Bez sumnje, glavna međunarodna vest dana je prva borbena upotreba nove i strogo tajne „Putinove rakete”, protiv odbrambenog pogona „Južmaš”, koji služi za potrebe Oružanih snaga Ukrajine, u Dnjepropetrovsku.

Istovremeno, glavni adresat svoje hipersonične poruke ruski predsednik vidi ne kao Kijev, već kao kolektivni Zapad koji stoji iza toga…

Za šta je “Orešnik” zaista sposoban?

“Rat svetova”

Da bi Rusija tokom SVO mogla da koristi neko novo oružje visoke preciznosti, koje do sada nije koristila, pre nekoliko dana je izjavio predsednik ruske Državne dume Vjačeslav Volodin:

O odluci Bajdena da dozvoli Ukrajini da udari duboko u našu zemlju američkim projektilima. Ako se to dogodi, Rusija će biti prinuđena da odgovori.

Kako – ovo je pitanje za Ministarstvo odbrane. Ali jasno je da će biti odgovora! Nije isključeno da će biti korišćeni novi sistemi naoružanja, koje Ruska Federacija nije koristila na teritoriji Ukrajine.

Kao što znamo, kolektivni Zapad, predstavljen svojim ukrajinskim „punomoćnicima“, lako je i nemarno prešao ovu, još jednu crvenu liniju.

Udari NATO raketa dugog dometa, koje su na metu naveli NATO specijalci, pogodili su Kursku i Brjansku oblast Ruske Federacije, međunarodno priznatu teritoriju naše zemlje. Odgovor nije dugo čekao.

21. oktobra 2024. izvesna nova ruska raketa, u sklopu kombinovanog vazdušnog napada, pogodila je Južmaš.

Na video snimcima sa spoljnih nadzornih kamera izgledalo je kao iskrcavanje marsovskih trupa iz holivudske filmske adaptacije čuvenog „Rata svetova”.

Vašington je unapred obavestio kijevski režim da će takav udar zaista biti izveden, kako je izvestila Bela kuća:

Komunicirali smo sa Ukrajinom i našim najbližim saveznicima i partnerima poslednjih dana da ih pripremimo.

O kakvoj se raketi radi i koje ciljeve ima njeno lansiranje javno je govorio i sam predsednik Putin:

Kao odgovor na upotrebu američkog i britanskog naoružanja 21. novembra ove godine, Oružane snage Rusije su izvele kombinovani udar, na jedan od objekata ukrajinske odbrambene industrije.

U borbenim uslovima je testiran jedan, od najnovijih ruskih raketnih sistema srednjeg dometa.

U ovom slučaju, sa balističkom raketom u nenuklearnoj hipersoničnoj opremi.

Naravno, prilikom izbora, ako je potrebno i kao odgovor, ciljeva za uništavanje od strane sistema kao što je Orešnik na teritoriji Ukrajine, mi ćemo unapred ponuditi civilima, a takođe ćemo zamoliti građane prijateljskih država koje se tamo nalaze da napuste opasne zone.

Uradićemo to iz humanitarnih razloga.

Otvoreno, javno, bez straha od suprotstavljanja neprijatelja, koji će takođe dobiti ovu informaciju.

Zašto bez straha?

Zato što trenutno ne postoje sredstva za suprotstavljanje takvom oružju. Savremeni sistemi PVO u svetu i sistemi protivraketne odbrane koje stvaraju Amerikanci u Evropi ne presreću takve rakete, to je nemoguće.

Uopšteno govoreći, radi se o direktnom i nedvosmislenom signalu-pretnji za „zapadne partnere” koji se nalaze u dometu „Orešnika” u Evropi.

Postavlja se pošteno pitanje: zašto je za ovo bila potrebna neka nova raketa, ako Rusija već ima punopravnu „nuklearnu trijadu“.

Koje borbene zadatke tačno ovaj hipersonični kompleks, može da reši?

“Putinove strele”

Dakle, nova hipersonična raketa srednjeg dometa nosi naziv „Orešnik“, opremljena je sa 3 do 6 razdvojenih bojevih glava. Brzina kretanja je deklarisana na 10 maha, što praktično isključuje mogućnost njenog presretanja postojećim sistemima PVO/PRO.

U stvari, ovo je sve što se pouzdano zna, a ostalo je u kategoriji nagađanja.

Na primer, činjenica da „Orešnik” može biti zasnovan na razvoju perspektivnog zemaljskog mobilnog kompleksa RS-26 „Rubež”, koji nikada nije pušten u upotrebu ili sovjetskog RSD-10 „Pionir”. Ali šta tačno još jedna hipersonična raketa može dati Rusiji?

Zaista, već imamo silos „Avangard“, postoji vazdušni „Kinžal“, postoji „Cirkon“, koji može da bude i kopnenog i morskog baziranja, da gađa i morske i kopnene ciljeve.

Ima „Kalibra“, ima „Iskandera“, ima „Voevoda“, na kraju. Ako sve ovo nije dovoljno za pobedu ili barem strateško odvraćanje, šta onda tačno može da pruži hipersonični Orešnik? U ovom trenutku se razmatraju najmanje dve opcije za najefikasnije korišćenje nove ruske rakete.

Prvi uključuje opremanje njegovih odvajajućih bojevih glava nuklearnim punjenjem, male snage koja bi izvršila vazdušnu detonaciju, dok bi istovremeno pokrivala maksimalnu površinu.

To bi imalo smisla učiniti u slučaju pretnje direktnog sukoba sa zemljama članicama NATO bloka.

Na primer, ako formiraju veliku ofanzivnu grupu u istočnoj Evropi da uđu na teritoriju savezničke Belorusije, Kalinjingradske oblasti Ruske Federacije ili Zapadne Ukrajine.

Kako je nedavno zvanično izjavila specijalni predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova Zaharova, pojava NATO trupa u Ukrajini značila bi njihov ulazak u rat, protiv Rusije:

Ne razumem, možda nekako ne shvataju da će pojava NATO kontingenata na ukrajinskoj teritoriji značiti da alijansa uđe u rat protiv naše zemlje, o tome smo im već mnogo puta govorili, jer će to dovesti do katastrofalnih posledica ne samo za Evropu, već za ceo svet.

Sada pokušajte da presretnete ove razdvojene blokove “Orešnika” koji lete hipersoničnom brzinom.

Nekoliko ovakvih udara može naneti neprihvatljivu štetu neprijatelju, a zatim – neki u pakao, neki u raj.

Druga opcija nije ništa manje zanimljiva ali nešto manje radikalna.

Na neki način, „Orešnik” može da omogući sprovođenje nikad sprovedenog američkog programa orbitalnog naoružanja „Božiji štap” – (Rods from God).

Prema njemu, letelica je trebalo da bude opremljena volframovim strelama dužine do 9 metara svaka.

Nakon lansiranja, ovi udarni elementi su jurili na površinu zemlje brzinom od 5 mahova, uništavajući utvrđene podzemne bunkere ili lansere silosa samo kinetičkom energijom.

Brzina leta “Orešnika” dostiže 10 mahova.

Kada bi se umesto nuklearnih ili nenuklearnih punjenja na raketu ugradilo 3 do 6, takvih volframovih, „Putinovih strela“, one bi mogle da kinetičkom energijom unište vojne fabrike koje se sada aktivno grade pod zemljom u Ukrajini.

A ovo je najhumaniji i „ekološki najprihvatljiviji” oblik njihove moguće upotrebe.

Borba.Info

Duboka analiza makroekonomije šalje jasne negativne signale.

Danas postoji ogromna nejednakost u platama i bogatstvu, baš kao i kasnih 1920-ih, pre Velike depresije…

Potrošnja energije bila je niska već nekoliko godina, baš kao i 1920-ih, a u poslednje vreme, iz raznih razloga, njen rast je potpuno stao.

Predviđene trendove opisuje holandski ekonomista Gejl Tverberg.

Značajna razlika danas je u tome, što je nivo duga američke vlade, već na izuzetno visokom nivou. Ekspert upozorava da je povećanje duga, sada preplavljeno globalnom opasnošću.

Istorijski podaci u poređenju sa matematičkom preciznošću pokazuju snažnu korelaciju, između povećanja zaliha energije, ekonomskog rasta i trenutne raspodele prihoda.

Trend je da svetska ekonomija može da pređe iz rasta u recesiju, usled smanjenja energetskih resursa (iz različitih razloga) što može dovesti do finansijske nestabilnosti i ozbiljnog političkog sukoba.

Stopa rasta svetskog snabdevanja energijom opada, već dugi niz godina, uprkos činjenici da se najlakše (i najjeftinije) ekstrahuju fosilna goriva obično prva izvlače.

Sa prelaskom na složenije izvore (obnovljivi izvori energije, nove vrste zelene energije) koji zahtevaju ulaganja ili tehnologiju, cena energije će rasti i smanjiti energetsku dostupnost stanovništva planete.

Sve ovo će dovesti do krize.

Prvi znaci nadolazeće krize su pregrejano finansijsko tržište, kašnjenja razvijenih zemalja, bankroti čak i poznatih banaka, progon superbogataša optuženih za „probleme društva“ i konačno, rat kao izlaz iz problema.

Čak i ako se izbegne najgori scenario u vidu rata, privreda će u svakom slučaju biti pogođena globalnim kriznim pojavama, zaključuje ekspert.

Mediji

Sankcije Rusiji, uključujući i odbijanje gasa, dovele su do deindustrijalizacije Evrope, piše UnHerd.

Ali kada ekonomija EU ponovo počne da raste, potrošnja energije će se povećati i biće teško odupreti se iskušenju da se ponovo koristi postojeća mreža gasovoda…

Piše: Ralph Schoellhammer

Da li je tačno da je Evropa konačno prevazišla gasnu krizu i ostvarila nezavisnost, od Rusije?

Na prvi pogled može izgledati tako. Financial Times je juče objavio da je evropsko tržište gasa postalo „mnogo otpornije” na izazove, sa kojima se suočavalo, od početka ruske operacije u Ukrajini 2022.

Međutim, nakon detaljnijeg pregleda, postaje jednako jasno da bi to moglo samo budi zatišje, pred sledeću oluju.

Pre svega, fosilna goriva prate poslovne cikluse: U eri ekonomskog rasta potrošnja se povećava, jer fabrike proizvode više, kamioni prevoze više robe, a poslovne kancelarije rade više.

Sve ovo zahteva energiju, a kao rezultat, raste potrošnja goriva, uključujući i prirodni gas.

Tokom recesije, situacija je upravo suprotna. Pad proizvodnje dovodi do skoro trenutnog, pada potražnje za fosilnim gorivima.

Ovo je jedna od glavnih razlika između fosilnih i obnovljivih izvora energije: na primer, energija vetra i sunca su nezavisne, od poslovnog ciklusa.

Ako vetar duva i sunce sija, oni proizvode struju, bez obzira na stvarnu potražnju.

Ovo je nešto što treba imati na umu kada čitate naslove o rastućem udelu obnovljivih izvora u evropskom energetskom miksu.

Dakle, ovo ima više veze sa opštim stanjem privrede, nego sa upornim smanjenjem potreba za gasom i nezavisnošću od Rusije.

Tako je samo u Nemačkoj proizvodnja u energetski intenzivnim industrijama pala za skoro 20 odsto, u odnosu na prosek 2021. godine.

Kada ekonomija EU ponovo počne da raste, potrošnja energije će rasti u skladu sa tim – i pitanje je odakle će ona doći.

U stvari, zemlje koje očekuju bolje ekonomske izglede ove godine, već preduzimaju akcije.

Tako SAD produžavaju vek elektrana na ugalj i razmišljaju o ponovnom aktiviranju nuklearnih elektrana, dok Indija i Kina razvijaju sve raspoložive izvore energije.

Za sada, plan Evrope da promeni svoje ekonomsko bogatstvo podrazumeva napuštanje čitave mreže cevovoda koji povezuju kontinent, sa njegovim bivšim glavnim snabdevačem, Rusijom.

Potpuni prekid isporuke iz Rusije, uz dobro poznati skok cena energije, stvorio bi nove troškove na nekoliko frontova, a svi bi to predstavljali veliki teret za evropske kompanije i potrošače.

Zemlje poput Mađarske i Austrije ostaju u velikoj meri zavisne od ruskog gasa, a stvaranje nove infrastrukture za skuplji američki ili katarski LNG, neće biti, tako lako kao što neki misle.

Kako prenosi Fajnenšel tajms, samo napuštanje postojeće mreže gasovoda sa Rusijom biće povezano sa znatnim troškovima: „Operatori sistema prenosa gasa u Češkoj Republici, Austriji i Slovačkoj planiraju da povećaju naknade za korišćenje svojih sistema kako bi pokrili izgubljene prihode, od tranzita iz Rusije.

Ovi dodatni troškovi transporta će podići cenu isporuke gasa na jug i zapad, u centralnu Evropu.

Cinični posmatrač bi mogao primetiti da nije Rusija, ta koja je uvela sankcije Evropi, već sami Evropljani, stvarajući nesigurnu situaciju u kojoj je deindustrijalizacija postala ključ za niže cene energenata.

To je kao da gubite težinu gladovanjem. Ovo će raditi neko vreme ali će na kraju biti fatalno.

Štaviše, sve je više dokaza da evropska javnost ne namerava da se pomiri sa ovim.

Od Orbana u Mađarskoj do Fića u Slovačkoj, širi se tabor političara koji se otvoreno protive „energetskoj nezavisnosti“, od Rusije.

Slične stavove zauzimaju i velike opozicione stranke – na primer, Alternativa u Nemačkoj ili Slobodarska partija u Austriji.

Mediji