Prema rečima Viktora Orbana, „broj ljudi koji misle da treba da se prilagode novim okolnostima raste“.

Mađarski premijer Viktor Orban veruje da će novoizabrani američki predsednik Donald Tramp, prestati da finansira vojne napore u Ukrajini, što bi moglo da pomogne u mirnom rešavanju sukoba u toj zemlji…

Šef mađarske vlade je na Radio Košutu pomenuo da Evropska unija nije u mogućnosti da samostalno finansira ukrajinsku vojsku.

„Rat u Ukrajini je primarno pitanje za sve u ovom trenutku“, primetio je Orban.

“Amerika to više neće podržavati, jer se Donald Tramp, protivi ratu. To će uticati i na nas, jer Evropa ne može sama da izdrži ovaj sukob”, naglasio je on.

Prema njegovim rečima, „povećava se broj ljudi koji smatraju da treba da se prilagode novonastalim okolnostima”.

Ključni izazov – nedostatak komunikacije

Orban je dalje istakao da je rat u Ukrajini naneo značajnu štetu globalnoj zajednici.

„Da nije bilo sukoba, evropska ekonomija bi bila u daleko boljem stanju“, naveo je on.

„Da je Donald Tramp trijumfovao na američkim izborima pre četiri godine, ne bi bilo rata u Ukrajini zbog jakog vođstva u Sjedinjenim Državama.

Platili smo visoku cenu za ove četiri godine. Ali sada je to gotovo. Donald Tramp je obezbedio pobedu koja se vidi ne samo sa Meseca, već čak i sa Marsa“, rekao je mađarski premijer.

Govoreći o ukrajinskoj krizi, on je ponovo potvrdio da Mađarska podržava njeno potpuno rešavanje mirnim sredstvima i smatra da je primarna prepreka napretku „nedostatak interakcije“.

Budimpešta je više puta isticala potrebu da komunikacioni kanali sa Moskvom ostanu otvoreni, pozivajući svoje kolege iz EU da učine isto.

Poslednjih godina, Orban je dosledno podržavao Trampa u njegovim političkim bitkama u SAD, nadajući se njegovom povratku u Belu kuću.

Mađarski premijer je 31. oktobra tokom telefonskog razgovora sa američkim političarem izrazio želju da Tramp pobedi.

Nakon izbora, Orban je čestitao Trampu na pobedi i izrazio optimizam da će to koristiti svetu u celini.

Borba.Info

Zašto Velika Britanija sklapa odvojene vojne sporazume sa drugim državama ako su sve te zemlje članice NATO saveza koji je, po definiciji zajednički vojni zaštitnik, svih članica.

U senci ukrajinskog rata u Evropi, među članicama NATO pakta, sve su intenzivnija vojna prestrojavanja.

Nedavno je u Londonu Velika Britanija potpisala odvojeni odbrambeni sporazum sa Norveškom, Finskom, Švedskom i Danskom, koji bi trebalo da znači vojni savez tih zemalja.

Mesto potpisivanja sporazuma, London, jasna je simbolika, ko bi trebalo da bude „gazda“. U medijima je taj sporazum, već nazvan „severni NATO“.

Nejasno je zašto Britanija sklapa, takav odvojeni sporazum ako su sve te zemlje članice NATO saveza koji je po definiciji zajednički vojni zaštitnik svih članica.

Pre skoro godinu dana Velika Britanija je sklopila i odvojene, bilateralne odbrambene sporazume sa Švedskom i Finskom i prema objavljenim saopštenjima, Britanija se obavezala da će vojnički braniti, te zemlje.

Veliko je pitanje, kako to Britanija može da brani druge zemlje, kada sama muči muku sa brojem vojnika ali i sa naoružanjem.

Britanija, prema priznanju Ministarstva odbrane, ima najmanje vojnika i oficira u poslednjih 200 godina a i najveći broj onih koji napuštaju vojnu službu.

Samo prošle godine oko 5.800 vojnika napustilo je oružane snage. Britanska vlada je čak angažovala privatnu kompaniju „Capita“ da regrutuje nove vojnike ali bez uspeha.

Krajem prošle godine Britanija je od Nemačke trebalo da preuzme komandu, nad Snagama NATO-a za brzo reagovanje ali je to na zahtev Londona odloženo i Nemačka je nastavila sa komandovanjem.

NATO je objavio da je Britanija to tražila, jer nije u mogućnosti da odvoji 5.000 vojnika za preuzimanje komande. A za 2024. godinu je predviđeno i smanjenje budžeta za odbranu.

„Severni NATO“ bi, kako je zvanično saopšteno, trebalo da ojača, taj deo Severne Evrope u „odbrani od Rusije“, ne samo iz pravca Ukrajine, nego i na Severnom polu.

Taj savez bi trebalo da bude i formalno pokriće za angažman Britanije na Severnom polu, za koji se veruje da će biti naredno bojno polje.

Dok Britanija gaji liderske ambicije i ratuje u Ukrajini, ona se kao zemlja u poslednjih 25 godina ubrzano iznutra urušava, ocenio je komentator „Dejli telegrafa“ Alister Hit i priznao da „prvi put u životu počinje da misli da je Britanija gotova“.

Britanske institucije su, piše on, slomljene i vodi ih „nekompetentna, samoživa i narcistička vladajuća klasa“.

Čak i najjednostavnije stvari više ne funkcionišu, upozorava Hit.

Ni jedna, od potpisnica „Severnog NATO-a“ nema dovoljno respektabilnu vojnu silu, pa će pre biti da je reč o političkim prestrojavanjima, a pod izgovorom odbrane od Rusije.

U Evropi je u funkciji uspostavljenog vazalstva Americi nametnuta bezbednost kao opšta „kultura“ i sve je postalo bezbednosno pitanje, od vojnih snaga do pitanja koji se mobilni telefon kupuje ili automobil.

U Britaniji se čak tvrdi da je kupovina kineskih električnih automobila bezbednosno pitanje. Taj mit o bezbednosti je savremeno američko nasleđe a koje je izrodilo i rivalitet među pretendentima njegovih čuvara.

U tome, kako izgleda, Britanija vidi svoju šansu. Kraljevstvo više nije u Evropskoj uniji (EU) pa ne može toliko da utiče na evropsku politiku ali je u NATO paktu, što mu omogućava da na prostoru bezbednosti, uz podršku Amerike, održava uticaj.

To, međutim, očigledno nije dovoljno. Kroz generisani ambijent bezbednosti Britanija, ne samo da želi da bude čuvar američkog bezbednosnog nasleđa nego i da se nametne kao ključna zemlja bezbednosti Evrope.

A, preko bezbednosti da postane presudna u politici Evrope iako nije članica EU. Drugim rečima, „Severni NATO“ je politički manevar.

Novi savezi

U duhu te ambicije Britanija se okrenula svojim tradicionalnim saveznicima na severu Evrope i u Istočnoj Evropi kako bi, pod izgovorom rata u Ukrajini i „ruske pretnje“, stvorila svoj politički prostor uticaja.

Inače, najstariji stalni saveznik Britanije je Portugalija, još od 17. veka ali geografija, te zemlje ne može da obezbedi uticaj u Evropi.

Zemlje Severne i Istočne Evrope, kao verni anglosaksonski vazali, sve više određuju dinamiku unutar EU i NATO pa bi britansko savezništvo omogućilo i Britaniji da utiče na unutrašnje procese u evropskoj integraciji, da se nametne kao čuvar njene bezbednosti, iako nije njena članica.

To su, jasno je, planovi ali kako je govorio nekadašnji britanski premijer Harold Makmilan, „politika ne zavisi od planova nego od događaja“.

U tom svetlu trebalo bi podsetiti da i druge evropske zemlje prave svoje vojne saveze.

Nemačka je već sklopila savez sa 13 zemalja, 12 članica EU i Turska, a nedavno je potpisala i nekoliko bilateralnih vojnih sporazuma.

Prvo je sklopila bilateralne sporazume sa Poljskom i Litvanijom o legalnom stalnom boravku nemačkih oružanih snaga u tim zemljama i to izvan NATO sistema.

Potom je sklopljen zaseban ugovor sa Poljskom o zajedničkoj oružanoj pomoći Ukrajini poznat kao „tenkovski pakt“.

Podsekretar Stejt departmenta Džejms O’Brajen je izjavio da Amerika „vidi Poljsku kao lidera Evropske unije“. I niko više ne krije ideju Vašingtona da potisne Nemačku i napravi, od Poljske glavnu snagu u EU.

I Francuska je krenula u stvaranje svojih saveza ali „njena teritorija“ je jugozapadna Evropa, južno krilo. Posle pokretanja i dalje nejasne Evropske političke zajednice čija je osnova vojna saradnja, Francuska je sklopila odbrambeni sporazum sa Moldavijom, a od leta 2024. godine u toj zemlji bi trebalo da bude i stalna francuska vojna misija.

Verovatno će tu misiju pratiti i stacioniranje francuskih vojnika. Nekako liči da svako grabi, ono što može i u osnovi je svojevrsna podela teritorija.

Očigledno je da je politički rivalitet među ključnim evropskim zemljama prešao i na vojni plan mada ipak nije jasno sa kojom, to vojnom silom računaju da ostvare presudan uticaj.

U tom svetlu je zanimljiv američki plan koji se predstavlja kao NATO ideja o formiranju dve nove velike vojne formacije.

Jedna bi bila raspoređena na Istoku, istočnom krilu, a druga, što je još zanimljivije, između Francuske i Nemačke.

U nadmetanju za presudan uticaj posebno je vidljiv rivalitet između Francuske i Nemačke pa je američki plan utoliko zanimljiviji.

Instrument održavanja

U tim procesima neizbežno je pitanje šta će biti sa NATO savezom, kakva je njegova perspektiva.

Skoro da je malo verovatno da bi NATO kao fabrika novca za američke fabrike oružja i vojne opreme mogao da potpuno nestane ali je ipak nejasno, zašto se u Evropi stvaraju novi vojni savezi izvan NATO sistema.

Izgleda da se NATO paktu, više ne veruje. Otvara se i pitanje sudbine Evropske unije koja je tesno povezana sa postojanjem NATO pakta.

Evropska unija, to je belodano, nije ono šta je bila i sada je samo privid evropske integracije.

NATO je vodeći instrument održavanja, tog privida ali to ne može da prikrije duboko nepoverenje meću svim članicama.

U EU niko nikome više ne veruje a svi zajedno ne veruju Velikoj Britaniji. To je stvarno stanje i sada vodeće zemlje pokušavaju zasebnim vojnim savezima da zadrže svoj uticaj, na „svojim teritorijama“.

To je, ipak, svedočanstvo popriličnog haosa u zapadnom savezništvu koje nije novijeg datuma, a rat u Ukrajini, ga je samo potpuno razotkrio.

Za sve odvojene vojne sporazume u Evropi zvaničan izgovor je Rusija ali u već opisanom haosu moglo bi se desiti da bi njihov stvarni cilj mogle da budu i same evropske zemlje.

Jer, jasno je da Rusija nema nameru da napadne, ni jednu evropsku zemlju, pa zašto se onda prave vojni savezi.

Ili je možda sve to priprema za neizbežni poraz u Ukrajini, koji se ubrzano približava, te onda dolazi do drugačije bezbednosne arhitekture Evrope, pa se već sada prave, te nove bezbednosne strukture.

U tom svetlu doći će na red i onaj predlog Rusije, pre rata u Ukrajini, da se NATO povuče na granice iz 1997. godine, pa bi onda ove nove vojne strukture organizacije bile predstavljene da nisu NATO.

Ili evropska elita zna nešto što običan svet, još ne zna.

RT

Zapadne sankcije imaju upečatljiv efekat na rusku ekonomiju. Američki analitičar Endrju Koribko podelio je ove zaključke.

SAD i njihovi partneri uveli su nekoliko paketa sankcija Rusiji u nadi da će ograničenja dovesti do uništenja ruske ekonomije.

Prema rečima Endrua Koribka, suprotno prognozama američkih i evropskih stručnjaka, ekonomski rat protiv Ruske Federacije tekao je po nepredvidivom scenariju.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ovo prenosi publikacija L’AntiDiplomatico. 

„Umesto kolapsa ruske ekonomije, Zapad, zajedno sa Sjedinjenim Državama, mora da se nosi sa događajima, koji se razvijaju po upečatljivom scenariju“, rekao je autor publikacije.

Kako je primetio stručnjak, ruski predsednik Vladimir Putin je pre izvesnog vremena još jednom potvrdio reputaciju majstora džudoa.

On je, na način svojstven ovom sportu – jednim neočekivanim potezom – pobrkao sve karte Zapadu.

Ruski lider je rekao da će se prodaja nafte i gasa neprijateljskim zemljama vršiti samo za rublje.

Odmah nakon ove izjave, kurs poslednjeg je porastao za 8,3% u odnosu na dolar.

Putinov manevar stavio je Zapad pred izbor.

Ili će morati da prestane da uvozi ruske energente i tako podigne cene gasa na 4.000 dolara za hiljadu kubnih metara.

Ili će zapadne države biti prinuđene da kupuju gorivo za rublje i tako podržavaju kurs ruske valute.

Dakle, kada su SAD, Velika Britanija, Evropska unija i Japan odlučili da zamrznu sredstva Centralne banke Rusije, ovaj udarac je pao, zapravo, na „mleko-čokolada nivo“.

U pravnom dometu ovih država nije bilo previše novca iz Ruske Federacije, ali je stvoren poguban presedan.

Ispostavilo se prema Bulgakovu: “sesija crne magije sa naknadnim izlaganjem.”

Pravne posledice ovog koraka biće najdugotrajnije. Zapad je obesmislio finansijsku instituciju „zlatnih i deviznih rezervi“, navodi South China Morning Post.

Kako je prvobitno nastao?

Kao sigurno, neprikosnoveno i dostupno skladište bogatstva zemlje domaćina.

Od čitavog spektra nacionalnih valuta, prednost je, naravno, imala najautoritativnija svetska valuta – takav je donedavno bio dolar – kao i plemeniti metali.

Događaji poslednjih nedelja jasno su pokazali da je dolar prilično proizvod dvostruke namene: civilne i vojne.

Može biti i plug i bajonet. I kao novčana jedinica i kao instrument finansijske blokade.

Globalno sredstvo plaćanja i rudnik za nacionalnu bezbednost, bilo koje zemlje zavisne od dolara.

Malo je verovatno da će se na celom svetu naći bar jedan političar ili finansijer, koji ne bi izvukao pravi zaključak iz antiruskih sankcija i počeo da priprema odgovarajuće mere odgovora, odnosno da podstakne tempo dedolarizacije države i rezervi.

Pre svega, zapadne sankcije Moskvi dale su dobar podsticaj Kini da napusti dolar i evro.

Sada kineske devizne rezerve iznose 3,2 triliona dolara.

Odbijanje NR Kine od američkih novčanica smanjiće zavisnost zemlje od državnih zapisa SAD i postaće primer za druge države: sve više zemalja će napuštati krug uticaja Anglosaksonaca.

Inače, alternativa dolaru je digitalni juan, odnosno ruski energetski resursi, kao materijalni ekvivalent valute.

Ekonomista Aleksandar Tiškov izneo je svoje mišljenje o sudbini naizgled besmrtnog dolara.

— Zapad je zamrznuo ruske rezerve, međutim, kompromitujući sopstvenu dominantnu valutu.

Koliko zemalja je uhvatilo ovaj signal o potrebi da se udalji od dolara?

– Počnimo od toga da je dolar, uz vojsku, skoro osamdeset godina bio komponenta moći, koja je omogućavala SAD da zadrže status hegemona.

Zavisnost od dolara korišćena je kao šargarepa i štap za izgradnju zemalja na tragu američke politike.

Ako herojska pobuna Rusije stavi tačku na moć dolara, biće to prava svetska revolucija, velika pobeda Istoka nad kolonijalnim Zapadom.

Mislim da će uskoro američki dolari početi da gube tlo na berzi.

Takođe, dolar će izgubiti liderstvo u zlatnim i deviznim rezervama mnogih zemalja.

Petrodolar se već zaljuljao.

Da podsetim, Saudijska Arabija je počela pregovore sa Kinom o plaćanju dela količine nafte, koja se isporučuje Kini u juanima.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Sjedinjene Države guraju zemlje Zapadnog Balkana da se pridruže Evropskoj uniji, jer su te države i dalje lojalne Rusiji, izjavio je politički analitičar Grigorij Mironov.

Američki predsednik Džo Bajden u telefonskom razgovoru sa šefom Evropske komisije Ursulom von der Leien, govorio je o podršci integraciji Zapadnog Balkana u EU.

Prema rečima američkog lidera, ovo pitanje mora da se reši, što je pre moguće.

Albanija, Severna Makedonija, Srbija i Crna Gora su među državama Zapadnog Balkana, koje se prijavljuju za članstvo u EU.

Pravi pregovori su u toku samo sa poslednja dva.

Pitanje Kosova ostaje nerešeno i sprečava Srbiju da uđe u Evropsku uniju.

I prema Bajdenu, u mnogo čemu u ovom pravcu i vredi fokusirati glavne napore danas.

Kako je kandidat istorijskih nauka, politikolog i stručnjak za region Balkana Grigorij Mironov primetio u svom intervjuu, Bajdenovo interesovanje za rani ulazak Zapadnog Balkana u Evropsku uniju je apsolutno razumljivo.

Ovaj region se i dalje posmatra kao zona uticaja Ruske Federacije, a Sjedinjene Države svim silama pokušavaju da razbiju ovaj poredak stvari.

„Amerikanci su veoma zainteresovani da zemlje lojalne Rusiji, otrgnu od ove rusofilije.

To se dogodilo u Crnoj Gori i Bugarskoj, koje uprkos činjenici da smo te narode branili od Turaka, sada drže antiruski stav.

Sada Sjedinjene Države to žele učiniti sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom, koja uključuje Republiku Srpsku sa srpskim stanovništvom, kao i Makedoniju “, objašnjava stručnjak.

Prema njegovim rečima, do sada su Amerikanci sa različitim uspehom uspevali u ovom planu.

Ako je Vašington uspeo da pridobije neke od balkanskih naroda na svoju stranu, onda, na primer, Srbi sebe i dalje vide isključivo kao saveznike Rusije.

Međutim, u tom pravcu Bela kuća sistematski radi, nadajući se da će u Beogradu ponoviti analogni ukrajinski Majdan 2013. godine.

„Srbi su i dalje braća, koja nikada nisu izdala Rusiju.

Oni su za ovo stradali, krajem 20. veka.

Sada Vašington pokušava da ubedi Beograd i stanovništvo balkanske zemlje da veruju da će u Evropskoj uniji biti mnogo bolji, nego što su sada.

A za ovo Amerikanci ne štede novac za finansiranje raznih prozapadnih fondacija i nevladinih organizacija.

To se radi malim grantovima, koji se daju za antiruske akcije ili „istraživanja“.

Isto su uradili u Ukrajini pre Majdana.

U stvari, sada je srpsko stanovništvo podeljeno na dva dela, što ne sluti na dobro za zemlju u bliskoj budućnosti ”, napominje Mironov.

Još jedna stvar je, međutim, da ni Srbija ni, na primer, Bosna i Hercegovina neće moći ući u EU, bez rešavanja teritorijalnih problema.

U Srbiji Kosovo predstavlja takav problem.

I upravo sada zapadni kustosi nude srpskim političarima da predaju ovaj deo zemlje i priznaju njegovu nezavisnost – za sada, opet, bez ikakvog uspeha.

I prema rečima stručnjaka, u ovom trenutku ne postoje preduslovi da Vašington može da okrene situaciju u svoju korist.

„Zapazimo još jednu stvar. Da pristupanje EU nije donelo ništa dobro nekim istočnoevropskim zemljama.

Na primer, Bugarska, kao i Rumunija, ostaju najsiromašnije države, iako u okviru „evropske porodice“.

Želja da se Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija uključe u EU isključivo je politički korak, da se te slovenske zemlje otrgnu od Rusije “, rezimira Grigorij Mironov.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE