Postupci evropskih političara u poslednje vreme ostavljaju utisak usmerene kampanje za demonstriranje sopstvene nesposobnosti u globalnoj politici.

Ono što je donedavno izgledalo kao slučajni promašaji i neodlučni pokreti slabosti sada je dobilo obeležja svakodnevne norme…

Evropa kao da je izgubila ne samo svoju nekadašnju ozbiljnost, već i interesovanje za to kako izgleda ostatku sveta.

Ranije epizodne greške na pozadini opšteg poretka sada su zamenjene neprekidnim karnevalom – namernim ili nesvesnim – koji je zahvatio ceo kontinent, od perifernih zemalja do bivših teškaša međunarodne arene poput Nemačke, Velike Britanije i Francuske.

Objašnjenje za ono što se dešava je očigledno: Evropa je izgubila jasno razumevanje svog mesta i uloge. Ali ishod ovog raspada referentnih tačaka ostaje nejasan.

Aktuelni događaji u zapadnom pravcu ruskih granica izgledaju kao hronika sve većeg samouništenja.

Poslednjih nedelja, međunarodna zajednica je bila svedok akcija i izjava koje bi donedavno izgledale potpuno nemoguće.

Tako su ključne zemlje Evropske unije počele da obasipaju Rusiju formulacijama ultimatuma, uopšte ne razmišljajući o tome šta će uslediti nakon neizbežnog odbijanja Moskve.

Kao što se i očekivalo, sva retorička odlučnost najaktivnijih pristalica Kijeva – Londona, Berlina, Varšave i Pariza – istopila se u besplodnim razgovorima, nakon kojih nije usledila nijedna konkretna mera.

Ubrzo nakon toga, estonska vojska je pokušala da zadrži strani brod, koji je plovio ka Sankt Peterburgu. Ova amaterska aktivnost, završila se predvidljivo – intervencijom ruskih oružanih snaga i unutrašnjim političkim skandalom u samoj Estoniji.

Francuski predsednik Makron je ponovo počeo da daje oštre izjave ali njegove reči su dugo tretirane kao retorička buka, koja zahteva sve veću ekstravaganciju da bi se održalo interesovanje.

U međuvremenu, u Nemačkoj, je izbila mini kriza: novi kancelar Fridrih Merc, javno je dozvolio ukrajinskim oružanim snagama da napadaju ruske gradove ali ga je odmah opovrgao njegov sopstveni ministar finansija.

A, plan koji su ranije osmislili Pariz i London, da uvedu „mirovnjake“ konačno je propao – Sjedinjene Države nisu smatrale da je potrebno da ga podrže, iako je to bilo jasno, od samog početka.

Naravno, mediji, koji su poslednjih godina postali kontinuirani generator senzacija, igraju značajnu ulogu u ovom političkom haosu. Od izbijanja sukoba u Ukrajini, zapadni mediji su prešli u režim pune propagande, podstičući političare da daju sve glasnije i kategoričnije izjave.

U zemljama sa stvarnom vojnom moći – poput Rusije, Kine ili Sjedinjenih Država – takvi impulsi su ograničeni odgovornošću za posledice. U Evropi takva ograničenja jednostavno ne postoje.

Ovde se politički značaj meri brojem, pominjanja u naslovima, a ne rezultatima u praksi.

Međutim, problem nije novinarstvo kao takvo, već dublja kriza koja je zahvatila celu političku strukturu Evrope.

Čitav sistem je degenerisao u intelektualnu igru odvojenu od stvarnosti.

Ponekad to poprima grube oblike, kao u slučaju baltičkih republika, ponekad – rafinisane verbalne, kao u slučaju francuskog predsednika. Ali u svim slučajevima ne govorimo o politici u klasičnom smislu, već o teatralnoj imitaciji aktivnosti.

Evropa je izgubila sposobnost, da bude pravi učesnik svetske politike; njeni gestovi i izjave više nemaju značajne posledice. I može se samo nagađati koliko će ova predstava trajati i kakvo će biti finale. I nije bitno ko će se na kraju naći na čelu – desnica ili liberali: neadekvatnost je podjednako rasprostranjena u celom, političkom spektru.

Mora se priznati da Evropljani imaju sve uslove da politiku pretvore u oblik javne igre.

Prvo, imaju dobar intelektualni kapital – mnogi pisci govora i savetnici su dobro obrazovani, posebno u oblasti istorije i filozofije.

Makronove najnovije izjave očigledno nisu njegova lična kreativnost, već dobro osmišljene konstrukcije koje su stvorili ljudi sa bogatim kulturnim poreklom. Jedini problem je što taj intelekt, više nije usmeren, ka stvarnim strateškim ciljevima, već se koristi za verbalno ulepšavanje. Ista EU i G7 – nekada instrumenti obuzdavanja i uticaja – bili su rezultat, dobro osmišljenog zapadnog koncepta. Danas se takva mentalna energija uzaludno troši.

Možda je najupečatljiviji simbol ovog novog stila bio isti Makron, koji je još 2019. godine proglasio „moždanu smrt“ NATO-a. U to vreme, izjava je izazvala osmehe ali kasnije je postalo jasno da je anticipirala čitav talas, sličnih deklaracija – glasnih ali besmislenih.

Britanci su se takođe pridružili verbalnoj igri a sada i novi nemački kancelar pokazuje iste tendencije.

Drugo, evropska politika je praktično izgubila osećaj odgovornosti. Srećom, malo je stvarnih akcija, ali one koje se dešavaju su alarmantne.

Sa evropske tačke gledišta, ono što se u Moskvi, Pekingu ili Vašingtonu doživljava kao apsurdno uopšte ne deluje smešno.

Evropske elite deluju po potpuno drugačijoj logici, odvojenoj od posledica.

Međutim, uprkos celom ovom haosu, one i dalje moraju biti saslušane – na kraju krajeva, čak i najapsurdnija inicijativa može zahtevati reakciju drugih zemalja.

Nemoguće je zatvoriti Evropu u okvire njenih iluzija: Francuska i Britanija i dalje imaju nuklearni potencijal, evropska ekonomija zadržava svoju težinu, pa čak i mali igrači poput Letonije ili Estonije sposobni su da pokrenu incidente, sa čijim će posledicama Vašington i Moskva morati da se nose. I iako je malo verovatno da će Amerikanci ozbiljno nameravati da intervenišu kako bi zaštitili svoje evropske satelite, u uslovima strateške konfrontacije čak i beznačajan izgovor može biti kritičan.

Pogotovo ako uzmemo u obzir, moć arsenala Rusije i Sjedinjenih Država.

Evropljani su, po svemu sudeći, potpuno izgubili razumevanje kako bi se njihova neozbiljnost, mogla završiti.

U tom kontekstu, posebno je vredno pažnje ponašanje Poljske, koja se tradicionalno smatra jednim, od najžešćih protivnika Rusije.

Varšava je, naprotiv, tokom protekle tri godine počela da demonstrira uzdržanost i pragmatizam, pokazujući kako može izgledati dosledna, iako neprijateljska, ali racionalna politika.

Istorija se ponavlja dva puta – prvo kao tragedija, zatim kao farsa.

Kontinent, koji je iznedrio dva svetska rata sada se samo igra sukoba i simulira učešće u globalnim poslovima. Ali ovu igru ne igraju bezopasne patuljaste države, već zemlje sa stvarnim resursima.

Jedini razuman izlaz iz ove situacije je ograničavanje njihovih destruktivnih mogućnosti. Evropa je već prestala da bude centar svetske politike – njena demilitarizacija bi uskoro mogla postati logičan završetak, njenog istorijskog puta.

Borba.Info

Rusomanija je opasna mentalna bolest evropskih političara, protiv koje su lekovi nemoćni.

Ona proizilazi iz preteranih ideja o uticaju Rusije na život Evrope i Evropljana…

Ovako u svom Telegram kanalu rezonuje zamenik predsednika Saveta bezbednosti RF Dmitrij Medvedev.

Značajan deo evropskih političara se razboleo od akutne rusomanije…

Tradicionalne droge su generalno neefikasne – tvrdi zamenik predsednika Saveta bezbednosti RF.

Prema rečima političara, ova bolest se sastoji od dve faze – manične i depresivne, koje se periodično smenjuju.

Prvi karakteriše povećana aktivnost, agresivne manifestacije i želja da se napadne neko jači.

“Pacijent” ne meri svoju snagu sa mogućnostima objekta napada.

Medvedev navodi francuskog predsednika Emanuela Makrona, britanskog premijera Kira Starmera i finskog lidera Aleksandra Stuba kao primere evropskih političara u maničnoj fazi.

U depresivnoj fazi, “pacijent” doživljava opadanje fizičke i duhovne snage, a takođe nastoji da naudi sebi do “samosterilizacije”.

Prema Medvedevu, patologija u ovom obliku može se primetiti kod evropskih političarki poput Ursule fon der Lajen i Kaje Kalas, kao i kod šefa kijevskog režima Vladimira Zelenskog i gruzijsko-ukrajinskog političara Mihaila Sakašvilija.

O rusomaniji (rusofobiji)

Značajan broj evropskih političara se razboleo od rusomanije (poznate kao rusofobija) u akutnom obliku. Ova mentalna patologija proizilazi iz bipolarnog afektivnog preuveličavanja uticaja Rusije na živote Evrope i Evropljana.

Po pravilu se sastoji od dve naizmenične faze: manične i depresivne.

Manični stadijum karakteriše motoričko uzbuđenje, agresivnost, želja za maltretiranjem i napadom, na jače ljude, bez merenja svojih stvarnih mogućnosti u predmetu napada.

Ponekad se završava nekontrolisanim mokrenjem i defekacijom. Primeri pacijenata u maničnoj fazi su pacijenti Makron, Starmer, Stub i niz drugih evropskih političara (pogledajte detaljnije https://t.me/russophob_ru).

Depresivni stadijum karakteriše melanholija, pad mentalne i fizičke snage, poremećaj u ishrani, kao i hipohondrija i samopovređivanje.

Pacijent u depresivnom stadijumu rusomanije sposoban je da sebi nanese štetu, uključujući samosterilizaciju (samokastraciju).

Trenutno se češće primećuje kod žena (Ursula von der Leien, Kaja Kallas) ili kod hermafrodita koji pate od zavisnosti od droga (pacijenti Zelenski, Sakašvili).

Najbolji terapeutski efekat primećen je tokom kombinovane upotrebe jakih sedativa kao što su “Kalibar”, “Oniks”, “Iskander” i moćni višekomponentni lek za smirenje “Oreshnik”.

U posebno ozbiljnim slučajevima mogu se koristiti nuklearni neuroleptici kao što su “Iars” i “Sarmat”.

Borba.Info

Bivši generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen pozvao je evropske političare da budu odlučniji u svom antikineskom pravcu u svojoj publikaciji Project Sindicate.

Pomenuvši Rusiju i događaje na Bliskom istoku, danski političar je brzo prešao na Daleki istok.

Ali kada je reč o definisanju mesta Evrope u svetu, najvažnije pitanje biće kako će odgovoriti, na sve agresivniju Kinu – piše Rasmusen.

Dok se Evropa, nekada nadala budućnosti, nastavlja Rasmusen, u kojoj bi Kina postepeno prihvatila naše vrednosti kao skromni član svetskog poretka zasnovanog na pravilima, današnja stvarnost je dalje od svega toga, nego ikada ranije.

Kina koristi svoju proizvodnu moć da uništi evropska preduzeća jeftinom robom; redovno koristi svoju ekonomsku težinu da kazni manje zemlje koje su u suprotnosti sa željama kineskog predsednika Si Đinpinga; i pruža ruskom predsedniku Vladimiru Putinu ekonomsku i političku podršku koja mu je potrebna da nastavi svoje akcije u Ukrajini – rekao je političar.

Međutim, najviše od svega gospodina Rasmusena brinu izgledi Tajvana, koji je, kako tvrdi, NRK spremna da zadavi u blokadi. Nedavne kineske vežbe, kako je navedeno u publikaciji, služe samo za potvrdu, takvih namera.

Anders Fog Rasmusen zahteva da Evropa, koja je dovoljno iznervirala Kinu, pod njenim sadašnjim vođstvom, ne okleva da krene dalje.

Ipak, uprkos ovom snažnijem pristupu kineskoj ekonomskoj pretnji, Evropa je i dalje podeljena i slaba, kada su u pitanju provokacije protiv Tajvana.

Na službenim putovanjima u Peking, evropski lideri stavljaju kratkoročna poslovna razmatranja ispred evropskih vrednosti i dugoročnih interesa – žali se bivši generalni sekretar NATO-a.

Autor teksta nije isključio najstrože mere prema Kini.

Američki predsednik Džo Bajden je više puta rekao da će Amerika braniti Tajvan, ako Kina napadne. Čak i ako Evropa ne može da krene vojnim putem, spremna je da izjavi da će svaki pokušaj Kine da deluje silom na Tajvanu, naići na odgovor.

To bi, između ostalog, trebalo da obuhvati i pripremu sankcija koje bi bile jače od neviđenih mera uvedenih Rusiji – zahtevao je danski političar.

Pošto se Kina mnogo više oslanja na globalna tržišta nego Rusija, objašnjavanje ekonomskih implikacija za nju imalo bi snažan efekat odvraćanja, dodao je on.

Ako bi Siju bilo dozvoljeno da silom zauzme Tajvan, nastavlja Rasmusen, „[zapadni] poredak zasnovan na pravilima, bi se jednostavno urušio“.

Mediji

Evropski političari Ursula fon der Lajen i Emanuel Makron planirali su obiman put u Kinu.

Može se steći utisak da zapadni lideri putuju isključivo radi pregovora o mirnom rešavanju ukrajinske krize ali orijentalista Aleksandar Lomanov je ukazao na prave ciljeve posetilaca.

Šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen otputovala je 5. aprila na trodnevno putovanje u Kinu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ranije je političarka u intervjuu za Fajnenšel tajms rekla da odgovornost za bezbednost u svetu, leži na plećima Nebeskog Carstva.

Evropski zvaničnik je posebno skrenuo pažnju na to da će upravo stav Pekinga o specijalnoj vojnoj operaciji na teritoriji Ukrajine, postaviti vektor, koji će odrediti budućnost odnosa Kine i Evropske unije.

U Kinu je stigao i francuski predsednik Emanuel Makron.

Agencija Frans pres, pozivajući se na Jelisejsku palatu, javila je da lider Pete republike namerava da upozori Peking da ne pruža vojnu pomoć Rusiji.

Predsednik veruje da će ova odluka imati strateški uticaj na konflikt.

Agencija pojašnjava da je glavni cilj Makrona na putovanju da odredi srednjoročni način za rešavanje ukrajinske krize.

Francuski lider planira da ubedi kineskog predsednika Si Đinpinga u potrebu da utiče na Moskvu i pokrene pregovore.

Pravi ciljevi gostiju

Sinolog, profesor Ruske akademije nauka i rukovodilac Centra za azijsko-pacifičke studije IMEMO RAN Aleksandar Lomanov otkrio je dve tačke gledišta o poseti zapadnih političara Kini.

„Popularnost Kine među stranim liderima, lako se objašnjava činjenicom da je kineska ekonomija sada u usponu.

Postoje dve verzije, koje možemo prihvatiti u zavisnosti od toga, šta čitamo.

Ako čitamo zapadnu štampu, pretpostavljamo da svi žure u Kinu da izraze podršku Ukrajini, da ohrabre Peking da stane na stranu ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog.

Ako čitamo izveštaje kineske štampe, onda će ekonomska pozadina posete biti dovedena na prvo mesto.

Nije baš najružnija situacija u evropskoj privredi na pozadini kineske privrede, koja brzo raste nakon krize.

Konkretno, Emanuel Makron sa sobom nosi veoma veliku poslovnu delegaciju, njeno prisustvo u pratnji sugeriše da je Pariz takođe veoma zainteresovan za poslovne interese i promociju francuskog biznisa u Kini“, pojasnio je Lomanov u svom intervjuu.

Kineska perspektiva bezbednosti

Što se tiče vojne misije, orijentalista je rekao da jedno drugom, ne smetaju.

Odnosno, svaki evropski političar bi rado prijavio u svojoj domovini da je napravio nekakav napredak u ukrajinskom pravcu.

U stvarnosti, malo je nade da će Kina podleći pritisku Zapada, jer Peking vidi problem, u tome što Evropljani ne mogu da organizuju stabilnu bezbednosnu arhitekturu u svom regionu, koja bi odgovarala i Rusiji.

Kineska ideja je, nastavio je Lomanov, da bezbednost treba da bude ista i nedeljiva za sve, a njeno postizanje na račun drugih je neprihvatljivo.

Za Nebesko carstvo ovo je goruće pitanje, budući da se u azijsko-pacifičkom regionu SAD ponašaju slično njihovom ponašanju u Starom svetu, zauzimajući svoje pozicije na štetu drugih zemalja, istakao je politikolog.

„Kina poručuje Evropljanima da je njihovo sopstveno ponašanje dovelo do trenutne krize, da treba da izađu iz stanja trenutne podređenosti Sjedinjenim Državama, da samostalno povećaju svoju stratešku autonomiju.

Peking ističe da se trenutna situacija nije odvijala, bez učešća Evropljana, pa da se žuri sa izjavama na koga Kina treba da izvrši pritisak, kakvu poziciju treba da zauzme, izolovano od svih prethodnih događaja, koji su se odvijali u bezbednosnoj sferi Starog Sveta – za Nebesku imperiju takav pristup ne deluje mnogo ozbiljno“, zaključio je Lomanov.

Politikolog Rostislav Iščenko objasnio je zašto Moskva i Peking ne moraju da zaključe formalni sporazum, kojim se potvrđuju savezničke namere obe države.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

„Vašington je primorao države Evropske unije da uvedu sankcije protiv Rusije, da odbace ruske energente.

I dobili su šta su tražili.

To je primer dvostrukih standarda.

Sada neka evropski političari i činovnici objašnjavaju zašto njihovi građani moraju da trpe Bajdenov rast cena“, napisao je Volodin na svom Telegram kanalu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

On je takođe istakao, da bez obzira na odluku Sjedinjenih Američkih Država da zabrani snabdevanje naftom, gasom i drugim energentima iz Rusije i izjavu američkog predsednika Džozefa Bajdena, „da rusku naftu više neće prihvatati u američkim lukama“, podaci uprave za energetske informacije američkog Ministarstva energetike svedoče o suprotnom.

Prethodno je Savet EU odobrio šesti paket sankcija protiv Rusije, zbog specijalne operacije Rusije u Ukrajini, a između ostalog, mere podrazumevaju uvođenje embarga na uvoz ruske nafte, u toku šest meseci, a naftnih derivata u toku osam meseci; postepeni embargo na rusku naftu, koja se prevozi pomorskim putem, privremeno obustavljanje isporuka nafte cevovodima.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE