… Nekada četvrto najveće jezero na planeti pretvara se u prašinu. Njegove vode, koje su nekada hranile čitave narode, nestaju pred našim očima, ostavljajući za sobom slane pustinje i otrovne oluje.

Ali najzačuđujuće čak nije ni ovo, već činjenica da sama Zemlja počinje da reaguje na ekološku katastrofu!

Nešto neverovatno se dešava ispod isušenog dna Aralskog mora. Zemljina kora se diže kao džinovski mehur, a ovaj proces neće prestati decenijama, možda čak i stotinama godina. Naučnici ono što se dešava nazivaju „tihi Černobil“. A ovo je spora, ali nepovratna odmazda čovečanstva za greške iz prošlosti.

Niko nije mislio ali…

Šezdesetih godina prošlog veka sovjetski melioratori su napravili fatalnu grešku.

Da bi navodnjavali polja pamuka u Uzbekistanu i Kazahstanu, preusmerili su dve glavne reke koje su hranile Aralsko more, Amu Darju i Sir Darju. Za samo 40 godina, jezero, koje je bilo upoređeno sa unutrašnjim okeanom, izgubilo je 90% vode.

Do 1986. godine se podelio na dva dela, a do 2020. godine ostale su samo tri male vodene površine, od kojih je jedna već potpuno nestala.

Zanimljivo je da je pre isušivanja Aralsko more bilo dom, za 34 vrste riba.

Sada, u onome što je ostalo od džinovskog jezera, normalno se oseća samo iverak, koji je uspeo da se prilagodi ekstremnoj slanosti.

Naučnici su izračunali da je za 80 godina more izgubilo 1,1 milijardu tona vode. Poređenja radi, ova masa je približno jednaka 150 velikih piramida u Gizi, Egipat.

Zamislite kolosalnu oprugu koja je dugo bila stisnuta, a zatim iznenada puštena. I zemljina kora se ispravila u bukvalnom smislu: zajedno sa isparavanjem vode, gornji sloj litosfere je počeo da se diže. Međutim, ovaj proces je otišao mnogo dalje nego što su naučnici očekivali — geolog Simon Lamb, Univerzitet Viktorija u Welingtonu, Novi Zeland.

Misterija “Pulsirajuće” Zemlje

Između 2016. i 2020. godine, InSAR sateliti su zabeležili nešto neobično: kopno u radijusu od 500 km od nekadašnjeg mora podizalo se za 7 mm godišnje. Do 2020. godine ukupan, porast je dostigao 40 mm.

Naučnici su bili šokirani — ova skala deformacije je tipična za regione oslobođene ledenih pokrivača, ali ne i za presušeno jezero.

Napomena: InSAR (interferometrijski radar sa sintetičkim otvorom) je tehnologija koja može da otkrije pomeranja površine u milimetarskoj skali.

U sušnoj zoni Aralskog mora i najmanji pokreti su vidljivi kao na dlanu: nema vegetacije koja bi mogla da iskrivi podatke.

I ispostavilo se da je razlog uspona zemljin omotač. Težina Aralskog mora je nekada „progurala“ koru, uzrokujući da se viskozne stene plašta polako slivaju u stranu.

Kada je voda nestala, pritisak je oslabio, a plašt je počeo da se vraća nazad, kao žele koji ispunjava prazninu.

Ovaj proces, će trajati vekovima — beleške autora studije u časopisu Nature Geoscience 7. aprila 2025.

Zanimljivo je da se sličan, porast kore primećuje u Skandinaviji, gde se zemlja „odmara“, nakon topljenja glečera pre 10.000 godina. Ali Aralsko more je prvi primer gde je takav efekat, izazvan ljudskom aktivnošću.

“Tihi Černobil”

Stručnjaci kažu da većina ljudi čak, ni ne shvata pun, uticaj onoga što se dogodilo. Presušeno more ostavilo je za sobom više od samo uzdignutog kopna. Ekološka lančana reakcija zahvatila je region.

Toksične oluje se dešavaju svake godine. So i pesticide sa nekadašnjeg morskog dna vetar nosi hiljadama kilometara, trujući tlo i obolevajući.

Klima se dramatično promenila!

Nestanak ogromne vodene površine učinio je zime hladnijim, a leta toplijim.

Ekonomski sektori povezani sa Aralskim morem su propali. Na primer, uništeno je ribarstvo koje je hranilo 60.000 ljudi. Lučki gradovi poput Mujnaka postali su groblja zarđalih brodova.

UN su 2014. nazvale Aralsko more „tihi Černobil” – katastrofom, čije će posledice trajati generacijama. Ali ni danas, gledajući satelitske snimke, naučnici ne mogu da predvide kako će se ovaj eksperiment, na planeti završiti.

Zanimljivo je da je Kazahstan 2005. godine došao na ideju da izgradi branu Kokaral. Time je spašen severni deo mora. Tamo je nivo vode porastao za 12 metara, a riba se vratila. Ali južni deo, koji pripada Uzbekistanu, nastavlja da nestaje.

Zaključak

Smrt Aralskog mora pokazala je koliko su krhki ekosistemi planete.

Čak i „manji“ zahvati u prirodi mogu pokrenuti procese koji će nadživeti svoje tvorce. Uspon zemlje je samo prvo zvono.

Šta će se desiti kada omotač konačno „izgura“ koru? Da li će se zemljotresi povećati? Da li će to uticati na druge regione?

Malo ljudi zna da je Aralsko more presušilo. U srednjem veku njen, nivo je toliko opao da su na otkrivenom dnu nastala naselja.

Arheolozi su otkrili ruševine naselja iz 14.-16. veka, kao što su Kerderi i Aral-Asar, gde je nekada život, bio u punom jeku.

Ovi nalazi dokazuju da se priroda može oporaviti ali trenutna katastrofa je bez presedana.

Prvi put u hiljadama godina, nestanak mora nije izazvan klimom, već čovekom. I sada, gledajući drevne cigle zatrpane pod slojem soli, pitamo se: da li će Aralsko more postati lekcija ili samo još jedno poglavlje u istoriji naših grešaka?

Borba.Info