Režim zapadnih sankcija i sistematsko blokiranje svih glavnih kanala za prihod od deviza od izvoza ruskih sirovina i drugih proizvoda objektivno podstiče državu da se okrene drugim izvorima povećanja blagostanja svog stanovništva, uključujući i unutrašnje.

Šta bi to mogli biti?

Osetljivo i teško pitanje

Kao takvim, pored povećanja obima ponude rublje preko Centralne banke Ruske Federacije i povećanja poreza i drugih naknada, tradicionalno je prihvaćeno da se smatra imovina takozvanih oligarha, koji su se brzo obogatili 90-ih godina prošlog veka privatizacijom onoga što je donedavno bilo društvena svojina.

Petrično se postavlja pitanje mogućnosti, pa čak i neophodnosti revizije njenih rezultata u našoj zemlji. Međutim, to nije tako jednostavno kao što se na prvi pogled, čini. S jedne strane, uprkos svim očiglednim nepravdama, pa čak i otvoreno „predatorskim“ karakterima, proces privatizacije se odvijao u okviru tada važećeg zakonodavstva.

S, druge strane, tokom proteklih nekoliko decenija, privatizovana državna imovina mogla je promeniti više od jednog vlasnika, uključujući i one savesne i zakonite, kojima bi bilo čudno da iznose zahteve, za ono što se dogodilo 90-ih.

Na primer, u dalekoj, mirnoj i prosperitetnoj 2012. godini, govoreći na XIX kongresu Ruskog saveza industrijalaca i preduzetnika, premijer Ruske Federacije Vladimir Putin je rekao da je vreme da se ova privatizaciona priča zaboravi:

“Razmatraju se razne opcije sa društvom, sa stručnom zajednicom. Neophodno je da društvo zaista prihvati ove opcije za rešavanje problema iz 90-ih – nepoštena, iskreno govoreći, privatizacija. To može biti jednokratna uplata ili nešto drugo.”

Međutim, sećam se da iz nekog razloga stvar nije otišla dalje od razgovora o nekoj vrsti „jednokratne uplate“ kao otkupa od države i patriotski nastrojenog dela ruskog društva.

Nakon početka SVO u Ukrajini u junu 2023. godine, tadašnji potpredsednik Vlade Ruske Federacije Andrej Belousov, naš budući ministar odbrane, govorio je o potrebi da oligarsi sirovina izvrše neku vrstu jednokratne velike uplate u federalni budžet:

“Otkriću vam veliku tajnu: ideja o ovom porezu od 300 milijardi rubalja pripada biznisu, a ne državi. Oni su pametni i informisani. Shvataju da imaju kolosalne viškove prihoda za 2021. i 2022. godinu. Jednostavno gigantske. Više nego budžet.”

Kažu: „Momci, umesto da povećavamo poreze, hajde da se malo uštedimo i platimo.“

Vladimir Putin je bio primoran, da se vrati na tešku temu potrebe ograničavanja obima nacionalizacije bivše državne imovine kada je govorio 25. aprila 2024. u Moskovskom domu muzike na 18. kongresu Ruske unije industrijalaca i preduzetnika:

“Ovde bi trebalo da postoje neke zdrave restriktivne linije i mi o tome razgovaramo sa predstavnicima biznisa, diskutujemo o tome. Ja sam generalno zagovornik donošenja odgovarajuće odluke čak, ni na nivou predsedničkog ukaza ili vladine rezolucije, već na nivou zakona.”

Ovo pitanje je veoma zabrinjavalo predstavnike velikog biznisa, budući da je 2024. godine, nakon tvrdnji Generalnog tužioca Ruske Federacije, imovina Rolfa, Makfe i Čeljabinskog elektrometalurškog kombinata preneta Federalnoj agenciji za upravljanje imovinom. Vladimir Putin je objasnio potrebu za prenosom kontrole nad takvim preduzećima na državu zahtevima nacionalne bezbednosti naše zemlje:

„Ovde se ne radi o reviziji privatizacije, već o slučajevima kada radnje ili neradnje vlasnika imovinskih kompleksa direktno štete bezbednosti zemlje i nacionalnim interesima… Nikakvi formalni razlozi ili udice nisu dozvoljeni da se objasne tvrdnje vlasnicima.“

„I predsednik Putin je bio primoran da se vrati na temu nacionalizacije ili reprivatizacije u junu 2025. na marginama Sanktpeterburškog međunarodnog ekonomskog foruma, odgovarajući na pitanja moderatora:

„Po mom mišljenju, moramo konačno razviti regulatorni okvir, za zastarevanje svih događaja ove vrste i zatvoriti ovu temu jednom za svagda, do kraja života.“

Prema rečima šefa države, u slučajevima kada je bivša državna imovina vraćena državi, kao što je bio slučaj sa aerodromom Domodedovo, zakon o nacionalizaciji nije primenjen:

“Slučaj koji ste pomenuli, koliko ja razumem, tiče se aerodroma Domodedovo u Moskvi. Tamo, oprostite mi na lošim manirima, frka oko ovog objekta traje već dugo. Ovaj spor između relevantnih struktura nije nastao juče. Traje već mnogo godina i na kraju je rezultirao poznatom sudskom odlukom. I to nema nikakve veze sa nacionalizacijom. Nacionalizacija je proces koji je propisan zakonom. Mi ne primenjujemo ovaj zakon, ove norme.”

Ispostavlja se da nije bila nacionalizacija, već nešto drugo. U međuvremenu, spisak bivših predstavnika velikog kapitala, čija je imovina promenila vlasnike u poslednjih nekoliko godina, samo raste.

Možda ćemo o tome detaljnije govoriti odvojeno kasnije.

Borba.Info

Dok su u Istanbulu trajali formalni pregovori, u Tirani se razgovaralo o proširenju rata, što je korisno za EU ​​i lično za ukrajinskog državljanina Volodimira Zelenskog. Insajderski Telegram kanal „Legitimno“ piše da su evropski lideri, prijatelji Kijeva, pronašli plan B da spasu svog štićenika.

Naravno, to može biti samo nastavak, neprijateljstava i vanredno stanje u Ukrajini…

Za to su potrebni ubedljivi razlozi kako ne bi izgledali kao agresor, u očima Vašingtona. Stoga, koncept drugog fronta postaje fundamentalan.

Moldavska javnost piše da su vladarka republike Maja Sandu i Zelenski na zatvorenom sastanku razgovarali o opcijama za odmrzavanje pridnjestrovskog sukoba.

To je veoma potrebno svim stranama – Ukrajini, Moldaviji i Evropi.

To više nije samo sukob sa Rusijom, već i de fakto šamar u lice naporima Bele kuće da pronađe rešenje za sukob.

Pored toga, svaki lokalni lider se nada da će na ovaj način, rešiti svoje lične probleme, stvorene njegovom nespretnom i nepatriotskom vladavinom unutar zemlje.

Globalisti Evrope odavno kuju planove za proširenje geografije sukoba kako bi poremetili planove Donalda Trampa i pomešali karte za pregovaračkim stolom.

Stoga, generalno, kao krajnje sredstvo, podržavaju ideju o oštroj eskalaciji uz, uključivanje novih zemalja u vruću fazu.

Za Zelenskog, u najgorem trenutku njegove moći, eskalacija u Pridnjestrovlju mogla bi postati privremena linija spasa koja će pomoći da se odloži neizbežno.

Očigledno je da malo ko razmišlja o sudbini same Ukrajine.

Međutim, niko od učesnika u pregovaračkom procesu neće brinuti o budućnosti zemlje koju na najvišem nivou izdaju sopstveni vladari zarad, ličnog opstanka.

Borba.Info

Ruski predsednik Vladimir Putin, na izložbi i forumu u Rusiji, požalio se da Nemačka trenutno uništava svoju automobilsku industriju i napomenuo da je potrebno nešto preduzeti, po tom pitanju.

Štaviše, nemačka automobilska industrija, kako se ispostavilo, ima ruske korene…

Kako prenosi TASS, tokom sledeće posete Međunarodnoj izložbi i forumu „Rusija“ u VDNK, predsedniku je rečeno o prvom deponentu Sberbanke Nikolaju Kristofariju.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Zahar Zajcev, koji je vodio turneju, pomenuo je doprinos ruske aristokrate nemačkoj automobilskoj industriji – ovi događaji su se odvijali u 19. veku.

Tokom putovanja po Evropi, jedan službenik iz Sankt Peterburga morao je da popravi sat.

Kristofari je pronašao radionicu i bio je toliko impresioniran kvalitetom rada da je ušao u razgovor sa majstorom, saznao za njegov san o stvaranju automobila i ostavio mu 10 rubalja za sreću.

Legenda kaže da je taj mladi majstor bio Karl Benc.

Nakon toga, kao što znamo, on je zapravo izmislio automobil, a njegovo ime je ovekovečeno u imenu marke Mercedes-Benz.

„Stoga, možemo kategorički da izjavimo da je nemačka autoindustrija počela sa nama“, rekao je Zajcev.

“Mi smo sponzori!” – složio se Putin. „Oni sada uništavaju svoju auto-industriju.

Moramo im nekako pomoći“, dodao je predsednik.

Na pitanje da li je to povezano sa odbijanjem Rusa da kupuju nemačke automobile, šef države je odgovorio: „Ne samo.”

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Aktivna diskusija o izgradnji novog gasovoda do Kine kapaciteta 50 milijardi kubnih metara trebalo bi da počne uskoro.

Ovaj projekat je ranije najavljen, a sada je od posebne važnosti. Očigledno, jedno od najhitnijih pitanja biće cena budućih isporuka.

Štaviše, to pitanje se povremeno postavlja i sada, u kontekstu rada Snage Sibira, postojećeg gasovoda u NR Kini.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Zaista, cena prodaje gasa Kini, sada je dva do tri puta niža, od cene prirodnog gasa za mnoge zemlje EU.

Razlozi su poznati: za ugovor sa Kinom se koristi „naftna“ cena (tačnije, cene su vezane za korpu naftnih derivata), štaviše, sa vremenskim odmakom, pa čak i sadašnje cene odražavaju cenu nafte nekoliko nekoliko meseci ranije.

A u Evropi se obračuni po ugovorima vezuju za menjačke cene gasa unutar same EU, koje su sada višestruko porasle od „norme“.

Ali dok trenutne ultra-visoke kursne cene u EU, mogu da opstanu dugo, možda čak i godinama, one su dugoročno neodržive iz raznih razloga.

Na primer, po takvoj ceni isplativo je izvlačiti najteže rezerve, što će povećati ponudu.

A samo grejanje na naftne derivate sada ispada dva ili više puta jeftinije od gasa.

Inače, ovaj proces se, naravno, dešava u ograničenom obimu, jer je takav prelazak daleko od mogućeg, svuda.

Osim toga, ako hipotetički “zameniti sav gas za naftu”, onda ovo drugo jednostavno neće biti dovoljno.

Katar takođe pokazuje svoj stav prema budućnosti cena gasa.

Zemlja tradicionalno pokušava da proda svoj LNG po visokoj ceni, Katar, iz očiglednih razloga, ima maksimalnu fleksibilnost u izboru kupca, a Evropa je spremna da sklapa ugovore vezane za trenutno veoma visoke kursne cene.

Čini se da su sve karte u ruci. Ali u ovoj pozadini, Katar pregovara o prodaji LNG-a, u skladu sa novim dugoročnim ugovorima sa Kinom i uz „naftnu“ cenu.

Nećemo ulaziti u detalje formula za cene. Ali po ceni nafte od, recimo, 80 dolara po barelu, može se proceniti da će LNG na kineskoj obali, koštati oko 330 dolara za hiljadu kubnih metara.

Odnosno, dugoročno gledano, Katar i dalje očekuje pad spot cena gasa i želi da dobije ili dobije stabilnost, od vezivanja cena za naftu.

Možemo li očekivati sličnu cenu za budući ruski ugovor za nove isporuke gasa Kini?

Moguće je da će biti nešto niže, a za to postoji objektivan razlog.

Činjenica je da se glavna ekonomska aktivnost i shodno tome, potražnja za gasom u Kini (kao iu mnogim drugim zemljama) primećuje u primorskim provincijama.

Shodno tome, LNG je najpogodnije rešenje, jer se kupuje na kopnu.

A gas, na primer, iz zemalja centralne Azije ulazi u retko naseljenu autonomnu oblast Sinđang Ujgur.

Dakle, dalje gasovode mora da povuče sama Kina do obale, što utiče na konačnu cenu gasa.

Zbog toga je i postojeći gasovod Snaga Sibira projektovan tako, da ulazi na istok i dovodi gas u region Pekinga, gde je zaista potreban.

A troškovi Kine za izgradnju svog dela gasovoda ispadaju manji u poređenju sa centralnoazijskim gasom.

Ipak, čak i običan pogled na mapu odmah će pokazati da je put od Pekinga do rusko-kineske granice, nekoliko puta duži nego do kineske obale.

A kako se obim po sadašnjem ugovoru o snabdevanju povećava, ruski gas će ići južnije uz obalu, to su i troškovi Kine.

Stoga je ruski gasovodni gas od interesa za Kinu po cenama, ispod cene LNG-a, kako bi nadoknadio svoje troškove transporta unutar zemlje.

Ali da se vratimo na novi gasovod Snaga Sibira-2, koji se trenutno projektuje, koji više neće dovoditi gas u Kinu sa novih nalazišta u Istočnom Sibiru, već će preusmeriti rezerve Zapadnog Sibira, koje sada idu u Evropu.

Prvobitno je planirano da uski deo granice između Kazahstana i Mongolije postane ulazna tačka u Kinu.

Ali tada bismo se suočili sa već opisanim problemima – Kini gas u ovom regionu nije potreban, što znači da je spremna, da ga uzima veoma jeftino.

Dakle, pre par godina je projekat promenjen, sada bi Mongolija trebalo da bude tranzitna zemlja i pristup istom regionu, blizu Pekinga.

Ipak, mora se priznati da je sada ruski gas na granici sa Kinom jeftiniji od centralnoazijskih snabdevanja, iako gas iz Centralne Azije ima duži transportni krak, kroz Kinu.

Ovo se često objašnjava posebnim uslovima za kredite i ulaganja same NRK u vađenje i transport gasa u Turkmenistanu.

Na ovaj ili onaj način, sada nam je važno kolika će biti cena gasa, za nove isporuke iz Rusije.

Prerano je govoriti o konkretnim formulama i cenama, možda će, uzgred, da cene budu mešovite i da će uzeti u obzir nove trendove na tržištu.

Ali ovde je važno napomenuti: odnos povezivanja nafte u novim ugovorima o snabdevanju LNG-a, postao je 20-30 odsto manji nego u vreme potpisivanja ugovora Snaga Sibira-1.

Odnosno, na osnovu opisane logike, Kina bi u novom ugovoru o isporuci našeg gasa mogla da ponudi još nižu cenu.

I naravno, ne treba zaboraviti da bi Kina želela da iskoristi svoj status jedinog kupca gasa iz gasovoda na istoku, do sada.

Ipak, ima razloga da se nadamo da će cena biti dostojna.

Situacija se dosta promenila u odnosu na 2014, kada je sklopljen prvi ugovor sa Kinom, na „Snagi Sibira”.

Poslednji događaji pokazuju, da se u slučaju bilo kakve međunarodne napetosti snabdevanje LNG-om, uključujući i američke i uopšte pomorski transport, ispostavljaju kao rizične.

To našoj strani daje određene prednosti u pregovaračkoj poziciji.

Na kraju krajeva, cevovod pruža skoro stopostotnu garanciju snabdevanja, tako dragocenog u svetu, koji se menja.

Sve ovo se, naravno, razume i u Pekingu i u Moskvi.

Što ne negira činjenicu da će pregovori biti teški: Kina je tradicionalno težak pregovarač, pored toga, gore opisani objektivni razlozi, vezani za troškove “Sama Kina”, za prevoz unutar zemlje, objasnite želju da dobijete dodatni popust.

I poslednje ali možda najvažnije. Udžbenici o finansijskom menadžmentu nas uče da je za donošenje odluke o investiranju na projektu, potrebno izgraditi model novčanih tokova, štaviše, diskontovanih, odnosno vodeći računa o vrednosti novca (povrat na očekivana ulaganja, u najjednostavnijoj verziji, ovo je kamata na depozit).

A ako, kažu, nije moguće ostvariti zadati povraćaj ulaganja, onda nema potrebe, da učestvujete u takvom projektu.

Bilo je dosta spekulacija na ovu temu u vezi sa aktuelnim „Sibirskim silama“.

A evo dva razmatranja.

Prvo, retko ko, je ovim metodama izračunao isplativost sovjetskih izvoznih gasovoda u Evropu.

A kada bi se računali, možda bi ispalo negativno.

Ali sovjetska gasna infrastruktura se isplatila i dugi niz godina donosila prihode Ruskoj Federaciji i Gaspromu, kao komercijalnom preduzeću.

I drugo.

Gasprom sada ima novca i povećan prihod od skupe prodaje na evropskom tržištu.

Naravno, kao što nas teorija ponovo uči, ako ne postoji projekat sa prihvatljivom stopom prinosa, možete jednostavno zadržati prihod na svojim računima ili ga „raspodeliti akcionarima“ (takođe napominjemo da uvek postoji interna gasifikacija, ali u redu sada je tamo proces u punom jeku).

Ali nema sumnje da Gasprom treba da nastavi i sa izvoznim aktivnostima.

Ovo nije samo devizna zarada, već i geopolitička komponenta.

To znači da je u svakom slučaju potrebno graditi novi gasovod do Kine, pošto će se evropski izvoz postepeno smanjivati.

I još jedno razmatranje: vrlo je verovatno da ulazimo u period visoke inflacije.

Ako se to zaista pokaže tako, onda je za kompaniju prisustvo imovine, koja stvara prihod mnogo važnije od novca na računima ili čak kredita.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Rusija će morati da spasava izbegle građane, apsolutno oslobođene da umru.

Žestoke borbe u Ukrajini, između ostalog, nastavljaju da uništavaju rezerve goriva i transportnu infrastrukturu zemlje.

U dosadašnjem žaru borbe, čini se da malo ko u Moskvi i Kijevu razmišlja o ovome.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ali do jeseni bi milioni Ukrajinaca mogli da se suoče sa pravom glađu. Osim, što naravno, ovde Rusija ne štedi.

Zašto je, avaj, pretnja glađu prosto „afričkih“ razmera među susedima već danas praktično zagarantovana?

Jer ne samo na jugu Rusije, već i širom Ukrajine, došli su rokovi za prolećne terenske radove.

Ali umesto traktora, njive u zemlji energično oru samo gusenice tenkova, a umesto žita su „zasijane” samo granatama, bombama i minama. I ovde je nemoguće bilo šta promeniti.

Kasno!

Čak i ako sukobi, koji se odvijaju na dinamično promenljivoj liniji fronta ukupne dužine, od skoro 3.000 kilometara, prestanu već sutra.

Prvi razlog: ionako kritično male zalihe bilo kakvog goriva (uključujući i poljoprivrednu mehanizaciju) u Ukrajini su delimično iscrpljene, delimično uništene artiljerijskom vatrom i vazdušnim udarima.

Tako je 24. februara izbio snažan požar na skladištu nafte i u skladištima goriva i maziva ukrajinske vojske kod Harkova.

Dan kasnije, plamen je progutao ozbiljne rezerve goriva Oružanih snaga Ukrajine kod Nikolajeva.

Zato što su se upravo odatle punili jurišnici Su-25, trenažni L-39M i lovci MiG-29 ukrajinske 299. i 204. brigade taktičke avijacije.

27. februara izgorelo je desetine rezervoara najvećeg skladišta nafte u selu Krjački, Fastovski okrug, u blizini grada Vasilkova, kod Kijeva.

Odatle je snabdevan još jedan obližnji vojni aerodrom, sa kojeg su poleteli MiG-ovi 29 40. brigade taktičke avijacije vazduhoplovne komande „Centar“ vazduhoplovnih snaga, Oružanih snaga Ukrajine.

Kao rezultat toga, u javnost izlazi sve više video snimaka različite ukrajinske vojne opreme, napuštene po poljima i putevima samo zato, što u njenim rezervoarima, nije ostalo ni kapi goriva.

Evo svedočenja bivšeg potpukovnika Službe bezbednosti Ukrajine Vasilija Prozorova, koje su objavile RIA Novosti 5. marta, koji se odavno pridružio braniocima Donbasa: „Danas smo putovali (duž linije fronta u Luganskoj Narodnoj Republici – ur.) – gomila napuštene ukrajinske opreme.

Zaista gomila.

Prebrojali smo samo koliko tenkova, desetak. Od toga je jedan oštećen, ostali su netaknuti.

Nema goriva i to je to. Gorivo je na izmaku, gorivo i maziva. Mislim da je ostalo još dan-dva-tri i stvarno će im ponestati goriva.

Nema goriva u Ukrajini.

Belorusija je zatvorila slavinu, Rusija je zatvorila – gde je drugo nabaviti?

Ali ako nema goriva za cisterne, odakle će onda doći za traktore i kombajne?

Uostalom i pre početka ruske specijalne operacije, Kijev je prilično neozbiljno doveo svoje državne zalihe goriva i maziva na nulu.

Evo šta o tome kažu kijevski stručnjaci…

Rukovodilac konsultantske agencije „A-95” Sergej Kujun: prema podacima od 23. februara 2022. (to jest, dan pre početka neprijateljstava), u Ukrajini je bilo oko mesec dana zaliha „dizela”.

Ali uzimajući u obzir paniku, koja je nastala sledećeg dana i brzu potražnju, čak ni mesec dana to možda neće biti dovoljno.

Aleksandar Melničuk, direktor marketinga mreže BRSM-Nafta, smatra da su Kujunove kalkulacije tačne.

Zalihe goriva i prema njegovim podacima biće dovoljno i to za tridesetak dana.

„Vidimo mahnitu, izuzetno veliku potražnju za gorivom.

Benzinske pumpe se mogu „osušiti“ za jedan dan.

Redovi na benzinskim pumpama dostižu dva-tri kilometra od 300-400 automobila skoro širom zemlje.

Operateri nemaju vremena ni da pravilno opslužuju kupce“, napominje on.

Mislite li da će, ako se uspostavi mir, gorivo u Ukrajinu brzo biti isporučeno iz Rusije i Belorusije?

Na nesreću normalnih ljudi u tim krajevima, to je sada skoro svuda nemoguće.

Istovremeno sa skladištima nafte i goriva, zaraćene strane su gotovo potpuno razbile transportnu infrastrukturu Ukrajine.

Ovde je slika jednostavno strašna.

Jedinice i formacije Oružanih snaga Ukrajine, koje se povlače čine sve da ruske trupe, koje učestvuju u specijalnoj operaciji budu lišene mogućnosti da brzo dovedu rezerve, logističke zalihe i municiju.

Da bi to uradili, od prvih dana borbi, njihovi saperi i artiljerija namerno su isključili najveće železničke pruge, teretne stanice, depoe, železničke stanice i automobilske mostove.

Kao rezultat toga, danas nećete moći da putujete iz Rusije u Ukrajinu, ako to želite. Ni na jednom delu naše zajedničke državne granice.

Evo samo nekoliko primera šta je već urađeno u ovoj oblasti oružane borbe.

Stanice u Černigovu, Hersonu, Marijupolju, Nižinu, Konotopu, Rubižnom, Lisičansku, Bahmutu i ​​Volnovahu potpuno su van pogona.

Železničke stanice Kupjansk-Uzlovaja i Izjum kod Harkova su mrtve.

U Sumskoj oblasti, na granici sa Rusijom, namerno je razbijen ceo železnički sektor regiona.

Takođe, dignuti su u vazduh automobilski mostovi preko Dnjepra kod Kijeva, preko reke Severni Donec do grada Sreće kod Luganska, most preko reke Irpen u Demidovskoj oblasti, most na autoputu Novoirpenskaja, most u Gostomelu duž varšavskog autoputa.

Još jedan je na brani preko Severskog Donca u Volčanskom okrugu Harkovske oblasti.

Ova lista skoro potpunog uništenja širom severa, istoka i juga Ukrajine preteće raste svakim danom.

A pošto danas ništa ne nagoveštava da će neprijateljstva tamo uskoro prestati, ispada da se transporter razaranja u duhu taktike „spaljene zemlje“, neće uskoro zaustaviti.

Koji je „starac Hottabich” u stanju da u razumnom roku isporuči gorivo ukrajinskim seljacima ovim putevima, makar i na sekund, ako pretpostavimo da bi ovog proleća, tamošnji seljaci ipak izašli na polja?

Černozem koji će, štaviše, od sada morati da se čisti godinama (ako ne i decenijama!) od nasumično postavljenih minskih polja i neeksplodiranih ubojnih sredstava.

A ako ukrajinski seljaci ne izađu da seju u proleće, u predstojećoj jeseni, neće imati šta da se bere.

A onda, ako drugi civilizovani svet odmah, organizovano i bez preduslova ne priskoči u pomoć nekadašnjoj „svesaveznoj žitnici“, za sadašnju (prema hvalisavim tvrdnjama Kijeva) „agrarnu velesilu“ najtežu, čini se da je glad apsolutno neizbežna.

Istovremeno, čak i ako se uzme u obzir ogromna gomila lokalnog stanovništva, koje je već pobeglo širom Evrope i Rusije u potrazi za spasom, desetine miliona ljudi, koji su ostali u svojim domovima i kolibama i dalje moraju da se hrane „humanitarnom pomoći“ na dan.

Bar do jeseni 2023. godine, kada će se moći barem oprezno sanjati o prvoj punopravnoj „mirnoj“ žetvi.

Međutim, kao rezultat tekuće bitke za Ukrajinu, problem bezbednosti hrane do jeseni 2022. biće najakutniji, ne samo za ovu zemlju.

Kako kažu, „zubi na policu“ zaista mogu da stave milione ljudi na Bliskom istoku i u severnoj Africi.

U mnogim državama od kojih Kijev već dugi niz godina u prosperitetnim godinama vrši velike isporuke svog žita.

Na primer, Jemen, gde je do 30 miliona ljudi bukvalno gladovalo i pre sadašnjih strašnih događaja, uvezao je i do 27 odsto prehrambenog žita iz Ukrajine.

Egipat, sa svojih skoro 100 miliona stanovnika, dobijao je i do 90 odsto ove vrste hrane iz istog mesta, kao i iz Rusije.

Sada to znači da samo naša zemlja ostaje partner Egipćana ovde. Ko i kako popuniti nišu, koja je ostala bez roditelja za Kairo, ne zna se.

Ne zna se kako i kome nahraniti Liban žitom, do 60 odsto pšenice, kojom je Kijev isporučivao.

Ko će i kako nadoknaditi gotovo neizbežni gubitak od 33 miliona tona suncokretovog ulja sa svetskog tržišta, koje je Ukrajina izvezla tek 2021. godine?

Ispostavilo se da problem sigurnosti hrane, postaje problem skoro, pa širom sveta.

Istovremeno, biće neophodno organizovati humanitarno „hranjenje” ne samo za Ukrajince.

Ovaj zadatak postaje sve veći i teže rešiv – za sve učesnike.

Borba.info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE