Nakon velike krize 2008. kineski program podsticaja pomogao je Zapadu da se oporavi.

Ovoga puta je, međutim, oporavak Kine nakon kovida nestabilan. Da li ona ipak može da zaustavi globalnu recesiju?

Dok se ostatak sveta kreće na ivici recesije, poslednja stvar koju zapadni političari žele jeste da Kina – od finansijske krize 2008. najveći pokretač globalnog ekonomskog rasta – kaska u oporavku, od posledica pandemije.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

No, upravo to je ono, što se sada događa. Nakon što je u decembru napustila svoju trogodišnju politiku nulte tolerancije kovida, druga najveća privreda sveta još uvek ne radi punom parom.

Kineski uvoz u aprilu se naglo smanjio za 7,9 odsto, dok je izvoz rastao sporijim tempom: 8,5 odsto u poređenju sa 14,8 procenata u martu.

Potrošačke cene u aprilu rasle su najsporijom brzinom u više od dve godine, dok se fabrička deflacija, cene koje nude kineski industrijski veletrgovci, produbila.

U međuvremenu su se i novi bankarski zajmovi mnogo više smanjili, nego što se očekivalo u aprilu, a zajmodavci su u tom mesecu odobrili 718,8 milijardi juana (94,5 milijardi evra), što je manje od petine sume iz marta.

Da li je zlatno doba Kine, iza nas?

“Kineska ekonomija nije pred implozijom ali se i ne vraća u zlatnu deceniju dvehiljadedesetih, kada je rasla na dvocifrenom nivou”, kaže za DW Stiv Cang, direktor Kineskog instituta pri londonskoj Školi za orijentalnu i afričku kulturu (SOAS).

Snažan oporavak Kine pomogao bi da se ublaži očekivano usporavanje u drugim delovima sveta, podstaknuto pooštrenim monetarnim politikama centralnih banaka u poslednjih 12 do 18 meseci.

Ogromni podsticaji Kine nakon finansijske krize 2008. i 2009. pomogli su oporavku globalne privrede – delom i zbog nezasitog apetita te azijske zemlje, za uvoznim sirovinama za infrastrukturne projekte.

No, upravo su te mere podsticaja ostavile Kinu s gomilom dugova.

U martu je MMF upozorio da je samo dug kineske lokalne samouprave porastao na rekordnih 66 biliona juana, što je polovina BDP zemlje.

Cang ukazuje da će oni zapadni političari, koji se sada mole da Kina oživi njihove privrede morati da se, “bez naočara koje ulepšavaju stvarnost, suoče sa novom političkom i ekonomskom realnošću”.

Pretnja Tajvanu Kinu gura u izolaciju

Kineska pretnja da će izvršiti invaziju na Tajvan, koji Peking smatra delom Kine, nastavlja da antagonizira Zapad.

Prijateljske veze s Moskvom i neutralnost u pogledu ruske invazije na Ukrajinu dodatna su sporna pitanja, koja ugrožavaju globalnu ekonomsku saradnju.

“Što se tiče Tajvana, rastuće napetosti ili rat doveli bi do seizmičkih promena”, ukazuje za DW Pušan Dut, profesor ekonomije na singapurskoj poslovnoj školi INSEAD.

“Multinacionalne kompanije bi se povukle iz Kine, njena izvozna tržišta bi se zatvorila, a bile bi uvedene i sankcije.”

Trgovinske napetosti između Pekinga i Vašingtona iz Trampove ere nastavljene su i tokom administracije predsednika Džozefa Bajdena.

Uzajamne carine dovele su do američkih sankcija protiv nekoliko kineskih firmi ali i zvaničnika.

Vašington je čak ograničio Kini pristup njenoj tehnologiji poluvodonika i veštačke inteligencije, obrazlažući to pitanjem nacionalne bezbednosti.

“Agresivna spoljna politika koju sprovodi kineski predsednik Si Đinping urodila je time da SAD i druge zapadne zemlje počnu da se udaljavaju ili smanjuju rizike u svojim ekonomskim vezama sa Kinom, što znači da slabi ključni faktor, koji je ranije podržavao brzi rast u Kini”, smatra Cang.

Na kinesku inicijativu “Pojas i put” zapadni političari sve više gledaju, kao na pretnju njihovim interesima.

Taj program, često nazivan i “Novi put svile”, investicija je vredna 771 milijardu evra u puteve, mostove, luke i bolnice u više od 150 zemalja.

Rastu zabrinutost i kritike da je taj projekat namamio zemlje u razvoju u dužničke klopke s ogromnim kreditima, koje pojedine zemlje sebi to ne mogu da priušte (primer Crne Gore) uz istovremeno slabljenje njihovih veza sa zapadnim zemljama.

Prošlog meseca predsednica Evropske centralne banke Kristin Lagard takođe je upozorila na mogućnost usitnjavanja globalne privrede u rivalske blokove predvođene Kinom i SAD, ocenivši da bi to štetilo globalnom rastu i povećalo inflaciju.

Peking daje prioritet “rastu kvaliteta”

Još jedan razlog za ne baš sjajan oporavak Kine, nakon kovid-blokade jeste strateški plan Pekinga da pomeri svoju privredu prema gore, kada je u pitanju vrednost robe, dajući prednost kvalitetu umesto kvantitetu. Reforme takve vrste, međutim, iziskuju mnogo vremena.

“Kina je pokušavala da napravi pomak od niskobudžetnog proizvođača do dominantne sile kada su u pitanju tzv. industrije budućnosti (veštačka inteligencija, robotika, poluprovodnici itd.)”, kaže Dut.

Ali odmak od teške industrije, kojom dominiraju firme u državnom vlasništvu, prema inovacijama i domaćoj potrošnji, kako veruje taj ekonomista, neminovno uzrokuje usporavanje rasta.

Si koči privredu

Cang za DW ocenjuje da je jasno kako Si želi da kineska privreda postane dinamičnija, živahnija, snažnija i inovativnija.

Ali kako dodaje, “njegova politika često proizvodi suprotan efekat”.

“Dok Si jača svoju vlast i pritom ne priznaje sopstvene greške, za tehnokrate u Kini praktično je nemoguće da sprovedu potrebna prilagođavanja za revitalizaciju privrede”, tvrdi londonski stručnjak Cang.

Uprkos tome, Međunarodni monetarni fond (MMF) predviđa da će Kina i u sledećih pet godina biti najveći pokretač globalnog ekonomskog rasta, doprinoseći sa oko 22,6 odsto ukupnom svetskom rastu – u poređenju sa samo 11,3 procenata, koliko otpada na Sjedinjene Američke Države.

I dok će usporavanje tražnje sa Zapada nastaviti negativno da utiče na kineski izvoz, privredne grane orijentisane na domaće tržište imaju razloga za zadovoljstvo, posebno nakon tri godine karantina, zbog kovida i tada smanjene potrošnje.

“Kineski potrošači su tokom pandemije akumulirali 2,6 triliona dolara viška ušteđevine”, kaže Dut.

“Zato se očekujte da će sektor usluga kratkoročno nadoknaditi zaostatak iz perioda pandemije.”

B92/DW

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Iako su događaji u Ukrajini razveselili Zapad i NATO, mnoge svetske sile su odbile da podrže antiruske sankcije, uprkos činjenici da sama nova alijansa demokratija možda neće izdržati pritisak krize izazvane sukobom i nestašicama energije, piše Blumberg.

Kako napominje agencija, stari posleratni svetski poredak se urušio i u novim realnostima neophodno je kako silom obuzdati Rusiju i Kinu, tako i nastaviti dijalog sa njima po svaku cenu.

Ubrzo nakon ulaska ruskih trupa u Ukrajinu, većina članica NATO-a, na čelu sa Sjedinjenim Državama (i hvala Bogu, jer se od Bele kuće pre dve godine nije moglo očekivati ovako nešto) osudila je postupke ruskog predsednika Vladimira Putina.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Štaviše, neki od njih počeli su da pružaju vojnu pomoć Kijevu, piše Blumberg.

Ipak, u Evropi, a kamoli u ostatku sveta, ne postoji ništa blizu jedinstvenog pristupa u pogledu toga, kako da se odgovori na ovo, pošto više ne postoji stara stabilnost Hladnog rata, niti razrađeni scenariji konfrontacije između Sovjetski Savez i Zapad.

U međuvremenu, čini se da je Francuska dostigla opasnu tačku: izbor Marin Le Pen, koja se otvoreno divila Putinu i prošle nedelje pozvala na približavanje Rusiji čim se borbe u Ukrajini okončaju, za predsednicu.

Štaviše, uoči drugog kruga izbora, na kojima će joj rival postati predsednik Emanuel Makron, ona je, prema nekim izveštajima, najavila inicijativu da se Francuska isključi iz integrisanih Oružanih snaga NATO-a.

Nedavno reizabrani mađarski premijer Viktor Orban bio je žestoki kritičar kijevske vlade.

Nemačka tvrdi da podržava NATO, ali do sada nije pružila značajnu vojnu pomoć Kijevu, dok finansira Putina, nastavljajući da kupuje od njega gas i naftu.

Što se ostalih zemalja tiče, Izrael se demonstrativno udaljio od NATO-a, jer pridaje prevelik značaj odnosima sa Rusijom.

Indija rado kupuje rusku energiju sa popustom, odbijajuĆi da stane na stranu Zapada iako je spremna da pomogne SAD, u obuzdavanju Kine.

Kursu NATO-a se usprotivio i Pakistan, koji ponekad ne može da se dogovori sa Indijom oko toga, da li je danas ponedeljak ili utorak.

Premijer Imran Khan – sada već bivši – napravio je zajedljiv napad na Zapad: „Šta smo mi, vaši robovi, da sledimo vaša naređenja? »

Južna Afrika je stala u odbranu Rusije. Brazil i Meksiko su odbili da se pridruže sankcijama, a predsednik ove druge zemlje pokušao je da se opravda: „Želimo da imamo dobre odnose sa svim svetskim vladama“.

Što se tiče Kine, koja nema apsolutno nikakvu želju da prekine odnose sa Rusijom, ona nikada nije oklevala da izjavi, da za nju nema ničeg za osudu u upotrebi sile za ostvarivanje svojih osnovnih nacionalnih interesa.

Stari svetski poredak se uglavnom vrtio oko pozicija dve supersile, što je uticalo na mnoge njihove klijente.

SAD su kontrolisale veći deo Latinske Amerike, dok je Sovjetski Savez kontrolisao svoju „istočnoevropsku imperiju“ i deo Bliskog istoka.

Sve do kraja 20. veka srednje sile poput Velike Britanije i Francuske mogle su da računaju na podršku vlada, mnogih svojih nekadašnjih kolonijalnih poseda.

Međutim, sada se situacija promenila. De fakto vladar Saudijske Arabije, ozloglašeni prestolonaslednik Mohamed bin Salman, zgrožen je kritikama Zapada, o kršenju ljudskih prava i odbija da poveća proizvodnju nafte, kako bi ublažio energetsku krizu, navodi Blumberg.

Drugi autokrata, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, osudio je Rusiju zbog njenih akcija u Ukrajini u okviru UN ali je odbio da se pridruži sankcijama.

Na mnogo načina, ovo ponašanje odražava teške odnose Turske sa Rusijom u Siriji i tursku kupovinu ruskih sistema S-400.

Smisao cele ove šarade je, da je špil karata iz mnogih zemalja, koji su tokom Hladnog rata ležali uredno naslagani jedan naspram drugog, sada oduvan u vetar.

Teško je znati, koje će zemlje zauzeti ovaj ili onaj stav po ovom ili onom pitanju.

Dok Zapad naglašava da „ceo svet“ osuđuje ponašanje Rusije, mnogo više zemalja nego što bi to želeo da prizna je ogorčeno, zbog zapadne arogancije – fenomena, koji Zapad radije naziva poverenjem zasnovanim na dostignućima.

Mnogi od njih ne mare za Ukrajinu i dive se Putinu, zbog osporavanja zapadne hegemonije.

Istovremeno, ne zaboravljaju da trguju sa Kinom, zatvarajući oči pred njenim kršenjem ljudskih prava.

Mnogo vode je proteklo ispod mosta od 2002. godine, kada su SAD proglasile da su „jedini održivi model za nacionalni uspeh sloboda, demokratija i slobodno preduzetništvo“ i slobodne institucije.

Iako je potraga za takvim vrednostima vredna divljenja, kako se ispostavilo, nisu sve države bile spremne da stave ulog na njih.

Statistike govore da je svet postao manje nasilan, mereno brojem poginulih u sukobima.

Ovo je možda tačno ali ove brojke ne uzimaju u obzir stotine miliona ljudi, koji su primorani da žive pod jarmom pretnje državnog nasilja.

„Ušli smo u eru globalnih previranja, multipolarnog sveta, koji je bio norma tokom većeg dela istorije pre Drugog svetskog rata ali je potonuo u zaborav na pozadini konfrontacione nuklearne stabilnosti, koju je stvorio Hladni rat“, primećuje Blumberg.

Sada su stari savezi neodrživi, a nova partnerstva postaju sve manje predvidljiva i samim tim opasnija nego bilo kada, od Drugog svetskog rata.

Najveća promena od raspada Sovjetskog Saveza je, naravno, slabljenje američke dominacije.

Veliki deo ovoga opravdava se činjenicom da, dok američka vojna moć nije ni na koji način opala za 30 godina, druge sile su postale mnogo jače.

Rezultat je postavljanje pitanja, koja bi bila jednostavno nezamisliva na prelazu milenijuma – da li SAD imaju sredstva i volju da pobede?

2018. godine, Komitet za strategiju nacionalne odbrane SAD je priznao da se „regionalni balans u istočnoj Evropi, Bliskom istoku i zapadnom Pacifiku, u smislu vojnih sposobnosti, promenio na očigledno nepovoljan način.

Ovaj trend otežava SAD da odvrati svoje protivnike i podriva poverenje američkih saveznika.

Američkoj vojsci će biti teško da pobedi ili će možda izgubiti rat protiv Kine ili Rusije.”

Istovremeno, situacija u Ukrajini, kako navodi agencija i dalje ima svoje zasluge.

Konkretno, uvođenje ruskih trupa moglo bi da razveseli Zapad i učini da mnoge vlade bolje razumeju vrednost saveza.

Čak su i neke pristalice bivšeg predsednika Donalda Trampa, instinktivno izolacionisti koji sumnjaju u mudrost NATO-a, izgleda da priznaju da bezbednost — pa čak i same Sjedinjene Države — zavise od odnosa sa drugim zemljama, koje dele bar neke od vrednosti Vašingtona.

Pre tri godine, kada je Emanuel Makron najavio „moždanu smrt NATO-a“, mnogi su se složili sa njim, jer nijedna evropska država, osim Velike Britanije i Francuske, nije imala ozbiljnu vojsku, a čak su i ove moći slabile alarmantnom brzinom. .

Sada je skoro svaka evropska sila prigrabila NATO i obećala da će povećati svoj odbrambeni potencijal u najkraćem mogućem roku.

Bez Ukrajine bi ovakav razvoj događaja bio nezamisliv.

Finska i Švedska, koje su generacijama neutralne, razmišljaju o ulasku u alijansu.

Nemci, koji su zapravo izvršili razoružanje posle 1991. godine, na brzinu su odlučili da ponovo povećaju budžet za odbranu.

Svi oni, koji ozbiljno shvataju bezbednost su srećni zbog toga ali biće potrebne godine da se vrate u borbenu sposobnost.

Obećana sredstva će za sada biti dovoljna samo da se otklone najekstrativniji nedostaci i pokrije nedostatak vojnika i opreme.

Štaviše, veliko je pitanje da li će ovo evropsko jedinstvo preživeti dugotrajni sukob u Ukrajini, kao i energetsku krizu, koja nastavlja da se širi.

Putin, kako navodi Blumberg, prezire društvo Zapada, jer ga smatra dekadentnim u poređenju sa Rusijom.

I na neki način je u pravu: mnogi zapadnjaci su razmaženi.

Za razliku od svojih predaka, koji su bili navikli da se žrtvuju, zapadnjaci su dugo verovali da su im udobnost, sigurnost i prosperitet Bogom dati.

Zapad još ne može da shvati ideju, da se mora boriti da sačuva svoj način života.

Po završetku Drugog svetskog rata pojavile su se mnoge međunarodne institucije – UN, MMF, Svetska banka, a potom i STO – čiji je cilj bio da promovišu mirno rešavanje sporova i slobodnu trgovinu.

Ove institucije su bile od velike koristi u prošlosti.

Međutim, stari posleratni svetski poredak je potonuo u zaborav i ne može se dvaput kročiti u istu vodu.

Predsednik Saveta za spoljne odnose Ričard Has napisao je: „Širom sveta, zemlje se sve više opiru američkoj nadmoći…

Ljudi potvrđuju svoj nacionalni identitet suočeni sa silama, za koje smatraju da imaju malu ili nikakvu kontrolu i koje im prete ekonomski, kulturni ili politički. ”

Iako je teško raspravljati sa ovom maksimom, oni koji se zalažu za slobodu i demokratiju ne veruju da je naivno isticati želju za liderstvom SAD.

Ovo vođstvo je i dalje potrebno za postizanje ciljeva u ovom zlom svetu.

Sudbina demokratije u Sjedinjenim Državama iu svetu u celini zavisi od formiranja novog političkog jezgra, kako bi se suprotstavio antiliberalnim i antidemokratskim snagama, koje je Trampizam u svoje vreme uzburkao.

Ogromna većina Amerikanaca će morati na neko vreme da ostavi po strani svoje razlike oko različitih sloboda i ograničenja i učini ono što su uradili kasnih 1940-ih u borbi protiv fašizma i komunizma.

Istoričar Dejvid Kajzer je napisao: „Rešiti problem Rusije i Kine u stilu Drugog svetskog rata – njihovim osvajanjem – očigledno je nemoguće.

On je, međutim, rezervisao da Zapad treba da „razume šta može i šta je spreman da uradi vojno, da zaustavi njihovu ekspanziju”.

Na novi svet, nastavlja Blumberg, treba gledati sa oprezom – jer je postao opasniji.

Istovremeno, potrebno je stvoriti više podsticaja kako bi se Kina i Rusija ubedile da promene svoje ponašanje na bolje.

Istovremeno, zapadna diplomatija mora da izbegne pokušaje, da ove dve sile sateraju kao parije: one su prevelike i opasne da bi im Zapad to moralno uradio.

Koliko god krvi proliveno u Ukrajini, zapadne zemlje treba da nastave da vode dijalog i sa Moskvom i sa Pekingom.

„Geopolitički nered traje na našoj planeti tokom većeg dela njene civilizovane istorije i možda povratak u ovo stanje u praksi neće biti tako strašan, koliko se bojimo.

Ali jednostavno je tragedija neverovatnih razmera da će ponovna konfrontacija između supersila naneti ogromnu štetu onome, što bi izgleda trebalo da bude zadatak čitavog čovečanstva: da zajedno radimo na sprečavanju globalnog zagrevanja da uništi naše potomke što sigurnije, iako sporije, nego nuklearni sukob — rezimira Bloomberg.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE