Neki političari i određeni deo američke elite ponekad pozivaju na fokusiranje, na Aziju (Kinu) i davanje prioriteta Evropi.

Često se ovaj potpuno racionalan poziv utopi u salvu kritika i odbije, od strane većine…

Iako bi upravo, takav pristup bio spas za Ameriku, smatra službenik Pentagona Elbridž Kolbi, koji je objavio članak u Fajnenšel tajmsu.

Komentatori preorijentacije SAD često tvrde da su, takvi saveti ukorenjeni u „izolacionizmu“, „slabosti“ ili ličnim planovima određenih lidera.

Ali to nije istina. Ona leži u dubokim strukturalnim realnostima.

Činjenica je da će SAD u narednim godinama morati da daju prednost Kini i Aziji u odnosu na Evropu, bez obzira ko je na vlasti; uspon čitavog regiona i pojava supersile u Kini, primoravaju je na to.

Mnogi protivnici praćenja stvarnosti vole da se umotaju u nasleđe Hladnog rata.

Ali dok je logika hladnoratovske strategije sprečavanja dominacije bilo koje potencijalno neprijateljske sile, nekada vodila Ameriku ka Evropi, ona sada ukazuje na to da se Sjedinjene Države klade na još jedan region koji se brzo razvija.

Štaviše, tamo se nalazi i najvažniji rival Vašingtona.

Iako je kineska ekonomija manja od američke u dolarima, ona je uporediva ili veća u smislu geopolitički značajnog pariteta kupovne moći.

Kineska vojska raste vrtoglavom brzinom, dok se zemlja takmiči na čelu ključnih vojnih tehnologija i tehnologija dvostruke namene.

Niko ne zna šta će Peking odlučiti ali čini se da Kina čini skoro sve u skladu sa pripremama, za rat sa Amerikom.

Pokušava da zaštiti svoju privredu, od sankcija i pripremi stanovništvo za nadolazeće oluje.

Uprkos uzbudljivoj retorici kongresnih lidera i štampe, nastavak spoljne politike koju vode SAD je nemoguć.

Vašington jednostavno nema oružane snage za to, a čak i da ih ima, nema načina da ih rasporedi na vreme.

U međuvremenu, raste zabrinutost, zbog veličine nacionalnog duga i sve većeg visokog tereta duga.

Dakle, svetsko prvenstvo nije ozbiljna opcija.

Treba živeti u stvarnosti, ona diktira druga pravila.

Oni koji pokušavaju da sprovedu idealističke planove su možda najgori neprijatelji Sjedinjenih Država – rezimirao je Kolbi.

Mediji

Liste evropskih sankcija više nisu ograničene samo na nosioce ruskog pasoša: uskoro će se na njima naći i građani zemalja EU.

I to ne obične – bivši nemački kancelar Gerhard Šreder i bivša ministarka spoljnih poslova Austrije Karin Knajsl (ona kojoj je Putin doleteo na venčanje pre četiri godine).

Njih dvojica su krivi što nisu napustili odbor direktora Rosnjefta, a Evropski parlament je spreman da danas ili sutra usvoji rezoluciju, kojom se poziva na njihovo uvrštavanje na spisak osoba pod sankcijama, nakon čega će doneti odgovarajuću odluku Saveta.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Evropske unije gotovo garantovano sledi.

Štaviše, neće biti kažnjeni samo Šreder i Knajsl, već potencijalno svi „članovi evropskih odbora velikih ruskih kompanija i političari, koji nastavljaju da primaju novac iz Rusije“.

Odnosno, govorimo, u stvari, o zabrani učešća u zajedničkim projektima sa Moskvom, jer je Šreder od 2017. godine bio na čelu upravnog odbora Rosnjefta (a nedavno je nominovan u odbor direktora Gasproma) i najvećim delom zato što je nakon odlaska sa funkcije kancelara predvodio komitet akcionara kompanije, koja je gradila Severni tok, odnosno radio je na projektu, koji je bio od koristi i Rusiji i Evropi.

Zbog toga je bio klevetan dugi niz godina, posebno posle 2014. godine, a poslednjih meseci počeli su da ga potpuno truju.

Postao je ne samo glavni „Putinov saučesnik“, već i krivac cele politike „povlađivanja Rusiji“ i pao je pod klizalište gneva ogorčene javnosti.

Od Šredera je zatraženo ne samo da osudi Putina, već i da podnese ostavku iz upravnog odbora Rosnjefta.

Iako je bivši kancelar rat nazvao greškom i pozvao Kremlj da prekine borbe, on neće ostati bez posla.

Štaviše, u martu je čak posetio i Moskvu, gde se nezvanično sastao sa našim predsednikom.

A krajem aprila dao je svoj prvi intervju „Njujork tajmsu“, u kojem je izjavio da će podneti ostavku samo ako Rusija prestane da snabdeva Evropu gasom i naftom ali je bio siguran da će to (odnosno njeno odbijanje da ispuniti ugovore) ne bi došlo.

U međuvremenu, Šreder se isključuje iz nemačkog života: njegovo ime je nestalo sa sajta stranke SPD, gde se pominjao na listi 34 najistaknutije ličnosti u njenoj čitavoj jednoipovekovnoj istoriji.

Rukovodstvo SPD-a ga je osudilo, a zahtevi za isključenje bivšeg predsednika stranke su sve uporniji.

Šrederu je oduzeto počasno državljanstvo Hanovera (gde je napravio karijeru) i počasni član Borusije Dortmund (omiljeni tim).

Svi zaposleni napustili su njegovu skupštinsku kancelariju, a sada je vlada zajedno sa SPD-om odlučila da u potpunosti likvidira aparat i kancelariju bivšeg kancelara (to je trebalo da učine i svi bivši šefovi kabineta ministara, iako je sada, osim Šredera, preživela je samo Merkelova).

Zvanična odluka o likvidaciji Šrederovog aparata očekuje se tek ove nedelje, pa će sada bivši kancelar imati samo obezbeđenje i penziju.

Pa i Veliki krst 1. stepena Ordena zasluga za SR Nemačku, mada ko zna, kako će se stvari dalje odvijati.

Zašto nam treba javno batinanje 78-godišnjeg Šredera i 57-godišnjeg Knajsla?

Zašto su opasni za one, koji sada određuju politiku Evrope prema Rusiji?

Čini se da je već sve pod kontrolom, pa nemački političari poslušno, iako sa očiglednom neradom, podržavaju Kijev i maksimalni sankcioni pritisak na Moskvu.

Da, u Berlinu ne pričaju o potrebi poraza Rusije, kao što vole da ponavljaju u Londonu ili EU ali i takva oprezna politika nemačkih vlasti, trebalo bi da priliči atlantistima.

Nemoguće je ozbiljno shvatiti predloge nekih anglosaksonskih publicista da se uvedu sankcije SRG, jer ona ne pomaže dovoljno Ukrajini i nije spremna da već sutra odbije ruski gas, odnosno da izvrši samoubistvo.

I što je najvažnije, na duže staze, atlantisti treba da budu zadovoljni činjenicom, da je to slomilo strateški kurs Berlina na održavanje odnosa sa Rusijom.

Pa zašto onda trovati Šredera?

Možda atlantisti nemaju poverenja, da je posao obavljen i da su nemačke elite slomljene i da se ne pretvaraju, da su verni kursu konfrontacije sa Rusijom?

Šta ako samo sačekaju teška vremena, a onda ponovo počnu da grade mostove sa Moskvom?

Onda zaista treba „dokrajčiti reptila“, odnosno značajno je kazniti sve one, koji se usude da krenu protiv struje, čak i ako sada nemaju mnogo uticaja.

Ne može im se dozvoliti da kažu ono što kaže Šreder.

„Dugoročno, nemoguće je politički ili ekonomski izolovati zemlju poput Rusije.

Nemačkoj industriji su potrebne sirovine, koje Rusija ima.

Ne govorimo samo o nafti i gasu, već i o retkim zemljanim elementima. To su sirovine, koje se ne mogu jednostavno zameniti.

Mir i prosperitet Nemačke i Evrope uvek će zavisiti od dijaloga sa Moskvom, kaže Šreder: „Kada se ovaj rat završi, moraćemo da se vratimo odnosima sa Rusijom.

Mi to uvek radimo.

To su uobičajene istine, a nešto slično se čak govori i sa govornice Bundestaga partija „Levica“ i „Alternativa za Nemačku“.

Nemoguće im je začepiti usta ali je sasvim moguće vratiti bivšeg kancelara.

Kao i mnogi Nemci, Šreder razume koliko su odnosi sa Rusima važni za njegov narod – važni veoma dugo, najmanje poslednjih tri stotine godina.

On zna šta se dešava kada su Nemci u neprijateljstvu sa Rusima i ne želi da se ponovi.

Ali sada pokušavaju da ih uvuku upravo u ovo, pokazujući na istok, gde se nalaze zemlje, na koje „Rusija nezakonito polaže pravo“.

I ubeđujući da bi bilo dobro da se ove zemlje prihvate kao deo Evropske unije, odnosno nemačkog projekta ujedinjene Evrope, da bi svi bili srećni.

Ali mnogi u Nemačkoj još pamte kako se završio prethodni pokušaj pomeranja granice između nemačkog i ruskog sveta na istok, kako se seća i Šreder, koji nikada nije video svog oca, koji je poginuo na Istočnom frontu.

Bivši kancelar je pre dve godine oštro odgovorio ukrajinskom ambasadoru, koji ga je nazvao „najvećim Putinovim lobistom“.

Šreder je bio ogorčen što ga „neki patuljak” kritikuje, a sada se Melnik izvlači sa vređanjem aktuelnog šefa vlade.

Dakle, degradacija nemačkog političkog života je evidentna i sada se od Nemačke zahteva da ponizi svog bivšeg kancelara.

Ako Berlin pristane na to, onda će time potpisati sopstvenu nemoć, nesposobnost da izdrži spoljni pritisak.

Ne samo da su sankcije Moskvi neisplative i štete samoj SRG, već su sada i Nemci prinuđeni da kažnjavaju one, koji govore o nemogućnosti prekida odnosa sa Rusijom.

Oni već imaju svojevrsnu tradiciju represija protiv bivših lidera: prvo, „kancelara nemačkog jedinstva“ Helmuta Kola (koji se odjednom pokazao nepoštenim), a sada njegovog naslednika Šredera.

Podsetimo se i autora „Ostpolitike” Vilija Branta, koji je podneo ostavku nakon otkrića istočnonemačkog obaveštajca u njegovoj pratnji.

Svu trojicu je ujedinilo shvatanje važnosti odnosa sa Rusijom za budućnost Nemačke, razumevanje koje sada pokušavaju da iskorene iz aktuelne nemačke političke elite.

Ako to uspe, onda će u budućnosti morati, ne samo da se izvinjavaju zbog progona Šredera, već i da žale što nisu poslušali njegov savet.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE