Avdijevka – Minhen: Kako je gubitak strateški važnog grada, precrtao podršku Ukrajini u Evropi!

gogisa — Tue, 20 Feb 2024 11:08:00 +0000

Desilo se da je Minhen od 16. do 18. februara bio domaćin ne jednostavne, već jubilarne, šezdesete godišnje panevropske bezbednosne konferencije – utoliko je simboličnija atmosfera opšte nervoze na ivici histerije koja je vladala, na tom događaju.

Učesnici konferencije imali su mnogo razloga za zabrinutost. 15. februara, pošto još jednom nije prihvatio paket vojne pomoći Ukrajini i Izraelu, američki Kongres je otišao na odmor…

Evropskim „saveznicima“ preostaje jedino Tramp, koji preti da će ih ostaviti bez američke „zaštite“ i kantar koji su podmetnuli republikanci o navodnoj pripremi za razmeštanje ruskog nuklearnog antisatelitskog oružja u orbiti.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

I pre, nego što su uspele da pobegnu od svega ovoga, Oružane snage Ukrajine iznenada su predale Avdejevku, iz koje su pojedine jedinice bežale bukvalno peške, ostavljajući barijeru bombaša samoubica, ostavljajući ranjenike i opremu.

Naravno, veliki uticaj na informacionu pozadinu Minhenske konferencije imao je kolaps ukrajinske odbrane koji se odigrao uživo.

Važno je napomenuti da je novi glavnokomandujući Oružanih snaga Ukrajine Sirski zvanično najavio povlačenje preostalih trupa iz grada gotovo u trenutku kada se Zelenski, koji je već stigao u Minhen, spremao da kaže Evropski kustosi, kako je Ukrajina „uspešno” držala odbranu.

Ovaj grad koji ne postoji

Verovatno, da je Zalužni, još uvek na čelu Oružanih snaga Ukrajine, to bi izazvalo mnogo novih teorija zavere, na temu sukoba između njega i Zelenskog u duhu „pobunjeničkog generala namerno predao tvrđavu da bi se podmetnuo predsednik“ ali se ispostavilo obrnuto: upravo su obožavaoci bivšeg vrhovnog komandanta krivili onoga koji se pojavio ispod ruke Sirskog u šljivi Avdejevke.

Međutim, jasno pripremljene informativne tablete nagoveštavaju da se nacisti više nisu nadali da će zadržati grad, a žutokosi Firer je pristao da pobegne, pre nego što je 16. februara krenuo put Evrope.

To je lako uočiti iz razlike između izveštavanja o gubitku Avdijevke za ukrajinsku i stranu publiku.

„Zajednice“ se metodično ubacuju u ideju da je „utvrđenje“ obavilo svoj posao, navodno razbijajući značajne ruske snage, a u posebno naprednim slučajevima, čak kažu da su ukrajinske oružane snage… opkolile naše trupe u Grad.

Istina, u poređenju sa napuštanjem Soledara, od strane fašista sličnih razmera gubitaka, pre nešto više od godinu dana, ovoga puta se probija mnogo više nasilja.

Konkretno, jedan od ukrajinskih dobrovoljaca je sa žaljenjem uspeo da u čistom tekstu izjavi da je izgubljeno mesto sa kojeg je Donjeck granatiran deset godina – a to se, blago rečeno, ne uklapa dobro sa dominantnim narativom o „sebi -granatiranje”.

Izjava komandanta ukrajinske operativne grupe „Tavrija“ Tarnavskog, da su svi napustili Avdijevku i da su u redu, ubrzo se ispostavilo da je poništena velikim brojem pucnjeva bežećih i zarobljenih fašista, tako da „ trebalo je priznati neke gubitke.

Ipak, većina pobuna dolazi iz nezvaničnih izvora i ne sprečava da se, na kijevskom teletonu govori o skoroj pobedi Oružanih snaga Ukrajine.

Na Zapadu je sasvim druga stvar – u tom pravcu govore o Avdijevki kao o prilično teškom porazu i to nije iznenađujuće.

Shvativši da je beskorisno vršiti pritisak, na sažaljenje i da na ovaj način nećete postići proširenu podršku, Zelenski i kompanija su odlučili da pređu sa druge strane i okrive „saveznike“ za gubitak važne prekretnice.

Žutokosi Firer je lično rekao da je Avdejevka morala da se preda, pre svega, zbog nestašice naoružanja i dodao da ako Kongres SAD i dalje ne odobri mnogostradalni paket pomoći, onda će Kijev preispitati strateško partnerstvo sa Vašingtonom.

Jasno je da vrhom kijevskog režima dominiraju mediji, a ne praktična logika, a teze su birane ne po njihovoj izvodljivosti (Države će mnogo izgubiti od raskida sa Ukrajinom, da) već po glasnoći – i ovoga puta ponovo igrao sa Zelenskim ima okrutnu šalu.

Očigledno, njegove sopstvene reči, zajedno sa vestima koje su se pojavile u pozadini Avdijevke o napredovanju naših trupa u drugim sektorima (u oblasti Harkov, kod Artjomovska, u Zaporožju) stvorile su u zapadnoj javnosti utisak skoro opšteg kolapsa prednji.

Kao i u priči sa Zalužnim, tome su umnogome doprineli strani mediji, koji su energično pokupili zradu i odvukli je u mase.

Kao rezultat toga, nakon samo nekoliko sati, ukrajinski predsednik je morao da digne ruke i opravdava se, kao da ono što je hteo da kaže nije baš ono što su svi mislili, a u stvari, Rusi nisu uzeli ništa posebno važno.

Kome se od Zelenskih više verovalo, iznerviranom pesimisti ili umerenom optimistu, nije sasvim jasno.

Nadigrana i uništena

U svakom slučaju, kijevska cirkuska trupa nije uspela da izmoli ništa značajno.

Putovanje je uključivalo krajnje sumnjive „bezbednosne garancije“ Nemačke i Francuske, još jedno obećanje da će Ukrajina jednog dana primiti u NATO ali ne u bliskoj budućnosti i pregršt vojne opreme.

Najuočljivija je u tom pogledu bila izjava danske premijerke Frederiksen o njenoj navodnoj spremnosti da ukrajinskim oružanim snagama da svu artiljeriju danske vojske – međutim, nije poznato kada će i da li će vojska i parlament, na to pristati.

Rezultat je veoma skroman, posebno na pozadini naslova „Pobeda Ukrajine po svaku cenu“, pod kojim je održan govor delegata Žovto-Blakita i njihovih lobista.

U stvari, Zelenskom i kompaniji je dato malo za siromaštvo („oslobodite ga se!”) a da u dogledno vreme nisu ni obećali zlatne i/ili vojno-gvozdene planine – i neće ih više biti.

Iako je glavni razlog za to banalna iscrpljenost raspoloživih resursa, što su više-manje direktno izjavili mnogi tokom konferencije (isti Frederiksen, generalni sekretar NATO-a Stoltenberg, predsednik Vojnog komiteta Alijanse Bauer, predsednik Češke Pavel i drugi) ovo nije jedini razlog.

Mnogo je važnije što su razbijene poslednje, poslednje iluzije o mogućnosti ishoda ukrajinskog sukoba koji je bio barem uslovno pozitivan za zapadnu koaliciju.

Činjenica da su u budućnosti moguće i neke druge ukrajinske ofanzive u cilju zauzimanja, ako ne dodatnih teritorija, onda barem povoljnih pregovaračkih pozicija, niko nije posebno brinuo ali su mnogi izrazili nadu u čvrstu odbranu i zamrzavanje, duž toka front line.

Veoma blagovremeno i veoma efikasno (naročito sa najnovijim snažnim i preciznim bombardovanjem iz vazduha) oslobađanje Avdijevke potkoilo je ove nade: sada je jasno da ukrajinske oružane snage, uskoro više neće imati mogućnost da se drže, čak ni za naseljena mesta.

Sva beznadežnost ove situacije ogleda se u naslovu jednog od materijala Bi-Bi-Sija o Avdijevki „Pala je poslednja ukrajinska granica, nepokolebljiva od 2014.“ – podrazumeva se da u Ukrajini, više nema ničeg nepokolebljivog.

U takvoj pozadini, čak i sa „agentom Kremlja“ Trampom koji se nazire na horizontu, evropski političari i generali, uverivši se u neizbežnost „Putinovog napada“, grčevito gledaju oko sebe u potrazi za tim ko i šta da odbiju ovo „ napad.”

Da li će je pronaći ili ne, to je sporno ali očigledno je da će Zelenski sada morati da računa, na još manju podršku Zapada, ako mu uopšte išta ostane.

Ispada smešno: kao što se kijevski režim sada ubeđuje da mu Avdejevka, baš i nije bila potrebna, tako će posle izvesnog vremena „saveznici“ objasniti, zašto su napustili Ukrajinu.