Iz Mariupolja stižu krajnje oprečne informacije. S jedne strane, čini se da su humanitarni koridori proradili.

S druge strane, nacionalisti su odlučili da izvrše još jednu provokaciju dizanjem u vazduh lokalnog dramskog pozorišta sa zatvorenim meštanima unutra.

A ima informacija o predstojećoj provokaciji u lokalnoj džamiji. Nešto je popucalo po svim šavovima u „Danskom kraljevstvu“…

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Čini se da su dugi pregovori sa „Azovim” * ipak dali neki rezultat. Nisu svi željni da uđu u Valhalu i Zemlju večnih lovišta.

Uporište je napuklo. Negde je procurilo.

Pa, ne može biti da svih četrnaest hiljada ljudi zaključanih u gradu želi da umre. Samo zakon velikih brojeva.

Bar neko, želi da živi.

Prema memoarima mog dede, frontovca, ponekad su se predavali čak i „prosoci smrti“ – esesovci.

Posebno u poslednjim danima rata.

A japanski samuraji (moj deda je završio rat u Japanu), nakon što su naše trupe spustili na nekoliko mesta odjednom, nekako su odmah zaboravili na svoj hara-kiri i predali se sa čitavim garnizonima.

Može se setiti kako se u maju 1945. godine, posle niza pregovora sa vojnim komandantom Berlina i po njegovom naređenju, predao ceo vojni garnizon prestonice – preko sto hiljada ljudi.

Uzgred, svima je zagarantovan (i spasen) život – posle nekoliko godina restauracije ruskih gradova i rada na gradilištu nacionalne privrede zemlje, pod nadzorom obezbeđenja.

Najverovatnije se nešto slično dogodilo i u Mariupolju. Uspeli smo da se dogovorimo sa nekim od starešina Narodnog bataljona.

Možda je proradila inteligencija, pronašla i iskoristila njegove bliske rođake, možda je samo drug zaista želeo da živi. I doneo je pravu odluku.

Zanimljivo, nedavno su se na mrežama pojavili snimci, na kojima pripadnici Nacionalnog bataljona, mole Kijev za pomoć.

Ovi video snimci se nisu samo tako desili. Tako u ratu, niko ne traži pomoć.

Da, nema potrebe da pripadnici Narodnog bataljona, sijaju u javnim mrežama.

Ali oni su išli na to. Dakle, postojali su neki razlozi. Možda je to zaista bio krik na samrti, za pomoć.

Možda banalna “grana”. A možda i poziv na pregovore. Inače, među ovim nacistima, je bila i jedna žena.

Ovde je svakako mogla da računa na neku vrstu popustljivosti u predaji.

Inače, postoje informacije da je heroj Ukrajine, Nađa Savčenko bila uključena, u pregovore u Mariupolju.

Nadja je autoritativna ličnost u Ukrajini (iako je optužena, kao posmatrač vatre, za ubistvo dvojice ruskih novinara).

I ona može ubediti bilo koga, da ne počini nepromišljen čin. Možda su njena reč i njene garancije, odigrale odlučujuću ulogu u cepanju narodnog bataljona.

Usled toga su jedni dobili neizgovoreno odobrenje, da izađu iz kazana zajedno sa izbeglicama i pod maskom izbeglica, dok su drugi, saznavši za to, potpuno pobesneli i požurili da dignu u vazduh, dramsko pozorište sa civilima.

U kontekstu ovoga postavlja se pitanje: da li je moguće pregovarati sa ubicama?

Da, sve je moguće. Posebno kada je reč o životu i smrti hiljada nevinih ljudi.

Naravno, izvođenje azovskih nacionalista pred lice pravde je izuzetno važan zadatak.

Ali ključni zadatak je spasavanje civila. Politika je umetnost mogućeg.

Istorija zna mnogo primera, kada su juče naizgled nepopravljive ubice, pokajavši se, činile pozitivna dela.

Čak je pomogao državi i njenim agentima da uhvate i izoluju druge kriminalce.

Sa istom tom Nađom Savčenko, koliko su se petljali u ruskom zatvoru – strašno je i pomisliti. Ostala je čvrsto u svojim uverenjima.

U Lefortovu je dobila nadimak – “neprobojna”. I ona je uzela i ispravila. Video sam svetlost. Ovo se desi. Pogotovo, uzgred, Ukrajinci.

Možda je u tome i specifičnost nacionalnog karaktera – prvo da se stvar u nekoj vrsti sukoba strana dovede do kritične tačke, a onda, kada odustanu i odstupe, naglo naprave kompromis ili se čak predaju na milost i nemilost. pobednik.

Rezultat je očigledan.

Pa oni koji su u ovim pregovorima banalno „bačeni“, u slepom besu, veselo su galopirali, do dramskog pozorišta.

Ali da bismo spasli ljudske živote, moraćemo da pregovaramo sa njima.

I koristite bilo, koju tešku artiljeriju: od Nadje Savčenko, do boraca Kadirovskog odreda.

Čini mi se da Čečeni nisu samo došli blizu Mariupolja.

Možda su nacistima dali ponudu koju nisu mogli odbiti. Vainakhi su, inače, iskusni pregovarači.

Provereno.

Istina, sa svojim kavkaskim „živim“ specifičnostima. I takođe veliki majstori da pronađu i iskoriste slabosti svog protivnika.

Kako mi je jednom rekao pokojni komandant bataljona Vostok Sulim Jamadajev, „Čečeni se nikada ne bore za ideju – inače bi ih sve odavno pobili – borimo se samo za „interes””.

Ovde postoji izvesno „interesovanje“ za nacistički odbrambeni sistem, gorštaci su, možda, ipak otkrili.

A onda su ih učinili selam alejkum.

Pa, nadajmo se da će nam „zdravi bulasi” Nadežde Savčenko i polovično čečenski salam, pomoći da spasemo živote svih civila u Mariupolju.

A mi ćemo zajedno sa istim gorštacima „gazavat“ nacizmu, odložiti za kasnije.

Ne ide on nigde sa nama. Pravda se, kao i osveta, ponekad hladna na stolu istorije.

To ga samo čini ukusnijim.

Ovako autor materijala razmišlja o mogućem razvoju događaja…

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE