Dijabetes tipa 2, često nazivan i dijabetesom odraslih, je česta bolest kod koje dolazi do nesposobnosti organizma da na pravi način iskoristi šećer i insulin, supstancu koju proizvodi pankreas da bi smanjila nivo šećera u krvi nakon obroka.

Koliko često se javlja dijabetes tip 2?

Prevalenca dijabetesa tipa 2 je usko povezana sa pojavom gojaznosti.

Prava epidemija gojaznostikoja je prisutna širom sveta posebno u visoko industrijalizovanim zemljama i zemljama u razvoju predstavlja jedan od najznačajnijih faktora nastanka dijabetesa.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Prema procenama danas u svetu preko 170 miliona ljudi boluje od šećerne bolesti, a do 2025. taj broj će se više nego udvostručiti.

Srednja učestalost dijabetesa iznosi 2-5 odsto, najmanja je u seoskim područjima Kine (ispod 1 odsto) a najveća među Pima Indijancima u Severnoj Americi (oko 50 odsto).

O učestalosti dijabetesa u našoj zemlji nema pouzdanih podataka, ali se pretpostavlja da ona iznosi oko 3 odsto, pri čemu je najveća u Vojvodini.

Oko 90 odsto svih obolelih od dijabetesa čine oboleli od dijabetesa tipa 2. Incidenca dijabetesa je najveća u periodu od 65.-74. godine.

Na porast učestalosti dijabetesa najveći uticaj ima savremeni način života, koji se karakteriše povećanim unosom kalorija i masti u ishrani, gojaznošću, sedaternim načinom života (smanjena fizička aktivnost), stresni život, lošim navikama (pušenje) itd.

Različita učestalost dijabetesa među polovima se upravo objašnjava i različitim stepenom fizičke aktivnosti i navikama u ishrani među polovima.

Na nastanak ovog oblika dijabetesa značajnu ulogu igra i genska, odnosno rasna predispozicija (Pima Indijanci).

Pročitajte sve o dijabetesu >>>>>>>>>

Uzrok nastanka

Smanjena osetljivost na insulin prisutna je u najvećem broju obolelih sa tipom 2 dijabetesa nezavisno od telesne težine i povezuje se sa nekoliko faktora: genetskim faktorom (još nedefinisanim) koji vremenom (starenjem) dobija na značenju, sedeternim načinom života, abdominalnom visceralnom gojaznošću itd.

Postoje dve osnovne grupe pacijenata sa tipom 2 dijabetesa: gojazni i negojazni tip 2 dijabetičari.

• Gojazni tip 2 dijabetes – prevalenca gojaznosti varira među različitim rasama, kontinentima, kulturama, stepenu ekonomskog razvoja.
• Oko 70 odsto osoba u SAD i Evropi sa novootkrivenim dijabetesom je gojazno, dok je taj broj u Kini i Japanu duplo manji.
• Ovi pacijenti pokazuju smanjenu osetljivost na dejstvo insulina što posebno korelira sa abdominalnom gojaznošću.
• Distendirani adipociti, jetra i mišićne ćelije ovih osoba su rezistentni na skladištenje dodatnog glikogena i triglicerida u svojim depoima.
• Često je prisutna hiperplazija beta ćelija tako da je prisutan normalni ili pojačani insulinski odgovor na glikozu u ranoj fazi bolesti. Kasnije dolazi do smanjene sekrecije beta ćelija.
• Glavni uzrok rezistencije na insulin u ciljnim tkivima gojaznih osoba je postreceptorski defekt u insulinskom dejstvu.
• Kao posledica nastaje hiperinsulinizam koji dalje produbljuje rezistenciju regulacijom insulinskih receptora. Kada se javi hiperglikemija specifični glukozni transporter – protein takođe doprinosi rezistenciji.

  Kada se u tipu 2 dijabetesa javi insulinska rezistencija (Sindrom X) smatra se da dijabetes predstavlja samo jedan deo metaboličkog sindroma.

• Njegova udruženost sa hiperglikemijom, hiperinsulinemijom, dislipidemijom i hipertenzijom dovodi do koronarne bolesti i šloga.
• Poremećeno dejstvo insulina dovodi do hiperglikemije koja uzrokuje hiperinsulinemiju.
• Hiperinsulinemija ne može korigovati hiperglikemiju i tp 2 dijabetesa postaje manifestan.
• Velika količina insulina povećava retenciju tubula bubrega dovodeći do hipertenzije.
• Povećava se VLDL produkcija u jetri dovodeći do hipertrigliceridemije i posledično do smanjenja nivoa HDL holesterola, što je takođe povezano sa hiperinsulinemijom.

Pročitajte sve o dijabetesu i bolestima bubrega >>>>>>>>>

• Visoki nivoi insulina mogu stimulisati ćelijsku proliferaciju endotelnog i vaskularnog glatkog mišića – hormonskim dejstvom na receptore faktora rasta – uslovljavajući aterosklerozu.
• Trombi u ateromatoznim sudovima predstavljaju veći rizik u sindromu insulinske rezistencije jer je već prisutna udruženost sa povećanim PAI-1 (inhibitor plazminogen aktivatora 1), cirkulišućim faktorom koji produkuju adipociti omentuma i visceralnog tkiva da inhibiše razgradnju masti.
• Ovi procesi su dokazano prisutni ali tačan mehanizam njihovog uzajamnog dejstva još uvek predstavlja predmet spekulacije.
• Negojazni tip 2 dijabetes – oko 30 odsto tip 2 dijabetičara je negojazno, mada njihov procenat varira u zavisnosti od ranije navedenih faktora.
• U ovih bolesnika veći problem predstavlja smanjena sekrecija insulina, ali se takođe može utvrditi i insulinska rezistencija na postreceptorskom nivou. Razvojem biotehnologije su pronađene različite genetske abnormalnosti u ovoj podgrupi dijabetičara.

Faktori rizika za dijabetes tip 2

• Porodična anamneza o tipu 2 dijabetesa (roditelj, jedan blizanac)
• Gojaznost
• Starost (više od 45 godina)
• Ranije utvrđen sindrom intolerancije glikoze (IGT) ili sindrom gubitka normalne glikemija našte (IFG)
• Podaci o gestacijskom dijabetesu ili podaci da je žena rodila dete teže od 4 kg
• Hipertenzija (140/90 mmHg)
• HDL holesterol
• Sindrom policističnih jajnika (PCO sindrom)

Simptomi šećerne bolesti

Većina pacijenata sa tipom 2 dijabetesa ima podmukli početak blesti, koji može biti asimptomatski godinama, posebno kod gojaznih, gde se bolest najčešće otkriva slučajno prilkom rutinskih analiza ili u toku akcija detekcije šećerne bolesti.

Hronične infekcije kože, usne duplje, generalizovani pruritus, gljivični vulvovaginitis u žena i balanitis kod muškaraca mogu ukazivati na postojanje dijabetesa.

Negojazni pacijenti sa blagom formom dijabetesa nemaju karakterističan fizikalni nalaz u vreme otkrivanja dijabetesa.

Gojazni dijabetičari imaju različite tipove gojaznosti, ali je dokazano da je sa gojaznošću posebno udružen centralni tip gojaznost, uz gojaznost i ostatka gornjeg dela tela (grudi, vrat, lice), za razliku od ginekoidnog tipa gjaznosti (ženski tip, kruška, centrifugalni tip).

Pored udruženosti sa dijabetesom, verovatno preko insulinske rezistencije, centralna gojaznost je udružena i sa hipertenzijom, dislpidemijom i koronarnom bolešću.

Klasični simptomi kao što su poliurija žeđ, pomućenje vida, parestezije i slabost su manifestacije hiperglikemije i hiperosmotske diureze i prisutne su u oba tipa dijabetesa, dakle i u tipu 2 dijabetesa, ali retko u početku bolesti.

Prevencija

Dijabetes tip 2 ima jaku familijarnu osnovu i bar 40 odsto rođaka obolelog od dijabetesa tip 2 dobiće ovu bolest u toku života. Blizanac obolelog gotovo sigurno (90 odsto).dobija dijabetes.

Ipak tačna identifikacija broja i lokacije gena još uvek nije utvrđena, mada je sigurno da nije potpuno isti u različitim populacijama. Identifikacija bi omogućila sprovođenje intenzivnih preventivnih mera uz modifikaciju faktora spoljašnje sredine u osoba sa rizikom za tip 2 dijabetesa.

Lista dijabetogenih faktora je u stalnom porastu. Gojaznost, manjak fizičke aktivnosti, starost i savremeni način života, ostaju najvažniji faktori. Govori se o “Coca Colo(nizaciji)” nekih društava i dijabetes naziva “zapadnim ubicom“.

Istraživanja su nedvosmisleno pokazala da prelazak na moderni način života (sedaternost, ishrana sa puno kalorija, šećera i saturisanih masti), predisponira razvoj poremećaja metabolizma glikoze i dijabetesa.

Oko 75-80 odsto pacijenta sa tip 2 dijabetesom je bilo, ili je gojazno. Broj osoba sa prekomernom težinom i gojaznih osoba je u stalnom porastu.

Najbolja mera za težinu (masu), je indeks mase tela (IMT), koji predstavlja odnos težine (kg) i visine na kvadrat (m2 ). Normalna težina podrazumeva IMT od 20-25, povećana uhranjenost 26-30 i gojaznost IMT > 30 kg/m2.

Izgleda da opšta gojaznost utiče na insulinsku sekreciju, a abdominalna na rezistenciju. Intraabdominalno masno tkivo pokazuje veliki stepen lipolize, što rezultira povećanim portalnim i perifernim nivoom slobodnih masnih kiselina, i dovodi do hepatične i mišićne rezistencije.

Dijeta sa puno masti, malo složenih ugljenih hidrata i malo dijetnih vlakana predisponira gojaznost i/ili dijabetes.

Najveća incidenca osoba sa prekomernom težinom. je u starosnoj grupi od 50-70 godina, sa 52 odsto žena i 42 odsto muškaraca. U dobnoj grupi od 29-70 godina, 34 odsto su sa prekomernom težinom, a i oko 20 odsto tinejdzera ima težinu iznad normalne.

Prevencija lekovima

Cilj je povećati senzitivnost insulina uz smanjenje insulinske rezistencije.

Ranija Ispitivanja preparata sulfonilureje, akarboze i drugih do sada nije dao očekivane rezultate. Dosadašnji rezultati primene pojedinih medikamenata su pokazala preventivno dejstvo metformina i orlistata.

Uloga metformina u prevenciji dijabetesa tip 2 ispitivana ju DPP studiji. Osobe u metforminskoj grupi dobijale su metformin 850 mg, dva puta dnevno, a u kontrolnoj dobijali su placebo, pri čemu su obe grupe bile na standardnoj dijeti i fizičkoj aktivnosti.

Terapija metforminom smanjila je rizik za nastanak dijabetesa za 31 odsto.

Metformin je bio efikasan i u muškaraca i žena, ali znatno manji efekt je postignut starijih osoba i u onih sa manjim viškom telesne težine.

Tačan mehanizam dejstva metformina na insulinsku reziztenciju nije potpuno poznat, ali je u najnovijim istrživanjima ukazano na moguće dejstvo insulina smanjenjem aktivnosti plazmatskog ćelijskog antigena -PC-1, koji je povišen u osoba sa insulinskom rezistencijom.

DPP studijom je bilo predvi|eno i ispitivanje troglitazona (pojačivača dejstva insulina), ali je tretman troglitazonom prekinut 1998 zbog moguće hepatotoksičnosti.

Na potencijalnu ulogu ACE-inhibitora ramiprila ukazano je u HOPE studiji.

U toku praćenja 2 837 bolesnika na ramiprilu u toku 4,5 godine, 3.6 odsto je razvilo dijabetes, dok je u placebo grupi (2 883) taj broj bio veći i iznosio je 5,4 odsto.

Ova hipoteza zahteva dalja ispitivanja.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE