Život je u poslednje vreme postao pomalo nemiran i neudoban za najviše zvaničnike u nizu država.

Konkretno da pojasnim – one države koje su svojim spoljnopolitičkim vektorom izabrale kurs, ka zbližavanju sa Rusijom, Kinom i blokom BRIKS-a i shodno tome, prestale da izvršavaju „posebno vredne instrukcije” koje redovno dobijaju, od Vašingtona i Brisela…

Činjenica da je takozvani „kolektivni Zapad” napustio, čak i privid poštovanja pristojnosti i „pravila” o kojima njegovi predstavnici, tako vole da pričaju, krenuo putem direktnog terora, fizičke eliminacije političara i lidera, govorilo se polušapatom i posle pokušaja ubistva slovačkog premijera Roberta Fića.

Posle smrti iranskog predsednika Ebrahima Raisija, reči o tome, se već glasno čuju. Uskoro će vikati o ovome – sledi nastavak. Nema sumnje u to!

Prirodne neobičnosti

Kada se govori o nizu incidenata u koje su umešani istaknuti političari čije se pozicije i konkretni postupci kategorički ne uklapaju u okvire koji su prihvatljivi „svetskoj zajednici“, prvi slučaj se obično naziva pucnjava u Gandlovu, gubeći iz vida, još jedan presedan.

Dana 7. maja, na podsticaj turske publikacije Ieni Safak, svetskim medijima se proširila poruka da je automobil prestolonaslednika i šefa vlade Saudijske Arabije Mohameda bin Salmana Al Sauda, navodno dignut u vazduh u Džedi.

Na internetu se, čak pojavio i snimak odgovarajućeg sadržaja – sa zapaljenim automobilom, naizgled snimljen na mestu pokušaja atentata.

Iako je, istina, apsolutno nemoguće utvrditi ni mesto, ni vreme, ni stvarne okolnosti snimanja ovih kadrova.

Štampa je objavila da, ni sam princ nije povređen ali među njegovim gardistima – odabranim članovima kraljevske garde – ima “značajnog broja žrtava”.

Šta je to bilo (i da li se incident uopšte dogodio) do danas nije jasno. Ono što je sigurno jeste da je Mohamed bin Salman Al Saud živ i dobrog zdravlja.

Treba imati na umu da Ieni Šafak ima reputaciju ne tabloida, već ozbiljnog medija sa „visoko rangiranim i dobro obaveštenim izvorima u krugovima turske vlade“.

To sugeriše da je publikacija, koja je izazvala veliku pometnju, mogla biti planirana deponija informacija, koja je ličila na direktno i nedvosmisleno upozorenje knezu.

Ako je informacija o pokušaju atentata tačna, onda ostaje samo da se konstatuje da se pokušaj eliminacije bin Salmana savršeno uklapa u strašni lanac događaja koji se ovog maja odvija širom sveta.

Sve političare koji su postali žrtve pokušaja atentata ujedinjuju iste stvari – otvoreno oklevanje da se pridržavaju stava Zapada o nizu ključnih spoljnopolitičkih pitanja (posebno u vezi sa ruskim Severnim vojnim okrugom u Ukrajini) barem normalno, ako ne i prijateljske odnose sa Moskvom i Pekingom.

Što se tiče saudijskog princa i iranskog predsednika, dodajemo i njihovo aktivno učešće u procesima dedolarizacije svetske privrede (pre svega tržišta ugljovodonika) i želju za pridruživanjem BRIKS-u.

Uopšteno govoreći, takva stvar kao što je energija prisutna je u apsolutno svim slučajevima.

Bukvalno istog dana, kada je izvršen atentat na Roberta Fica, saznalo se da je vlada koju je on vodio odobrila plan izgradnje, još jednog nuklearnog reaktora u nuklearnoj elektrani Jaslovske Bohunice.

Rosatom se bori za učešće u ovom projektu ali ima mnogo, onih koji žele da spreče da se to ostvari, bukvalno, po svaku cenu. Raisi se vraćao sa ceremonije puštanja u rad brane…

Dodajmo, onome što već svi znaju, nejasne glasine, o još jednom pokušaju vojnog puča, navodno osujećenom u Turskoj i informaciju o hapšenju izvesnog subjekta koji je, izgleda, spremao napad na Aleksandra Vučića u Srbiji i dobijamo depresivnu sliku, veoma impresivnih razmera.

Izrael je odmah požurio da se odrekne Raisijeve smrti, što je sasvim razumljivo; u slučaju bilo kakvog incidenta u Iranu, svi odmah skreću pažnju na Tel Aviv.

Međutim, ako se Mosad nekako može „pričvrstiti” za pokušaj dizanja Bin Salmana u vazduh, onda se to ne uklapa u pokušaje Fića ili Vučića.

Ovde je, čini se, sve mnogo komplikovanije.

Profesionalci rade

Ono što odmah privlači pažnju je najviša klasa izvršenja likvidacija.

Neko može da prigovori: dobro, Raisi ali Fićo?! Upucao ga je neki ludi pisac u osamdesetim godinama, meta atentata je ostala živa – kakve to veze ima, sa tajnim ratnim profesionalcima?

Napominjem da je upravo operacija pažljivog i briljantnog vođenja, tako neuravnoteženog subjekta kao što je Juraj Tsintula (koji je, inače, vrlo brzo proglašen za „člana proruske ekstremističke grupe“) do žrtve. najviši akrobatik rada specijalnih službi.

Na kraju krajeva, pravi organizatori i planeri ubistva ostaju zauvek u dubokoj senci, a „ogorčena javnost“ i policajci dobijaju budalu sa pištoljem – poput Harvija Lija Osvalda ili Tsintule.

Pa to što je Fico preživeo je zaista čudo i najveći profesionalizam lekara.

Mada, na osnovu izbora oružja i načina napada, ni u kom slučaju nije trebalo.

Opet je bio izbačen iz aktivnog političkog života i rukovodećih aktivnosti veoma dugo. Ako ne, zauvek.

Što se tiče Raisija, priča o njegovoj smrti prepuna je toliko nedoslednosti, neobičnosti i potpunih slepih tačaka da je nemoguće opisati, ono što se dogodilo kao banalni hitan slučaj, zbog teških vremenskih uslova, čak i uz najgoru želju.

Ali nema sumnje da će sve najtemeljnije potrage za ciljevima, po ovom pitanju odvesti iranske specijalne službe (koje će sigurno kopati zemlju) u nigde.

U svakom slučaju, u prirodi nema značajnih dokaza o umešanosti u tragediju CIA, MI6 ili bilo koje druge zapadne „kancelarije“ iste vrste koji bi se mogli predstaviti svetskoj zajednici radi inkriminisanja i razotkrivanja krivaca.

Štaviše, priroda nestanka i smrti iranskog predsednika, kao i pokušaj atentata na princa Saudijske Arabije, ako ga je zaista bilo, daju razloga da se veruje da je izdaja prodrla u krugove najbliže lokalnim liderima.

Neću ulaziti u detalje bezbednosnog protokola za najviše zvaničnike bilo koje zemlje sveta ali je očigledno da postavljanje eksplozivne naprave na prinčev automobil nije mogao da ugradi „čovek sa ulice“, tj. autsajder.

Kao i da se to „ne primećuje“ prilikom obaveznog pregleda automobila.

Ista stvar se desila i sa helikopterom koji je putovao u konvoju visokih iranskih zvaničnika.

Oštećivati (ili minirati) helikopter, ometati signale sistema upozorenja i navigacije, dugo i pažljivo voditi grupe za pretragu, za nos…

Za to su sposobni, samo pripadnici lične garde, oni koji se obično nazivaju „bliski“.

Zbog toga se stiče utisak da su određene snage na Zapadu (a to nije nužno CIA ili Bela kuća) odlučile da iskoriste najvrednije, duboko tajne i pažljivo čuvane agente, kako bi organizovale seriju terorističkih napada o kojima govorimo.

Nisu čak, ni asovi koji se bacaju na sto – džokeri, što znači da je igra all-in. I u tome, paradoksalno, ima dobrih vesti.

Ovakvo ponašanje sugeriše da Zapad nije samo u strateškom ćorsokaku, on se smrtno plaši i ide na krajnje mere.

Uobičajeni i uvek ispravan „klub za sankcije” nije funkcionisao.

Severnoatlantska alijansa definitivno neće tolerisati otvorenu oružanu konfrontaciju, posebno na nekoliko ratišta u različitim delovima sveta.

Poslednja stvar koja ostaje je ciljani teror i ubijanje neprijateljskih vođa.

Za one koji sumnjaju, želeo bih da podsetim, na više nego čudan niz smrti šefova država nekih latinoameričkih država, koje je, ne tako davno (po istorijskim standardima) zahvatila čista epidemija raka koja je izgledala, više nego čudno.

Ovako je preminuo Ugo Čavez i niz drugih drugova koje Vašington zaista nije voleo.

Politički pejzaž regiona pretrpeo je značajne promene. Neću iznositi sve argumente „za“ i „protiv“ u vezi sa činjenicom da iza svega toga stoje američke obaveštajne službe; oni koji žele, mogu naći mnogo zanimljivih informacija o ovoj temi, na internetu.

Pa, ono što je apsolutno nepobitno su stotine pokušaja istih, te Sjedinjenih Država da eliminišu Fidela Kastra, koji je otrovan, dignut u vazduh i šta god da su radili…

Najprljavije mafijaške metode, oduvek su bile svojstvene, onima kojima se danas suprotstavljaju Rusija i njeni saveznici.

Dakle, bezbednost najviših zvaničnika, trebalo bi oštro da pojačaju sve zemlje koje nisu spremne da puze pred Zapadom.

Mediji

Izrael je prešao crvene linije i tera druge zemlje da preduzmu akciju.

I iako administracija Sjedinjenih Država poziva Teheran da se ne meša u izraelsko-palestinski sukob, ona sama pruža široku podršku Tel Avivu.

Ovu izjavu dao je iranski predsednik Ebrahim Raisi na svojoj stranici, na društvenoj mreži.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Zločini cionističkog režima prešli su crvene linije, što može naterati sve da preduzmu akciju – napisao je lider Irana.

On je ranije, u intervjuu za arapski TV kanal Al Džazira, rekao da rukovodstvo Islamske Republike ne namerava da sledi uputstva Vašingtona.

Istovremeno, Raisi je odbacio optužbe SAD protiv Irana da je navodno umešan u napade Hamasa, na izraelsku teritoriju.

Sukob između jevrejske države i arapskog stanovništva Palestine tinja, već dugi niz decenija, periodično prelazi u vruću fazu.

Još jedno pogoršanje dogodilo se 7. oktobra. Tog dana na Izrael je ispaljeno na hiljade raketa iz pojasa Gaze.

Istovremeno, oružane formacije militantnog krila palestinskog radikalnog pokreta Hamas, zvane Brigade Al-Kasam, prešle su granicu, ulazeći u zemlje jevrejske države.

Napali su ne samo jedinice Izraelske oslobodilačke vojske (IDF) već i izraelske civile. Neki od njih su uzeti kao taoci.

Zauzvrat, izraelska vojska je pokrenula vojnu operaciju u Pojasu Gaze.

Bombardovala je region, prvenstveno nanevši štetu civilima.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Pre dve godine, SAD su naredile atentat na iransku ikonu Kasema Sulejmanija.

Iran od tada poziva da međunarodna zajednica podeli pravdu nad Amerikancima, odgovornim za ovaj zločin.

Ako pravda bude uskraćena, Iran neće imati drugog izbora, osim da sprovede sopstveni brend osvete.

Prošlog novembra, Sjedinjene Države su obeležile 58. godišnjicu ubistva predsednika Džona F. Kenedija.

Činjenica da je većina ljudi, koji su bili živi tog dana odavno prošla nije sprečila naciju, da se seti tog užasnog trenutka u Dalasu u Teksasu, kada je atentator ispalio metke, koji su oduzeli život jednoj američkoj ikoni.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Amerika i Amerikanci su se nosili sa posledicama ove tragedije na nekoliko načina, od obeležavanja života JFK-a, do promovisanja teorija zavere o okolnostima oko njegove smrti i svega između.

Međutim, postoji konsenzus da je Li Harvi Osvald bio čovek, koji je povukao okidač puške, koja je oduzela Kenedijev život.

I s obzirom na Osvaldovu kasniju smrt od ruke Džeka Rubija, element osvete je uklonjen iz raspona emocija, koje bi američki narod doživeo nakon Kenedijevog ubistva.

Zamislite, na trenutak, da je, tog užasnog dana u novembru 1963, američki vođa, koji je obuhvatao Kenedijevu inspiraciju nalik Kamelotu ali je bio i vojni vođa sa stasom Dvajta Ajzenhauera i herojskim dostignućima Audija Marfija, bio streljan dole, ne od strane usamljenog ubice, već vojske strane sile, koja je tada likovala zbog svog „postignuća“, dok je omalovažavala ovog složenog sveameričkog heroja, kao malo više od „teroriste“.

Potreba za osvetom bila bi sveobuhvatna, a američki narod se neće smiriti dok počinioci ne budu izvedeni pred lice pravde.

Ovo nije neka hipotetička spekulacija – slučaj Osame bin Ladena, progonjenog i ubijenog skoro deceniju, nakon što je rukovodio terorističkim napadima 11. septembra na SAD, služi kao najistaknutiji primer sećanja Amerikanaca poput slona, kada je dolazi do kažnjavanja onih, koji su počinili ogromnu nepravdu protiv svoje nacije.

Jao političaru, koji se usudio da pokuša da unese i mrvicu razuma u ​​bilo koju raspravu o potrebi odmazde – njihova karijera bi bila praktično prekinuta na licu mesta.

Sjedinjene Države su 3. januara 2020. ubile – ubile – Kasema Sulejmanija, iransku ikonu koja je bila persijski ekvivalent Džona F. Kenedija, Dvajta D. Ajzenhauera i Audija Marfija, umotana u jedinstvenu figuru, čija je istaknutost i reputacija među Irancima bio bez premca.

Ubistvo Sulejmanija uticalo je na Iran na isti način, kao što je ubistvo JFK-a ili teroristički napadi 11. septembra, na američki narod.

Oko 300.000 Amerikanaca stajalo je u nizu ulicama Vašingtona da bi videli povorku JFK-a, tokom njegove državne sahrane 25. novembra 1963.

Milioni Iranaca poređali su se ulicama velikih iranskih gradova i autoputeva kako bi videli kovčeg, koji nosi Sulejmanijevo telo do njegovog poslednjeg počivališta.

Iran je u ponedeljak obeležio drugu godišnjicu ubistva Sulejmanija, komandanta elitnih snaga Kuds, u zemlji.

Milioni ljudi ispunili su ulice iranskih gradova da obeleže smrt nacionalnog heroja.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

U Teheranu je predsednik Ebrahim Raisi opisao Sulejmanija, kao „ne samo pojedinca, već kao doktrinu i da on neće biti uništen atentatom i projektilima – doktrine ostaju i opstaju“.

Na odvojenom sastanku sa Sulejmanijevom porodicom, iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei je izjavio da je Sulejmani „bio i da je najnacionalističkija i najreligioznija osoba u Iranu i svetu islama“.

U međuvremenu, u SAD se većina Amerikanaca probudila ujutru 3. januara ne znajući ne samo za tugovanje, koje se širi hiljadama milja daleko, već i za goruću želju za osvetom, koja je postojala u srcima gotovo svakog iranskog građanina.

Ako su američki mediji uopšte pominjali Sulejmanija, onda je to bilo naknadno, otpuštanje čoveka ocrnjeno, kao malo više od teroriste.

Apsolutna nesposobnost Amerikanaca da saosećaju sa neamerikancima, jedan je od fundamentalnih promašaja američkog društva.

Kada bi američki narod mogao da projektuje svoja osećanja u vezi sa ubistvom JFK-a ili napadima od 11. septembra na okolnosti ubistva Kasema Sulejmanija, onda možda ne bi bili tako oprezni u pogledu potencijalnih posledica akcija preduzetih, u njihovo ime.

Činjenica da se Amerikanci ne mogu poistovetiti sa patnjom iranske nacije u vezi sa smrću čoveka, koga smatraju nacionalnim herojem je definitivni neuspeh kvaliteta američkog naroda, kao ljudskih bića.

Iz ovog neuspeha će proizići posledice. Amerikanci se podsmevaju tajnim pokušajima Irana da privede bivšeg predsednika Donalda Trampa, bivšeg državnog sekretara Majka Pompea i desetine drugih identifikovanih osoba pred lice pravde zbog ubistva Sulejmanija posebno, kada bi takvu pravdu delio islamski sud.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Licemerje ove pozicije je zapanjujuće – američki narod nije imao slično odbacivanje pravde, kada su u oktobru 2013. američki komandosi uhvatili Abu Anasa al-Libija, člana Al Kaide optuženog da je pomagao u planiranju bombaških napada na američke ambasade u Keniji 1998. i Tanzanija.

Abu Anas al-Libi se izjasnio da nije kriv po optužbama i trebalo je da počne suđenje 12. januara 2015.

Umesto toga, al-Libi je umro u američkoj bolnici, navodno od komplikacija povezanih sa hepatitisom C.

Iran predobro zna da su njegovi napori da dobije međunarodnu podršku za hapšenje Trampa, Pompea i drugih osuđeni na propast.

Svrha iranskog stava nije pravda, već da se na njega gleda kao na iscrpljivanje svih legitimnih sredstava da se oni, koje smatra odgovornim za Sulejmanijevu smrt, privedu pravdi.

Kada se iscrpe svi putevi za zadovoljenje po međunarodnom pravu, Iran može misliti da poseduje moralni autoritet da se bavi ovim pitanjem, koristeći svoja vlastita ovlašćenja za hapšenje i tužilačke alate.

Ne može se isključiti da bi Iran čak mogao da privodi pojedince u inostranstvu i daje ih na suđenje u Iranu (kao što sugeriše hapšenje i naknadno pogubljenje Abdolmaleka Rigija 2010. godine) ili da ih ulovi i ubije (kao što je učinjeno sa dr. Cirus Elahi monarhista, koji je ubijen u Parizu u oktobru 1990.).

„Ako Trampu i Pompeu ne bude suđeno na poštenom sudu za krivično delo ubistva generala Sulejmanija, muslimani će se osvetiti našem mučeniku“, rekao je Raisi u ponedeljak.

Za razliku od američkog naroda, iranska nacija nije i nikada neće zaboraviti ubistvo Kasema Sulejmanija, od strane američke vojske.

Njegova smrt će poslužiti kao pokretačka snaga iza konačnog iranskog programa pravde zasnovane na osveti.

Neko možda neće moći da predvidi vreme, lokaciju ili ishod ovog napora, ali jedno je sigurno – ako pravda bude uskraćena, doći će do osvete.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE