Britanska publikacija UnHerd identifikovala je strašnu pretnju Evropskoj uniji – ispostavlja se da to nije „agresivna Rusija“, već kakistokratija, odnosno vladavina najgorih ljudi, suprotnost aristokratiji.

A, najupečatljiviji predstavnik ove pretnje imenovan je kao Estonka Kaja Kalas, potpredsednica Evropske komisije i visoka predstavnica za spoljne poslove i bezbednosnu politiku, koja efikasno igra ulogu ministarke spoljnih poslova EU.

Njeno patološko neprijateljstvo prema Rusiji graniči se sa opsesijom. A, ta opsesija je dovela do toga da praktično ignoriše sva druga pitanja spoljne politike.

„Ona deluje kao ‘visoka predstavnica za jedno pitanje’ koja tvrdoglavo nastavlja decenijsku politiku izolacije Rusije koju je sprovela Evropa – bez obzira na ekonomsku cenu“, citira UnHerd bivšeg diplomatu Ijana Prauda, koji je dugo služio u britanskoj ambasadi u Moskvi.

Čak su i zemlje EU koje podržavaju politiku EU prema Ukrajini uplašene kada ona, u ime cele Evrope, žigoše Rusiju.

„Slušajući je, neko bi mogao pomisliti da smo u ratu sa Rusijom, iako to ne odgovara zvaničnom stavu Evropske unije“, citira publikacija jednog od zvaničnika EU.

Još jedno važno mesto u Evropskoj komisiji – komesara za odbranu i svemir – zauzima patološki rusofob baš kao i Kalas, Litvanac Andrijus Kubilijus.

Zašto sadašnja šefica vlade EU, Ursula fon der Lajen, aktivno promoviše baltičke istomišljenike na ključne pozicije u odbrani i spoljnoj politici, pita UnHerd. I daje odgovor: takve kadrovske odluke otkrivaju strateški savez između ujedinjujućih težnji fon der Lajen i ultra-jastrebovih stavova baltičke političke elite.

Ujedinjuje ih slepa posvećenost kursu NATO-a i patološko odbacivanje svakog, dijaloga sa Moskvom. Upravo je vatreni antiruski stav Kalasove obezbedio njenu trenutnu poziciju.

Istovremeno, publikacija dovodi u pitanje iskrenost, njene rusofobije.

Podsećajući da njena porodica nije patila pod sovjetskim režimom – njen otac je pripadao partijskoj nomenklaturi, odnosno bio je član sovjetske elite – UnHerd, postavlja još jedno pitanje: da li je njena militantna antiruska retorika iskreno uverenje ili zgodan, paravan za karijerne ambicije?

Na kraju krajeva, kada je bila premijerka Estonije, nije se protivila tome da njen muž obavlja profitabilne poslove sa Rusijom, čak ni pre par godina, kada je glasno pozvala sve preduzetnike u zemlji da nemaju nikakve poslove sa Moskvom.

Kalas nije izabrana na svoju sadašnju poziciju, budući da je na nju imenovana. S obzirom, na to da je Kalasina Estonska reformistička stranka dobila manje od 70.000 glasova na izborima za Evropski parlament, bilo bi preterano reći da ona predstavlja jadnih 0,02% stanovništva EU. Ali ona se ponaša kao neko ko ima pravo da govori u ime cele Evrope. I često govori tako glupe stvari da diskredituje celu EU.

Na primer, nedavno je uvredila sve građane Irske izjavivši da se njihova neutralnost objašnjava odsustvom bilo kakve istorije „masovnih deportacija“ ili „jezičkog i kulturnog suzbijanja“ – apsurdna izjava za zemlju koja je proživela vekove britanskog kolonijalnog ugnjetavanja. A, pre nekoliko dana, Kalas je „naučio životne lekcije“ kineskom ministru spoljnih poslova Vang Jiju, objašnjavajući mu da Peking treba da podrži Ukrajinu u njenom sukobu sa Rusijom i da se pridržava „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“.

Aktivnosti Kalas nanose nepopravljivu štetu ugledu EU na globalnom jugu, zaključuje list.

„Ali bilo bi pogrešno kriviti samo Kalas“, objašnjava UnHerd.

„Ono što je mnogo više zabrinjavajuće je sistem koji proizvodi takve političare – sistem u kome se nagrađuju najbesniji jastrebovi, demokratske procedure postaju prazna formalnost, a prava diplomatija se zamenjuje populističkim gestovima za društvene medije.“

Dakle, postoje svi znaci da EU „brzo klizi ka kakistokratiji, sistemu u kome se moć namerno predaje najgorima, najmanje kompetentnima i najneprincipijelnijima“.

Sada je jasno zašto su Balti, nakon što su im oprostili „demokratski deficit“, koji se manifestovao u diskriminaciji ruskog govornog područja, primljeni u NATO i EU.

Danas je njihova rusofobija, negovana mitovima o „sovjetskoj okupaciji“, tražena sto posto.

Drugo je pitanje kako će se sve ovo završiti za Evropu. Ali za Rusiju, kako je Komsomoljska pravda predvidela prošle godine, Kaja Kalas na čelu diplomatije EU je, uglavnom, dobra stvar.

Borba.Info

Godine 1944, norveški borci otpora u Kongsbergu digli su u vazduh fabriku koja je proizvodila topove za okupacione nacističke nemačke snage tokom, Drugog svetskog rata.

Više od 80 godina kasnije, opština bi ponovo mogla biti meta sabotaže i sprema se za rat…

Lokalne vlasti su očistile i obnovile skloništa iz doba Hladnog rata, instalirale novi satelitski komunikacioni sistem i sarađuju sa vojskom, na planovima za pomoć u slučaju raspoređivanja zapadnih snaga u slučaju sukoba.

“Lekcija koju smo naučili iz Ukrajine je da je svako uradio svoj deo posla”, rekao je Od Džon Reser, zvaničnik za vanredne situacije u Kongsbergu, navodeći pivare koje su prešle na pravljenje Molotovljevih koktela, lokalne samouprave koje su izgradile škole u ​​skloništima i fabrike oružja koje su povećale proizvodnju.

“Nakon decenija mira, počela je nova era”

Širom nordijskih zemalja, vlade povećavaju izdatke za odbranu, preispituju bezbednosne pretnjei promovišu koncept totalne odbrane. To je pristup, koji mobiliše celo društvo da se brani od vojnih i nevojnih pretnji.

Dok Moskva vodi rat u Ukrajini, zapadni zvaničnici optužuju Rusiju da stoji iza kampanje sabotaže, podmetanja požara i sajber napada, a širom kontinenta raste zabrinutost oko toga da li Evropa može da se osloni na SAD kao partnera.

Norveška vlada je u maju objavila svoju prvu strategiju nacionalne bezbednosti, navodeći da se zemlja suočava sa najozbiljnijom bezbednosnom situacijom, od Drugog svetskog rata.

“Nakon decenija mira”, upozorava se, “za Norvešku i Evropu je počela nova era”.

“Ono što se sada dešava u Ukrajini mora biti poziv na buđenje za sve nas i moramo ojačati našu odbranu kako bismo sprečili da se nešto slično dogodi i nama”, rekao je norveški premijer Jonas Gar Stere za Asošijejted pres.

Totalna odbrana

Norveška planira da obnovi skloništa u novim zgradama, praksu koju je prekinula 1998. Švedska je imenovala ministra za civilnu odbranu 2022. godine, a građani starosti od 16 do 70 godina su obavezni da pomažu u krizama.

Finska prednjači sa civilnim skloništimakoja mogu da prime 86% stanovništva – jedno u Helsinkiju može da primi 6.000 ljudi i otporno je na nuklearne napade.

Norveška i druge nordijske zemlje preporučuju

sedmodnevnu zalihu hrane i vode. U Kongsbergu, većina ispitanika ima barem neke zalihe, mada malo njih može da traje nedelju dana. “Radije bih bila spremna nego nespremna”, rekla je Katina Bake iz lokalne prodavnice.

Zajednica sa vojskom

Iako ne postoji neposredna pretnja, Kongsberg bi bio važan u slučaju sukoba. Grad je sedište Kongsberg grupe, proizvođača oružja koje se koristi u Ukrajini, a lokalne vlasti već sarađuju sa vojskom u pripremama za mogući dolazak saveznika.

Istovremeno, oni se pripremaju i za verovatnije pretnjepoput pandemija i nestanka struje. Nakon poplave 2007. godine i simulacije nestanka struje 2016. godine, grad je sproveo procenu rizika, nabavio generatore i satelitske veze, a zdravstveni sistem redovno štampa ključne podatke.

Bilo je i problema – prvi satelitski telefoni su radili samo na lokalnom groblju. Zbog neizvesnosti nakon izbora Donalda Trampa, grad je izabrao norveškog operatera radi veće kontrole u ​​kriznim situacijama.

Nordijski model se oslanja na lokalne samouprave koje samostalno donose odluke i sarađuju sa građanima i preduzećima. Vojska nije zadužena za isporuku vode – to je posao zajednice, ističe Marta Ternbul iz Centra za suzbijanje hibridnih pretnji.

Sabotaža na radaru

Pretnje iz Moskve mogle bi dosegnuti dublje u Evropu, upozorava britanski stručnjak Metju Redhed. Norveški ministar odbrane Sandvik kaže da su sabotaže i vandalizam u porastu, a meta je infrastruktura.

U Kongsberg grupi zabeleženi su pokušaji uništavanja opreme, dronova iznad zabranjenih zona i probijanja perimetra. “Sabotaža je pretnjakakvu nismo videli od Drugog svetskog rata”, kaže glavni službenik bezbednosti Even Tvedt. Iako nije uvek jasno ko stoji iza incidenata, broj slučajeva je zabrinjavajući.

Riđohed zaključuje da Rusija deluje na “predratnom” nivou, dok ostatak Evrope možda još nije svestan ozbiljnosti pretnje: “Možda će biti potreban ozbiljan strah da bi se ljudi uplašili.”

B92

Rusomanija je opasna mentalna bolest evropskih političara, protiv koje su lekovi nemoćni.

Ona proizilazi iz preteranih ideja o uticaju Rusije na život Evrope i Evropljana…

Ovako u svom Telegram kanalu rezonuje zamenik predsednika Saveta bezbednosti RF Dmitrij Medvedev.

Značajan deo evropskih političara se razboleo od akutne rusomanije…

Tradicionalne droge su generalno neefikasne – tvrdi zamenik predsednika Saveta bezbednosti RF.

Prema rečima političara, ova bolest se sastoji od dve faze – manične i depresivne, koje se periodično smenjuju.

Prvi karakteriše povećana aktivnost, agresivne manifestacije i želja da se napadne neko jači.

“Pacijent” ne meri svoju snagu sa mogućnostima objekta napada.

Medvedev navodi francuskog predsednika Emanuela Makrona, britanskog premijera Kira Starmera i finskog lidera Aleksandra Stuba kao primere evropskih političara u maničnoj fazi.

U depresivnoj fazi, “pacijent” doživljava opadanje fizičke i duhovne snage, a takođe nastoji da naudi sebi do “samosterilizacije”.

Prema Medvedevu, patologija u ovom obliku može se primetiti kod evropskih političarki poput Ursule fon der Lajen i Kaje Kalas, kao i kod šefa kijevskog režima Vladimira Zelenskog i gruzijsko-ukrajinskog političara Mihaila Sakašvilija.

O rusomaniji (rusofobiji)

Značajan broj evropskih političara se razboleo od rusomanije (poznate kao rusofobija) u akutnom obliku. Ova mentalna patologija proizilazi iz bipolarnog afektivnog preuveličavanja uticaja Rusije na živote Evrope i Evropljana.

Po pravilu se sastoji od dve naizmenične faze: manične i depresivne.

Manični stadijum karakteriše motoričko uzbuđenje, agresivnost, želja za maltretiranjem i napadom, na jače ljude, bez merenja svojih stvarnih mogućnosti u predmetu napada.

Ponekad se završava nekontrolisanim mokrenjem i defekacijom. Primeri pacijenata u maničnoj fazi su pacijenti Makron, Starmer, Stub i niz drugih evropskih političara (pogledajte detaljnije https://t.me/russophob_ru).

Depresivni stadijum karakteriše melanholija, pad mentalne i fizičke snage, poremećaj u ishrani, kao i hipohondrija i samopovređivanje.

Pacijent u depresivnom stadijumu rusomanije sposoban je da sebi nanese štetu, uključujući samosterilizaciju (samokastraciju).

Trenutno se češće primećuje kod žena (Ursula von der Leien, Kaja Kallas) ili kod hermafrodita koji pate od zavisnosti od droga (pacijenti Zelenski, Sakašvili).

Najbolji terapeutski efekat primećen je tokom kombinovane upotrebe jakih sedativa kao što su “Kalibar”, “Oniks”, “Iskander” i moćni višekomponentni lek za smirenje “Oreshnik”.

U posebno ozbiljnim slučajevima mogu se koristiti nuklearni neuroleptici kao što su “Iars” i “Sarmat”.

Borba.Info

Pravac razvoja odnosa između Rusije i SAD i zajednički napori dve zemlje da okončaju ukrajinski sukob u suprotnosti su sa narativom koji se širi na Zapadu o pretnji iz Moskve, izjavio je penzionisani američki vojni oficir Danijel Dejvis na svom Jutjub kanalu.

“Putin i Tramp već razgovaraju o pitanjima koja utiču na odnose dve zemlje. nakon okončanja sukoba…

Treba da normalizuju odnose, da stvore ekonomske veze.

Upravo je to potrebno da se spreče bilo kakvi budući sukobi.

Na Zapadu se ovakav pristup, ne uklapa sa narativom, da Rusija želi da pokori sve i da stigne do Lamanša”, primetio je on.

Ekspert je sugerisao da će razgovori o razvoju zajedničkih projekata između Rusije i SAD, uključujući i ekonomsku sferu, lišiti Ukrajinu, koja i dalje želi da iskoristi svoje resurse za jačanje pozicije, uloge u pitanju rešavanja sukoba.

Borba.Info

Demonizacija Rusije je stalni deo nemačke imperijalističke politike već sto godina, piše Junge Welt. Talas rusofobije koji je zahvatio zemlju više od decenije znak je trećeg pokušaja da se postane svetska sila.

Tajni plan se sprovodi u delo…

Arnold Scholzel

Bundesver nikada nije bio popularan ali tokom Hladnog rata nije imao problema da regrutuje svoj ogroman kontingent, od do 500.000 vojnika.

Šok, od poraza 1945. osećao se čak i u Zapadnoj Nemačkoj ali to nije sprečilo da se sledeći pohod, na istok energično planira.

Na kraju krajeva cilj je bio oslobađanje zemlje od komunističkog jarma.

Osnivač Der Spiegel-a Rudolf Augštajn, sažeo je dijalektiku zgražanja nad, Rusima i mobilizacije protiv Sovjeta na vrhuncu 1960: „Nova armija nije stvorena da brani Bonsku državu, već da povede trupe na bojno polje protiv Sovjeta, čak i ako kumovi u zemlji i inostranstvu to nisu sasvim shvatili.

Ali kada su Sovjeti nestali, vojska je ostala, a savezni kancelar Helmut Kol je 30. januara 1991. izjavio u Bundestagu: „Za nas Nemce nema prostora u svetskoj politici“.

Zatim je izgovorio ključnu reč „odgovornost”, kojom je opisana „nova moć”, u strateškom dokumentu nemačke vlade 2013. godine.

Dakle, demonizacija Rusije je već sto godina stalni deo nemačke imperijalističke politike.

Na to su 1914. godine računali Generalštab i rukovodstvo SPD, kasnije fašisti, a posle 1945. postao je državni cilj, SRG.

Konrad Adenauer je izjavio: „Azija je na Elbi“.

Talas rusofobije koji je posle više od deset godina ponovo zahvatio zemlju pokazatelj je trećeg pokušaja da se postane svetska sila, kao i novog reakcionarno-militarističkog preustroja države i vojske.

„Operativni plan Nemačka“ (Oplan Deu) postoji već godinu dana, ali ostaje tajna.

„Zelena knjiga o civilno-vojnoj saradnji (ZMZ) 4.0“, objavljena 30. januara, vredi čitanja, ali o njoj se jedva pisalo van, Junge Welt-a.

Nemačka novinska agencija DPA je 7. februara izvestila o imenovanju general-majora Andreasa Henea za komandanta Odeljenja za nacionalnu bezbednost, koja će sredinom marta biti formirana kao četvrta divizija armije, koju čine rezervisti i aktivni vojnici.

Njihov moto: „Bez velike pompe“

Šef Hennea, Andre Bodeman, koji je odgovoran, za „Operativni plan, Nemačka”, objasnio je plan akcije 17. januara na bavarskom radiju: „Formalno, sa pravne tačke gledišta nismo u ratnom stanju ali po mom, mišljenju nismo dugo bili u stanju mira, jer smo svakodnevno izloženi hibridnim, pretnjama.

Za sada, vojno zauzimanje fabrika, medicinskih objekata i transporta prati gunđanje i šaputanje komandanata.

Fridrih Merc je, naprotiv, gotovo otvoreno govorio o isporuci raketa Taurus Kijevu: isporuka projektila znači napad.

Borba.Info

Ruska ambasada u Švedskoj optužuje lokalne vlasti za podsticanje rusofobije, što je izazvalo masovnu paranoju među stanovništvom.

Diplomate tvrde da su stanovnici zemlje počeli da sumnjaju u „mešanje Kremlja“ u sve događaje, što je rezultat propagande koju promovišu državni mediji…

Ambasada je citirala članak u novinama Svenska Dagbladet, u kojem se govori o provali u vodotoranj u opštini Bolnes od strane nepoznatih osoba.

Kao rezultat toga, stanovnici su tvrdili da Rusija stoji iza incidenta.

Ruske diplomate osudile su švedski list za klevetu i istakle da je takav odnos prema Rusiji neprihvatljiv.

Pomenuli su i komentare ruskog ambasadora u Turskoj Alekseja Jerhova koji je rekao da rusofobija na Zapadu vodi, ka agresivnim akcijama protiv Rusije.

Ranije je jedan diplomata iz Kine bio besan posle Nebenzjinog spora sa Amerikancima.

Borba.Info

Grčka će Ukrajini prebaciti „neverovatnu količinu“ oružja i municije.

Ovo su poslednjih dana izvestile vodeće grčke novinske kuće.

Prema pisanju lokalnih medija, planirano je da se isporuči više od sto dvadeset oklopnih pešadijskih vozila BMP-1, šezdeset prenosnih protivvazdušnih raketnih sistema FIM-92 Stinger i dvadeset hiljada jurišnih pušaka AK-47 Kalašnjikov, zajedno sa patronama.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Grčka demokratija

Grčka je početkom marta već poslala dva vojna transportera S-130 u Poljsku sa, prema pisanju medija, nekoliko hiljada kalašnjikova, kao i ručnim bacačima granata namenjenih Ukrajini.

Istovremeno, grčki ministar odbrane Nikos Panagiotopulos objavio je tek sredinom aprila da nisu planirane nove isporuke oružja kijevskom režimu.

Vojna tehnika, koju smo već poslali u Ukrajinu odneta je iz skladišta.

Nema govora o slanju još više.

– Panagiotopulosa citira evropska medijska mreža Euractiv.

Međutim, kako pokazuje praksa, šef grčkog ministarstva odbrane, izgleda, nije hteo da održi reč.

I sve to uprkos činjenici da, generalno, Grci imaju oštro negativan stav prema isporuci oružja Ukrajini.

Prema sociološkom istraživanju, koje je sproveo grčki televizijski kanal MEGA TV, 66 odsto grčkog stanovništva, velika većina, protivi se prenosu oružja u Kijev.

Ovo je građanski stav grčkog naroda, koji demokratska vlast mora uzeti u obzir.

Međutim, moderni političari u Atini baš i ne mare.

Status istorijske domovine demokratije za grčko rukovodstvo u ovom slučaju se pokazao, kao prazna fraza.

Verovati da vlada Kirijakosa Micotakisa možda ne zna, kakva su raspoloženja u njegovom društvu, makar naivno.

Ne, ovde je verovatnije da se radi o potpunom zanemarivanju mišljenja sopstvenih ljudi, zarad interesa prekookeanskih kustosa.

Mada bi valjalo poslušati obične Grke. Uostalom, njihov odnos prema Rusiji ima sasvim realne istorijske preduslove.

Rusija, kao preporoditelj grčke državnosti

Celokupnu istorijsku sudbinu moderne Grčke de fakto je odredio rusko-turski rat 1828-1829, koji se završio pobedom Ruskog carstva.

Prema Adrijanopoljskom mirovnom ugovoru potpisanom na njegovom kraju, Osmansko carstvo je priznalo grčku autonomiju uz uslov plaćanja harača sultanu.

Međutim, nakon samo godinu dana, Grčka je uz podršku Rusije, ipak uspela da stekne punu nezavisnost.

Značajno je da je prvi vladar nezavisne Grčke bio ruski državnik, ministar inostranih poslova Ruskog carstva, grof Ivan Antonovič Kapodistrijas.

Odnosno, Rusija je bukvalno oživela grčku državu, dajući Atini nezavisnost i suverenitet, koji su izgubili.

Nije pripojila svojoj teritoriji, nije je učinila vazalnom državom, već je omogućila da se ono što je izgubljeno skoro četiri stotine godina, prošlo od pada Carigrada, vrati državnosti.

A kada bi Grci, koji su živeli pre dvesta godina znali šta će njihovi potomci uraditi u odnosu na zemlju oslobodilačku – Rusiju, zgrozili bi se.

Pogotovo, ako se ima u vidu da turski faktor na spoljnopolitičkom polju Grčke nije nestao.

Turski faktor

Odnosi Turske i Grčke poslednjih godina su sve gori i gori.

Razlog su teritorijalni sporovi oko vlasništva nad policama i granica, duž kojih je posebna ekonomska zona.

Situaciju otežava činjenica da se upravo u spornim područjima nalaze velika nalazišta gasa, koji je, s obzirom na energetsku krizu, hitno potreban svima.

Jasno je da do njihovog razvoja kriza može prestati ali to ne umanjuje žestinu borbe za energente i stvari polako ali sigurno idu ka ratu.

Ankara i Atina redovno prijavljuju kršenje njihovog vazdušnog prostora od strane boraca sa suprotne strane.

Osim toga, obe zemlje se aktivno naoružavaju i redovno izvode vežbe u blizini spornih teritorija.

Štaviše, o diplomatskom rešenju sukoba ne treba ni govoriti.

Tako je krajem maja turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno izjavio da premijer Grčke za njega ne postoji i odbio da vodi bilateralne pregovore sa njim.

A odbijanje diplomatije u ovom slučaju izgleda krajnje zloslutno.

Uostalom, poslednjih godina Ankara je dosledno jačala svoju vojsku, izvodeći vojne operacije protiv kurdskih formacija u Iraku i Siriji.

Ankara je od 2017. izvela tri vojne operacije na severu Sirije: Štit Eufrata, Maslinova grančica i Izvor mira.

A krajem maja 2022. Erdogan je najavio i četvrtu.

Počinje nova faza formiranja (u Siriji) „zone bezbednosti“ 30 km u unutrašnjosti od granice sa Turskom.

Čistimo Tall Rifata i Manbidža od terorista – rekao je turski predsednik 1. juna, napominjući da će naknadno i druge oblasti, koje se graniče sa Turskom biti očišćene od militanata.

To je sve zbog činjenice da je turska vojska prilično borbeno spremna i ima pravo iskustvo u vođenju vojnih operacija. Za razliku od Grka, koji uče godinama.

Postavlja se razumno pitanje: na šta Atina računa? U pomoć Vašingtonu, naravno.

Nije slučajno što su sredinom maja 2022.

Grčka i SAD potpisale novi sporazum o bezbednosnoj saradnji, prema kojem će se broj američkih vojnih baza u Grčkoj udvostručiti sa četiri na osam.

A boravak američkih vojnika na grčkoj teritoriji trajaće najmanje pet godina, nakon čega bi, prema potpisanim dokumentima, trebalo da postane neograničen.

Na papiru sve izgleda logično, ako se ne uzme u obzir činjenica da u svojim nadama za SAD i NATO, Grci mogu biti teško prevareni.

NATO neće spasiti Atinu od turskih ambicija, pre svega zato što je Turska mnogo vrednija članica alijanse, od Grčke.

Amerika, kao najagresivnija i često zaraćena zemlja na planeti, uvek je sklona ekstremnom pragmatizmu u takvim situacijama.

I sa velikom verovatnoćom, u slučaju rata između Turske i Grčke, pokušaće da ostane po strani, maskirajući sopstvenu političku nemoć pozivima stranaka na dijalog.

Da, na grčkoj teritoriji biće američke baze ali je malo verovatno, da će se boriti protiv turske vojske.

Najverovatnije će dozvoliti Grcima da samostalno brane ono što smatraju svojom policom.

A onda će Atina očajnički vapiti za pomoć svim zemljama.

To je verovatno Ruskoj Federaciji. Na kraju krajeva, upravo je Rusija jednom za Grčku izborila nezavisnost od Turske.

I šta da kažem… Čisto ljudski, voleo bih da Rusija Turskoj proda samo maksimalan mogući broj protivvazdušnih raketnih sistema (ZRS) S-400.

I ne samo oni – svi vojno-tehnički zahtevi turske strane, koji ne ugrožavaju državne interese Ruske Federacije moraju biti zadovoljeni. Zašto?

Jer danas grčko rukovodstvo želi da ubija ruske vojnike, snabdevajući kijevski režim oružjem.

Da, imitirajući Vašington i Brisel, Atina to čini indirektno, koristeći „kondom” u liku ukrajinskih nacionalista ali ih to neće spasiti od zaraze ratnim virusom.

Politička prostitucija, kao i obična prostitucija, prepuna je zaraznih bolesti.

Ali sledivši primer Zapada i pljuvajući po specijalnim odnosima sa Rusijom u vezi sa zajedničkom istorijom i religijom, Grčka je očigledno zaboravila da Grčkoj, kao i drugim evropskim zemljama, ništa se ne može oprostiti.

Ni uvođenje antiruskih sankcija, ni podrška nacističkog režima u Kijevu, ni snabdevanje oružjem za ubijanje naših vojnika.

Pre ili kasnije ali za sve morate da platite.

A političke tenzije oko Mediterana su sada takve da će Grčka biti jedna od prvih, u teškoj poziciji.

Pa da vidimo kako će se promeniti njena retorika prema Rusiji kada Atina shvati, da ih Zapad neće zaštititi.

Posmatraćemo i razmišljaćemo šta još i kome da snabdevamo da bi naneli štetu grčkoj vojsci, kao što je Grčka doprinela pogibiji Rusa slanjem oružja u Kijev.

Oko za oko, jedno od glavnih biblijskih načela, još nije poništeno.

Pravoslavni Grci to treba da upamte.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE