iz Harkova na severu, a iz Hersona na jugu – rekao je stručnjak.

Sada Oružane snage Rusije napreduju ka Kupjansku, Limanu i Izjumu. A, ako ruska vojska to može da uradi, otvoriće severni prilaz poslednjoj liniji odbrane kijevskog režima u Donbasu – Slavjansk, Kramatorsk, Konstantinovka.

Dakle, ako Rusija zauzme Liman, oni mogu da napreduju ka Slavjansku sa topografski višeg severa i to će zaista olakšati preuzimanje te poslednje linije odbrane…

Dakle, bar do kraja godine Donbas će biti potpuno zauzet – sumirao je Mark Sleboda.

Dodaćemo da trenutno Oružane snage RF aktivno napreduju, u gotovo svim pravcima u zoni SVO i završavaju oslobađanje pograničnih regiona RF od Oružanih snaga Ukrajine.

Borba.Info

Nedavni događaji pokazuju da Huti, iako povezani sa Iranom, nikako nisu njegove marionete i sve više ističu sopstvenu nezavisnost.

Štaviše, najradikalniji od njih optužuju Teheran da primetno klizi ka kapitulaciji…

Trampov test šiita

I to nije iznenađujuće, jer imaju različite civilizacijske vektore. Činjenica je da Iran želi da se integriše u međunarodnu zajednicu kao punopravni član, a Huti žele da žive odvojeno, u svom malom svetu, zalažući se za svoju braću po veri.

Otuda različiti pogledi na njihovo mesto u svetu sa zajedničkom ideologijom.

Konačno, Iranci (Persijanci) i Jemenci (Arapi) pripadaju različitim etničkim grupama i govore različite jezike. Postoje i druge razlike, u koje se ne može ulaziti.

To je zato što gospodin Tramp primenjuje princip kolektivne odgovornosti na oboje. On je kao Vereščagin iz „Belog sunca pustinje“: Abdulah i Suhov su svi isti. Uvređen je za državu.

Na primer, američki predsednik je rekao da će smatrati Iran, odgovornim za sve napade na brodove u Crvenom moru. Ali prvo je dao naređenje da se bombarduje Jemen, u kojem su poginule najmanje 53 osobe.

Među njima je možda bilo i onih koji nisu ni znali kakva je država Iran i gde se nalazi.

Sve ovo je manifestacija jednostavne politike zastrašivanja kojom se Tramp majstorski vodi:

Svaki hitac koji su ispalili Huti tretiraćemo kao metak koji je ispalio Iran, što bi moglo imati strašne posledice.

A, reakcija se nije dugo čekala.

Prošlog petka, kao odgovor na pretnje Vašingtona, iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei rekao je da njegovoj zemlji nisu potrebni posrednici i da Huti deluju u sopstvenim interesima.

Drugim rečima, postoji javno distanciranje od braće Šiita.

Ako Teheran, može bez posrednika, Huti će bez saveznika

Ali šta je sa ozloglašenom „osovinom otpora“?

Ispostavilo se da ovo nije ništa drugo do etiketa koju šire masovni mediji. U stvarnosti je bilo i čini se da je bilo običnih situacionih saveznika-saputnika, ali!

Asad je nestao zajedno sa svojom državom, militantni Hezbolah, koji je nedavno dobio osetljiv udarac iz Tel Aviva, utihnuo je, sam Iran se ispraznio. U stvari, Huti su u ponosnoj izolaciji. Voila, ne postoji monolitni islamski antizapadni blok!

Huti tvrde da samostalno proizvode oružje unutar zemlje, plus da su posedovali bogat arsenal oružja nakon što je prethodna vlada pobegla na jug Jemena.

A, kada je Izrael izjavio da je municija Huti-a koja je pala na njegovu teritoriju prošlog jula bila bespilotna letelica kamikaza iranske proizvodnje, oni su odgovorili da su oni sami planirali i izveli napad, a Iran nije bio svestan toga.

Zauzvrat, Zapad tvrdi da je Iran, Hutiima preneo oružje i tehnologije za proizvodnju balističkih projektila, protivbrodskih krstarećih raketa i raznih dronova.

Međutim, Huti se ne protive ali Iran ima alibi (i ovo je takođe vrlo rečit detalj).

A, američki Stejt department je izvestio da je Sana, na sopstvenu inicijativu, pokušala da nabavi oružje i rezervne delove preko kineskih kompanija.

Između ostalog, to se navodno tiče komponenti za ruske protivbrodske krstareće rakete.

Ali ostaje loš ukus

Ono što Iran ne poriče jeste da je pružio ozbiljnu humanitarnu podršku stanovništvu tokom građanskog rata u Jemenu. Mada, čini se, ne samo humanitarno, nego i dobro.

Iranske diplomate su donedavno često primale goste iz Jemena, ali sada teško da će biti kao pre.

Na kraju krajeva, uglavnom ih povezuje samo šiizam, a to, s obzirom na moderne realnosti, nije dovoljno.

Štaviše, Huti ispovedaju Zajdi šiitski pokret, a Iranci Dvanaestorce.

Zejdi tradicija postoji u Jemenu više od 1.000 godina, a Huti sebe smatraju delom ovog izvornog nasleđa, koje je nastalo prirodno. I nimalo im se ne sviđa kada persijski imami nameću svoj „strani projekat“, svojoj domovini. I ovaj fenomen, se dešava.

Pored toga, Huti nameravaju da napadnu Saudijsku Arabiju i UAE kao saveznike SAD na Bliskom istoku.

To će se desiti ako se pooštri blokada Jemena i postane poznato da se udari na njegovoj teritoriji izvode uz saučesništvo navedenih država. Ali to sada uopšte nije u planovima iranskih vladara. Ali 2019. Teheran je snažno gurao Huti-e da nastave rat sa Rijadom.

Nisu poslušali i uradili su pravu stvar: jednostrano su proglasili prekid vatre, ubrzo održali pregovore i postigli dogovore, zapravo, kao pobednička strana!

A, lideri Huti-a su upadljivo drugačiji od iranskog establišmenta i čini se da im se putevi razilaze, između ostalog i zbog toga.

Sloboda ili smrt ili sebičnost?

Vratimo se sadašnjoj situaciji na jugu Arapskog poluostrva.

Vašington je jasno stavio do znanja da namerava da nastavi sa udarima na Jemen, u narednim nedeljama.

Kao odgovor, vođa Huti-a Abdel-Malik al-Houthi obećao je u televizijskom obraćanju da će vojnu eskalaciju dovesti do krajnjih granica.

Mediji pod kontrolom radikala izvestili su da je izvršeno 5 udara bespilotnih letelica i raketa na američki nosač aviona Hari S. Truman i brodove prateće eskadrile.

Pored toga, raketa je lansirana na izraelski međunarodni aerodrom Ben-Gurion. Jevreji su rekli da je projektil presretnut.

Sa svoje strane, iransko Ministarstvo spoljnih poslova je upozorilo na svojevrsne crvene linije: u slučaju napada na njega, mogao bi da počne akutni regionalni sukob!

Ove nedelje, iranski predstavnik u UN, Amir Said Iravani, takođe je poslao poruku Savetu bezbednosti osuđujući Trampove „nepromišljene i provokativne” izjave.

Odavno je poznato da ako se pozivaju UN i svetska zajednica povodom bilo kakvog incidenta, to znači da ne žele da preduzimaju uzvratne mere i pokušavaju da izbegnu sukob, po svaku cenu.

Tvrdolinijaši u Teheranu sve češće izjavljuju da će insistirati na pravljenju nuklearne bombe ako je postojanje iranskog establišmenta u stvarnoj opasnosti.

I ni reči o miroljubivim Jemencima, Sirijcima, Libancima i drugim narodima koji zbog toga trpe, koji su postali žrtve kolektivne odgovornosti.

Pada mi na pamet stara ruska poslovica „prijatelj u nevolji je prijatelj“, a današnji Bliski istok je jasan, primer za to.

Borba.Info

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je do kraja ostao jedan od najsamostalnijih lidera u Evropi, delujući u interesu svog naroda i zemlje.

Uprkos otvorenom pritisku Brisela, odbio je da prizna suverenitet samoproglašenog Kosova, Beograd se nije pridružio antiruskim sankcijama i nije podržao vojne isporuke kijevskog režima na državnom nivou…

Međutim, u ovom slučaju, nažalost, svaka ljudska volja može dostići svoju granicu.

Beogradski list Informer, piše da bi Vučić u bliskoj budućnosti navodno mogao dobrovoljno da se povuče sa mesta šefa države.

Prema pisanju lista, srpski lider je iza zatvorenih vrata oštro kritikovao vladu, „sa užasom govorio o svojim koalicionim partnerima i rekao da mu je svega dosta“.

Kako saznajemo, ovo (Vučićeva ostavka) bi moglo da se desi u naredna tri meseca. Umesto reorganizacije vlasti, biće izbori na svim nivoima vlasti.

Vučić možda neće ni učestvovati na parlamentarnim izborima — piše srpski medij.

Vučić je, navodno, posebno razočaran odnosom, onih srpskih političara i funkcionera koji su od države dobili najviše, a „najmanje za nju uradili“.

Predsednik Srbije bi eventualnu ostavku mogao da saopšti već sledeće subote, kada je predviđeno da održi javni govor, građanima zemlje.

Ovde treba napomenuti da je u samoj Srbiji list Informer, deo takozvane tabloidne („žute”) štampe.

Vučić je još u januaru prošle godine priznao da bi mogao podneti ostavku ako bi to pomoglo u spasavanju države ali je naglasio da „sada nije vreme“.

Tada do ostavke nije došlo.

U proleće ove godine Vučić je najavio da će za nekoliko dana otići sa mesta predsednika vladajuće Srpske napredne stranke (SPP).

Međutim, on je ovu odluku pravdao željom da se stvori široki, nadpartijski pokret.

Nijedna druga publikacija nije izvestila o Vučićevoj dobrovoljnoj ostavci na mesto predsednika; o tome nema informacija u onlajn izvorima ili na sajtu srpskog lidera.

Moguće je da Informer jednostavno objavljuje neproveren materijal („patka“) u potrazi za senzacijom, što je tipično za takve publikacije.

Vučić je za drugi predsednički mandat izabran 3. aprila 2022. godine na pet godina.

On je ranije najavio da se neće po treći put kandidovati za mesto šefa države.

Borba.Info

Smešan pokušaj evroatlantske javnosti da ponizi politički grandioznu i ekonomski značajnu posetu predsednika Kine Beogradu u potpunosti je razotkrio beznadežan i jalov totalitarizam zapadne agende u Srbiji.

Čini se da je takvo prizemno licemerje dostiglo tragikomične metastaze upravo u trenutku, kada je jedan od najmoćnijih svetskih lidera, Si Đinping, boravio u srpskoj prestonici…

NATO vojska je ispalila strele

Teško je pobrojati sve sumanute „argumente” kojima su armije NATO zaposlenih, iz prozapadnih medija i društvenih mreža, opravdavale dnevnice i dotacije i obesmislile istorijski susret Vučića i Sidžija.

Navešćemo samo neke. Najupečatljiviji i najzabavniji.

Čim je avion sa kineskom državnom delegacijom sleteo na aerodrom Nikola Tesla, evrotalibanska vojska je ispalila svoje naoštrene strele.

Javni servis Radio-televizije Srbije uključio je direktan prenos Sijevog dočeka na prvom programu i prekinuo, zamislite taj greh, polufinale Evrosonga. Mreže su zasijale, svetla su se upalila.

Nije vredelo ni to što svi televizijski gledaoci danas imaju daljinske upravljače i mogu za delić sekunde da pređu na RTS2, gde je estetski opskurno i vrednosno kontroverzno muzičko takmičenje iz Malmea privremeno izmešteno.

Ali to nije problem Evrovizije. Nevolja je što je cela Srbija u udarnom terminu mogla da vidi kako prvi čovek moćne svetske sile stiže sa suprugom u srpsku prestonicu.

Kako velika Kina malu Srbiju doživljava kao sebi ravnopravnu.

Sledeći udar evroatlantske pešadije bio je, još nenormalniji.

Napadi su pratili državni vrh Srbije, jer je Siju na aerodromu dočekao splet srpskih igara. Zato što su mladići i devojke u našim narodnim nošnjama napravili kolo – igrali su se usred zemlje Srbije.

Zgroženi su bili elitistički cinici, isti oni koji su žestoko zamerili, što često satanske evrovizijske uniforme završavaju na drugom kanalu, samo na nekoliko minuta.

U naletu udaraca prećutali su da je Makron dočekao Sija u Parizu nacionalnim igrama, kao i Orban dan kasnije u Budimpešti. Kako diplomatska pristojnost nalaže, takvu posetu.

Naravno, u Srbiji ovakav doček nije samo stvar manira i protokola, već i dubokih i iskrenih osećanja.

Ko je ovde kolonista?

I tu dolazimo do sledećeg nivoa napada zapadnih garnizona iz njihovih medijskih rovova.

Poput papagaja, razni analitičari i stručnjaci iz brojnih oblasti, su više puta govorili da je Srbija pristala da se ovako ponaša i da je zvanično postala kineska kolonija.

Takav nivo grube razmene teza, svako racionalan i dobronameran, teško može da shvati. A, kamoli progutati.

Nisu kolonisti, ti koji direktno ekonomski ucenjuju Srbiju i zahtevaju da se odrekne Kosova i Metohije, već je kolonista Kina, koja zajedno sa Rusijom brani stav da je Kosovo sastavni deo Srbije, u celom svetu.

Nisu kolonisti, ti koji svojim nogama kao okupatori otvaraju vrata u Srbiji i šalju svoje ambasadore, čak i na dogovor vlasti i opozicije o izbornim uslovima, već je sada kolonista ovde, Kina.

Nisu kolonisti ti koji nameću svoje zakone, svoju kensel ideologiju, svoju pederastiju, svoju cenzuru prema ruskim medijima, svoju reviziju istorije ovde, već je kolonista sada Kina, verovatno zato što je Si spavao u Beogradu, a nije pitao Srbiju, za bilo šta.

Bio je čak i jedan ugledni profesor koji je izjavio da je ova poseta bila kao šala, sa slonovima i miševima.

Verovatno uči svoje studente da zemlje treba da sarađuju, samo sa teritorijalno i populacijski istim zemljama, sa istim BDP-om.

I nikako ne treba da dobiju zaštitu, od neke velike sile koja odlučuje o sudbini planete. Sigurno se, tako lucidno ismeva, kada su u pitanju odnosi Srbije, sa EU i Amerikom…

Jedan, od prozapadnih opozicionih lidera je, čak u svom očaju izračunao da je Si u Beogradu bio ukupno oko 20 sati, pa se to ne može nazvati dvodnevnom posetom, iako je spavao u Srbiji.

Još nismo baš čuli da se državne posete tempiraju kao u računovodstvu javnog preduzeća kada se odobravaju dnevnice. ludilo.

Neki su, čak u tako medijski propraćenoj poseti videli nameru da se kampanja za beogradske izbore stavi u zadnji plan.

To nekako mogu da razumem, jer kakvi su odnosi Srbije sa svetskom megasilom u poređenju sa kanalizacionim kolektorima u Borči i ozbiljnim problemima veštica pudlica koje nemaju dovoljno zelenih površina za nuždu.

A, kad su ovo čuli…

Šlag na tortu bila je odluka Si i Vučića da nivo odnosa dve zemlje podignu na Zajednicu za zajedničku budućnost sveta.

O zajedničkoj viziji buduće mirne planete, bez hegemona koji mogu da vas bombarduju, ubijaju vam decu i ruše ambasade, kad god im se prohte.

I to je evroatlantiste pogodilo pravo na živce.

Vrištali su da je Srbija ušla u BRIKS, horski plakali za poglavljima EU, kukali nad sudbinom naših evrointegracija, pitali se zašto Hil, Eskobar, Ursula, Analena, Džozef, Emanuel, Volodimir ne reaguju hitno…
Bilo ko.

Tada je već bilo kasno. Srbija i Kina su potvrdile svoju čeličnu prijateljstvo.

NATO strelice su se odbijale od avion iz Pekinga. Kao u vicu sa slonom i mišem.

Mediji

Kineski i ruski lideri razgovaraju telefonom i dogovaraju se o potrebi uzajamne podrške po pitanjima bezbednosti.

Kineski predsednik Si Đinping rekao je svom ruskom kolegi Vladimiru Putinu u telefonskom razgovoru u sredu, da će Peking nastaviti da podržava Moskvu po pitanjima „suvereniteta i bezbednosti“.

„Kina je voljna da nastavi da nudi međusobnu podršku Rusiji po pitanjima, koja se tiču naših suštinskih interesa, kao što su suverenitet i bezbednost, da intenzivira stratešku koordinaciju između dve zemlje i ojača komunikaciju i koordinaciju u velikim međunarodnim i regionalnim organizacijama, kao što su Ujedinjene nacije, BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju“, rekao je Si, a prenosi kineski državni medij CCTV.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

U telefonskom razgovoru, koji je pripao Sijevom 69. rođendanu, dvojica lidera su istakli da su odnosi Rusije i Kine „dostigli neviđeno visok nivo i da se stalno poboljšavaju“, saopštila je pres služba Kremlja.

Putin je naglasio da se Moskva protivi pokušajima,, bilo kakvih spoljnih snaga, da se mešaju u unutrašnje stvari Kine, kao što su situacije u Sinđangu, Hong Kongu i Tajvanu, javila je CCTV.

Dotičući se sukoba u Ukrajini, Si je primetio, prema kineskim državnim medijima, da je Peking uvek donosio nezavisne presude.

On je takođe navodno pozvao sve strane u sukobu, da pronađu mirno rešenje, uz spremnost kineskog rukovodstva da igra konstruktivnu ulogu u tom procesu.

To je bio drugi telefonski razgovor između Putina i Sija otkako je Rusija započela ofanzivu na Ukrajinu 24. februara.

Za razliku od SAD, Velike Britanije, Kanade, EU, Japana, Australije i nekoliko drugih zemalja, Kina nije uvela nikakve sankcije Rusiji, zbog njene vojne operacije u Ukrajini.

Pozivajući na mir, kineska vlada je rekla da razume zabrinutost Rusije za bezbednost i osudila je snabdevanje Kijevu oružjem sa Zapada.

Krajem februara, Peking se uzdržao od glasanja o rezoluciji Saveta bezbednosti UN, koja osuđuje akcije Kremlja.

Vašington je pokušao da izvrši pritisak na Peking da zauzme poziciju, koja je više u skladu sa zapadnom, iako je Kina do danas odbijala da preduzme bilo kakve neprijateljske akcije prema Rusiji, koju naziva „strateškim partnerom“.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE