“Kad bih se vratila kući, nisam znala da li sam možda zaražena i da li ću preneti virus porodici.”

Najmoćnija ekonomija Evrope kaska kada je u pitanju brzi internet.

To na svojoj koži osećaju stanovnici zaboravljenih sela – posebno tokom pandemije.

Mnogi nisu mogli da rade od kuće, a deca nisu mogla da prate nastavu.

Slaba internet-veza je rizična po zdravlje!

Zvuči blesavo ali kada Dženifer Šulce objasni na šta misli i te kako ima smisla.

Poslodavac, jedan kol-centar, dao joj je laptop i tražio da radi od kuće ali to u njenom selu Moze, stotinak kilometara zapadno od Berlina, nije bilo moguće.

Tamo, naime, internet ide preko tri decenije starih telefonskih kablova i naprosto je prespor da bi se išta ozbiljno radilo, piše Dojče vele.

Tako je Šulce, usred prvog talasa korone, morala u kancelariju.

“Tada mi je to bilo zastrašujuće.

Kad bih se vratila kući, nisam znala da li sam možda zaražena i da li ću preneti virus porodici.”

Srećom po nju, do sada se nije zarazila.

Ali priča ilustruje jaz usred Nemačke.

Dok se u urbanim krajevima brzi internet uzima zdravo za gotovo, mnoga sela su praktično odsečena.

To dobro zna i tristotinak komšija Dženifer Šulce u ovom seocetu oivičenom kukuruznim poljima i vetrenjačama koje proizvode struju.

“Dva kilometra dalje ljudi nemaju problema da idu onlajn ali ovde prijema uopšte nema”, žali se ova žena.

U junu je nemačka Savezna kancelarija za izgradnju i regionalni razvoj upozorila da spori internet koči razvoj ruralnih područja i da bi to moglo da izazove gubitak četvrtine seoske populacije kroz dvadeset godina.

Sve prepušteno tržištu

Priča o tome zašto se najjača evropska ekonomija ponekad naziva “zemljom trećeg sveta” kada je u pitanju širokopojasni internet počinje osamdesetih kada je zapadnonemačka Vlada Helmuta Šmita razvila tridesetogodišnju strategiju da zameni bakarne telefonske žice optičkim kablovima.

No, Helmut Kol, koji je nasledio Šmita na mestu kancelara, pokopao je taj plan i rešio da investira u razvoj kablovske televizije.

Nemačka nikada nije u velikom stilu razvukla optičke kablove po celoj zemlji.

Mestašca poput Mozea – koji je u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj – dobila su jeftinije bakarne kablove.

“Za postavljanje optičkih kablova bile bi potrebne godine, a ljudi nisu bili spremni da čekaju”, kaže Torsten Gerpot, profesof telekomunikacionog menadžmenta na visokoj školi “Merkator” u Duizburgu.

Neki stručnjaci “fatalnom greškom” nazivaju odluku iz 1995. da se telekomunikacije prepuste privatnicima.

Kompanije su narednih godina jurcale da premreže gusto naseljene gradove, gde se smešila dobra zarada.

Ali nije im se isplatilo da zađu u svako selo gde ima malo mušterija i kuće su udaljene jedna od druge.

“Pandemija je šutnula Nemačku u zadnjicu“

Marko Rerman (36), predsednik mesne zajednice Moze, ušao je u politiku pre osam godina upravo frustriran očajnom internet-vezom u selu. Pregovori sa Telekomom nisu mu pomogli.

Ideja da meštani sami uvedu brzi internet bila je skupa i komplikovana.

“Samo čuješ: Ne možete ovo, ne smete ono…”, priča nam Rerman.

A onda je, kaže, došla korona i nevolja je postala ogromna. Deca nisu mogla da prate nastavu od kuće, a odrasli nisu mogli da rade.

Mnogo je takvih sela što tera političare da konačno primete problem.

“Koliko god čudno zvučalo, pandemija je šutnula Nemačku u zadnjicu”, kaže Anke Domšajt-Berg, poslanica opozicione Levice koja se bavi temom interneta.

U zakone je prošle godine upisano “pravo na brzi internet” za svakog građanina.

Stvari su mrdnule sa mrtve tačke i u Mozeu, gde su optički kablovi ovog leta postavljeni do ruba sela.

Uskoro bi to trebalo da bude dovoljno da se makar obavljaju video-pozivi i radi i uči od kuće.

“Tada ćemo konačno stići u 21. vek”, kaže Dženifer Šulce sa osmehom.

Štaviše, čuje se obećanje da će uskoro optički kabl stići do svake kuće.

Ali šef mesne zajednice Rerman ne veruje dok ne vidi svojim očima.

“Iskustvo sa lokalnim telekomunikacionim kompanijama nas uči da ne urade uvek ono što obećaju.”

DW