Prošlo je trideset godina od raspada SSSR-a. Najveća država u istoriji sveta, ostavila je mešano nasleđe i veliki deo obećanja iz ere Perestrojke, koja nikada nisu ispunjena.

Ruski predsednik Vladimir Putin se više puta dotakao raspada SSSR-a, a šira “javnost”, ima jaka osećanja po tom pitanju.

Najnovija anketa VTSIOM-a pokazuje, da 58% želi da se bivša džinovska zemlja ponovo ujedini.

Gotovo jednoglasno smatraju da je 1991. godine postojala šansa da se Sovjetski Savez zadrži kao jedinstven ekonomski i politički prostor.

U ovom članku RT razmatra posledice tih dramatičnih događaja po ruski narod.

Do danas, istorija njenog raspada je ostala relevantna za ljude u Rusiji i bivšim sovjetskim republikama, jer je kraj stroge diktature takođe signalizirao nacionalni preporod.

Uprkos njihovoj dominantnoj ulozi u SSSR-u, kao najvećoj državi članici, ovo se odnosilo i na Ruse, kao i na sve ostale nacionaliste u Uniji.

Možda čak i više, pošto su boljševici potisnuli ruski identitet.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Zaista, niko iz Moskve ili Sankt Peterburga nikada nije vodio Sovjetski Savez, a dva šefa država sa najdužim stažom, tokom tog perioda, bili su Gruzijac (Josef Staljin) i Ukrajinac (Leonid Brežnjev).

Iako su mnogi ostali iza tranzicije ka kapitalizmu, a 1990-te su bile decenija velikih nevolja, može se tvrditi da Rusi nikada nisu bili tako slobodni, niti tako napredni, kao što su danas.

Takođe, činjenica da Moskva više ne mora da subvencioniše socijalističke partije širom sveta ili kao mnoge siromašnije, udaljene „republike“, imala je očigledne finansijske koristi.

Ruski filozof Vasilij Rozanov umro je od gladi u Sergijevom Posadu, blizu Moskve, manje od 18 meseci nakon Oktobarske revolucije.

Nikada nije prihvatio boljševički puč i svrgavanje cara Nikolaja II u februaru 1917. godine.

„Sveta Rusija se raspala za tri dana“, napisao je Rozanov o smrti monarhije.

Ironično, sličan osećaj bi mogli deliti i potomci boljševika nekih 70 godina kasnije; 16,5 miliona članova Komunističke partije, godine negovanja ‘novog sovjetskog čoveka’, apsolutna državna kontrola nad agencijama za sprovođenje zakona i bezbednosnim agencijama – ništa nije moglo da spreči kolaps režima poznatog, kao Crveno carstvo, kako od njegovih građana tako i od brojnih ruskih migrantskih zajednice.

Završio se 70-godišnji ciklus. Moskovljani iz 1917. ne bi imali problema da razumeju osećanja svojih kolega iz 1991. godine.

I oni su živeli kroz burno vreme, plašili se neizvesne sadašnjosti i sa nadom gledali u budućnost.

Od svih ishoda raspada Sovjetskog carstva, gubitak teritorije je prvi koji pada na pamet.

Rusija se našla okružena nezavisnim državama, od kojih je svaka zahtevala svoj spoljnopolitički pristup.

Teritorija Moskve se vratila na svoje granice iz 17. veka.

Nisu sve republike želele da se distanciraju od Rusije. 17. marta 1991. devet od 15 republika, održalo je referendum o budućnosti Sovjetskog Saveza; 76,4% glasalo je za ostanak.

Čak i u Ukrajini, sa svojim aktivnim disidentskim i antisovjetskim pokretom, 70% ljudi je podržalo ovu odluku.

Raspad nekada jedinstvene zemlje učinio je Ruse, najbrojnijim podeljenim narodom u Evropi.

Politički analitičar i filozof Aleksej Džermant je u svom intervjuu rekao, da su nakon raspada Sovjetskog Saveza mnogim Rusima oduzeta prava u novim nezavisnim državama.

Gube svoj društveni status i uticaj u poslednjih 30 godina.

Kako je formiran Sovjetski Savez, administrativne granice retko su odgovarale nacionalnim.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Belorusiji i Ukrajini boljševici su dali čitave regione, dok su neke centralnoazijske nacije stekle državnost po prvi put u svojoj istoriji.

To je rezultiralo brojnim međunacionalnim sukobima, koji su pratili raspad Sovjetskog Saveza (Nagorno-Karabah, Pridnjestrovlje i Abhazija, nemiri u Ferganskoj dolini).

Rusi su postali najveća nacionalna manjina u Ukrajini (22,07% stanovništva 1991.), Kazahstanu (37%), baltičkim državama (30,3% u Estoniji, 33,8% u Letoniji i 8,6% u Litvaniji), Kirgistanu (21,5%) i Moldavija (13%).

Ova pitanja traju do danas. Mnogi Rusi na Baltiku nemaju državljanstvo u zemljama u kojima žive: tretiraju se kao drugorazredni podanici, zabranjeno im je obavljanje određenih profesija i ne mogu da učestvuju u političkom životu.

Rat u Donbasu je na mnogo načina bio ukorenjen u nacionalnoj politici prvih sovjetskih lidera.

I ruska zajednica u Kazahstanu imala je svoj deo nevolja, kada su u leto 2021. lokalni nacionalisti organizovali „jezičke patrole“ i primorali službenike da se pred kamerama izvinjavaju, zbog upotrebe ruskog jezika.

Ipak, na neki način, Rusija je imala koristi od raspada SSSR-a.

Pre raspada, Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika bila je najjača ekonomija u Uniji.

1990. godine činio je 60,33% ukupnog BDP-a (prati ga Ukrajina sa 17,8%). RSFSR je subvencionisala sve druge republike, uključujući Belorusiju, Ukrajinu i Kazahstan, koje su sve same po sebi bile industrijske elektrane.

Međutim, rusko stanovništvo nije išlo naročito dobro – plodovi njenog rada su preraspodelili među druge manje razvijene republike.

Sticanje nezavisnosti ih je prekinulo sa „bilansom stanja“ Rusije, tako da je zemlja mogla da se fokusira na sopstveni razvoj i da počne da ulaže u sebe.

Prema rečima izvršnog direktora međunarodne organizacije za praćenje CIS-EMO dr Stanislava Bišoka, upravo je slogan „Prestanite da hranite druge republike!“, doneo ogromnu popularnost Borisu Jeljcinu.

„Krajnje pitanje zašto su Rusi odbili da spasu SSSR od raspada, svodi se na to da su u suštini morali da ga spasavaju od sebe – od sopstvenog nezadovoljstva statusom Rusije, kao finansijskog pokrovitelja čitave unije“, rekao je Bišok.

Ekspert veruje da je, u hipotetičkom scenariju, u kojem je Sovjetski Savez preživeo nakon 1991, verovatno da je Rusija – koja je već bila u ekonomskim teškoćama – mogla biti jednostavno preplavljena pritiskom da se finansiraju druge republike.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

„Ljudi, koji za sve krive ‘divlje 1990-te’ imaju tendenciju da zaborave, da je životni standard počeo da pada, mnogo pre raspada SSSR-a – faktor koji je, na mnogo načina, doprineo kolapsu,” rekao je Bišok.

Sovjetska nacionalna politika, koja je diskriminisala ruski narod, konačno je nestala.

Boljševici su pokušali da stvore novu etničku pripadnost – „sovjetski narod“ – sa Rusima, kao najbrojnijim, koji su mu služili kao osnova.

Da bi to uradili, boljševici su potisnuli svoj identitet, kako bi mogli da spoje sve druge nacionalnosti – nacionalnosti, koje su zahvaljujući boljševicima mogle da podignu sopstvenu intelektualnu elitu, stvore svoje pismo i nacionalne kulture.

Kada se Sovjetski Savez raspao, ruska kultura je povratila svoj status i konačno je mogla da krene napred.

Bišok je u intervjuu za RT objasnio da je politika sovjetskih nacionalnosti zatvorila neke puteve ruskog nacionalnog razvoja dok je otvorila druge.

Koncept veće ruske nacije, koji je snažno promovisan u poslednjim decenijama Ruskog carstva, zamenjen je konceptom „bratstva“ istočnoslovenskih naroda – ujedinjenih, ali različitih.

Ekspert smatra da za Ruse u SSSR-u, baš kao i za Srbe u bivšoj Jugoslaviji, etnički identitet nije bio u suprotnosti sa pojmom „građanskog” identiteta sovjetskog ili jugoslovenskog.

Međutim, primetio je Bišok, boljševička ideologija je govorila, da su neruski narodi SSSR-a prvo trebalo da se identifikuju (uz pomoć države), kao nezavisne nacije, a zatim, takoreći, da shvate potrebu za napuštanjem svoje uske nacionalne identitet u korist svesindikalnog – i na kraju, identifikuju se sa svetskim proletarijatom.

„To nije uspelo“, rekao je.

Slom jedinstvenog političkog prostora nije bio samo pitanje kulture i etničke pripadnosti.

Celokupna sovjetska ekonomija bila je zasnovana na konceptu podele rada.

Specijalizovani industrijski klasteri bili su raspoređeni širom Unije, tako da je raspuštanje značilo gubitak glavnih industrijskih centara.

Proizvodnja raketnih i avio-motora ostavljena je Ukrajini, deo automobilskog sektora novozavisnoj Letoniji, a kosmodrom Bajkonur je završio u Kazahstanu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ruska ekonomija se suočila sa nizom drugih izazova nakon raspada SSSR-a. Bivši članovi Komunističke partije i bivši direktori preduzeća aktivno su učestvovali u privatizaciji, što je dovelo do toga, da je „divlji kapitalizam“ zavladao Rusijom, od samog početka.

Oligarsi su formirali čitava poslovna carstva, spajajući ih sa oslabljenom centralnom vladom.

To nije doprinelo stabilnosti države, a problem je rešen tek sredinom 2000-ih.

Druge bivše sovjetske republike, uključujući Ukrajinu, suočile su se sa sličnim problemima.

U Ukrajini, međutim, oligarsi održavaju snažan uticaj na politiku do danas.

Na kraju, Rusija je prevazišla ove tranzicione bolove.

Danas se zemlja može pohvaliti društveno orijentisanom ekonomijom (iako sa značajnim učešćem države) i razvijenim finansijskim i IT sektorom.

Rusi su u proseku 1,5 puta bogatiji od građana RSFSR-a pre raspada, prema zvaničnoj statistici, koja generalno potcenjuje realne finansije u bivšem SSSR-u.

Ipak, nejednakost koju donosi kapitalizam ostaje velika.

Postoji samo još jedna postsovjetska bolest, koja se može pratiti do ekonomske krize iz 1990-ih.

Sovjetski Savez je mnogo ulagao u socijalističke pokrete širom sveta.

Socijalističke zemlje u Aziji i Africi dobijale su kredite i mogle su da dobiju robu po sniženim cenama; Moskva im je obezbedila stručnjake i svu potrebnu opremu.

Pomoć su dobile i zemlje istočne Evrope. Potrošene su ogromne količine novca.

Ekonomski problemi 1990-ih i tranzicioni period potkopali su ruski uticaj u tim zemljama.

Novac i trud su na kraju potrošeni uzalud.

Mihailu Gorbačovu su obećanja bila dovoljna, pa nije zahtevao nikakve pravno obavezujuće garancije od NATO-a, da se neće širiti na istok, pošto su socijalističke republike istočne Evrope padale i Sovjetski Savez je morao da povuče svoje trupe.

Naravno, obećanja su brzo prekršena. Mnoge bivše sovjetske nacije pridružile su se bloku, dajući mu direktan pristup ruskoj granici.

Ovo ostaje jedno od ključnih pitanja nacionalne bezbednosti za rusku vladu i ono će odlučivati o prirodi odnosa Rusije sa Zapadom i bivšim sovjetskim republikama u godinama, koje dolaze.

Na mnogo načina, želja za članstvom u NATO-u je dovela do sukoba, sa Ukrajinom i Gruzijom.

Džermant je istakao da je raspad SSSR-a zadao ozbiljan udarac globalnom uticaju Rusije i eskalirao niz sukoba duž njenih granica.

Prema rečima eksperta, Moskva je morala da izgradi novi sistem bezbednosti, a proces još nije u potpunosti završen.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Rusija je definitivno imala koristi od pada gvozdene zavese.

Njenim ljudima je bio dozvoljen pristup zapadnoj kulturi i tehnologijama i mogli su da se pridruže naučnim diskusijama međunarodne akademije.

Savremena ruska kultura je takođe prepoznata na Zapadu ali još uvek nije došlo do političkog zbližavanja.

Kada je Sovjetski Savez bio na poslednjim nogama, razgovaralo se o „zajedničkom evropskom domu“, sa Rusijom, kao sastavnim delom novog koncepta.

Vizija koju je Šarl de Gol imao o Velikoj Evropi, od Lisabona do Vladivostoka dopala je Gorbačovu i njegovoj vladi nove nezavisne Rusije.

Krajem 1990-ih – početkom 2000-ih, neki su čak predlagali da Rusija treba da se pridruži NATO-u, kako bi pomogla u borbi protiv globalnog terorizma.

Džermant smatra da je Gorbačovljeva kratkovida politika dovela do toga, da NATO veruje da je slobodan, da radi šta želi i da njegove aktivnosti ne moraju da se pridržavaju, bilo kakvog zakona.

„Integrisanje bivših sovjetskih republika u sferu uticaja NATO-a definitivno je ugrozilo bezbednost Rusije“, prokomentarisao je on.

Ali čim je Rusija prevazišla krizu iz 1990-ih, obnovila svoju ekonomiju i postala aktivna na međunarodnoj sceni, svet se odmah vratio bipolarnom sistemu.

Sve ideje o zbližavanju su napuštene. Zapadni političari su na Rusiju gledali, kao na naslednika Sovjetskog Saveza, koji je nastojao da proširi svoju ideologiju i politički sistem na ostatak sveta.

Džermant smatra da je vraćanje nacionalne ideologije u njen sovjetski oblik danas potpuno nemoguće, budući da je informacioni prostor veoma raznovrstan i da se brojne ideje neprestano nadmeću.

Međutim, on je uveren da Rusija, kao i svaka druga država, mora da ima svoju paradigmu koja bi definisala globalne interese zemlje i razumevanje pravde, imenovala njene potencijalne saveznike i opisala njen pogled na svet.

„Ovo bi bila naša srž, naša osnova. Ali ne treba vršiti pritisak na druge u to, to se mora promovisati kroz mehanizme meke moći“, dodao je on.

Tako bi Rusija mogla da objasni sebe i svoje postupke svetu.

Bišok smatra da je odsustvo ideologije u savremenoj ruskoj politici velika prednost.

„Neki su mišljenja da je Rusiji preko potrebna neka vrsta velike sveobuhvatne ideje – i šire, neka samonametnuta globalna misija ili dužnost.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ovo mišljenje nije zasnovano ni na čemu osim na ideološkim preferencijama ljudi, koji ga izražavaju“, rekao je on.

Bišok je tvrdio da levica vidi Rusiju kao zemlju, koja se zalaže za pravičan multipolarni međunarodni poredak, desnica vidi neke elemente konzervativne retorike i politike, dok Kremlj pokušava, sa različitim uspehom, da izbalansira i pomiri „crveno“ i „crveno“ beli’ aspekti istorijskog iskustva Rusije.

„Naravno, Moskva se povremeno oslanja na određene ideološke ideje u unutrašnjoj i spoljnoj politici ali to je ad hok pristup – zavisi od situacije“, rekao je ekspert.

Rusija se mnogo promenila u poslednjih 30 godina.

To više nije država sa strogom ideologijom.

Spoljna politika Moskve nema nikakve veze sa širenjem „globalne revolucije“ ili komunističkih ideala; Ruske diplomate ostvaruju političke i ekonomske ciljeve, koji se bave nacionalnom bezbednošću, naučnim i ekonomskim razvojem i zaštitom stanovništva bivšeg Sovjetskog Saveza, koji govori ruski.

Za Rusiju je glavna lekcija 30 godina od raspada Sovjetskog Saveza, da ne želi da obnovi komunistički sistem ali ne može u potpunosti da se odrekne ni svoje prošlosti.

Trenutni politički i ekonomski sistem Rusije mnogo je bliži onom zapadnih ideala u poređenju sa pre 30 godina.

I kao svaka zapadna nacija sa velikom istorijom i kulturom, Rusija želi da bude dovoljno moćna, da može da zaštiti svoje interese.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

“Imali bismo veću smrtnost, vakcina je mnoge spasila”

Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, večeras je saopštio da u Srbiju stiže vakcina Moderna, gostujući u emisiji “Hit tvit”.

Govoreći o vakcinaciji, Vučić je rekao da su vakcinisani zaraženi ako su uneli veću količinu virusa, ali da ih je vakcina spasila.

“Imali bismo veću smrtnost, vakcina je mnoge spasila”, naglasio je predsednik, prenosi Blic.

Rekao je da smatra da je vakcinacija “nešto najvažnije”.

“Uskoro stiže i peta vakcina. Imate švedski sto da birate za sve doze”, rekao je Vučić.

On je izjavio da će primiti i treću dozu vakcine protiv koronavirusa.

Nedeljnik.rs

Finansijeri informativne kampanje protiv ruske vakcine „Sputnjik V“, su predstavnici velikih farmaceutskih proizvoda, rekao je Kirill Dmitriev, šef Ruskog fonda za direktna ulaganja.

Lista Big Pharma uključuje oko 30 najvećih proizvođača lekova.

Većina njihovog sedišta nalazi se u Sjedinjenim Državama i zapadnoevropskim zemljama, rekao je Dmitrijev u intervjuu za RBC.

„Od samog početka vodila se svrsishodna kampanja za podrivanje poverenja u veliko dostignuće naših naučnika u efikasnost vakcine“, rekao je on.

Među najpoznatijim imenima su Pfizer, Moderna, AstraZeneca, Johnson & Johnson i druga.

Odnosno, proizvođači koji su takođe stvorili lekove za infekciju koronavirusom.

Borba.Info