Sjedinjene Američke Države započinju veliko oživljavanje svoje brodogradnjičke industrije, ulažući u nju milijarde dolara, pokušavajući da prate širenje mornarice Kine, kao i sopstvene potrebe na globalnom nivou, piše konzervativni list „The Washington Times“.

Flote američke mornarice i obalske straže, kako je navedeno u tekstu, već nekoliko godina su u opadanju.

Smanjenje broja borbeno spremnih brodova dešava se na pozadini češćih kampanja na Bliskom istoku i povećane pažnje prema NR Kini kao glavnom protivniku.

Sjedinjene Američke Države su prinuđene da se oslanjaju na zastarele ratne brodove kako bi zaštitile sebe i svoje saveznike.

Američki udeo na tržištu komercijalnog brodarstva takođe je značajno opao.

Međutim, novi zakon ima za cilj da preokrene ovaj trend. Konkretno, Obalska straža će dobiti više novca nego ikada ranije.

Ali pretvaranje tih sredstava u industrijski potencijal, kako kažu, nije lako.

Na primer, potrebno je rešiti probleme nedostatka kvalifikovanih radnika, trošne infrastrukture i potpuno nedovoljne potražnje.

Publikacija naglašava da je glavna stvar za brodogradnju stabilne porudžbine.

Da li će ih obezbediti država ili privatni sektor je sekundarno pitanje. A, američki biznis se ne žuri da gradi brodove u svojim matičnim američkim brodogradilištima.

Pominju i nedostatak kapaciteta za popravku, koji su potrebni i komercijalnom sektoru i mornarici. Svi ovi problemi trebalo bi da se reše državnim investicijama.

Borba.Info

Srpska pravoslavna crkva i vernici sutra obeležavaju Đurđevdan, koji je posle Božića praznik sa najviše običaja.

Đurđevdan se slavi sutra, 6. maja i ovaj praznik se uzima kao granica između zime i leta.

Ranije su toga dana hajduci napuštali svoja skloništa u kojima su se skrivali tokom zime i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu hajdukovanje.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Zato u narodu i postoji izreka “Đurđevdanak – hajdučki sastanak.”

Posle Božića, Đurđevdan je praznik sa najviše običaja. Većina njih odnosila se na zdravlje, plodnost, mlečnost stoke, zdravlje ukućana, na udaju, ženidbu…

Uoči Đurđevdana pletu se i venčići od đurđevskog cveća, đurđevka i mlečike i njime se kite kapije i ulazna vrata u kući.

Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu do sledećeg Đurđevdana. Kada se pletenje venaca završi, običaj je da se razvije kolo u tihoj večeri i po mesečini.

Ponegde na Đurđevdan narod odlazi u prirodu, zajednički na đurđevdanski uranak.

Za ovu priliku posebno se priprema jelo i piće. Narod se veseli često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima mladi se opasuju vrbovim prućem da budu napredni kao vrbe, kite zdravcem da budu zdravi kao zdravac, koprivom, da kopriva opeče bolest i selenom da im duša miriše kao selen.

Magijska svojstva pripisivala su se i vodi.

Kupanje i umivanje đurđevdanskom vodom garantovalo je zdravlje tokom čitave godine.

Kupalo se na sam dan praznika, pre izlaska sunca.

Od Đurđevdana počinje i letnja sezona, što je zgodna prilika da se dođe do voljene osobe.

I u tome je pomagala magija, kojom su se bavile devojke pred udaju.

Taj, takozvani, magijski lov na muškarce, zavisio je od mesta do mesta.

U okolini Visokog devojke su brale pomamnik, da bi se momci za njima pomamili i “navalu” da bi muškarcima bile draže.

Zabeležen je i običaj da devojka na Đurđevdan protrči kroz svinjac s namerom da uplaši svinje.

Verovalo se da će momci, poput svinja, tadat trčati oko nje i za njom.

Kukurek za blagostanje

Čudesnu moć, po verovanju, ima stručak kukureka ubran na Biljni petak, ali na mesto odakle je iščupan obavezno treba staviti parče hleba.

Venac od tog kukureka nekada se stavljao ovcama oko vrata ali se danas praktikuje presovanje u poslovnim knjigama, udžbenicima, pod tastaturom, odnosno ispod svakog predmeta koji pomaže u sticanju materijalnog bogatstva.

Tokom večeri, treba ponovo otići na mesto, gde je ubrana ova čudesna biljka, zapaliti vatru i čekati ponoć.

Tada se, tvrde oni koji su tome prisustvovali, na nebu pojavi kratka blješteća svetlost, koja svakoga, ko je vidi, ubrzo učini bogatim.

Ritualno umivanje skida uroke

Đurđevdan je idealan za izvođenje rituala kojima se skidaju čini, tera crna magije i otklanjaju uroci nabačeni tokom prethodnih pet meseci.

U tu svrhu najčešće se izvodi “ritualno umivanje”: oko posude u kojoj se farbalo prvo uskršnje jaje (crveno, naravno), obmotaju se stručci kukureka, omana i ljošćana, a potom se u nju naspe voda i ostavi da prenoći na kućnom pragu ili pored neke biljke, tako da se zorom u nju slije i rosa.

Tom vodom se na Đurđevdan umivaju svi ukućani da bi sa sebe skinuli čini, uz misao da dobro pobeđuje zlo.

Takođe, uoči slave, ispred kuće treba ostaviti dva-tri stručka omana, pa ih, kad se narose, uneti u sobu i okačiti da se suše.

Osušena biljka kasnije se koristi prilikom izvođenja raznih ljubavnih rituala, a veruje se i da čudesnu moć ima i bosiljak koji je u noći pred Đurđevdan pokupio rosu.

Still

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Po nekim predanjima, veruje se da je Sveti Sava još uvek živ i da boravi među Srbima.

Sveti Sava se smatra najvećim srpskim svetiteljem, a njegov dan je 27. januar.

Kult Svetog Save, koji se u narodu razvio nakon prenošenja njegovih mošti iz Bugarske u manastir Mileševu, bio je toliko jak, da je doveo do toga da su se i Turci zavojevači počeli prekrštavati nad njegovim moštima.

Iz tog razloga mošti Svetog Save spaljene su na Vračaru.

Međutim, duboko ukorenjen lik ovog sveca u narodu nije bledeo. Mnoga verovanja i predanja bila su vezana za njega.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

On ne samo da je bio, kako Čajkanović kaže, naš najnacionalniji svetac, već je bio i mnogo više od toga.

Naime, u njegov lik ugrađivane su i osobine mnogih drugih svetaca.

On je darovao ljudima mnoga znanja i veštine, mnoga materijalna i duhovna dobra.

U predanjima je predstavljen kao neko ko uči ljude da oru i kopaju, on je donosilac vatre, ženama je otkrivao tajne kuvanja, učio ih da tkaju, uvodio nove zanate i usavršavao već postojeće…

Po nekim predanjima, veruje se da je Sveti Sava još uvek živ i da boravi među Srbima.

U društvu Boga ili nekog drugog sveca, on putuje s kraja na kraj zemlje i ljudima deli pravdu.

Često se zamišlja kao starac sede brade prerušen u prosjaka, koji iskušava bližnje moleći ih za gostoprimstvo ili kakvu drugu uslugu. U zavisnosti od njihovih postupaka, on ih blagosilja ili proklinje.

Međutim, pravda Svetog Save nije uvek onakva kakava se očekuje od jednog hrišćanskog sveca.

U njega su, ponekad učitavane i mračne strane raznih htonskih paganskih božanstava.

Dešava se da on ne kažnjava prestupnike, već da ih nagrađuje, a da smerne ljude kažnjava.

Legenda o prokletstvu

U jednoj od legendi, Sveti Sava je bacio prokletstvo na čitavo selo (prokleo je seljane da nemaju svoj dom, već da se potucaju po tuđim kućama proseći hleba) samo zato što jedan čovek iz tog sela nije hteo da mu udeli hleb.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ovo pokazuje da je u narodu odnos prema Svetom Savi bio podvojen, što je i inače bilo prema bićima koje poseduju veliku moć.

Od njega se očekivala pomoć i zaštita ali se osećao i strah od njegovih hirovitih postupaka.

Za Svetoga Savu se veruje i da je vođa vukova. Seljaci su ga zvali vučijim pastirom, a vukove njegovim hrtovima.

Postoji predanje u kome se kaže da svetac na svoj praznik, odlazi u planinu, okuplja sve vukove i određuje im kome će i koliko stoke poklati.

Vučji pastir

Uvaženo je mišljenje da je on gospodar vukova i da vukovima određuje, koje torove smeju da napadaju zimi.

U Hercegovini opet pričaju da je Sveti Sava bio nekada pastir, pa jednom njegov pas blago ujede zalutalu ovcu.

Sava se naljuti i prokle kera da više ništa ne jede osim onog što otme.

Tako je taj pas pobegao u planinu i postao vuk. Veruje se da gde on dotakne štapom kamen, tu se pojavljuje izvor sa lekovitom vodom, ο čemu svedoče brojni nazivi lekovitih izvora sa njegovim imenom, kao što je onaj kod manastira Savinac u takovskom kraju ili Savinac kod Užičke Požege.

U takovskom kraju veruje se da su svi vuci psi Svetog Save.

Običaji koji se vezuju za 27. januar

Želeći da umilostive Svetog Savu, mnogi nisu radili na dan njegovog praznika.

Posebno se pazilo da se ne čini ništa što bi moglo da prizove vukove.

Izvođene su i razne kultne radnje da bi se stoka zaštitila.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Narodno verovanje kaže da ako na dan Svetog Save zagrmi u državi će se desiti važni i prelomni događaji ili će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi.

O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi “Početak bune na dahije”.

Isto tako postoji i verovanje da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu…

U Čačku, majke koje imaju decu školskog uzrasta, spremaju na ovaj dan žito i prati ih sreća cele godine.

Ο Savindanu se ne rade teži poslovi.

U nekim krajevima se ne radi ništa. Negde poste celu nedelju pre Savindana.

Postoji narodno verovanje da na Svetog Savu ne sme da se nosi ništa crveno.

Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku.

Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu.

Međutim, crveno se nije nosilo, jer se verovalo da boja krvi privlači vukove.

Kurir.rs

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ističe da to što pojedini slave slavu u restoranima i sa muzikom nema veze sa pravoslavnim poimanjem krsne slave.

Protojerej stavrofor Ljubivoje Radović kaže za RTS da su se mnogi običaji u našem narodu menjali, prekidali i obnavljali, a da je jedino slava ostala uvek.

Naglašava da treba proslaviti bez preterivanja, jer smisao slave i nije u preterivanju i jelu i piću, nego u duhovnom raspoloženju.

Protojerej stavrofor Ljubivoje Radović i ove godine savetuje vernike da proslave Svetog Nikolu i sve ostale slave na najjednostavniji način – u krugu svoje porodice i sa najbližim prijateljima i rođacima.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

„Bez preterivanja, na kraju smisao slave i nije u preterivanju i nije samo u jelu i piću, nego u duhovnom raspoloženju, pre svega u dolasku u crkvu da se tu pomolimo Bogu, a onda da tu molitvenu atmosferu prenesemo u svoju domaću ili malu crkvu“, kaže Radović.

Dodao je da u što manjem broju treba da se okupljamo kako bismo zaštitili sebe od drugih i druge od sebe.

Ističe da to što pojedini slave slavu u restoranima i sa muzikom nema veze sa pravoslavnim poimanjem krsne slave.

„To je porodični praznik koji se proslavlja u krugu porodice i sa najbližim prijateljima i proslavljanju slave nije mesto u restoranima, kafanama, nije mesto uz muziku nego jednostavno da slavimo kako priliči pravoslavnom verniku“, ističe Radović.

„Ogroman broj naših pravoslavnih hrišćana slavi slavu ali ne zna ništa o svetitelju koga proslavlja i umesto da razgovore vode u tom pravcu, da naučimo, da se ispunimo ljubavlju i da na taj način ukažemo poštovanje svetitelju“, dodaje protojerej Radović.

Ukazao je da su nekada domaćini dvorili slavu, gosti su sedeli i bili na obedu, a domaćin je stajao i nije želeo da sedne poštujući svetitelja koga proslavlja i poštujući goste koje je prizvao u svoj dom.

„A mi hoćemo da tu atmosferu prenesemo u kafanu, to jedno sa drugim ne ide.

Bolje je da čovek ne slavi nego da slavi naopako, da slavi onako kako ne priliči pravoslavnoj veri i pravoslavnim hrišćanima“, ističe Radović.

Kada je reč o Nikoljdanu, kaže da je u pravu Duško Radović kada kaže da polovina ljudi slavi, a polovina ide na slavu.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

„Cela Srbija slavi Svetog Nikolu i tu su običaji isti kao i za svaku drugu slavu s tim što je izraženo darovanje međusobno i to nije u onom smislu u kojem mi darujemo jedni druge prevareni sa tim da je Deda Mraz taj, koji dolazi i donosi poklone, jer to je plod potrošačkog društva gde žele da se što više kupuje i da na taj način imaju koristi od nas“, kaže Radović.

„Međutim, mi proslavimo Svetog Nikolu kao onoga ko je bio darodavac ali nije davao onima kojima nije potrebno, nije davao da bi dobio zauzvrat, nego je davao i pomagao sirotinju.

U tome jeste draž i lepota davanja, a s obzirom da je sada post mi još više treba da razmišljamo o tome da olemenimo svoja srca postom i molitvom“, naglašava Radović.

Naveo je da post ne smemo da svedemo na tanjir, jer je post nešto mnogo uzvišenije i veće.

„Treba dobrim delima i ljubavlju da ga začinimo i da pokažemo da smo zaista na pravom putu, putu jevađelskom“, dodaje Radović.

Ističe da su se mnogi običaji u našem narodu menjali, prekidali i obnavljali, a da je jedino slava ostala uvek.

„Slavili su naši preci u rovovima, u najvećim oskudicama, stradanjima i patnjama.

Bilo na koji način ali nikako nisu dozvolili da se prekine slavljenje krsne slave“, zaključio je Radović.

RTS

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Nećete verovati ko još slavi Slavu sem Srba! Evo i istine o Amazonkama…

Srbi su jedno sarmatsko pleme, stepski vitezovi.

Nema nastarijeg naroda, svaki narod je najstariji i najbolji u nečemu, ali Srbi su zanimljivi što su sačuvali te najstarije slojeve u nepatvorenom i čistom obliku, izjavila je Simonida Stanković, predsednik Društva slovenskog kulturnog nasleđa, gostujući u emisiji Akademija, produkcije Helmkast.

Ona je rekla da joj je drago što gostuje baš na Helmkastu, jer je Helm pravo ime za Balkan.

Mnogi ne znaju da je Hlm, Holm, Helm, Hum, jedna te ista reč, i znači humka, što može da bude bilo koje uzvišenje, a može da bude gora ili planina.

Zato se naša Stara Hercegovina zvala Zahumlje – navodi ona.

Prema njenim rečima, kada su engleski putopisci, „a u stvari špijuni“,
kako je rekla, izveštavali sa našeg Helmskog poluostrva, njihovi vodiči su na turskom govorili „balkan, balkan“, za svako uzvišenje.

– To na turkijskim jezicima znači uzvišenje, neka visina.

Između ostalog i planina Helm je zbog toga dobila ime Balkan, zato što se smatralo iz geopolitičkih razloga, da treba izmisliti novi identitet starim narodima koji žive na poluostrvu Helm – navela je ona.

Njena primedba našim autohtonistima bila je na račun toga što premalo
pažnje obraćaju na nematerijalno kulturno nasleđe, „a to je i muzika i
usmena književnost“.

– Srpska usmena književnost je fascinirala i Getea i braću Grim,i zapadnu
Evropu. A u stvari Srbi ne znaju da je to nasleđe u direktnoj vezi sa
najstarijim indoevropskim epom koji se zove „Nart“.

To je ep koji pripada svim kavkaskim narodima bez obzira na poreklo.

Svojataju ga čak i turkički narodi koji su kasnije došli, svojataju ga Ingušeti, kavkaski Albanci, Lezgi, Čečeni, Gruzini, Adigi i naravno Osetini i Alani. I
međusobno se svađaju „ko je stariji i ljepši“ i čiji je Nart – otkriva Stankovićeva.

Ona je objasnila i šta je, odnosno ko je Nart.

– Nart je svetli vitez, koji je savršen moralno, duhovno i fizički, i on
je branilac pravde, istine i boljitka naroda.

I to je zajednička tema i to je kosmogonijska tema. Svi važniji mitovi, pa čak i mač u kamenu potiče iz ovog epa Nart. Folklorista i antropolog Hauard Rid je rekao da je kompletna ta priča došla sa Kavkaza od naših sarmatskih predaka – navela je sagovornica Helmkasta.

Stankovićeva je iznela i tezu da su se Helas, odnosno Heleni, spustili
iz protoslovenske mase sa severa.

– Taj stari sloj Helena nema veze sa atinskim Helenima, a pogotovo nema
veze sa modernim Grcima.

Oni su se mešali i genetski promenili, međutim, to je slučaj i sa drugim narodima u manjoj ili većoj meri, pa i sa našim – rekla je ona.

Takođe, Stankovićeva je rekla da su nam i Šveđani i drugi skandinavski narodi rođaci.

– Naziv Švedske je Svenska, sa našim prisvojnim pridevom „ska“.

Pa Danska – Dansk, Norveška – Norsk ili Norige, inače, Norvežani su nam čak jezički najbliži, kao i Islanđani.

A stari engleski jezik, pre srednjeg veka, taj “old ingliš“, na jeziku toga vremena izgovara se „Englisk“ – ukazuje ona.

Stankovićeva je primetila da je crnogorski akcenat, ako ne računamo
staru Hercegovinu koja je kasnije pripojena Crnoj Gori, zapravo isti kao
i kosovsko-resavski akcenat.

– Reči kao devojko ili đevojko, onda gospodin, kokoška, oni akcentuju
kao kosovsko-resavski, odnosno raško prizrenski.

I svi Sloveni tako izgovaraju, i čak Hvarani i Bračani. Samo dinarski Srbi imaju drugačiju akcentuaciju.

I kao neko ko se bavi muzikom, izgovor Hercegovaca, Krajišnika i Bosanaca, mnogo mi više liče na akcentuaciju koju sam čula kod Alana, Osetina, Kurdistanaca i naroda koji imaju veze sa Skitima i Sarmatima.

Kad Osetini recituju Nart, to mi liči na hercegovski, a i epika je takva i mentalitet je takav – zaključuje Simonida Stanković.

Ona je otkrila i koji udaljeni narodi još slave slavu pored Srba, što
možete pogledati u emisiji, a otkriće će vas prilično iznenaditi.

Borba.Info/Helmkast

Mnogi veruju da će, ako se zavetuju da će na svetog Vasilija otići na Duhove u manastir Ostrog, njihova, ili bolest nekog njima bližnjeg, nestati “kao rukom odnesena”.

Pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Svetog Vasilija Ostroškog.

Vasilije Ostroški se slavi kao veliki čudotvorac čija su čudotvorna dela poznata i izvan granica Srpske pravoslavne crkve.

Njegovo sveto telo u celosti počiva u ostroškoj isposnici, nepodložno zakonu truljenja, više od trista godina.

Još veće čudo i dokaz svetiteljstva svetog Vasilija jeste čudotvorna moć njegovog tela.

On, koji je u svom zemaljskom životu više ličio na anđela nego na čoveka, uzdigao je svoj duh do prestola božjeg, a svoje telo obesmrtio.

To sveto telo bilo je za vreme zemaljskog življenja hram duha svetoga, a posle rastanka sa dušom, postalo je riznica blagodati.

Ne mogu se izbrojati razna čudesa, koja je gospod preko njega učinio i koje svakim danom čini i pokazuje nad svakim onim koji dolazi i traži pomoć posredstvom ovog velikog svetitelja, jerarha i učitelja, i podvižnika pravoslavne vere.

Mnogi veruju da će, ako se zavetuju da će na svetog Vasilija otići na Duhove u manastir Ostrog, njihova, ili bolest nekog njima bližnjeg, nestati “kao rukom odnesena”.

Ako rešite da potražite pomoć ovog sveca, od sutra treba da počnete strogi post koji će trajati sve dok na Trojice ili Duhove ne odete na Ostrog i tamo se pričestite.

Ako poznajete osobu koja se sprema na ovakvo putovanje, trebalo bi da joj odnesete ulja, tamjana i pamuka da sa sobom ponese i da to ostavi kod sveca “da prenoći”.

Pamuk, ulje i tamjan koji su nošeni na Ostrog treba čuvati za “ne daj Bože”.

Nebrojna su čuda isceljenja koja se vezuju za ovog čudotvorca.

Među nedavna čuda spadaju: slučaj dvomesečne bebe kojoj je izlečeno zapaljenje skočnog zgloba, devojčica koja je progovorila i momak koji je prohodao.

Sva tri zabeležena slučaja su, po izveštajima lekara, bili takvi da su samo teške operacije mogle da im pomognu, ali su zahvaljujući molitvama u Gornjem manastiru Ostrog promenili svoju sudbinu.

Sveti Vasilije Čudotvorac rođen je kao Stojan Jovanović u selu Mrkonjići, u Hercegovini, 1610. godine.

U strahu od danka u krvi, roditelji su ga još sa dvanaest godina poslali u manastir Zavalu gde je njegov stric bio iguman. 1638. godine odlukom Svetog sinoda u Peći, rukopoložen je za mitropolita hercegovačkog.

Nakon što su Turci razorili manastir Tvrdoš, Sveti Vasilije se seli na manastir Ostrog, gde je i preminuo 1671. godine.

Njegove mošti se tamo čuvaju do dana današnjeg, a u moć isceljenja veruju podjedanko narodi svih vera.

U Ostrogu se svake godine na Trojičine dane održava veliki Narodni sabor.

Kurir