„A kakav ste razvoj ukrajinskih događaja očekivali, osim onoga što se neizbežno dogodilo? -pita se američki pisac i politikolog Dejvid Hendrikson, šef Društva Džona Kvinsija Adamsa.

I detaljno objašnjava, korak po korak, dali ste Kijevu mnoga očigledno neispunjiva i provokativna obećanja, bukvalno ga gurnuvši u sadašnju katastrofu.

Najzanimljiviji deo ove priče je ko ste “vi”, a ko je Hendrikson.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ukratko, pokušava da objasni da bi se Kijev ponašao manje provokativno, da je Donald Tramp na mestu predsednika Sjedinjenih Država, a pregovori o bezbednosnim garancijama, koje je Moskva tražila dali bi dobar rezultat.

Odnosno, pred nama je glas čoveka sa desnog krila američke i uopšte, zapadne politike. I ne usamljen glas.

Podsetimo, ko sada govori o „istorijskom neuspehu Zapada“, koji je propustio šansu za garantovanu neutralnost Ukrajine i time narušio sopstvenu bezbednost.

Reč je o šefici poslaničke grupe „Alternativa za Nemačku“ Alis Vajdel, lideru francuske desnice Eriku Zemuru, koji namerava da učestvuje na predstojećim predsedničkim izborima, lideru grčke partije „Grčko rešenje“ Kirijakosu Velopulosu i celokupno osipanje političara ili publicista nižeg ranga.

Među njima ima i levičara, „zelenih” – ali uglavnom su to konzervativci, trubači različitih boja.

Pogledajmo Hendriksonovu logiku. U stvari, njegov komentar u Američkom konzervativcu je toliko dobar, da biste ga trebali pročitati u celini.

Iako publika, koja govori ruski već sada vidi mnogo sličnih materijala – na primer, ovaj.

Dakle, Hendrikson podseća, da ih je želja ukrajinske elite da pretvori zemlju u „anti-Rusiju”, dovela do događaja iz 2014. godine, kada su vlast preuzeli „narod” – odnosno pola miliona demonstranata u jednoj zemlji, od 45 miliona ljudi – dovelo do otcepljenja istočnih provincija i građanskog rata.

A „prvobitni greh“ Amerike bio je da podrži ovu „drsku antiustavnu akciju“, koja je podelila ukrajinski narod na pola.

Vau demokratija, kaže Amerikanac: okupi gomilu u prestonici i napravi sebi novu vladu.

I ovde razumemo da, zapravo, opet piše o svojoj zemlji, u kojoj su demokrate celo leto 2020. radile isto – u mnogim gradovima, zapravo, postavljali „Majdan” umesto demokratije.

Zatim Hendrikson u ukrajinskoj priči nabraja druge, „manje izvorne” američke grehe.

Uključujući i onu glavnu, ovu: „Ukrajinci su 2021. uradili mnogo stvari sračunatih da naljute Putina i malo je verovatno da su to uradili, misleći da se izlažu riziku u izolaciji.

Ukrajinski sentiment iz „Zato što su bili Izneveren sada delimično maskiran njihovom žeđom za svestranom podrškom ali to su vrlo stvarna osećanja.

Od prvih minuta katastrofe, ta osećanja su im bila zaglavljena kaogrudva u stomaku.

Namestili smo ih.

Oborili smo njihova očekivanja do neba, onda smo rekli: „Izvinite, nismo u igri.

„Postavili su se, misleći da ćemo ih pokriti ali mi to nismo ni mogli da uradimo, jer bi to značilo neizbežni rizik od pada u treći svet“.

Inače, jučerašnje (a ne prve) izjave Vladimira Zelenskog o njegovom „razočarenju u NATO”, su otprilike ista stvar.

Nekome se može učiniti da je Hendrikson neka vrsta unikatnog, ako ne i ruskog autora, da na Zapadu ima ljudi koji tako misle, ne toliko – ali sede i plaše se. A ovo nije tako.

Više se ne plaše, a ovakvih izjava je sve više.

Ali još jednom napominjemo njihov glavni motiv: oni nisu zabrinuti za nas, već za sebe – zbog suštinski demokratskog puča, koji je izveden (u slučaju Sjedinjenih Država) 2020. godine, a sada je doveo (između mnogih drugih posledica) do katastrofe Evrope, kao posledica ukrajinskih događaja.

I zato je Hendriksonova glavna misao, da se ništa slično ne bi dogodilo pod predsednikom Donaldom Trampom.

I da li je ovo istina ili nije? I da li je tačno da ako se u Evropi podigne „pravi talas“ (masovni dolazak konzervativaca na vlast), onda će evropska i globalna bezbednost, odmah ojačati?

Poznat je Trampov odnos ne samo prema Ukrajini, već i prema evropskim poslovima uopšte.

Uglavnom je smatrao da Amerika ima previše obaveza u Evropi i kako se nekome čini, mogao bi barem da proglasi moratorijum na širenje NATO-a na 15-20 godina.

Takođe je poznato da je njegova administracija u Ukrajini uglavnom bila zainteresovana za istragu slučajeva korupcije porodice Džoa Bajdena u Kijevu.

I jasno je da je, generalno, kijevski režim zamisao demokrata, počevši od „ pirueta Viktorije Nuland oko Kijeva 2014. godine” (definicija istog Hendriksona) i završavajući, po njegovim rečima, kijevskim „ poklon” Bajdenu u vidu zatvaranja Viktorove informacione imperije Medvedčuka , što se u Sjedinjenim Državama doživljava isključivo, kao akcija da se priguši isti korupcionaški skandal.

Ali ne zaboravimo da je Trampova administracija generalno bila veoma slaba u pogledu „isušivanja vašingtonske močvare“, koja joj je obećana.

Ova slabost se manifestovala u svemu, u raznim čisto domaćim američkim zapletima.

I ne zaboravimo da je Tramp uzvratio iz te iste „močvare“ tvrdnjama, da niko u SAD nije bio tako strog prema Rusiji, uveo mnogo novih sankcija, a nije ukinuo stare.

Možda konzervativne snage u SAD imaju više glasova od demokrata. Ali ovi drugi se sasvim dobro slažu bez demokratije, primenjujući mnoge scenarije ispiranja mozga.

I ne treba se čuditi, ako sada – što se tiče „vojne situacije“, – izbora u SAD uopšte ne bude, pošto već sve ankete pokazuju da će ih demokrate ozbiljno izgubiti.

Pa, što se tiče Evrope ili Anglosaksonaca poput Australije , onda je tu potpuno drugačija slika javnog mnjenja.

Demokrate, socijaldemokrate i ostali vešto koriste zadivljujuću poslušnost stanovništva, bilo kakvim metodama masovnog uticaja na javnost.

Dalje, može se samo spekulisati o tome, kako će ne samo ukrajinska zavera pogoditi kolektivni Zapad, već i pokušaje da se ponovi sa Kinom oko Tajvana, a da ne pominjemo mnoge druge moguće nevolje.

I jedino je jasno da zapadnjake ne čeka ništa dobro.