U selima na severu Crne Gore, medvedi sve češće dolaze do kuća, izazivajući strah među stočarima, pa tako, na primer, meštani iz  mojkovačkog sela Sjerogošte organizuju straže.

Porodica Jelene i Dragana Medenice iz sela Sjerogošte, čija se kuća nalazi svega pedesetak metara od magistralnog puta prema Kolašinu, samo je jedna od mnogih koja se svakodnevno suočava sa prisustvom divljih životinja u neposrednoj blizini svog doma…

Dragan i Jelena, imaju domaćinstvo od šest krava i 20 ovaca, svinje, kokoške.

Njihova kuća je blizu magistrale ali to nije sprečilo medvede da priđu na samo nekoliko metara od stoke i kućnog praga.

Jesenas su Jelenu dok je čuvala ovce upozorili radnici CEDIS-a, da više ne udaljava stoku od kuće, jer su dronovima registrovali čak osam čipovanih medveda, kako spavaju na tom području

“Više ne možemo da teramo stoku dalje od kuća. Životinje osećaju prisustvo divljači i reaguju, beže, uznemirene su. Pre nekoliko dana sam sama videla medveda, a prošle jeseni su mi pojeli dvoje jagnjadi. Oni se uglavnom kreću u selu Brežje, to je oko kilometar udaljeno od nas, prema Štitarici ali se odatle spuštaju prema našim domovima. Sad dolaze svake noći, pred kuću.

Stražarimo po celu noć, jer nam nije svejedno. Sve je previše blizu. Ovce se više ne usuđuju da napuste dvorište” ispričala je Jelena, apelujući na nadležne institucije da reaguju, prenosi portal RTCG.

Situacija nije izolovana i meštani sela Polja, čije su kuće udaljene jedva stotinak metara od puta, gusto je naseljeno i svaka kuća ima psa žale se da su gledali medveda ovih dana da se kreće slobodno selom.

Ljudi koji drže stoku na severu Crne Gore strahuju za svoje živote i imovinu, a poneki od starijih meštana svedoče da ovakva situacija do sada nije viđena da divljač, u tolikoj meri prilazi domaćinstvima, čak i napada.

“Ne pamtimo da su se medvedi ovako ponašali. Ovo je bilo karakteristično samo uoči ratova, tada su divljači bile nemirne i prilazile naseljima”, rekao je jedan, od starijih meštana Polja.

Stočari i meštani sela na severu zemlje upućuju jasan apel institucijama, očekuju konkretnu pomoć i sistemsko rešenje, jer, kako kažu, problem traje predugo, uzeo je maha, a starh po ljude i stoku postaje sve veći, prenosi Tanjug.

Politika

Zvanična predstavnica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je napomenula da Zapad ignoriše „gestapovske metode“ prinudne mobilizacije koje koriste ukrajinske vlasti.

Saopštenje je objavljeno na sajtu odeljenja…

Diplomata je istakao da je ministarstvo analiziralo statistiku situacije u ukrajinskim oružanim snagama.

Prema iznetim podacima, povećan je broj dezerterstva u redovima ukrajinske vojske.

Ako je 2023. godine bilo oko 17 hiljada slučajeva AVOL-a i registrovano 7 hiljada dezertiranja, onda su se u januaru-septembru 2024., brojke skoro udvostručile.

Zaharova je naglasila da iznete činjenice još jednom potvrđuju potrebu sprovođenja specijalne vojne operacije u cilju denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine, kao i otklanjanja pretnji koje dolaze sa njene teritorije.

Ona je uverila da će svi ciljevi operacije biti neizbežno ostvareni.

Ranije je Zaharova izjavila da je šef kijevskog režima Vladimir Zelenski spreman da podnese svaku žrtvu, uključujući i „zbrinjavanje ostatka stanovništva, da bi zadržao vlast“.

Borba.Info

”Demokratski” krediti iz doba Hladnog rata su davno potrošeni.

Piše: Aleksandar Pavić

Zapadne sile su upozorene blagovremeno i diplomatski primereno od strane političkih i diplomatskih predstavnika Republike Srpske i Rusije da novi visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu neće biti prihvaćen ako se sa njegovim imenovanjem ne budu saglasile strane potpisnice Dejtonskog sporazuma (stav Republike Srpske), odnosno ako njegov izbor ne bude potvrđen u Savetu bezbednosti UN (stavovi i Republike Srpske i Rusije).

Zapravo, stanovište i Srpske i Rusije je još principijelnije: obe smatraju da jednoj zemlji članici UN koja pretenduje na suverenost, pa još i na članstvo u EU (o tome koliko je to realno, nekom drugom prilikom) nije potreban nikakav strani tutor, zvao se on ”visoki predstavnik” ili kako god bilo.

Naprotiv, prisustvo stranog tutora nužno svrstava tu zemlju u kategoriju običnih kolonija ili protektorata, nesposobnih za samostalni život i samostalno odlučivanje.

Kao što je već poznato, politički Zapad je ove stavove ignorisao i imenovao Nemca Kristijana Šmita za novog visokog predstavnika.

Time je poslao sledeće poruke: 1. Zapadu nije bitno šta misli jedan od tri konstitutivna naroda Bosne i Hercegovine;

2. Zapadu nije bitno šta misli jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i jedna od dve najmoćnije svetske nuklearne sile;

3. Zapad Bosnu i Hercegovinu smatra svojim kolonijalnim posedom kome ne namerava da dozvoli samostalni život, razvoj i odlučivanje;

4. Zapad je spreman da prihvati, a verovatnije i izazove novu krizu u BiH, pa tako i u celom regionu, zarad sopstvenih (geo)političkih interesa.

Nije bez značaja pitanje: da li je ovo samo nova pokazna vežba već dobro poznate zapadne arogancije ili svesno otvaranje nove balkanske krize.

Ako je ovo prvo, onda je najvažnije ostati čvrst i ne popuštati. Ako je ovo drugo, onda, osim naoružavanja neophodnom čvrstinom, valja već sad početi sa pripremama za najgore.

Jer, ko hoće destabilizaciju ovog prostora, ima bezbroj poluga preko kojih može da je pokrene, a zatim i raspiri.

To smo već videli 1990-ih, a videli smo i ranije. Ako je o reč o poslovičnoj zapadnoj aroganciji, potrebno je podsetiti da Zapad na to nema nikakvo pravo, niti bilo kakvo pokriće za to.

Nema legitimitet.

”Demokratski” krediti iz doba Hladnog rata su davno potrošeni.

Tokom tog razdoblja se još i mogla zaboraviti užasna i zločinačka zapadna kolonijalna prošlost, jer je alternativa – međunarodni boljševizam – argumentovano (mada ne nužno i tačno) mogla da se prikaže čak i gorom.

Uz to, računalo se da se zapadni svet neminovno kretao u pravcu sve veće demokratizacije, sve uređenijeg tržišta, društvenog i političkog života, u skladu sa pozitivističkim pogledom na svet kojem je prosvetiteljsko doba dalo civilizacijski pečat i legitimitet.

A postojanje globalnog ideološkog antipoda je, sada je očigledno, teralo zapadne elite da se predstavljaju u mnogo boljem svetlu od realnog.

Konkurencija, makar i ideološka, istinski je donosila opšti boljitak.

Međutim, nije trebalo dugo posle pada Berlinskog zida pre nego što su zapadne elite počele da pokazuju svoje pravo lice, u obliku bezobalne gladi za profitom, i bezgranične ambicije za svetskom dominacijom, po cenu bezobzirnih berzanskih i finansijskih manipulacija, nove militarizacije bez presedana i oživljenog intervencionizma koji je imao sve odlike jednog novog kolonijalizma.

Onog istog kolonijalizma koji je doneo masovno porobljavanje, genocid i otimačinu širom zemaljske kugle.

Masovne grobnice koje se poslednjih nedelja volšebno otkrivaju u Kanadi čine samo promil ukupnog broja skeleta u zapadnom kolektivnom ormaru.

Šta bi se tek pronašlo kad bi se malo dublje pročeprkalo ispod gornjih slojeva zemaljskih površina kanadskog južnog suseda, samozvanog svetskog ”svetionika demokratije”, podignutog na temeljima masovnog istrebljenja domorodačkog stanovišta i privrede zasnovane na robovlasništvu…

I onda nam njihovi diplomatski predstavnici, poput sladunjavo-otužnog MetjuaPalmera, drže lekcije o ”genocidu”.

Zaista, arogancija bez pokrića.

I to od potomaka istrebljivača američkih domorodaca i onih koji su jedini u istoriji bacili atomske bombe na civile, a zatim i osiromašeni uranijum. Neprihvatljivo.

Ako je, pak, reč o svesnoj destabilizaciji, osim pripremanja za najgore – makar se najgore i ne dogodilo – potrebno je razmisliti o motivima, radi što bolje pripreme.

Da li se radi o: 1. već oprobanom zapadnom receptu izazivanja rata zarad prevazilaženja još jedne od periodičnih krizi kapitalističkog sistema;

2. sistemu ”spržene zemlje”, u smislu da, ako već ne mogu više da držim neku teritoriju, onda bar neću dozvoliti da moj suparnik (čitaj Rusija, a zatim i Kina) ima ikakve koristi od nje, bez obzira na ljudsku patnju koju budem proizveo;

3. izazivanju kontrolisane krize radi novog geopolitičkog preuređenja datog prostora u skladu sa zapadnim interesima;

4. uobičajenom gušenju pobune još uvek nepokorenih lokalnih lidera ili naroda, tj. onome što politički Zapad obično naziva završavanjem ”nedovršenih poslova”;

5. kombinaciji stavki 1 do 4, ili nečem petom (na primer, omeđivanju nove blokovske podele sveta, između bloka pod dominacijom zapadnog ”liberalnog totalitarizma” i bloka koji, pod vođstvom Rusije i Kine, teži ka multipolarnosti, s obzirom da je u zapadnim centrima moći shvaćeno da je prošao momenat kad je moguće realno razmišljati o nametanju ”novog svetskog poretka” baš celom svetu)…?

Šta god da je u pitanju, jedno je sigurno: burna vremena se naziru na horizontu. I to ne treba kriti od naroda.

Naprotiv.

Tu je recept Viktora Orbana posebno relevantan: znaj ko si i šta si, za šta se boriš, koje vrednosti zastupaš – po njegovom viđenju, hrišćanske, tradicionalne i porodične – oko čega se može razgovarati, a oko čega nema kompromisa. I mobiliši ljude oko te ideje.

Jer se nijedna zajednica koja iole vredi bez takve mobilizacije ne može ni održati ni odbraniti.

Fakti