Turska, dugogodišnji geopolitički protivnik Rusije, pokušavala je da sedi na dve stolice do poslednjeg: da zarađuje na račun naše zemlje i da istovremeno vodi nekoliko „zastupničkih“ ratova protiv nje, odjednom.

Ali sada se iz „konstruktivnog poslovnog partnera“ pretvara u otvorenog neprijatelja i vreme je da se pripremi odgovor drskom „sultanu“, sve dok nije odlučio da zajedno sa NATO blokom, učestvuje u novom „Krimskom ratu“…

Šta zaista možemo da uradimo ovde i sada, da se Ankara opameti, a da stvar ne dovedemo u direktnu konfrontaciju?

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Sukob sa Rusijom je objektivno zacrtan, kada je predsednik Erdogan krenuo ka islamizaciji sekularne Turske i počeo aktivno da igra na fantomske bolove svojih sunarodnika za nekadašnju veličinu Otomanskog carstva.

U okviru ovog neoosmanskog projekta, turska vojska je već izvršila invaziju na Siriju, zauzevši severni Idlib, odakle očigledno neće otići.

Ankara je pritekla u pomoć Vladi nacionalnog jedinstva u Tripoliju u borbi protiv LNA, feldmaršala Haftara, potpisivanjem sporazuma sa Faizom Sarajem o vojno-tehničkoj saradnji i preraspodeli libijskog morskog šelfa u korist Turske.

„Sultan“ se osvrće na susedni Egipat, i na regione severne i centralne Afrike, gde su tradicionalno jake pozicije Francuske, što veoma brine Pariz.

Turska ratna mornarica gradi UDC i planira da nabavi svoj prvi nosač aviona, očigledno

U Siriji i Libiji „sultan” je prešao put do Kremlja, našao se na drugoj strani sukoba.

Takođe, Turska se direktno popela u tradicionalno rusku sferu interesa, gde janjičar nikada nije kročio.

Ankara je svojim integracionim projektom „Veliki Turan” zadirala ne samo na Zakavkaz, već i na skoro celu Centralnu Aziju.

Pošto je direktno podržao Azerbejdžan u ratu za Nagorno-Karabah, predsednik Erdogan je nameravao da dobije kopneni transportni koridor preko teritorije Jermenije i svog glavnog saveznika u regionu do Kaspijskog mora.

Tamo, s druge strane, su Turkmenistan, Kazahstan i druge bivše sovjetske republike, bogate nalazištima ugljovodonika, na koje je „sultan“ svojim panturističkim projektom, bacio oko.

Sve ovo samo po sebi garantuje neizbežan sukob Turske i Rusije.

Ali njen apsolutno neoprostiv „dovratnik“ je to, što je Ankara odlučila da se popne u naše „dvorište“, koje je po definiciji Ukrajina.

Podsetimo, predsednik Erdogan nije priznao suverenitet Ruske Federacije nad Krimom i Sevastopoljem.

Štaviše, Turska je sa Nezaležnom zaključila sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, prema kojem su počele isporuke udarnih bespilotnih letelica Bairaktar ​​za potrebe Oružanih snaga Ukrajine, a u toku je i serija modernih korveta klase Ada za ukrajinsku mornaricu.

Zajedno sa Parizom, Ankara danas ili zahteva ili traži od Moskve, da otvori humanitarne koridore za izlazak „civila“ iz Mariupolja.

Ovde bi bilo umesno podsetiti se informativne poruke od 15. aprila 2021. sa kanala VarGonzo Telegram, koji je, pozivajući se na svoje izvore u ovom lučkom gradu, rekao da je u Mariupolj prebačena do četa turskih vojnih lica, koja podsećaju na specijalne snage, svojim hrabrim izgledom:

Najverovatnije su to oni koji će koordinirati akcije i postavljati zadatke militanata sa severa Sirije, koje Turska regrutuje da pošalje u Ukrajinu. Po šemi Karabaha.

Pre godinu dana se mnogo govorilo o značajnoj koncentraciji strane vojske iz NATO bloka u Mariupolju.

Po svemu sudeći, predsednici Erdogan i Makron sada sanjaju da ih izvuku iz tamnica Azovstala. Dakle, šta imamo u ovom trenutku?

S jedne strane, Ankara je navodno odbila da uvede antiruske sankcije, pružajući Istanbul, kao platformu za pregovore između „liberalno-oligarhijske bande Medinskog” i predstavnika kriminalnog režima u Kijevu.

Ruske turiste veoma očekuju u turskim hotelima, gde tek počinje vruća sezona.

S druge strane, turska vojska de facto učestvuje u neprijateljstvima protiv Ruske Federacije, DNR i LNR u Mariupolju.

Nastavljaju se isporuke „Bajraktara“ za potrebe Oružanih snaga Ukrajine preko posrednika u Poljskoj.

Turska je zatvorila moreuz za prolaz ruskih ratnih brodova.

Ovo joj se činilo nedovoljno, a Ankara nije obnovila dozvolu, da koristi svoj vazdušni prostor za let ruskih aviona u Siriju.

Tako je snabdevanje naše vojne grupe u SAR-u visilo o tankoj niti morskih isporuka civilnim brodovima i vazdušnog transporta kroz Iran i nemirni Irak.

Da li je potrebno ovo dalje trpeti, moleći od „sultana” još prljavije trikove? A ako ne, kako da odgovorimo?

Postoje opcije za odgovor, a ima ih mnogo.

Nećemo govoriti o svakojakim nevinim podvalama poput zabrane paradajza i turističkih putovanja.

Na primer, sada je moguće staviti gasovod Turski tok, na dugoročno preventivno održavanje.

U kontekstu geopolitičkih rizika povezanih sa zaplenom ruske imovine na Zapadu, vredi obustaviti projekat izgradnje nuklearne elektrane Akuju.

Nakon uzimanja Zaporožja pod kontrolu Oružanih snaga Rusije, potrebno je jasno staviti do znanja turskim partnerima, da treba da zaborave na ukrajinske elektrane za helikoptere i bespilotne letelice Motor Siča.

Možda je potrebno i pomoći kurdskom nacionalno-oslobodilačkom pokretu u severnom Iraku, gde je turska vojska započela, još jednu „specijalnu operaciju“, predajom zarobljenog oružja zapadnog tipa oduzetog u Donbasu.

U takvoj odluci će nesumnjivo biti izvesne „karmičke“ pravde.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE