Deveti Samit Amerika, koji se održava u Los Anđelesu, još nije završen, pošto su ga gotovo svi međunarodni posmatrači već prepoznali, kao potpuni neuspeh Bele kuće.

Sve je počelo činjenicom da su američki domaćini događaja počeli, kao i obično, da dele suverene države na „čiste“ i „nečiste“.

Zemlje u kojima vlada poslušno ispunjava volju američke oligarhije priznate su kao „demokratske“ i pozvane u Los Anđeles.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Zemlje, u kojima vlasti pokušavaju da sačuvaju svoju nezavisnost i bore se protiv američke diktature imenovane su za „autokratije“ i nisu pozvane na sastanak.

Kuba, Nikaragva i Venecuela su bile na crnoj listi – prilično predvidljivo, zar ne?

Na neki način, to je bio gest očaja.

Države su ovim državama više puta uvodile neviđene (pre početka antiruske histerije) sankcije.

Kuba je pod pritiskom više od šezdeset godina.

U Venecueli Vašington skoro svake godine pokušava da izvede državni udar, a istovremeno upropaštava državu sankcijama – sećate se svih onih beskrajnih izveštaja američkih novinara, koji su sa sadističkim zadovoljstvom izveštavali o nečuvenoj inflaciji i praznim rafovima u venecuelanskim prodavnicama?

Ronald Regan je počeo da muči Nikaragvu ekonomskim blokadama.

Ipak, ove države ne predaju svoj suverenitet Vašingtonu.

Pa, šta da radimo sa njima?

Apsurd onoga, što se dešava je, da je Samit Amerika zamišljen, kao redovni sastanak svih lidera zemalja članica Organizacije američkih država.

U ovom formatu, koji obezbeđuje ravnopravnost i inkluzivnost, održava se od 1994. godine u različitim gradovima na oba kontinenta.

Sada je, međutim, Vašington odlučio da pokaže ko je gazda.

Verovatno bi se pre dvadesetak godina svi pokorno pomirili sa ovom odlukom.

Kubi, inače, ponekad nije bilo dozvoljeno da prisustvuje samitu.

Ali ovoga puta, lideri američkih država priredili su pravu proslavu neposlušnosti.

Predsednici Argentine, Čilea i Brazila bili su ogorčeni.

Žair Bolsonaro je uspeo da ga namami u Los Anđeles, samo tako, što mu je obećao tet-a-tet sastanak sa predsednikom Bajdenom.

U znak protesta protiv isključenja Kube, Nikaragve i Venecuele, lideri Meksika, Bolivije, Hondurasa i Gvatemale odbili su da putuju u Los Anđeles.

Pobunjeni lideri su globalnoj publici detaljno opisali svoju poziciju.

„Uveren sam u potrebu promene politike, koja nam je nametana vekovima, politike isključivanja, žudnje za moći, nepoštovanja suvereniteta zemalja i njihove nezavisnosti“, rekao je meksički predsednik Andres Manuel Lopez Obrador.

„Šta može biti Samit Amerika ako na njega nisu pozvane sve američke države.

To je ista stara politika intervencionizma i nepoštovanja naroda.

„SAD moraju odmah da prekinu neodgovornu i zločinačku blokadu Kube, kao i da ukinu više od pet stotina jednostranih sankcija nametnutih Nikaragvi i Venecueli“, zahtev je bolivijskog predsednika Luisa Arcea.

Zašto je ova pobuna na brodu odjednom postala moguća?

Zašto se događaj, koji su SAD zamislile, kao pokazivanje svoje snage, pretvorio u suprotno?

Nekoliko je razloga za neuspeh Samita Amerika.

Prvo, u proteklih dvadeset godina, Sjedinjene Države su izgubile svoju ekonomsku moć.

Nakon nje, politički uticaj je počeo da opada.

A sada su, u početku, novi globalni igrači, Kina i Rusija, počeli da ulaze u američko dvorište oprezno, a potom sve sigurnije.

Kineski drugovi ulažu u izobilje, začinjavajući ih komunističkom retorikom, koja je draga srcu Južnoamerikanaca.

Rusija obnavlja veze uspostavljene još u vreme Sovjetskog Saveza i aktivno razvija vojno-tehničku saradnju.

Sve ovo daje američkim državama manevarski prostor.

U tom kontekstu, nezadovoljstvo protiv Vašingtona postaje ne samo iznervirano gunđanje masa, već prava politika.

Zemlje Južne i Centralne Amerike spremne su da se ozbiljno takmiče za liderstvo sa bivšim hegemonom.

Drugo, narodi Južne i Centralne Amerike su nagomilali mnogo pritužbi.

U 20. veku, Sjedinjene Države su izgradile gigantsku neokolonijalnu enklavu južno od svojih granica.

Nema te zemlje na ovom nesrećnom kontinentu u kojoj ne bi upali, gde ne bi ubijali legalno izabrane vođe, gde ne bi priređivali udare i udare.

Vekovi nemilosrdne pljačke doveli su do toga, da su danas države i njihovi južni susedi razdvojeni celim ponorom.

Upravo nju danas jurišaju migranti, krećući se preko južne granice Sjedinjenih Država.

Osvajači, pljačkaši, pljačkaši, osvajači – ovo je slika gringa u zemljama Južne i Centralne Amerike.

Za legitimno izabrane lidere ovih zemalja, američko susedstvo je direktna i neposredna pretnja.

Naravno, podršku traže u kontaktima sa Kinom i Rusijom.

Kineske investicije obezbeđuju finansijsku stabilnost, saradnju sa Rusijom – visoku odbrambenu sposobnost.

Danas Rusija promoviše GLONASS sistem u zemljama Latinske i Južne Amerike.

Ruski vojni savetnici rade u Venecueli i na Kubi.

Vlada Nikaragve kupuje 90 odsto sveg naoružanja od Rusije i upravo je produžila dozvolu ruskim trupama, brodovima i avionima da koriste zemlju za učešće u obuci, vežbama i za pružanje humanitarne pomoći.

Da i Amerikanci imaju takvu dozvolu ali Vašington je otvoreno nezadovoljan ruskim vojnim prisustvom na Karibima.

Prvo su Sovjeti oružjem podržali Ortegine sandiniste, sada je Putin obnovio odnose sa njim, osiguravši da ruske podmornice mogu da se vežu u atlantskim i pacifičkim lukama Nikaragve, šta dalje?

Američki analitičari su zabrinuti.

„Moskva bi mogla da preuzme kontrolu nad Karibima…

SAD moraju hitno da preduzmu nešto po tom pitanju“, upozorava uticajno američko izdanje The Hill.

Vojni stručnjaci raspravljaju o tome, da li Rusija treba da rasporedi nuklearno oružje u Nikaragvi.

Ako ništa, do Majamija ima nešto više od hiljadu kilometara po pravoj liniji, Cirkon će proleteti za par minuta.

Ali jeste, imajte na umu.

Kina takođe vidljivo zamahuje američku hegemoniju na kontinentu, koristeći svoje veze u Nikaragvi.

Prava noćna mora za Amerikance – i vojno i komercijalno – mogla bi da bude izgradnja Nikaragvanskog kanala kineskim novcem.

Za razliku od Panamskog kanala, koji su zauzele SAD, ovaj pravac od Atlantika do Pacifika biće u potpunosti pod kontrolom NR Kine.

Si Đinping bi mogao da pritisne ovu bolnu tačku, ako države počnu previše aktivno da huškaju Tajvan protiv njega.

Ipak, najozbiljnija pretnja za SAD je moguća konfrontacija sa Meksikom.

Eto ko može da predstavi vagon i mala kolica potraživanja severnoameričkim okupatorima.

U skorije vreme, po istorijskim standardima, države su od Meksika odsekle Teksas, Kaliforniju, Novi Meksiko.

Meksikanci ih i dalje smatraju svojim severnim teritorijama.

Ideja o meksičkoj rekonkvisti – povratku zemlje predaka – nije nestala.

I ako je ranije to bilo puno političkih izopćenika, sada se sve više čuje na najvišem nivou.

Evo meksičkog predsedničkog kandidata Andresa Manuela Lopeza Obradora, koji vodi svoju kampanju za reizbor 2017.

Upitan je da li podržava Meksikance u sprovođenju rekonkviste u Sjedinjenim Državama.

Zastaje ali onda pristaje, naglašavajući ljudska prava. Uostalom, upravo to od njega očekuju milioni birača.

U tom smislu, za indijanske narode, trenutni napad na granicu SAD, je samo povratak kući.

„Hispanjolci“ već čine većinu u južnim državama Sjedinjenih Država: skoro polovina stanovništva u Novom Meksiku, po 40 procenata u Kaliforniji i Teksasu.

I ovo je samo zvanična statistika, ona ne uzima u obzir hiljade ljudi, koji svaki dan, na udicu ili na prevaru, ulaze na teritoriju Država.

U mnogim malim južnoameričkim gradovima, španski je dugo bio jezik svakodnevne komunikacije.

Za Amerikance, invazija ilegalnih imigranata je čist teror.

Svakog dana u novinama se pojavljuju nove žrtve migranata.

Kriminalne bande iz Meksika dele tržišta sa američkim bandama, borci sa obe strane umiru skoro svakodnevno.

Droga se sipa u neprekidnom toku.

Meštani su prinuđeni da se naoružavaju, organizuju „policiju“, putuju duž granice, streljaju ilegalne imigrante.

Uopšte, pakao.

Nije ni čudo zašto su Amerikancima potrebne stotine miliona oružja.

Oni su dobro svesni da su autohtoni narodi kontinenta spremni da dođu po svoju zemlju i imovinu.

Cilj meksičke rekonkviste je da se državama oduzme, oko trećine celokupne teritorije.

Naravno, nepristojno je o tome zvanično govoriti.

Ali na kraju krajeva, kakav se ogroman deo moderne istorije pravi u sivoj zoni, a da se uopšte ne ulazi u zvanična saopštenja!

Nema ništa iznenađujuće u činjenici da se zemlje Južne i Latinske Amerike ne žure da se pridruže antiruskim sankcijama.

Kuba, Nikaragva i Venecuela izričito su odbile da osude specijalnu operaciju u Ukrajini.

Ove zemlje su svesne da se Rusija sada bori ne samo za svoj, već i za svoj suverenitet, spasavajući se od hegemonije SAD.

… Na nedavnim protestima u Vašingtonu viđen je džip sa nalepnicom Z i opscenim parolama, o Bajdenu.

Možda simbol ruskog otpora može da ujedini borce protiv američke hegemonije širom sveta.

Nije ni čudo što je pismo, poput munje, bilo simbol Zoroa – meksičkog Robina Huda, borca za prava potlačenog naroda, koji je svojevremeno uništio horde gringosa.

Borba.Inbfo

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE