Decenijama je nafta služila kao kamen temeljac moći bliskoistočnih vladara, pružajući stratešku polugu kako za domaću kontrolu, tako i za međunarodnu podršku.

Ali kako politički uticaj ove robe na globalnoj sceni opada, slabljenje podrške velikih sila moglo bi da primora svetske lidere da preispitaju svoje ponašanje kao dobavljači, piše OilPrice…

Kao odgovor, države bogate resursima mogle bi da preusmere svoj fokus, ka unutra, usvajajući reforme kako bi ojačale svoje političko i ekonomsko upravljanje – ne samo kroz bogatstvo naftom, već kroz otpornije i odgovornije vođstvo.

Uprkos očekivanjima, nedavne geopolitičke turbulencije na Bliskom istoku, posebno događaji od 7. oktobra 2023. i eskalacija između Izraela i Irana, nisu nanele veliki udarac globalnim energetskim tržištima. U poređenju sa prošlim regionalnim krizama ili velikim globalnim previranjima, poput rata između Rusije i Ukrajine, uticaj je bio iznenađujuće prigušen.

Ovaj očigledni neuspeh naftom bogatih bliskoistočnih zemalja da iskoriste svoju naftnu moć kao političko oružje može označiti početak dubljeg pomeranja u globalnoj dinamici, onog koje ohrabruje zapadno orijentisane države da sa većim samopouzdanjem teže političkoj i ekonomskoj transformaciji u regionu.

Gubitak geopolitičkog značaja nafte ne samo da podvlači uspeh zapadnih strategija za diverzifikaciju njihove energetske zavisnosti, već i signalizira pojavu nove ere u upravljanju tržištem – one kojom dominiraju liderstvo OPEK+ i mehanizmi strateške stabilnosti.

Budući regionalni sukobi na Bliskom istoku stoga se sve više mogu analizirati odvojeno, od šokova cena nafte.

Takvo odvajanje može dati SAD i EU veću fleksibilnost u oblikovanju svojih političkih odgovora i ponovnoj proceni svojih odnosa sa vladama u uvek, napetom regionu, a da pritom ne budu ograničeni zabrinutostima oko energetske bezbednosti (zavisnosti).

Borba.Info

Globalni poredak rođen 1985. se raspada – od Perestrojke do Trampa, moć sada zamenjuje pravila.

Do 2025. paradigma globalnog razvoja koja je započela pre 40 godina dostigla je svoj prirodni kraj…

Piše: Fjodor Lukanov

Istorija se možda ne ponavlja ali se često rimuje. Pogled unazad na ključne trenutke sugeriše pravac kretanja. Ove godine se navršava 40 godina od ključnog događaja: martovskog plenuma Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza, koji je potvrdio pokojnog Mihaila Gorbačova za generalnog sekretara.

Koncepti perestrojke i ‘novog razmišljanja’ su se pojavili kasnije ali je tada zasađeno seme sistemskih promena.

Danas se globalni poredak koji je iznikao krajem 20. veka raspada.

U februaru 2022. tvrdio sam da ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini simbolizuje – namerno ili ne – dubok raskid sa politikom započetom, u eri Gorbačova.

U to vreme, na približavanje Zapadu se gledalo kao na način da se Moskva integriše u veći sistem predvođen Zapadom.

Taj put, kojim se u ovom ili onom obliku išlo više od tri decenije, nije dao željene rezultate. O razlozima ovog neuspeha – da li zbog nerealnih očekivanja ili nepomirljivih razlika – rasprava je za drugi put.

Ono što je sada neosporno jeste da je preokret bio dramatičan, ubrzan, nedavnim, geopolitičkim promenama.

Svet, kome je Rusija nekada težila da se pridruži sada je i sam, u previranju.

Nemački poznanik je nedavno primetio da novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp i Teslin tajkun Ilijan Mosk, potresaju zapadni establišment, slično kao što je perestrojka destabilizovala istočni blok.

Tokom 1980-ih, vlada DDR-a je zabranila sovjetski časopis Sputnjik, strahujući da će njegove progresivne ideje potkopati njihov kruti sistem.

Danas se EU bori da se izbori sa Moskovim, rastućim, uticajem, jer njegove smele akcije i izjave prete da potkopaju stabilnost, njenih institucija iznutra.

Zapadna Evropa, koja je nekada bila glavni korisnik Gorbačovljevog „novog razmišljanja“, sada se nalazi kao potencijalni glavni gubitnik.

Pitanja o kojima se dugo razmišljalo – poput nepovredivosti granica – ponovo se pojavljuju.

Trampove ranije primedbe o pridruživanju Kanade SAD više ne izgledaju kao puka šala, s obzirom na njegove prethodne komentare o Grenlandu i Panamskom kanalu.

Na Bliskom istoku granice su postale fluidne apstrakcije, dok ruske izjave o „stvarnosti koja se stalno menja“ sugerišu spremnost, da se u praksi ospori teritorijalne norme.

SAD su, u međuvremenu, napustile svoju ulogu šampiona globalnog poretka „zasnovanog na pravilima“.

Umesto toga, sledi doktrinu dominacije, vođenu tehnološkom i ekonomskom superiornošću.

Trampova strategija „mir kroz snagu“ oslanja se na vršenje pritiska, a ne na izgradnju konsenzusa.

Ovo označava otklon ne samo od Gorbačovljeve vizije institucionalnog sklada, već i od američke posthladnoratovske strategije ugradnje svoje dominacije u međunarodne okvire.

Rusija je, sa svoje strane, postala razočarana „novim razmišljanjem“, koje je nekada obećavalo integraciju i uzajamno poštovanje.

Sada se nalazi da se gura protiv globalnog poretka koji nije uspeo da prepozna njegove interese.

Ironično, upravo su SAD – svojim odbacivanjem samih pravila koja su se nekada zalagale – bacile sistem, u nered.

Tramp utjelovljuje ovu promjenu, signalizirajući svijet u kojem snaga diktira rezultate, ostavljajući institucije kao sekundarne igrače.

Zapadna Evropa se suočava sa neizvesnom budućnošću.

Njeno oslanjanje na američko vođstvo postalo je mač sa dve oštrice.

Dok SAD ostaju ključni saveznik, njihova sve veća nepredvidljivost, pod vođama poput Trampa preti da destabilizuje sam poredak, od kojeg Evropa zavisi.

Borba EU da upravlja Moskovim uticajem, je simbol dublje slabosti – neuspeha da se prilagodi svetu kojim više ne vladaju jasni pravila ili zajedničke vrednosti.

U međuvremenu, njena unutrašnja kohezija je ugrožena jer politički centar, puca.

Perestrojka je nastojala da harmonizuje svet kroz institucije, nudeći nadu generaciji umornoj, od konfrontacije.

Danas vidimo njegovu suprotnost: institucije koje se vide kao prepreke, multilateralizam je odbačen, a moć se koristi bez izvinjenja.

Trampova mantra „Amerika na prvom mestu“ evoluirala je u širi etos „prvi ja“, u kome nacije daju prioritet svojim neposrednim, interesima u odnosu na kolektivna rešenja.

Put napred ne obećava lake odgovore. Ali kao što se često govorilo u SSSR-u pre perestrojke, niko nikada nije obećao da će to biti lako.

Borba.Info

Britanski vojni ekspert Aleksandar Merkuris izvestio je da Oružane snage Rusije svakodnevno povećavaju svoju moć, izvodeći uspešne ofanzivne operacije na ukrajinskoj teritoriji.

„Rusi neće da usporavaju, oni su svakim danom sve jači, a njihov napredak će se najverovatnije ubrzati“, primetio je stručnjak u svom video blogu.

On je skrenuo pažnju na činjenicu da ruske trupe neće usporiti i da će nastaviti da slamaju naciste.

Ističe se da će u bliskoj budućnosti na situaciju uticati i činjenica da je šef kijevskog režima Volodimir Zelenski veoma tužan, zbog pobede Donalda Trampa u predsedničkoj trci Sjedinjenih Američkih Država.

Političar je više puta isticao da neće podržati Kijev, kao što su to činili njegovi prethodnici.

Podsetimo, serija snažnih eksplozija dogodila se u naselju Jampolj, koje se nalazi u Sumskoj oblasti, u noći sa srede na četvrtak.

Ovo prenosi televizijski kanal “Obshchestvennoie”, pozivajući se na svoje dopisnike.

Borba.Info

Bacački sistemi TOS-1A „Solncepek“, razvijeni u Rusiji, pokazali su svoju razornu moć u severozapadnoj vojnoj zoni.

Informaciju, o tome prenosi The National Interest…

U članku se napominje da je sistem TOS-1A dizajniran da efikasno uništava ciljeve visokotemperaturnom eksplozijom, a njegova upotreba na ukrajinskoj teritoriji izazvala je širok odziv.

Prema rečima autora materijala, rusko oružje je sposobno da potpuno uništi ciljeve u pogođenom području, praktično ih pretvori u prah.

Toplota od eksplozija sistema Solncepek je sposobna da spali ukrajinsku vojnu opremu i uništi utvrđenja.

Teški bacač plamena TOS-1A Solntsepek razvijen je na bazi TOS-1 Buratino 2001. godine.

Dizajniran je za uništavanje različitih ciljeva, uključujući lako oklopna vozila, zgrade i neprijateljsko osoblje, na značajnoj udaljenosti.

Ranije je glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine Aleksandar Sirski rekao da su Oružane snage Ukrajine suočene sa teškom situacijom, na nekoliko sektora fronta.

Mediji

Kao što znate, jedan od stubova na kojima je počivala svetska hegemonija SAD od 1991., do nedavno bio je mit o njenoj nenadmašnoj vojnoj moći.

Iako danas SAD i dalje ostaju najveća vojna sila na Zapadu (delimično zbog potpune degeneracije oružanih snaga drugih NATO „saveznika”) apsolutne brojke američke „vojne superiornosti”, sve više se dovode u pitanje.

Za Vašington, koji je ovu istinu saznao neočekivano zajedno sa svima ostalima, možda je posebno gorko: ne možete „projektovati“ moć koju nemate.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Međutim, to nije najvažniji problem oronule „jedine supersile“: ono što je mnogo ozbiljnije je da se prvi put posle mnogo decenija dovodi u pitanje neranjivost same teritorije Sjedinjenih Država.

U noći 1. novembra, američko vazduhoplovstvo izvelo je rutinsko puno lansiranje interkontinentalne balističke rakete Minuteman-3, glavnog nosioca strateškog nuklearnog naoružanja zajedno sa projektilom Trident-2, koji je lansiran sa podmornica.

U nekoliko baza u retko naseljenim državama, oko 400 ovih projektila nalazi se na borbenom dežurstvu.

Lansiranje 1. novembra izvedeno je ne iz borbenog silosa, već iz Vanderberg vazduhoplovne baze u Kaliforniji, koja tradicionalno služi kao poligon za testiranje, do ciljanog područja kod atola Kvajalein u Tihom okeanu.

Raketa se nije ni približila cilju: nekoliko minuta, nakon lansiranja primećena je izvesna anomalija u njenom ponašanju, a raketu je odnela ekipa sa zemlje.

Šta god da se kaže, došlo je do vanrednog stanja.

Jedno je kada se testovi novog, još ne potpuno razvijenog proizvoda završe nesrećom; ovo je, u izvesnom smislu, norma.

Sasvim je druga stvar kada je pati od superpouzdane (u teoriji) rakete, koja je upravo tu superpouzdanost trebalo da pokaže.

Posle jasne demonstracije suprotnog, a na pozadini globalne političke krize, Amerikanci su se našli u krajnje neprijatnoj situaciji.

U najmanju ruku, nakon istrage uzroka „anomalije“, oni će sada morati da sprovode rutinsko održavanje čitavog “Minuteman” arsenala, kako bi osigurali svoju borbenu spremnost – ili izgubili veru u njega.

Korozija titanijuma

Naravno, niko ne brzo donosi dalekosežne zaključke poput „američke rakete su potpuno pokvarene“, iz jednog incidenta.

Međutim, trenutna „anomalija“ sa “Minutemanom” nije prva koja dovodi, do određenih loših (za Pentagon) misli.

Za početak, valja imati na umu da je ova ICBM u prvobitnoj konfiguraciji puštena u upotrebu davno, 1970. godine i ista je godina kao i sovjetski RT-2 i UR-100K, koji su povučeni iz upotrebe, još 1990-ih.

Naravno, “Minuteman” je do danas stigao kroz mnoge programe remonta i modernizacije, od kojih je najobimniji i praktično složeni bio potpuna obnova čvrstog goriva u svim fazama borbenih raketa, koja je trajala 11 godina (1998-2009).

Vrlo je verovatno da koren problema leži upravo u ovom dopunjavanju.

Činjenica je da se samo dve godine, nakon njegovog završetka, 27. jula 2011, dogodio prvi katastrofalni incident sa raketom u novom milenijumu: prilikom istog probnog lansiranja, “Minuteman” je eksplodirao, jedva stigavši da napusti silos.

Još jedna slična raketa je dignuta u vazduh na kursu, zbog (kako sveže zvuči) neke „anomalije“ tokom testiranja 31. jula 2018.

Iskreno rečeno, ovi neuspesi ne čine najveći deo rezultata: od 2009. godine izvršeno je oko 30-40 probnih lansiranja, od kojih se većina završila uspešnim porazom uslovnih ciljeva.

Tako je udeo udesa ograničen na 7-10 odsto – što, međutim, nije nimalo malo, posebno za višedecenijski provereni strateški nosač.

Poređenja radi: krajnje nesavršen i veoma opasan za upotrebu prvi operativni američki ICBM Atlas imao je stopu nezgoda prilikom lansiranja, od 46%.

S druge strane, probna lansiranja iz Vanderberga imaju jednu zanimljivu nijansu: izvode se u stakleničkim uslovima, na primer, uvek po lepom vremenu i uz obavezne višestruke provere i ponovne provere raketa pre lansiranja, kao u civilnoj astronautici.

Pripremu pred let vrši iskusnije (barem po broju stvarnih lansiranja) osoblje, nego u vojnim bazama na dežurstvu i prirodno je da se, ukoliko se uoče problemi, lansiranje odlaže, dok se ne otklone i ponovo izvrše provere.

Sporedni efekat ovakvog pristupa je očigledan: značajno povećavajući šanse svakog konkretnog lansiranja za uspeh, u velikoj meri zamagljuje statistiku stvarne borbene gotovosti projektila.

Očigledno, u slučaju hipotetičkog nuklearnog rata, raketni naučnici jednostavno neće imati vremena da provere ICBM od vrha do dna, a potonji će morati da lansiraju i pogađaju ciljeve „kao što jesu“, u stanju između dva planirana propisa.

Da li to zaista mogu da urade je drugo pitanje. Na primer, prošle godine, od tri “Minuteman” lansiranja, dva (u martu i avgustu) su odložena i to za nekoliko nedelja.

U oba slučaja, zvanični razlog je bio nevoljnost da se podstaknu tenzije u odnosima sa Rusijom, odnosno Kinom – i to zvuči relativno uverljivo: konkretno, avgustovsko lansiranje trebalo je da se održi samo nekoliko dana, nakon ogromnog skandala sa Posetom kongresmenke Pelosi, Tajvanu.

S druge strane, verzija da su kašnjenja zapravo uzrokovani tehničkim problemima takođe ima pravo na život, makar i zato što se to dešavalo ranije, na primer 2016.

Izvor problema mogu biti kako same rakete tako i osoblje u službi. njih : na primer, 2016. godine deklasifikovan je incident koji se dogodio 16. maja 2014, kada je tokom rutinskog održavanja u bazi Voren u Vajomingu, šef jednog od tehničkih timova jednom manipulacijom onesposobio ICBM “Minuteman-3”.

Šta je tačno uradio nije precizirano ali je šteta procenjena na 1,8 miliona dolara.

Od topa do meseca

Naravno, komanda američkog ratnog vazduhoplovstva, ne nagađa ali manje-više tačno zna stvarno stanje stvari sa svojom flotom interkontinentalnih raketa.

Verovatno je da je uporna želja vojske da dobije novu ICBM Sentinel izazvana, ne samo željom pojedinaca da se obogate smanjenjem budžeta, već i stvarnim strahom da će ostati, bez značajnog dela strateškog štita u bliskoj budućnosti.

Na nesreću po Amerikance, sa novom raketom nije ništa bolje, nego sa starom.

Još u junu je objavljeno da se očekivani datum njegovog puštanja u upotrebu pomera za godinu dana udesno, sa 2029. na 2030. godinu, a glavni problem su nazvane… teškoće u razvoju softvera, iako je bilo i problema sa komponente i glavni programer, koncern Northrop Grumman, nema dovoljno osoblja.

Koliko se uspešno prevazilaze sva ta uska grla ili da li se uopšte prevazilaze, nije poznato.

Da je sve u redu sa Minutemanom, problemi u razvoju Sentinela ne bi bili tako strašni: godinu dana ranije on bi bio spreman, godinu dana kasnije, strateško odvraćanje bi pružale stare rakete.

Ali ovo poslednje očigledno nije u redu, a pošteno testiranje može doneti mnoga iznenađujuća otkrića, kao što je stvarna stopa nezgoda Minuteman-a od oko 15-25%.

Kao rezultat toga, dolazi do niza loših odluka: ili baciti sve resurse na razvoj novih projektila ili održavati stare, uprkos činjenici da je obim tih istih resursa ograničen, a pogrešan izbor može ostaviti Sjedinjene Države praktično, bez zemaljske ICBM.

Ovo poslednje, naravno, neće značiti da će gusta salva termonuklearnih „pozdrava“ odmah poleteti ka Americi (iako bi to mnogi voleli; mnogo je manje onih koji su spremni da rizikuju da dobiju, bar jednu raketu kao odgovor) ali će značajno potkopavaju političke pozicije i ambicije Vašingtona.

Glavna stvar je da u ovom slučaju neće ostati pitanja o sposobnosti Sjedinjenih Država da svojim nuklearnim kišobranom pokriju svoje satelite širom sveta: ako ne bude sposobnosti, neće biti ni pitanja.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

„Pomoći će nam inostranstvo“ — u ruskoj masovnoj svesti, uloga „čarobnjaka u plavom helikopteru“ tradicionalno je pripisana Zapadu.

Ali posle početka specijalne operacije u Ukrajini 24. februara, sve oči žednih „pomoći” u našoj zemlji, uprte su u Peking.

Kina je jedina država na svetu, osim Rusije, od koje se u Americi ozbiljno plaše.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Kina je najveći centar moći, čija aktivna intervencija u sukobu, može preokrenuti ravnotežu protiv zapadnog tabora.

Ali da li je sama NR Kina spremna da nam podari takav „poklon“?

Šta se krije iza zaokruženih zvaničnih deklaracija Pekinga o razumevanju ruskih postupaka i osudi „hegemonističkih tendencija“ Sjedinjenih Država?

Kako najviši lideri u Zhongnanhaiu (pekinški ekvivalent Kremlju) nameravaju da izgrade svoj pravi politički kurs, ka obračunu Moskve i Zapada?

Evo šta o svim tim pitanjima misli Aleksej Maslov, direktor Instituta azijskih i afričkih zemalja Moskovskog državnog univerziteta, stručnjak za kinesku psihologiju i kineske borilačke veštine.

— Aleksej Aleksandroviču, mi stalno ponavljamo tezu o apsolutno ravnopravnoj prirodi odnosa Rusije i Kine.

Ali zar to nije čista propaganda? Na kraju krajeva, asimetrija resursa i mogućnosti je očigledna.

— Zaista imamo desetostruku asimetriju u ekonomskom razvoju.

Samo BDP južne kineske provincije Guangdong, veći je od BDP cele Rusije.

A ako Rusiju posmatramo samo kao ekonomiju, onda zaista nemamo šta da poredimo sa Kinom.

Ali ako posmatramo Rusiju, kao neku vrstu političke komponente ukupne globalne doktrine Pekinga, onda će Kina imati veoma teško vreme bez Rusije.

Kina je okružena zemljama, koje joj nisu baš prijateljske.

Indija, sa kojom Peking ima dosta sukoba. Japan se bori sa Kinom oko ostrva Senkaku.

Vijetnam, koji je bio u ratu sa Kinom 1979.

Južno kinesko more ispunjeno sukobima. Rusija je zemlja sa kojom je Kina trenutno rešila sve sporove.

Pređimo na zaključke. Da li je naše partnerstvo ravnopravno?

Sa ekonomskog stanovišta, ne. Sa vojnog i političkog stanovišta, mislim da jeste.

Bez Rusije, mnogi kineski politički, vojno-politički, geoekonomski planovi su u principu neostvarivi.

To je ono što nam daje nadu da nam Kina neće okrenuti leđa i postati polustrana prema nama.

„U redu, onda ću isprobati svoju drugu tezu na tebi. Da li ruska specijalna operacija u Ukrajini znači da je, bez ispaljenog metka, Kina odnela ogromnu pobedu u velikoj geopolitičkoj utakmici?

Uostalom, sada je verovatnoća zbližavanja Moskve i Zapada, koja je opasna za Peking, potpuno eliminisana.

– Ali u samoj Kini ocena situacije nije tako jasna, kao kod nas.

Kina se uvek plašila da nam se danas (mislim, sve do nedavnih događaja) Rusija približava, a da nam sutra može okrenuti leđa ili na pola.

Kinezi su o tome mnogo puta govorili na konferencijama.

Bili su iznenađeni: zašto su istaknute ličnosti ruske elite, koje su se donedavno zalagale za zbližavanje sa Zapadom, odjednom počele da govore o zbližavanju sa Istokom?

Da li im se posle ovoga može verovati?

– Ko ima više stvarne moći – Si Đinping u Kini ili Putin u Rusiji?

— Putin u Rusiji. Zbog strukture strukture moći, Si Đinping je prinuđen da mnogo više vodi računa o mišljenju drugih.

Ako neka država sa milijardu i četiri stotine miliona stanovnika divlja – na primer, u nekoj pokrajini ili okrugu počnu socijalni nemiri – onda će doći do ogromne lančane reakcije, po principu domina.

Kada kažemo da je Kina komunistička zemlja, to nije samo figura.

Kina ima demokratski centralizam, kolektivno odlučivanje i kolektivno odlučivanje.

Si Đinping nije apsolutni lider, već prvi među jednakima. Stoga je izuzetno oprezan i pažljiv.

— Zar ne bi trebalo da budemo i krajnje oprezni i obazrivi u odnosu na Kinu?

Da li je opravdano, na primer, mišljenje da će Kina, ako postane monopolski kupac ruskih energenata, rigidno diktirati Moskvi svoje niske cene?

– Opravdano.

Nije bilo ni jednog pregovora gde Kina ne bi vršila pritisak na cene.

Zadatak Rusije, dakle, nije da postane talac jednog – makar i izuzetno prijateljskog – monopolskog kupca.

U Kini se, generalno, ne može videti čarobni štapić, koji će rešiti njene probleme za Rusiju.

Ako se samo „otarasimo“ dolara i držimo se juana, onda ćemo, naravno, sebi dati oduška.

Ali mi sebi nećemo dati ništa, u smislu ekonomskog preporoda.

Ako se samo oslobodimo američkih tehnoloških standarda i držimo se kineskih, situacija je ista.

Jedini način da postignete apsolutnu sigurnost za sebe, je da razvijete sopstvene tačke rasta.

Kina se u proteklih 40 godina nije ponašala agresivno prema Rusiji i ne mislim da će se tako ponašati ni ubuduće.

Kina, na primer, nije zainteresovana za nerazvijeni Sibir i Daleki istok.

Kinezi su u tom pogledu veoma pragmatični. Ali to ne poništava zadatak postizanja tehnološke nezavisnosti.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

„Nije uvek moć u Vašingtonu, niti u Londonu ili Berlinu…”

Predsednik Pokreta za promjene (PzP) Nebojša Medojević, gostujući u emisiji „Jutro“ na Prvoj, kazao je da se u Ukrajini dešava vrlo ozbiljna situacija.

„LJudi ne shvataju da se desio slom međunarodne arhitekture sistema bezbednosti i da ulazimo u period nestabilnosti, koji neće kratko trajati.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Rat je ozbiljan u Evropi, menja se svet i posledice su ogromne, pre svega na ekonomskom planu, to su svi osetili.

Porast cene energenata, doći će do problema u sandbevanju“, kazao je Medojević.

On je dodao da će kriza pogoditi i Crnu Goru, što će predstavljati problem, jer Crna Gora nema sistem robnih rezervi.

„Crna Gora nema sistem robnih rezervi, Đukanović je to ukino pre 10 godina.

Mi nemamo Vladu, Vlada je pala. Imamo blokiranu Skupštinu i nemamo osećaj kod političke elite da se u svetu nešto dešava.

Mi mislimo da je to neka virtuelna igrica i da će se pojaviti neki moćni čika iz Brisela i Vašingtona i reći Putinu stani i da će sve to da se vrati na početnu tačku.

Svet nije isti, nikada se neće vratiti“, naglasio je predsednik PzP-a.

Medojević je kazao da će nestabilnost trajati godinama, da će poremetiti sve osnovne parametre funkcionisanja i „velikih država, a da ne govorimo o malim, slabim, siromašnim, opljačkanim, posvađanim državama, kao što je Crna Gora“.

Liberalni kapitalizam, ističe Medojević, je srušen.

„Nije uvek moć u Vašingtonu, niti u Londonu ili Berlinu.

Moć se digla na nadnacionalni nivo, to je ono što zovemo duboka država, pa tek onda idu transnacionalne korporacije i Vlade“, kazao je Medojević.

Medojević je kazao da će se rat završiti „verovatno kapiulacijom ukrajinske vojske ili nekim sporazumima koji će sigurno biti u uslovima rata i stradanja, tu će biti mnogo žrtava“.

„Sa druge strane, kada ste vi vojno slabiji, kao što je Ukrajina vojno slabija, tu ne treba da budete vojni analitičar.

Pogledate javno dostupne podatke, vidite koliko je Ukrajina vojno slabija.

Ko je ubedio lidere Ukrajine da će neko drugi da gine za njihove interese, taj nije dobro mislio ukrajinskom narodu i ukrajinskom predsedniku“, kazao je Medojević.

On je dodao da su indoktrinacija i ideologizacija rata jedva vrlo opasna stvar, jer stvara stereotipe dobrih i loših momaka.

„To radikalizuje ljude u Ukrajini. Tamo neko izgubi ženu, dete, porodicu, izgubi dom, on postaje radikalizovan.

Imaćete radikalizaciju i terorizam kao odgovor.

Ovih nekoliko narednih meseci, vi ćete u Ukrajini imati možda kapitulaciju regularne vojske, a nastavak otpora terorističkih struktura koje će možda biti i finansirane spolja ili samo oraganizovane zbog smrti i stradanja.

Rusi će postati neprijatelji Ukrajini. Verovatno će mnogi radikalni Ukrajinci njih gledati kao legitimne mete.

To smo gledali u Iraku, u Siriji, u mnogim drugim zemljama kada se završi ratni konflikt, onda kreće era terorizma i ja se plašim da će taj terorizam u Ukrajini biti podstaknut od Zapada i globalne duboke države“, kazao je Medojević.

Medojević je naglasio da postoji pretnja da se sukob u Ukrajini prelije i na Crnu Goru.

„U Crnoj Gori živi oko 20 hiljada ruskih državljana, imate i Ukrajince.

I sada taj ko je izgubio nekoga u Ukrajini, on može da vidi neku rusku imovinu ili ruski hotel, ili Rusa kao neprijatelja i eto terorizma u Crnoj Gori“, naglasio je Medojević.

Borba

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Pentagon trenutno razmišlja o uspostavljanju stalne mornaričke operativne grupe na Tihom okeanu, koja bi trebalo da suzbije sve veću moć Kine.

Zbližavanje Rusije i Kine glavna je briga Sjedinjenih Država.

Ovo mišljenje podelili su kineski novinari.

Pre i posle putovanja predsednika Bajdena u Evropu, poznati američki mediji spekulisali su o posledicama mogućeg vojnog sukoba između Sjedinjenih Država i Kine ili Rusije.

Kao rezultat, stručnjaci su zaključili da je rusko-kineska saradnja ozbiljan problem za Ameriku.

Ovo je izvestio Global Times.

„Postoji jednoglasno mišljenje, retko za američke medije.

Konzervativna publikacija The National Interest složila se sa nalazima liberalne novinske agencije Bloomberg.

Oni tvrde da će američki sukob sa Kinom i Rusijom biti dug, obiman i bolan “, primetili su autori Global Timesa.

Pentagon trenutno razmišlja o uspostavljanju stalne mornaričke operativne grupe na Tihom okeanu, koja bi trebalo da suzbije sve veću moć Kine.

U martu je američka Indo-pacifička komanda zatražila 4,68 milijardi dolara za FG2022 za sprovođenje inicijativa za suzbijanje PRC, a još više zahteva za FI2023-27.

U maju je američko Ministarstvo odbrane takođe zatražilo povećanje troškova odbrane za 2% u odnosu na prethodnu godinu.

Pentagon je svoje istrage pravdao potrebom za borbu protiv novih vrsta pretnji, uključujući one, koje potiču iz Rusije.

„Gore pomenute mere dopunjuju akcije Bajdenove administracije u sukobu sa Kinom i Rusijom.

To uključuje stvaranje velike radne grupe u okviru Ministarstva odbrane, koja se fokusira isključivo na Kinu.

Takođe je bilo nekoliko krugova sankcija protiv Moskve “, rekli su američki novinari.

Kao što je pokazao samit Sjedinjenih Država i Rusije u Ženevi, Vašington nije zainteresovan za eskalaciju, ionako napetih odnosa sa Moskvom.

Bez obzira na to, Sjedinjene Države su i dalje zaokupljene rastućom rusko-kineskom saradnjom.

Tako nedavne publikacije u vodećim američkim medijima, koje su bile posvećene odnosima između Ruske Federacije i NR Kine, svedoče o pripremi Bele kuće za dugoročni obračun sa njenim protivnicima.

Međutim, što više Vašington pokušava da izvrši pritisak na Moskvu i Peking, to su ovi bliži jedni drugima.

Borba.Info