Ono što su zaključili šefovi diplomatija G7 na sastanku u Londonu praktično su ponovili nekoliko dana kasnije ministri spoljnih poslova država EU na sastanku u Briselu.

Opet se dešava da je EU zadužena za operacionalizaciju planova koje iniciraju SAD preko različitih multilateralnih formata.

Ovoga puta, to je krenulo od G7. Pomalo i iznenađujuće, zato što se na ovakav način predstavnici šest najuticajnijih država „zapadnog bloka“ pojačani Japanom već dugo nisu bavili „zapadnobalkanskim pitanjima“.

A kada je reč o „zapadnobalkanskom“, podrazumeva se da suu fokusu Kosovo i BiH. Šta hoće G7?

Prvo, to su „reforme“, koje će za cilj imati stvaranje zajedničkog regionalnog tržišta, sprovođenje „zelene agende EU“ u postpandemijskoj eri i nastavak Berlinskog procesa.

Uprkos opet ponovljenim velikim rečima o evroperspektivi regiona, punopravno članstvo u EU niti ko može da garantuje, niti će se ta stvar brzo otvarati.

Prosto, tema nije popularna, raspoloženje javnosti u većini zapadnoevropskih članica nije naklonjeno tom procesu, neće političari i mnogobrojne birokrate žrtvovati svoje rejtinge i karijere zbog Crne Gore, Albanije, Severne Makedonije…

Zato, kada se govori o evroperspektivi, ostaju tri navedene stvari, do daljnjeg, na tome se bazira „funkcionalno prisajedinjenje“ zapadnobalkanskog prostora većem „evropskom bloku“.

Mobilizacija zapadnih sila kroz odluke G7 i EU

Drugo, daleko važnije jeste ono što je u fokusu. Sada i G7 zvanično poziva Beograd i Prištinu „da se konstruktivno uključe u pregovore u okviru dijaloga uz pomoć EU i da u potpunosti normalizuju svoje odnose kroz sveobuhvatan i pravno obavezujući sporazum koji doprinosi regionalnoj stabilnosti.“ Šta se pod tim podrazumeva ne treba posebno naglašavati.

Takođe, zvanično je podržana kandidatura Kristijana Šmita za visokog predstavnika u BiH. Funkcioner bavarske Hrišćansko socijalne unije već neko vreme figurira kao naslednik Valentina Incka, ali je otvoreno hoće li to (ikada?) postati.

Put do funkcije vodi preko rezolucije Saveta bezbednosti UN i saglasnosti stalnih članica ovog tela, a tu se isprečila Rusija koja traži raspravu o daljoj svrsishodnosti postojanja te pozicije.

Oko Kosova ništa novo…

Dakle, oko Kosova ništa novo, a iako se i ovo može rastumačiti kao dodatni politički pritisak, ipak predstavlja recikliranje starih mantri koje u krajnjoj liniji ne mogu dovesti do za G7 „podrazumevajućeg ishoda“. Samim tim, nije bilo preke potrebe ni da se ovo još jedared zvanično ponavlja.

Oko BiH, takođe, ništa novo u odnosu na javno saopštavano sa raznih strana prethodnih meseci.

Umesto zvaničnog saopštenja G7 bilo bi bolje da se tema raspravi na Savetu za implementaciju mira ili tokom redovnih konsultacija Saveta bezbednosti UN.

Pritisak na Rusiju!?

Nije valjda da misle da će ovako izvršiti politički pritisak na Rusiju, te će Moskva promeniti stav povodom Šmita!?

Naposletku, suštinski nema ništa novo ni oko „funkcionalnog prisajedinjenja“, to se „vrti“ oko Berlinskog procesa, pratećeg „mini Šengena“ i sličnih inicijativa. 

Kako će to na kraju izgledati u praksi i koliko će doprineti rastu uticaja EU, ostaje da se vidi.
Zbog svega, pravo pitanje zapravo i nije šta hoće G7, već zašto se, pomalo i ovako iznenađujuće G7 zainteresovala za regionalna pitanja?

Odgovor je ponuđen u istom zvaničnom saopštenju. U delu gde se navode „neopravdane spekulacije o promenama granica duž etničkih linija“ i dodaje: „Takve promene predstavljale bi pretnju regionalnoj bezbednosti. Odlučno odbijamo svaki pokušaj podrivanja teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine.“ Stav G7 je, dakle, reakcija na famozni „non pejper“.

Hitra oglašavanja šefova diplomatija sedam najrazvijenijih država (koje su u međuvremenu rešile da iz ovog kruga „izbrišu“ Rusiju, a Moskva im odgovorila da više ne razmišlja o „povratku“ u taj klub) i „evropske dvadesetsedmorke“ dolaze kako bi se sveobuhvatno i „politički obavezujuće“ zakleli da o „non pejperu“ nisu ni razmišljali, niti da on predstavlja realnu alternativu dosadašnjim težnjama.

I to je, zapravo, najbolji pokazatelj da su zapali u ćorsokak. Čiji je „non pejper“? Slovenački, Janšin, Pahorov, Orbanovih savetnika, nekoga petog, šestog…

Zašto G7 reaguje na „non pejper“

Do danas, niti se iko zatrčao da prigrabi autorska prava, niti je na videlo dana izašla autentična verzija, sa svim detaljima (od kojih i te kako zavise tumačenja predloženog).

Zašto bi onda G7 i EU uopšte reagovali na tako nešto? Kolika je „težina“ takvog dokumenta?

Ako jedan takav papir može izazvati ovakve reakcije, onda to najviše govori o onima koji reaguju.

„Zapadnobalkansko pitanje“ za G7 i EU ostaje nezatvoreno, a što je još gore, dosadašnja praksa ne donosi rezultat, celokupno dvodecenijsko delovanje usmereno ka novoj političkoj i teritorijalnoj prekompoziciji regiona ispostavlja se da je – promašeno.

Kreirana (samo)obmanjujuća slika kako je sve rešeno, gotovo, kako smo svedoci nove realnosti kojoj prkose još neki „radikalni elementi“ u Beogradu, ali ni oni neće moći da izdrže dugo, razbija se u paramparčad pred jednim „non pejperom“ i dalje nepoznatih autora i diskutabilne sadržine.

Opšta mobilizacija, oličena u zaključcima G7 i EU treba da posluži najpre njima samima, da pokaže kako su i dalje homogeni, jedinstveni, zaklinju se jedni drugima kako neće biti odstupanja. Neće biti preispitivanja i razmišljanja o promeni kursa.

Još samo da Srbija „prizna Kosovo“, Šmit se ustoliči u Sarajevu i stvori unitarnu, bezentitetsku državu, a svi iz regiona srećni i zadovoljni uđu u NATO i zauvek proteraju maligne Ruse i opasne Kineze.

Zauzvrat, tu je „šargarepa“ u vidu zajedničkog regionalnog tržišta, sprovođenja „zelene agende EU“ u postpandemijskoj eri i nastavka Berlinskog procesa.

Protiv bilo kakve diskusije o alternativnim pristupima boriće se neprestanim ponavljanjem jednog te istog, onoga što već decenijama slušamo.

Što je i dovelo do ćorsokaka. I što će trajati do sledećeg „non pejpera“. Dok se opet neko ne odvaži da kaže kako se pristup mora menjati.

Sputnik