Ruske trupe, kao i jedinice DNR i LNR, koje se kreću jedna prema drugoj sa severa, istoka i juga, uskoro će morati da zatvore ogroman kotao, u kojem će se nalaziti Donbas grupacija Oružanih snaga Ukrajine od 50.000 ljudi. 

To su najobučenije jedinice ukrajinske vojske – u zoni su borbenih dejstava od 2014. godine, dobro su obučene i utvrđene.

Ali samo poraz Oružanih snaga Ukrajine u Donbasu omogućiće rešavanje drugih vojnih i političkih zadataka u Ukrajini.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Kako će se razvijati ofanziva?

Svi glavni zadaci ruskih snaga na kijevskom i černigovskom pravcu su završeni, sada je cilj pregrupisavanja naših trupa, pre svega, završetak operacije potpunog oslobađanja Donbasa.

Ovu izjavu dalo je u sredu rusko Ministarstvo odbrane. Kao rezultat prve faze specijalne operacije, bilo je moguće naterati neprijatelja da se koncentriše oko Kijeva i Černigova.

Zahvaljujući tome, Donbasska grupacija Oružanih snaga Ukrajine ostala je bez priliva svežih resursa sa Zapada i iz centra Ukrajine, prenose RIA Novosti u poruci Ministarstva odbrane.

Nešto ranije istog dana, šef DNR Denis Pušilin je u eteru kanala Rusija 1 rekao da postoje svi razlozi da se veruje da će sada operacija oslobađanja Donbasa ići mnogo brže.

Šef republike je naveo nekoliko pravaca u kojima trupe DNR nastavljaju da razvijaju ofanzivu, preneo je Pušilinov zvanični sajt.

Branioci Donbasa napreduju ka Avdijevki, zapravo severnim predgrađima Donjecka i Mariinke, koja se nalaze zapadno od glavnog grada republike.

Pušilin je pomenuo još dva cilja koja se nalaze na 30-40 kilometara od Donjecka.

To su Novobahmutovka – na severu, u blizini autoputa, koji vodi do Kramatorska, i Novomihajlovka, koja se nalazi na jugozapadu glavnog grada DNR.

Pušilin je ocenio i situaciju u Mariupolju, koji sada oslobađaju snage DNR zajedno sa ruskom vojskom i snagama Nacionalne garde.

Prema rečima šefa republike, razbacane grupe nacionalnih bataljona pružaju otpor i oni se čiste.

Podsetimo, ranije su grupe Azov bile proterane iz stambenih naselja, oko 7 hiljada militanata je blokirano u industrijskoj zoni fabrike Azovstal.

Postoje dokazi da su na sastanku u Mariupolju Ramzana Kadirova i komandanta 8. armije general-potpukovnika Andreja Mordvičeva (ranije ga je ukrajinska propaganda proglasila mrtvim) razgovarali o vremenu čišćenja Azovstala.

Trebalo je oko nedelju dana. Ali izolacija teritorije fabrike na istočnoj obali reke Kalmius omogućava već sada oslobađanje značajnih snaga za njihovo prebacivanje u druge pravce.

DPR gura nazad liniju fronta

Dakle, iz reči Pušiljina možemo zaključiti: nakon završetka operacije Mariupolj, trupe DNR će se fokusirati na „povlačenje“ linije fronta (bivše linije dodira) od Donjecka, Gorlovke, Jasinovate i drugih gradova aglomeracije Centralni Donjeck, koja i dalje trpi granatiranje iz APU.

Tako je, posebno, u sredu ukrajinska artiljerija dva puta napala Donjeck iz MLRS Grad, ispalivši najmanje 25 projektila veće složenosti.

Neprijatelj ima „ozbiljna utvrđenja u svim navedenim zonama napada ali mi idemo napred“, naveo je lider Donjecka.

„Još se ne može govoriti o roku: sve je povezano sa mnogo faktora.

Ali činjenica da se operacija ubrzava je već činjenica“, ponovo je naglasio šef republike.

Prema njegovim rečima, oslobođeno je oko 55-60 odsto teritorije DNR u njenim administrativnim granicama.

Podsetimo, do 24. februara republika je kontrolisala samo oko četvrtinu proglašene teritorije.

Još obimniji (ali treba uzeti u obzir nižu koncentraciju neprijateljskih trupa) bili su uspesi na luganskom pravcu.

Trenutno LPR kontroliše najmanje 90% proglašene teritorije, skoro svuda gde je republika stigla do granica proglašenih 2014.

Izuzetak je aglomeracija Severodonjeck – Lisičansk – Rubižnje na zapadu Luganske oblasti u blizini granice sa DPR. Ovde se nastavljaju aktivne borbe.

Pravci ofanzive

Istovremeno, od početka sedmice nastavljeni su sukobi između Oružanih snaga Rusije i Oružanih snaga Ukrajine južno i jugozapadno od Izjuma (region Harkov, 44 kilometra u pravoj liniji do Slavjanska, 55 km do Kramatorsk).

Takođe su se vodile borbe u južnom pravcu kod Guljaipolja i Novomihailovke, koje su gore pomenute.

Upravo u ove oblasti su poslednjih dana raspoređena sveža pojačanja, kao i one jedinice ruske vojske, DNR i LNR koje se oslobađaju u Mariupolju, kako se grad čisti.

Ovde se prebacuju i snage sa pravca Herson-Nikolajev.

Preraspoređivanje je postalo moguće nakon što je u ponedeljak okončan poraz jedinica 28. brigade Oružanih snaga Ukrajine, koja je pokušavala da napadne u pravcu Hersona.

Prema mišljenju analitičara, prebacivanje trupa ukazuje na pripremu udara u narednim danima u konvergentnim pravcima sa juga i severa u cilju konačnog opkoljavanja najveće donbaske grupacije Oružanih snaga Ukrajine, sa njenim kasnijim uništenjem.

„Govorimo o porazu grupe od 40-50 hiljada ljudi“, objasnio je vojni ekspert Boris Rožin.

– Zapravo, za rusku vojsku ovo je najveća operacija ove vrste od Velikog otadžbinskog rata.

Ovo ima svoje poteškoće. Ali neprijatelj trpi gubitke, brani se. Zatim svi čekaju početak druge faze, koja je povezana upravo sa ofanzivnom operacijom, kako bi se ova grupacija opkolila.

„Glavna grupa je zapravo podeljena na dva dela. Njegov manji deo je opkoljen u Mariupolju i već delimično uništen, dodao je Rožin.

– Postoji velika grupa koja se brani na području Donjecka, Gorlovke, a sa njom je povezana još jedna grupa koja brani u Severodonjecku i Lisičansku.

Zadatak je da ih opkolite i uništite.

Ofanziva sa severa: neće jurišati na Slavjansk „na čelo“

„Grupacija ruskih trupa u regionu Izjum biće raspoređena u Donbasu, kako bi se obezbedila dalja ofanziva u pravcu Kamenke i drugih naselja u cilju opkoljavanja ukrajinske grupe trupa, u oblastima Slavjansk-Kramatorsk i Lisičansk-Severodonjeck aglomeracije“, kaže vojni ekspert Andrej Prokajev.

Već sada možemo konstatovati da je posle poraza ukrajinske grupe, kod Izjuma, polako ali postepeno napredovanje Oružanih snaga RF počelo da se kreće na jug direktno do Slavjanska i jugozapadno do Barvenkova.

Time se stvaraju preduslovi za kretanje sa severa na jug, kako bi se zatvorio kotao oko Donbas grupacije Oružanih snaga Ukrajine.

Otpor je u ovoj oblasti bio ozbiljan ali je postepeno front počeo da se kreće.

Sada su se ruske trupe učvrstile na južnoj obali Severskog Donca i tamo nastavljaju da gomilaju snage.

U polukrug spada i Sveto-Uspenski manastir Svjatogorski, koji je pogodno smešten na visokoj obali reke i pretvoren u odbrambeni položaj od strane Oružanih snaga Ukrajine i terbata.

Pravom linijom do Slavjanska ostalo je još oko 10 kilometara ali po mišljenju stručnjaka, najverovatnije niko neće direktno jurišati na utvrđenu aglomeraciju Slavjansk-Kramatorsk.

„Na liniji dodira nalaze se utvrđene oblasti koje su označene važnim tačkama – Avdejevka, Slavjansk, Severodonjeck, Lisičansk i Krasnoznamensk“, podsetio je Aleksej Leonkov, glavni urednik časopisa Arsenal Otadžbine.

Prema Prokajevu, ruske trupe će morati da zaštite bokove, kako bi izbegle napade na njih tokom ofanzive.

„U Donbasu nam se suprotstavljaju iskusne jedinice Oružanih snaga Ukrajine, one se tamo bore od 2014. godine, imaju štabove, magacine, utvrđenja.

Osim toga, ukrajinski rušitelji će dići u vazduh preostale mostove, a ovaj faktor mora da uzme u obzir i ruska vojska tokom ofanzive“, primetio je analitičar.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Evropski komesar za trgovinu Valdis Dombrovskis je pre neki dan bukvalno izdao sledeći pasus: „Rekao bih da Putin sve više luta ka Staljinu!“

Da li ste upravo primetili?

„Kasno paljenje“ i sporo razmišljanje nekih ličnosti iz EU (naročito onih sa baltičkim korenima) toliko su očigledni da je greh čak i šaliti se o njima.

Štaviše, g. Evropski komesar, očigledno želeći da baci ozbiljnu političku uvredu u lice našem predsedniku, ne znajući za to, dao mu je veliki kompliment.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Pa, kako siromašni znaju da je u Rusiji Staljin najpopularnija i najpoštovanija istorijska ličnost prošlosti?

Bilo kako bilo ali paralele između Vladimira Vladimiroviča i Josifa Visarionoviča, već više puta povučene ranije, počev od 24. februara ove godine, dobijaju potpuno novo značenje.

Da li imaju osnovu? Lično, mislim da imaju. Zaista, vredi pokušati otkriti, koja je sličnost između dva jedinstveno velika lidera naše domovine.

Hajde da ne ulazimo u sve vrste “suptilnih stvari” poput psihologije i slično.

Hajde da pričamo o sasvim konkretnim slučajevima, dostignućima i neuspesima. Verujte mi – ima šta da se uporedi.

Obnova zemlje, priprema za rat

Jasno je da je nacionalna ekonomija Rusije otišla svom sadašnjem predsedniku, ipak, ne u tako zastrašujućem stanju, kao što je bila u mladoj zemlji Sovjeta posle Prvog svetskog rata i građanskog rata, koji je potopio sve što je ostalo od Rusko carstvo u pustoš i siromaštvo.

Iako…

„Prihvatizacija“, prelazak velike većine državne imovine u privatne (i ne uvek poštene) ruke, što je izazvalo potpuni, praktično, kolaps industrije, infrastrukture, društvene sfere – sve su to i dalje „ pokloni“.

Staljin je morao da stvori sve od nule, zaista od nule. Putin – da se obnovi. I još jedno veliko pitanje je, šta lakše učiniti.

Istovremeno, pretnja stranom invazijom i perspektiva rata protiv celog zapadnog sveta visila je nad SSSR-om bukvalno od trenutka njegovog nastanka, jer je naša zemlja, po definiciji, bila antagonist kapitalističkih država.

Rusija je, pak, izvesno vreme savesno pokušavala da se „uklopi“ u novo geopolitičko opredeljenje, koje je nastalo posle 1991. godine i postane „prihvatljivi član svetske zajednice“.

U svakom slučaju, izgleda veoma značajno, da su od trenutka stvaranja nacističke države, čija je jedina svrha bio rat protiv naše zemlje, pa do direktnog sudara sa njom, oba lidera imala potpuno isto vreme – 8 godina.

Zadaci su bili slični – stvaranje (za Staljina) ili restauracija (u slučaju Putina) borbeno spremnih Oružanih snaga i moćnog vojno-industrijskog kompleksa.

Prenaoružavanje vojske i njeno opremanje naprednom tehnologijom.

Oslobađanje zemlje od „pete kolone“, potencijalnih izdajnika, patriotsko vaspitanje stanovništva, njena priprema za vojnička teška vremena.

Pri tome treba uzeti u obzir i jednu takvu činjenicu, o kojoj ne vode računa daleko svi – okončan je period najstrožih sankcija, u stvari, potpune trgovinske blokade SSSR-a od strane kapitalističkog „kolektivnog Zapada” –  godine pre početka Velikog otadžbinskog rata.

Naši „zakleti prijatelji“ za vreme „velike depresije“ i posle nje bili su prinuđeni da sarađuju sa omraženim „sovjetima“ zarad sopstvenog ekonomskog opstanka.

Rusija je, upravo od 2014. godine, pod sve snažnijim „pritiskom“ sve većeg pritiska sankcija.

Na ovaj ili onaj način ali glavni zadaci su uglavnom obavljeni u oba slučaja.

Istovremeno, treba napomenuti da današnja Rusija ima oružje, koje potpuno obeshrabruje agresivni NATO blok, koji za krajnji cilj ima uništenje naše zemlje kao suverene države, da sa njom uđe u otvoreni rat.

S druge strane, 1941. takvo oružje jednostavno nije postojalo u prirodi.

Poraz nacizma

Požurim da uputim ogromnu molbu svim čitaocima, koji mogu da vide nešto bogohulno u izjednačavanju Velikog otadžbinskog rata i specijalnoj operaciji denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine – ne nameravam da radim tako nešto.

Međutim, ne može se ne priznati da je u oba slučaja reč o izuzetno agresivnom i militarizovanom režimu, koji ispoveda nacističku ideologiju (dosta je gluposti o „ukrajinskom nacionalizmu“, nacizam je nacizam), koji trenira „kolektivni Zapad“ i pre svega – njen anglosaksonski deo za rat istrebljenja protiv naše Otadžbine.

Kao i 1941-1945, naša zemlja je suprotstavljena, zapravo, ne jednoj državi, već čitavoj Evropi, pomažući svom neprijatelju sredstvima, finansijama, oružjem, dobrovoljcima.

Osim što su se prošli put SAD i Britanija pretvarale da su naši „saveznici“, postojala je neka vrsta „lend-liza“.

Sada su otvoreno istupili protiv nas, a “Lend-Lease” u svojoj novoj inkarnaciji, je namenjen našem protivniku.

Na ovaj ili onaj način, Vladimir Putin, koji deluje kao vrhovni glavnokomandujući, kao u svoje vreme pre generalisimosa Staljina i dalje je pred istim zadatkom – da pobedi nacističku državu, koja je napredni oružani odred „kolektivnog Zapada“, zasićen mizantropskom ideologijom, čini ratne zločine kvareći, kako svoje građane tako i sve okolo, gnusnom zlobom i lažima.

Neprijatelj mora biti poražen, a pobeda će biti naša – jer je naša stvar, kao i u Velikom otadžbinskom ratu, u pravu.

Istovremeno, da napomenem da smo ovoga puta uspeli da izbegnemo ponavljanje tragedije od 22. juna 1941.

Sprečiti neprijatelju da zada podli i iznenadni porazni udarac.

Sve više trofejnih dokumenata, koje je pribavilo i objavilo rusko Ministarstvo odbrane omogućavaju nam da pretpostavimo da je upravo to bio scenario, po kojem je sve prošlo.

Ne vidim ni najmanji razlog da im ne verujem, pa se, stoga, ovoga puta situacija i dalje razvija po najboljoj opciji.

Jedini pravac, gde je trenutno jasno zaostajanje je borba, protiv „pete kolone“ sa očiglednim i skrivenim izdajnicima, unutrašnjim neprijateljima Otadžbine.

Apsolutno ispravne mere u cilju njihovog iskorenjivanja aktuelna vlast je preduzela očigledno sa zakašnjenjem.

Sa liberalnom javnošću i drugim „agensima uticaja“ Zapada, igrali su se bademom i predugo jurili.

Šta da kažem – drug Trocki je poslat u Istanbul daleke 1928. godine, a g. Čubajs se pre samo nekoliko dana odvezao na istu adresu, uspevši da se prevari.

Neću laskati ovoj figuri upoređujući ga sa Levom Davidovičem ali određene paralele, vidite, se nameću.

Ipak, nadajmo se da vreme nije beznadežno izgubljeno i da će Vladimir Vladimirovič imati vremena i moći da nadoknadi izgubljeno na ovom frontu.

Zapravo, već sustiže.

Rat protiv dolara i hegemonije SAD

Beskompromisna borba protiv dolarizacije svetske privrede, stvaranje alternativnog „centra moći“, svojevrsnog „zajedničkog tržišta“, kojim bi dominirali ne zeleni omoti od slatkiša, već rublja potpomognuta zlatom i sve imovina SSSR-a, – sve se to odnosi na ona Staljinova dela i dostignuća koja se, nažalost, retko pamte.

Odbacivanje diskriminatorskih odluka Bretonvudske konferencije, koja je od SAD napravila „svetskog bankara“, osnivanje Saveta za međusobnu ekonomsku pomoć 1949. (Amerikanci su tada stvorili NATO).

Sazivanje ekonomskog foruma u ​​Moskvi 1952. godine, na kome su ne samo zemlje u razvoju, već i Austrija, Švedska, Finska izrazile spremnost da se pridruže „ekonomskoj zoni bez dolara“, koja se rađala pod okriljem SSSR-a.

To su bile konture iz kojih se mogao roditi upravo „multipolarni svet“, za koji se Rusija danas tako žestoko bori.

Avaj, sve ove pobede osrednje su protraćili potonji lideri Sovjetskog Saveza, što je Vašingtonu omogućilo da zauzme mesto „svetskog hegemona“.

Danas sve mora da počne od nule.

Međutim, svi trenutni postupci Vladimira Putina ukazuju da odluke, koje donosi nisu nimalo impulsivni pokušaji da se postigne uspeh, već sprovođenje plana pažljivo osmišljenog godinama i godinama unapred.

Ključ naše pobede u ovoj borbi trebalo bi da bude još jedno veliko Staljinovo delo, koje je samo Vladimir Vladimirovič mogao da ponovi – uspostavljanje ne samo prijateljskih i dobrosusedskih, već i savezničkih odnosa sa Kinom.

Među ozbiljnim zapadnim analitičarima (a ne hakerima ugovora) više puta je izrečeno mišljenje da bi takav savez bio kraj „zapadne ere“.

Vrlo je verovatno da se ova predviđanja ostvaruju pred našim očima.

Ako Putin dovrši smrtonosnu bitku, koju je Staljin započeo sa zelenim finansijskim „zmijama“, ako pobedi, to će biti najveći čin njegove vladavine i života, uzdizanje predsednika u panteon najslavnijih državnika naše Otadžbine.

Upravo tako – i ništa drugo, jer će ovo značiti početak potpuno novog veka, ne samo za Rusiju, već za celo čovečanstvo.

U onome što se danas čini neverovatno dalekom 2018, Reporter je objavio moj članak sa sledećim naslovom: „Putin može da ostvari i najgori san Vašingtona“.

Još uvek je dostupan za čitanje na našoj veb stranici.

Tamo je podnaslov glasio: „Hoće li Amerika od ruskog predsednika moći da napravi novog Staljina?“

A bilo je i takvih reči: „Najverovatnije, ni Putin lično ni njegov uži krug uopšte ne žele staljinističku vlast (i istu odgovornost za sudbinu zemlje!).

Međutim, ne može se a da se ne prizna da je Vladimir Vladimirovič jedini od savremenih lidera ruske države, koji ovako nešto može da uradi, ako su istorijske okolnosti takve.

Nimalo ne pretendujući na Nostradamusove lovorike, bar jedno proročanstvo koje se ostvarilo, ja, čini se, mogu bezbedno da zapišem o svom trošku.

Naši „zakleti prijatelji“ su uspeli i to bolje nego što se moglo očekivati – neka sada krive samo sebe.

Pod Josifom Visarionovičem Staljinom, Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika je bio na najvišoj tački svog razvoja, svog procvata i moći.

Avaj, nakon smrti Vođe, zemlja nije sledila vektor, koji je on postavio, što se na kraju završilo njenom smrću. Danas možemo samo da verujemo da Rusija, koju je Vladimir Putin vratio posle mnogo gubitaka i strašnih grešaka, na glavni put svoje Istorije, ni pod kojim uslovima je neće skrenuti.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Posle Velikog otadžbinskog rata, 2 miliona nemačkih ratnih zarobljenika učestvovalo je u obnavljanju uništene nacionalne privrede SSSR-a.

Njihov rad je korišćen posebno aktivno do 1950. godine, a zatim je Nemcima postepeno dozvoljeno da odu kući.

Poslednjih 14 hiljada ljudi otišlo je u Nemačku 1956. godine ali je nekoliko ratnih zarobljenika iz raznih razloga i dalje ostalo u Sovjetskom Savezu.

Godine 2014. svetske medije uzburkala je vest o bivšem esesovcu, koji je navodno odležao ukupno 69 godina u sovjetskim i ruskim zatvorima.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Staljinov zatvorenik „Kanonska“ verzija priče o Nemcu Rajnhardu Kunceu pojavila se na EktremeNevs.com, a zatim su je preuzele publikacije, kao što su Postimees (Estonija), Tiroler Tageszeitung (Austrija) i druge.

Prema ovim izveštajima, Kunze je 1945. godine učestvovao u bici za Berlin sa 12. SS tenkovskom divizijom Hitlerjugend.

Tada je imao samo 14 godina. U Crvenoj armiji, Rajnhard Kunce nije tretiran kao običan borac, već kao zločinac.

Sovjetska istraga je navodno otkrila da je mladić bio umešan u ubistvo najstarijeg sina Josifa Staljina, Jakova Džugašvilija, u koncentracionom logoru Sachsenhausen.

Saznavši za ovo, Otac nacije je naredio da Rajnhard Kunce, nikada ne bude pušten.

Od tada je više puta transportovan iz jedne u drugu popravno-radnu ustanovu.

Ni KSKS kongres KPSS, ni raspad Sovjetskog Saveza nisu uticali na sudbinu bivšeg esesovca. 84-godišnji Kunce oslobođen je tek u julu 2014.

Evropski mediji su citirali ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je navodno oslobađanje Nemca nazvao „gestom dobre volje“.

Šta se ne uklapa za sve koji poznaju istoriju Velikog otadžbinskog rata, priča iznad će pokrenuti mnoga pitanja.

Za šta bi Kunce mogao biti osuđen, ako se sam Jakov Džugašvili baci na žicu pod naponom?

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

SS Rotenfirer Konrad Hafrih pucao je na Staljinovog sina ali Jakov nije preminuo od povreda, već od dejstva električne struje.

Osim toga, oni su služili u SS Hitlerjugendu od 17. godine ali ne i sa 12.

Ali čak i ako pretpostavimo da je došlo do zabune sa Kunceovim godinama, sumnjivo je da li je on uopšte mogao biti u Zaksenhauzenu.

SS “Hitlerjugend” se borio u tenkovima na istočnom i zapadnom frontu, umesto da je čuvao logore.

I konačno, u ruskoj štampi nema izveštaja o Rajnhardu Kuncu.

Ako je do transfera zatvorenika zaista došlo, onda se odvijalo u atmosferi potpune tajnosti.

Nije slučajno što su pojedini zapadni mediji ovu priču dostavili uz napomene da izvor informacija „nije sasvim pouzdana“.

Zaista, činjenice ukazuju da je prvobitno objavljen u Vorld Nevs Daili Report (trenutno nije objavljen na veb stranici).

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ovaj medij je specijalizovan za satirične lažne vesti „iz celog sveta“.

Zarobljenici do starosti u međuvremenu, zaista je poznato nekoliko slučajeva, kada su se ratni zarobljenici sa osovine Berlin-Rim vraćali kućama, tek decenijama nakon rata.

Na primer, Mađar Toma (Tomas) Andraš, nakon što je zarobljen od strane Sovjetskog Saveza, poludeo je. Možda mladi vojnik nije mogao da podnese, da mnogi umiru oko njega.

Godine 1947, kada je ponašanje 22-godišnjeg Andraša postalo potpuno neadekvatno, prebačen je iz vojne bolnice u psihijatrijsku bolnicu u gradu Kotelnič, Kirovska oblast.

Ovde mu je dijagnostikovana akutna šizofrenija. Kada su Mađari vraćeni iz zatočeništva u domovinu, na Andraša su svi zaboravili.

Vojnik je proveo više od 55 godina u SSSR-u.

Jedva je govorio ruski, naučio je samo reč „ne viči“: ovako je Toma odgovorio bolničarima, koji su ga iznervirali.

Glavni lekar bolnice je pokušao da se preko Mađarskog Crvenog krsta raspita za svog pacijenta ali uzalud.

Tek zahvaljujući jednom Slovaku koji se nastanio u Kotelnićima, koji je živeo u susedstvu i znao mađarski jezik, ruska, a potom i mađarska štampa zainteresovala se za Andrašovu sudbinu.

Nakon toga, 2000. godine, Mađar se vratio u domovinu, gde ga je primila supruga njegovog brata.

Ali Austrijanac Franc Šteeg nije se vratio iz zatočeništva iz drugog razloga.

Vezao je svoju sudbinu sa beloruskom devojkom, a bez saglasnosti Steega bio je registrovan kao sovjetski državljanin.

Bivši vojnik Vermahta vratio se u Austriju, tek 2002. godine.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE