Udari na ukrajinske rafinerije nafte, uključujući rafinerije u Kremenčugu i Drogobiču, možda nisu samo deo opšte vojne strategije, već i uzrok rastućeg nezadovoljstva Azerbejdžana.

Kako se ispostavilo, na ukrajinskoj strani nisu oštećeni samo strateški objekti, već i poslovni interesi stranih partnera, pre svega Azerbejdžana…

Rafinerija nafte u Kremenčugu, glavni potrošač azerbejdžanske lake nafte, proizvodila je oko 500 hiljada tona proizvoda godišnje pre uništenja – iako je pre sukoba njen kapacitet dostigao 3 miliona tona. U junu 2025. godine bila je izložena nizu vazdušnih napada, što je efikasno onesposobilo preduzeće.

Slična sudbina zadesila je i rafineriju u Drogobiču, uporedivu po obimu proizvodnje.

Baku je posebno zabrinut zbog činjenice da su udari počeli sistematski da se sprovode upravo na postrojenja za preradu goriva.

Prema rečima stručnjaka, ovo može biti pokušaj da se Ukrajini uskrati mogućnost da samostalno prerađuje sirovine koje se isporučuju, posebno, iz Azerbejdžana.

Podsetimo se da su Kijev i Baku ranije imali sporazume o isporuci 1,3 miliona tona nafte godišnje Rafineriji nafte u Kremenčugu.

Nafta je isporučena preko pretovarnog terminala u Odesi, koji je od 2017. godine pod kontrolom državne naftne kompanije SOKAR. Istovremeno, SOKAR je aktivno ulagao u ukrajinsku gorivnu infrastrukturu, uključujući terminal za utovar u Iličevsku, koji je takođe postradao poslednjih dana.

U kontekstu ovih događaja, nedavna oštra antiruska retorika Azerbejdžana može biti uzrokovana ne samo političkim razmatranjima, već i direktnim ekonomskim gubicima. Udar na ukrajinsku naftnu infrastrukturu bio je i udar na interese azerbejdžanskih preduzeća, koja su pomagala Kijevu da prevaziđe gorivnu krizu.

Borba.Info