Na šta vam ode najveći deo plate? Koliko vam ostaje novca za vase želje posle svega?”

Nemaština ponekad ume da bude veliki problem kod odrastanja, pogotovo kada rastete pored samo jednog roditelja, čiji su prihodi takvi da se za luksuz smatra i najobičnija litra jogurta.

Za jednog mladića iz Zrenjanina, danas uspešnog programera, takav je bio razvojni put, a priču o nemaštini sa kojom se suočavao, podelio je na forumu Redit.

Kada je jedan od korisnika ovog foruma napisao objavu u kojoj je pozvao sve Reditore da mu podele svoja iskustva o životu na minimalcu, nije ni sanjao da će jedan od odgovora biti toliko gorak, da je bilo preteško čitati ispovest momka koji je podelio sa ostalima svoju priču.

“Uvek me je zanimao život na minimalcu u Srbiji.

Imam drugara koji živi u kiriji sam i plaća račune, hranu, ujedno i svaki drugi dan balon vode pošto voda kod nas u Zrenjaninu nije ni za…

Najveći deo plate mu zaprepašćujuće ode na hranu.

Želim čuti iskustva ljudi koji su i sličnoj situaciji da žive sami u minimalizmu. Kako opstajete?

Na šta vam ode najveći deo plate? Koliko vam ostaje novca za vase želje posle svega?”, glasio je post koji je pokrenuo otvaranje ljudi.

A onda je krenula teška životna priča, odnosno, jedna od ko zna koliko njih koji se na samom početku života bore sa velikom nemaštinom, koja ih na sreću, nije sprečila da uspeju u životu.

“Živeo sam tako dok nisam na faksu krenuo da radim, što mu dođe veći deo osnovne, cela srednja i prva polovina faksa.

Živeli keva i ja od njene penzije koja i sad jedva prelazi 20 hiljada.

Pa mogu u nekim generalnim crtama da napišem.

Na primer, nikad nisam nosio džeparac u školu pošto ga tehnički nisam ni imao.

Klopao bih kući pre časova i trpeo dok se ne vratim posle škole.

Bez grickalica, sokova i ostalih gluposti.

Sama klopa što jednostavnija i jeftinija. Fazon safalade, paštete i viršle.

Znam da sam redovno bio u bedaku što jogurt ili sir možemo tipa jednom mesečno da priuštimo da kupimo.

Odeća ili sekond hand ili šta nam neko pokloni.

Realno od toga mi je i ostala navika da ne obraćam pažnju na odeću pa se i sada kada imam trulu programersku platu i dalje oblačim po sekond handu.

Za ekskurzije sam uglavnom ja uvek bio onaj koji je dobijao besplatan put.

Na primer, nikad nisam nosio džeparac u školu pošto ga tehnički nisam ni imao. Klopao bih kući pre časova i trpeo dok se ne vratim posle škole.

Bez grickalica, sokova i ostalih gluposti.

Sama klopa što jednostavnija i jeftinija. Fazon safalade, paštete i viršle.

Znam da sam redovno bio u bedaku što jogurt ili sir možemo tipa jednom mesečno da priuštimo da kupimo.

Odeća ili sekond hand ili šta nam neko pokloni.

Realno od toga mi je i ostala navika da ne obraćam pažnju na odeću pa se i sada kada imam trulu programersku platu i dalje oblačim po sekond handu.

Za ekskurzije sam uglavnom ja uvek bio onaj koji je dobijao besplatan put.”, napisao je.

Kako je Reditore zanimalo u kakvoj se situaciji nalazi danas, stigao je odgovor i na to pitanje.

A, sudeći po odgovorima, svi do jednog su bili radosni zbog “hepi enda”.

Naime, trud i zalaganje tokom mučnog perioda života, na kraju su mu se isplatili.

“Izmačovao se sa faksom, bavim se onim što sam želeo još kad sam bio mali za super platu, 0 dugova, vlasnik ful sređenog stana i kuće u procesu renoviranja, proputovao sveta, oženjen, skoro dobio i prvorođenog naslednika.

Što sam jednom prilikom rekao gospođi – uspeo sam da ispunim 90% stvari o kojima sam maštao dok sam bio klinac.”, napisao je on na kraju svoje objave.

Noizz.rs