Kusturica u intervjuu za magazin „Odbrana“, koji je vodila glavna urednica Dragana Marković, podseća na svoj govor održan prilikom uručenja Sretenjskog ordena u kom je prikazao „odlike našeg vremena“.

„Tim govorom pokušao sam da stvorim vlastitu sliku sveta i da u nju uključim sve ono što mislim da je dramatično i sve ono što može da bude problematično za nas.

Pomenuo sam da se pod firmom „novog komunizma” svetom širi jedna nova ideologija, koja je osakaćena verzija marksizma, koji je neostvariv, kao što je u praksi bila neostvariva i njegova prvobitna verzija.

Nju u formi kvazirevolucije provodi deset milijardera, koji upravljajući medijima ulaze u tu fiktivnu sferu, koja je čoveku postala važnija od realne, i koji nam serviraju sintetičko meso i pod firmom „borbe za zaštitu čovekove sredine“ nude u suštini lakši put do gomilanja novog bogatstva“, kaže Kusturica.

Dodaje da mi, kao mala država, koja jeste na udaru, „mehanizam opstanka svoje države i svog socijalnog obrasca treba da vratimo više u arhetip, u ono što jeste naša realna snaga“.

„A naša je realna snaga duhovna, nažalost u našoj kulturi sve više pozapadnjačena. Ona u sebi sve manje ima svoj zaštitni znak… Mi se iscrpljujemo u imitacijama. Naše televizije, naši filmovi i serije ne baziraju se na Žiki Pavloviću, na Kokanu Rakonjcu, na našoj tradiciji, nego se prihvataju obrasci holivudskog filma, koji se praktično već raspao i koji nema svoj zaštitni znak“, govori Kusturica.

Objašnjava i na šta je želeo da ukaže.

„U vreme apsolutne dominacije ideologije i ideološkog pristupa mi imamo male šanse da se odbranimo ako se ne uhvatimo za vlastito korenje i iz njega ne budemo kreirali ono što je naša autentična slika sveta. Mi tu sliku nemamo, mi imamo ideologizovanu sliku sveta koja je usklađena, uglavnom sa Zapadom, i koji je vrlo uspešno nameće“.

Kaže i da postoji „Gandijeva ideja da zapadnog čoveka u propast vodi sedam grehova: što želi bogatstvo koje nije stečeno radom, što želi uživanje bez savesti, što odvaja znanje od poštenja, što vodi politiku bez načela, što vodi poslovanje bez morala, što odvaja nauku od čovekoljublja, što teži veri bez žrtvovanja“.

„Bogaćenje bez rada je kod nas postalo apsolutna pošast, koja stvara i svoju hibridnu „elitu“. Vidimo kako se ona raspada, kako seku glave, noge  i kako taj atavistički nivo postaje mnogo jači od duhovnog. Utoliko je i ideja o crkvi značajna. Crkvena tradicija upućuje na taj koren o kome govorim. Kome se moramo vratiti“, navodi Kusturica.

Reditelj objašnjava da je „moralni kapital srpskog naroda ogroman“.

„Stvoren je oslobađanjem od Osmanlija, nastavkom srednjovekovne ideje stvaranja zakona, ustava, prihvatanjem posle Francuske buržoaske revolucije ozbiljnih modela koji su ustanovljeni i primenjeni.

Taj moralni kapital je i pobeda u Balkanskom ratu, pobeda u Prvom svetskom ratu… Nažalost, usledilo je gubljenje te državnosti, koja je bila uokvirena u nešto što nije bio naš izbor.

Jer, Srbija je završila Prvi svetski rat bez svojih granica. Ona je između Prvog i Drugog svetskog rata praktično počela da gubi Kosovo, a najviše u vreme druga Tita, koji je Srbima zabranio povratak na Kosovo a pustio Albance da tamo ulaze…

Čitav zbir događaja trošio je u međuvremenu taj naš moralni kapital. Moralni kapital se u vremenu u kome živimo teško može iscrtati bez onoga što čini bazu našeg čoveka. A taj čovek i dalje postoji i još uvek se ne identifikuje sa Srbijom i sa tim što bi ona mogla da bude“, podvlači Kusturica.

Kaže i da je Vojska Srbije veoma važna, te da je njeno uništavanje rađeno po nečijem nalogu, ali i da ona ponovo dobija svoj profil.

„Posebno mi je drago što se pominje ta ideja da se služi vojni rok, što je bitno poistovećivanje sa mogućnošću da se odbrani sopstvena teritorija“, ističe reditelj.

Prema njegovim rečima, Srbija ima jako pametne ljude, genetičare, sportiste, istoriografe, profesore književnosti, biologe…

„Nažalost, dugo u Srbiji nije uspostavljen sistem do čijih visina bi ti ljudi mogli sa lakoćom da dopru… Taj prostor su nalazili izvan granica. Istinski heroji postoje u običnom životu, oni postoje i u literaturi, ali mi sa njima ne operišemo.

Imamo mladog pisca koji se zove Vladimir Kecmanović, koji je na nivou najboljih savremenih ruskih pisaca.

Oni imaju Saljnikova, Vodolazkina, Prilepina.., a mi imamo Vladu Kecmanovića, što je sasvim dovoljno. U istoriografiji imamo Miloša Kovića, imamo Mila Lompara, koji je veliki stručnjak, ne samo za književnost, imamo Vladu Dimitrijevića u Čačku, odličnog profesora koji izbacuje veliku dozu pameti, imamo dobre novinare…

Kada bih sada nastavio začudili bi smo se kako onda Srbija nije na mnogo višem socijalnom stadijumu, a onda se moramo vratiti na raspakivanje tog zapadnog uticaja, nekih nevladinih organizacija i svega što naš život pretvara u imitaciju, a nikako u naš autohtoni srpski kod“, dodaje Kusturice.

„Ideale ubija internet“, podvlači reditelj, i objašnjava da „čovek ulazi u jednu fiktivnu sferu u kojoj mu se radoznalost hrani uglavnom time šta je ko rekao, da li je neko napravio nešto smešno…“

„Znao sam po pet dana da pravim jedan geg na filmu… A to sada kamera snimi slučajno, na nekom uglu neke ulice, i podeli svetu. Internet jeste velika pomoć, ali kao i sve u ljudskom životu, on ima i drugu stranu. Smanjuje ljudski potencijal i troši energiju.

Antropolog Gumiljov govori o tome kako je ljudska energija područje koje može da se identifikuje, ali nikada do kraja. Kao što nikada ne može da se otkrije zašto je Aleksandar Makedonski osvojio toliko sveta i zašto je Napoleon krenuo na Rusiju. Ljudska energija je fluidna, ali ona postoji.

Upravo tu energiju apsorbuje taj fiktivni svet interneta, Netfliksa. On jednog zarobljenog čoveka čini još većim robom. Tu nastaje taj gubitak ideala. Zato što samom životu nije pružena šansa.

Novi čovek je stešnjen između slika, informacija, njegovo je delovanje uglavnom upravljano iz nekog bogatog centra. To ne može lako da se promeni, ni mirnim a još manje revolucionarnim putem“, kaže Kusturica.

Na pitanje kakav je epilog NATO agresije na Jugoslaviju 1999. godine i uvođenja orvelovskog pojma „humanitarno bombardovanje“, Kusturica odgovara da su „Amerikanci pokazali da su šefovi u Evropi“.

„Što je bilo možda važnije da se pokaže Evropljanima, nego nama. Rusima su dali upozorenje da će nastaviti…

Ono što je najčudnije i najneverovatnije, njihova vera u propagandu je toliko velika da oni skoro kao što su tretirali Miloševića, tako sada, možda za dve oktave više, ali vrlo slično, tretiraju Vladimira Putina i Rusiju, koja je dobro naoružana.

To nikako ne mogu da raspetljam u svojoj glavi… Onda je taj novi čovek iz realnosti potpuno prešao u propagandu…

Kada se gledaju neke američke TV stanice, način na koji ljudi izgovaraju te laži je zapravo uvid u psihologije onih drugih, koje potpuno veruju tim lažima“, ističe Kusturica.

Kada je u pitanju „kultura poništavanja“ (Cancel Culture) Kusturica navodi je ona deo Hantingtonove teorije da zapadna Evropa nema mnogo šanse da opstane.

„Američki filozof Volter Sol kaže da savremeni čovek veruje u večnu sadašnjost. To je apsolutni paradoks, ali je tačno. Sad i ovog trenutka. Šta je bilo pre, šta će biti posle, potpuno je nevažno. Kako može čovek sa memorijom tako da bivstvuje?

Ne može kompjuter da izdrži samo sadašnjost. Glavni sadržaj te mašine, kao i njegov razvitak, jeste skladištenje memorije. Ptica gradi gnezdo iako nikada nije videla kako se gnezdo gradi. Kako može čovek bez arhetipa?

Kako može čovek bez znanja grčkih tragičara, bez Šekspira, bez Dostojevskog? Kako uopšte čovek može da opstane u tom bezvazdušnom prostoru koji se zove ovaj trenutak. To je neizvodljivo.

Ali ja mislim da je ta zabluda deo onoga o čemu je Hantington govorio da zapadna Evropa nema veliku šansu da opstane. Jer se od „sad“ ne može živeti. Da bi se živelo „sad“ moram da nacepam drva i naložim kamin, pa uz vatru da se zaštitim od zime…

Sutra kada se probudim ponovo moram da založim vatru. Ta večna sadašnjost je, rekao bih, postkapitalistička zabluda, koja može da ih košta čitave jedne civilizacije“, objašnjava Kusturica.

Slavni reditelj navodi i da „veruje u kulturu kao izvor religiozne misli“.

„Verujem da se motivi koje čovek provodi u svom svakodnevnom životu, kada se ogole i kada čovek komunicira direktno sa čovekom, a ne preko Boga, da u toj direktnosti čovek gubi svoja svojstva. Pretvara se u biološku mašinu.

Verujem u to da je revolucionarnost Isusa Hrista Nazarećanina dala ideju o moralu kao sklonosti ka slabijem. Taj moral je potpuno poništen. Posle Ničea i ideje o natčoveku, koji verovatno nije mislio sve to što je kasnije proisteklo, nego je najviše bio protiv prosečnosti, pa je veličao te uzvišene ideale.

Čovek koji veruje gura od sebe tu ideju o laži koja se sastoji od pesimizma i optimizma. Laž nije ništa drugo nego ta dvostruka priča. Dvoličnost ljudska dovodi ljude u pitanje.

Verujem u tu ideju da postoji bogočovek, ne čovekobog, kao što veruju protestanti, nego postoji neka viša sfera u kojoj nije baš sve tako jasno kao što se čini. Tu sferu moramo da odgonetamo. Umetnost i nauka imaju jednu zajedničku crtu. I umetnici i naučnici prvo zamišljaju stvari koje treba da realizuju.

Te zamišljene stvari su obično njihovi životni ideali, da postignu neki viši cilj. Bez viših ciljeva, koji su zgurani u taj realiti koji ljudi danas žive, a gde se upravo ta vera u večnu sadašnjost realizuje, sve je manje nade za čovečanstvo.

Postojanje pravoslavlja i crkve kao institucije otvara taj ogromni prostor koji je usklađen sa idejom da je samo jedna sedmina ljudskog mozga ono što mi znamo, a da iza toga postoji čitavo jedno nepoznato prostranstvo“, kaže reditelj.

Zaključuje da je duhovni refleks bitan, jer „kad on ne postoji, onda ne postoji ni čovek“.

„Jer, šta je uostalom demencija, nego ono u šta nas vodi savremeni svet. Oni bi bili najsrećniji kada bismo svi mi bili do one tačke dementni da nijedno pitanje ne bi bilo postavljeno…“, podvlači Kusturica.

Sputnik