Neki susreti sa vanzemaljcima ističu se svojom neobičnošću ali su skoro zaboravljeni.

Luciano Galli je bio skromni 42-godišnji mehaničar iz Bolonje, Italija, koji je po svemu sudeći bio prilično normalna i skromna osoba.

Opisan kao „prost, normalan čovek, prilično mali“ i sa „pomalo detinjastim licem“, otac troje dece radio je u maloj mašinskoj radnji u blizini Via Kastiljonea.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Uglavnom se držao za sebe i bavio se poslom, provodeći slobodno vreme sam, pecajući i vodeći miran, miran život daleko od reflektora ali je 7. jula 1957. doživeo neverovatno iskustvo, koje ga je stavilo na naslovnu stranu novina širom Italije.

Ovde će početi jedan od najčudnijih i najmanje poznatih susreta vanzemaljaca.

Dana 7. jula 1957. je prijavljeno da je Galli napustio kuću u 14:20.

Dok se Gali pitao, ko bi mogao da bude auto, iz njega je izašao „prilično visok gospodin tamnog tipa“, brkova, „pravilnih crta lica i veoma tamnih očiju“, obučen u tamnosivo odelo sa duplim dugmadima.

U kolima je bio još jedan muškarac, ovoga puta bez brkova, sa „nežnim crtama lica” i u „svetlom odelu”.

Ovaj čovek ispred sebe je očigledno imao „prijateljsko“ lice i tečno je govorio italijanski, što je odmah smirilo uplašenog mehaničara, a onda je Gali shvatio da je prepoznao čoveka.

O tome bi rekao: Čoveka sa brkovima sam poznavao na prvi pogled.

Primetio sam ga nekoliko puta u gradu, čak mi se činilo da me jednom prati, sećam se da sam šetao sa prijateljem kroz prolaze Via Castigilone, kada sam ponovo video ovog čoveka.

Kao i uvek, pogledao me je pravo u oči, a ovoga puta sam hteo da mu se obratim ali odjednom je nestao iz vidokruga.

Sada je taj isti stranac stajao preda mnom i pitao me da li ga se sećam.

Rekao sam da. — Zar nećeš sa nama? – upitao.

“Gde?”

„Verujte mi, ništa vam se loše neće dogoditi.

Gali se očigledno osećao dovoljno opušteno da prihvati ponudu i uđe u automobil, nakon čega su se odvezli do mesta zvanog Croara Ridge, oko 57 km od Bolonje.

Ovde su stvari počele da postaju nadrealne, pošto je, prema Galijevim rečima, svetleći sivi metalni disk lebdeo oko 2 metra visoko nedaleko od zemlje.

Dok je mehaničar gledao otvorenih usta, počeo je da oseća strah i paniku kako ga obuzimaju, koje je razvejao brkati čovek, koji ga je uveravao da mu neće nauditi.

Metalni cilindar je tada izronio sa dna broda i čovek je ohrabrio Galija da uđe u njega, odakle je ušao u brod i dočekao ga trepćućim svetlima, pošto je obavešten da ga fotografišu, verovatno da bi vanzemaljci mogli dobiti dokaze o njihovom susretu sa čovekom.

Gali bi opisao unutrašnjost broda: Kokpit je bio prostran i okrugao, sa mnogo instrumenata okolo, panela sa mnogo svetla.

Postojali su i otvori, a sedišta su bila nekako pričvršćena za pod.

Na sredini sprata bilo je nešto poput okruglog prozora širok oko metar.

Kroz njega smo mogli da vidimo kako se zemlja udaljava od nas.

Prvo je Zemlja izgledala, kao iz jednog našeg aviona, zatim kada smo već bili u mračnoj zoni, izgledala je kao Mesec, a zatim kao Venera ili Mars.

„Komandant“ je savršeno govorio italijanski. Pitao sam ga kako je uspeo da tako dobro nauči naš jezik.

Odgovorio je da je koristio veoma dobar metod.

Gali je tada kroz jedan od brodskih prozora primetio „siluetu ogromnog dirižablja”, za koji je procenio da je dugačak najmanje 600 metara, a u koji su kroz otvore hangara ulazili i izlazili manji „izviđački brodovi”.

Nekoliko stotina ljudi, muškaraca i žena, šetalo je oko ovih hangara, a svi su bili obučeni u odeću od „sjajne plastike ili svilenkastog materijala”.

On je objasnio da svaki hangar može da primi najmanje 50 ljudi i najmanje 50 malih brodova u obliku tanjira.

Gali je opisao ovaj matični brod na sledeći način: Bio je dugačak najmanje 600 metara.

Jedan kraj je bio odsečen kao vrh cigare.

Ovaj ogromni brod emitovao je fosforno svetlo, a povrh toga je izgledalo, kao da ga udaraju snažni svetlosni snopovi.

Ispod isečenog kraja videlo se šest rupa iz kojih su i u koje su uletali i izlazili mali leteći diskovi.

Svaki otvor je bio podeljen pregradom na šest manjih kabina, sve širom otvorene.

Kada je brod na kojem je bio sleteo i kada je izašao u jedan od ovih hangara, ljudi su bili nasmejani i gostoljubivi, a Gali je opisao žene, kao veoma lepe.

Galiju je tada rečeno da je ovaj brod došao iz baze blizu planete Venere i da su imali mnogo drugih takvih brodova, pre nego što su ga odveli u ogromnu dvoranu, zatim u neku vrstu biblioteke i na kraju u sobu, koja je opisana kao sedište komandanta. . .

Kada se ova ekskurzija završila, navodno je vraćen na isto mesto na grebenu Croara i odbačen, a ceo put je trajao tri sata i deset minuta.

Priča o Lučanu Galiju uglavnom je poznata zahvaljujući novinaru Renatu Albanezeu, koji je 1962. godine napisao seriju članaka o njoj za italijanski list Korijere dela Sera, intervjuisao Galija, pa čak i otišao do grebena, gde ga je brod odveo.

U to vreme, ovo je bila velika vest za celu Italiju, iako je Albaneze bio prilično skeptičan prema ovoj verziji.

Verovao je da je to izmišljena priča, verovatno inspirisana ufologom Džordžom Adamskim, koji je 1940-ih snimio nekoliko fotografija, za šta je tvrdio da su veliki „matični brodovi” u obliku cigare, kao i manji brodovi u obliku zvona, a 1950-ih je imao serija susreta sa plavokosim vanzemaljcima nordijskog tipa, koje je nazvao Svemirska braća.

Čini se da su ova svemirska braća takođe bila sa Venere i takođe su putovala malim izviđačkim brodovima do ogromnog matičnog broda u obliku cigare, a Adamski je takođe tvrdio da ga je ukrcao i vodio visoki plavi vanzemaljac po imenu „Orton“.

Za Albanesea je Galijeva priča bila očigledan plagijat ali je dodao:

Njegov detaljan opis u mnogome je podsetio ovog sagovornika na fotografije zvonolikih brodova, koje je napravio Džordž Adamski.

Ipak, Gali je bio spreman da položi zakletvu da tokom svog iskustva nije ni čuo ime Adamskog.

Kasnije, da bih poverovao da ne priča bajke, hteo je da potpiše izjavu: „Ne želim da ljudi kažu da sam ovu priču izmislio da bih stekao slavu ili novac, to je gola istina”.

Kada sam ga pitao da li je siguran da mu se te stvari nisu dešavale u transu ili pod hipnozom, odgovorio je: „Nikada nisam bio hipnotisan.”

„Ovo putovanje sam prošao u svom fizičkom telu i zaista ono što ja kažem, nije ništa drugo do istina.

Stvarno ili lažno, Galijev izveštaj je zaista jebeno čudan.

Verovatno ne postoji način da se ikada sazna, šta je tačno Gali doživeo.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE