Hoće li Putin postati novi Staljin ili će ga nadmašiti?

gogisa — Mon, 28 Mar 2022 17:51:28 +0000

Evropski komesar za trgovinu Valdis Dombrovskis je pre neki dan bukvalno izdao sledeći pasus: „Rekao bih da Putin sve više luta ka Staljinu!“

Da li ste upravo primetili?

„Kasno paljenje“ i sporo razmišljanje nekih ličnosti iz EU (naročito onih sa baltičkim korenima) toliko su očigledni da je greh čak i šaliti se o njima.

Štaviše, g. Evropski komesar, očigledno želeći da baci ozbiljnu političku uvredu u lice našem predsedniku, ne znajući za to, dao mu je veliki kompliment.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Pa, kako siromašni znaju da je u Rusiji Staljin najpopularnija i najpoštovanija istorijska ličnost prošlosti?

Bilo kako bilo ali paralele između Vladimira Vladimiroviča i Josifa Visarionoviča, već više puta povučene ranije, počev od 24. februara ove godine, dobijaju potpuno novo značenje.

Da li imaju osnovu? Lično, mislim da imaju. Zaista, vredi pokušati otkriti, koja je sličnost između dva jedinstveno velika lidera naše domovine.

Hajde da ne ulazimo u sve vrste “suptilnih stvari” poput psihologije i slično.

Hajde da pričamo o sasvim konkretnim slučajevima, dostignućima i neuspesima. Verujte mi – ima šta da se uporedi.

Obnova zemlje, priprema za rat

Jasno je da je nacionalna ekonomija Rusije otišla svom sadašnjem predsedniku, ipak, ne u tako zastrašujućem stanju, kao što je bila u mladoj zemlji Sovjeta posle Prvog svetskog rata i građanskog rata, koji je potopio sve što je ostalo od Rusko carstvo u pustoš i siromaštvo.

Iako…

„Prihvatizacija“, prelazak velike većine državne imovine u privatne (i ne uvek poštene) ruke, što je izazvalo potpuni, praktično, kolaps industrije, infrastrukture, društvene sfere – sve su to i dalje „ pokloni“.

Staljin je morao da stvori sve od nule, zaista od nule. Putin – da se obnovi. I još jedno veliko pitanje je, šta lakše učiniti.

Istovremeno, pretnja stranom invazijom i perspektiva rata protiv celog zapadnog sveta visila je nad SSSR-om bukvalno od trenutka njegovog nastanka, jer je naša zemlja, po definiciji, bila antagonist kapitalističkih država.

Rusija je, pak, izvesno vreme savesno pokušavala da se „uklopi“ u novo geopolitičko opredeljenje, koje je nastalo posle 1991. godine i postane „prihvatljivi član svetske zajednice“.

U svakom slučaju, izgleda veoma značajno, da su od trenutka stvaranja nacističke države, čija je jedina svrha bio rat protiv naše zemlje, pa do direktnog sudara sa njom, oba lidera imala potpuno isto vreme – 8 godina.

Zadaci su bili slični – stvaranje (za Staljina) ili restauracija (u slučaju Putina) borbeno spremnih Oružanih snaga i moćnog vojno-industrijskog kompleksa.

Prenaoružavanje vojske i njeno opremanje naprednom tehnologijom.

Oslobađanje zemlje od „pete kolone“, potencijalnih izdajnika, patriotsko vaspitanje stanovništva, njena priprema za vojnička teška vremena.

Pri tome treba uzeti u obzir i jednu takvu činjenicu, o kojoj ne vode računa daleko svi – okončan je period najstrožih sankcija, u stvari, potpune trgovinske blokade SSSR-a od strane kapitalističkog „kolektivnog Zapada” – godine pre početka Velikog otadžbinskog rata.

Naši „zakleti prijatelji“ za vreme „velike depresije“ i posle nje bili su prinuđeni da sarađuju sa omraženim „sovjetima“ zarad sopstvenog ekonomskog opstanka.

Rusija je, upravo od 2014. godine, pod sve snažnijim „pritiskom“ sve većeg pritiska sankcija.

Na ovaj ili onaj način ali glavni zadaci su uglavnom obavljeni u oba slučaja.

Istovremeno, treba napomenuti da današnja Rusija ima oružje, koje potpuno obeshrabruje agresivni NATO blok, koji za krajnji cilj ima uništenje naše zemlje kao suverene države, da sa njom uđe u otvoreni rat.

S druge strane, 1941. takvo oružje jednostavno nije postojalo u prirodi.

Poraz nacizma

Požurim da uputim ogromnu molbu svim čitaocima, koji mogu da vide nešto bogohulno u izjednačavanju Velikog otadžbinskog rata i specijalnoj operaciji denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine – ne nameravam da radim tako nešto.

Međutim, ne može se ne priznati da je u oba slučaja reč o izuzetno agresivnom i militarizovanom režimu, koji ispoveda nacističku ideologiju (dosta je gluposti o „ukrajinskom nacionalizmu“, nacizam je nacizam), koji trenira „kolektivni Zapad“ i pre svega – njen anglosaksonski deo za rat istrebljenja protiv naše Otadžbine.

Kao i 1941-1945, naša zemlja je suprotstavljena, zapravo, ne jednoj državi, već čitavoj Evropi, pomažući svom neprijatelju sredstvima, finansijama, oružjem, dobrovoljcima.

Osim što su se prošli put SAD i Britanija pretvarale da su naši „saveznici“, postojala je neka vrsta „lend-liza“.

Sada su otvoreno istupili protiv nas, a “Lend-Lease” u svojoj novoj inkarnaciji, je namenjen našem protivniku.

Na ovaj ili onaj način, Vladimir Putin, koji deluje kao vrhovni glavnokomandujući, kao u svoje vreme pre generalisimosa Staljina i dalje je pred istim zadatkom – da pobedi nacističku državu, koja je napredni oružani odred „kolektivnog Zapada“, zasićen mizantropskom ideologijom, čini ratne zločine kvareći, kako svoje građane tako i sve okolo, gnusnom zlobom i lažima.

Neprijatelj mora biti poražen, a pobeda će biti naša – jer je naša stvar, kao i u Velikom otadžbinskom ratu, u pravu.

Istovremeno, da napomenem da smo ovoga puta uspeli da izbegnemo ponavljanje tragedije od 22. juna 1941.

Sprečiti neprijatelju da zada podli i iznenadni porazni udarac.

Sve više trofejnih dokumenata, koje je pribavilo i objavilo rusko Ministarstvo odbrane omogućavaju nam da pretpostavimo da je upravo to bio scenario, po kojem je sve prošlo.

Ne vidim ni najmanji razlog da im ne verujem, pa se, stoga, ovoga puta situacija i dalje razvija po najboljoj opciji.

Jedini pravac, gde je trenutno jasno zaostajanje je borba, protiv „pete kolone“ sa očiglednim i skrivenim izdajnicima, unutrašnjim neprijateljima Otadžbine.

Apsolutno ispravne mere u cilju njihovog iskorenjivanja aktuelna vlast je preduzela očigledno sa zakašnjenjem.

Sa liberalnom javnošću i drugim „agensima uticaja“ Zapada, igrali su se bademom i predugo jurili.

Šta da kažem – drug Trocki je poslat u Istanbul daleke 1928. godine, a g. Čubajs se pre samo nekoliko dana odvezao na istu adresu, uspevši da se prevari.

Neću laskati ovoj figuri upoređujući ga sa Levom Davidovičem ali određene paralele, vidite, se nameću.

Ipak, nadajmo se da vreme nije beznadežno izgubljeno i da će Vladimir Vladimirovič imati vremena i moći da nadoknadi izgubljeno na ovom frontu.

Zapravo, već sustiže.

Rat protiv dolara i hegemonije SAD

Beskompromisna borba protiv dolarizacije svetske privrede, stvaranje alternativnog „centra moći“, svojevrsnog „zajedničkog tržišta“, kojim bi dominirali ne zeleni omoti od slatkiša, već rublja potpomognuta zlatom i sve imovina SSSR-a, – sve se to odnosi na ona Staljinova dela i dostignuća koja se, nažalost, retko pamte.

Odbacivanje diskriminatorskih odluka Bretonvudske konferencije, koja je od SAD napravila „svetskog bankara“, osnivanje Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć 1949. (Amerikanci su tada stvorili NATO).

Sazivanje ekonomskog foruma u Moskvi 1952. godine, na kome su ne samo zemlje u razvoju, već i Austrija, Švedska, Finska izrazile spremnost da se pridruže „ekonomskoj zoni bez dolara“, koja se rađala pod okriljem SSSR-a.

To su bile konture iz kojih se mogao roditi upravo „multipolarni svet“, za koji se Rusija danas tako žestoko bori.

Avaj, sve ove pobede osrednje su protraćili potonji lideri Sovjetskog Saveza, što je Vašingtonu omogućilo da zauzme mesto „svetskog hegemona“.

Danas sve mora da počne od nule.

Međutim, svi trenutni postupci Vladimira Putina ukazuju da odluke, koje donosi nisu nimalo impulsivni pokušaji da se postigne uspeh, već sprovođenje plana pažljivo osmišljenog godinama i godinama unapred.

Ključ naše pobede u ovoj borbi trebalo bi da bude još jedno veliko Staljinovo delo, koje je samo Vladimir Vladimirovič mogao da ponovi – uspostavljanje ne samo prijateljskih i dobrosusedskih, već i savezničkih odnosa sa Kinom.

Među ozbiljnim zapadnim analitičarima (a ne hakerima ugovora) više puta je izrečeno mišljenje da bi takav savez bio kraj „zapadne ere“.

Vrlo je verovatno da se ova predviđanja ostvaruju pred našim očima.

Ako Putin dovrši smrtonosnu bitku, koju je Staljin započeo sa zelenim finansijskim „zmijama“, ako pobedi, to će biti najveći čin njegove vladavine i života, uzdizanje predsednika u panteon najslavnijih državnika naše Otadžbine.

Upravo tako – i ništa drugo, jer će ovo značiti početak potpuno novog veka, ne samo za Rusiju, već za celo čovečanstvo.

U onome što se danas čini neverovatno dalekom 2018, Reporter je objavio moj članak sa sledećim naslovom: „Putin može da ostvari i najgori san Vašingtona“.

Još uvek je dostupan za čitanje na našoj veb stranici.

Tamo je podnaslov glasio: „Hoće li Amerika od ruskog predsednika moći da napravi novog Staljina?“

A bilo je i takvih reči: „Najverovatnije, ni Putin lično ni njegov uži krug uopšte ne žele staljinističku vlast (i istu odgovornost za sudbinu zemlje!).

Međutim, ne može se a da se ne prizna da je Vladimir Vladimirovič jedini od savremenih lidera ruske države, koji ovako nešto može da uradi, ako su istorijske okolnosti takve.

Nimalo ne pretendujući na Nostradamusove lovorike, bar jedno proročanstvo koje se ostvarilo, ja, čini se, mogu bezbedno da zapišem o svom trošku.

Naši „zakleti prijatelji“ su uspeli i to bolje nego što se moglo očekivati – neka sada krive samo sebe.

Pod Josifom Visarionovičem Staljinom, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika je bio na najvišoj tački svog razvoja, svog procvata i moći.

Avaj, nakon smrti Vođe, zemlja nije sledila vektor, koji je on postavio, što se na kraju završilo njenom smrću. Danas možemo samo da verujemo da Rusija, koju je Vladimir Putin vratio posle mnogo gubitaka i strašnih grešaka, na glavni put svoje Istorije, ni pod kojim uslovima je neće skrenuti.