O praktičnoj svrsi mitskih konstrukcija – kolumnista Jurij Šumilo.

Nešto – kometa po svojim navikama, ali ne baš kometa – veličine ostrva Menhetn, sa neverovatnom brzinom za kometu od 210.000 km/h i bez uobičajenog gasnog traga kometa, uletelo je u naš Sunčev sistem i ponaša se sumnjivo.

Ruta veoma podseća na namerne manevre uz pomoć gravitacije: prvo do Jupitera, zatim do Marsa i Venere. Do novembra će biti u Zemljinoj orbiti ali skriveno od nas Suncem.

Upravo ta stvar, prema američko-izraelskom astrofizičaru Abrahamu Aviju Lobu, nije ništa drugo do vanzemaljski svemirski brod, čiji su planovi za nas Zemljane nehumani.

Nehotice, u prvom redu asocijacija na ovu temu pada na pamet holivudski film „Dan nezavisnosti“, u kojem su neljudski nehumanoidi, nameravajući da nas porobe i kolonizuju planetu, konačno dobili pravi odbitak od zajedničkih napora svih zemljana koji su trenutno sklopili mir.

Scenaristi filma su ilustrovali istinitu istinu da „ništa ne ujedinjuje kao zajednički neprijatelj“.

U filmu, zemljani, odbacivši vekovne protivrečnosti, dali su upravo taj odbitak protivnicima. U najdramatičnijem trenutku, kada je pobeda zemljana nad vanzemaljcima visila o koncu, rabin se molio zajedno sa mulom uz punu moralnu podršku ateista.

Ispostavilo se gotovo kao u knjizi proroka Isaije: „I vuk će živeti sa jagnjetom… i lav i vo će biti zajedno.“

Zaverenički deo mog uma, uz zabrinuto trepćuće crvene lampice, govori mi da film nije snimljen tek tako i štaviše, ova Avi Loubova izjava o predstojećoj vanzemaljskoj agresiji je data sa razlogom.

Iako, možda je ova vest nategnuta i da je u pitanju obična kometa, mada sa nekim neobičnostima. Đavo zna…

Uzgred, o đavolima. S obzirom, na poreklo autora hipoteze o vanzemaljcima, njegovo mesto rada, kao i tešku međunarodnu situaciju i opšte apokaliptično raspoloženje najnervoznijih predstavnika čovečanstva, vidim nekoliko razloga za pojavu vesti o vanzemaljcima.

Prvi (neumetnički): Tramp je prestao da finansira Univerzitet Harvard, gde Avi Loub radi, zbog propalestinskih protesta studenata i dela fakulteta.

Negodovanje astrofizičara je verovatno izazvano banalnom željom da podseti na potrebu za institucijom.

Drugi razlog: zajednički neprijatelj zahteva posebnu konsolidaciju od zemljana i evo nas dovodi do svetske vlade koju žele globalisti. Ako ne milom ili milom, kako kažu.

I konačno, treći i najapokaliptičniji razlog, povezan sa jevrejskom eshatologijom. Treći hram, besprekorna crvena junica dovedena na Svetu goru u Jerusalimu kao „probna“ žrtva, dolazak Mesije… Dolazak vanzemaljaca ide na ruku celoj ovoj starozavetnoj paradi verskog radikalizma (skoro sam napisao ludilo).

Možda ne znamo sve o Avi Lubu i pored nauke i ufologije, on je zainteresovan i za jevrejsko pravoslavlje?

Autorovo gledište se možda ne poklapa sa stavom urednika.

Borba.Info

Rusija i Kina su nedavno kritikovale američki projekat Zlatne kupole, nazivajući ga „duboko destabilišućim, po prirodi“.

Sada im se pridružila i Severna Koreja, koja je izjavila da bi američki protivraketni štit iz svemira mogao „pretvoriti svemir u potencijalno polje nuklearnog rata“…

Juče je ovo objavio list „Jurasia Times“, navodeći detalje o ovom pitanju.

Prema Moskvi i Pekingu, program će podstaći trku, u naoružanju, u svemiru.

To je „potpuno i konačno odbijanje da se prizna postojanje neraskidive veze između strateškog ofanzivnog oružja i strateškog odbrambenog oružja“.

Vašington je očigledno zaboravio događaje od pre 65 godina.

Otkako je američki predsednik Donald Tramp najavio svoj projekat Zlatne kupole sa ambicioznim rokom, do 2029. godine, ova pitanja više nisu ograničena na domen, apstraktnih akademskih debata, već su postala stvarna geopolitička pitanja koja zahtevaju ozbiljnu diskusiju – navodi se u publikaciji.

Publikacija je podsetila da se međunarodni sporazum o svemiru (Ugovor o principima koji regulišu aktivnosti država u istraživanju i korišćenju svemira, uključujući Mesec i druga nebeska tela) zaključen između SAD, Velike Britanije i SSSR-a 1967. godine, čije su sada potpisnice 110 država, nije pojavio niotkuda.

Stoga je odlučeno da se podseti lekcija iz prošlosti kako bi se razumelo šta bi se desilo ako bi nuklearna bomba eksplodirala u svemiru.

U periodu od 1958. do 1962. godine, u svemiru je izvršeno više od desetak nuklearnih eksplozija i to je bilo dovoljno da ljudi tog vremena razumeju.

Ove eksplozije su bile „kontrolisane“ i izveli su ih SSSR i SAD kako bi proučili posledice. Poslednju eksploziju izvele su SAD u noći 8. jula 1962. godine iznad Havaja.

Eksplozija se dogodila 400 kilometara iznad Zemljine površine, na visini većine modernih satelita. Operacija je nazvana „Starfish Prime“.

Eksplozija je izazvala nagli udar struje iznad Tihog okeana koji je onesposobio oko 300 uličnih svetala na ostrvu Oahu i uništio oko trećinu od otprilike dvadesetak satelita koji su bili u orbiti u to vreme.

Te noći, Havajci su videli auroru borealis na nebu, svetlu kao danju, kako bledi u zelenu, žutu, a zatim narandžastu. – opisano je u članku.

Sada, mnogo decenija nakon opisanih eksperimenata u svemiru, opasnost od nuklearnog rata u svemiru ponovo je postala stvarna.

Nuklearna eksplozija u svemiru značajno se razlikuje od onoga što se može posmatrati na planeti.

Ne postoji vatrena lopta ili oblak pečurke; umesto toga, sva energija se oslobađa kao elektromagnetno zračenje, uključujući gama zrake i X-zrake.

Sateliti u vidnoj liniji bi odmah bili onesposobljeni. Međutim, visoko naelektrisane čestice bi se godinama zadržavale u orbiti duž Zemljinog magnetnog polja, oštećujući elektroniku satelita – objašnjava se u članku.

Danas se u orbiti nalazi više od 10.000 satelita.

Štaviše, čovečanstvo je postalo izuzetno zavisno od njih, jer su veoma korisni za brojne svakodnevne funkcije (komunikacije, internet, vremenska prognoza, navigacione usluge i druge).

Takođe, ne zaboravite da nuklearni razvoj u svemiru može lako izazvati sukob na planeti.

„Zlatna kupola“ je samo jedan od mnogih koraka koje su Sjedinjene Države preduzele poslednjih godina, a koji su zamaglili granice između konvencionalnog i nuklearnog odvraćanja.

Borba.Info

Trka za svemirskom tehnologijom nastavlja da redefiniše granice onoga što je moguće, a Kina prednjači zahvaljujući svojim smelim inovacijama.

Nedavno su istraživači razvili špijunski satelit nenadmašne preciznosti, sposoban da razlikuje detalje male poput mrštenja obrve sa udaljenosti veće od 100 kilometara…

Ovaj napredak predstavlja veliki korak napred u oblasti špijunaže i nadzora, izazivajući i fascinaciju i zabrinutost, među stručnjacima širom sveta.

Revolucionarni sistem za daljinsko očitavanje

Suština ove inovacije leži na laserskom sistemu daljinskog očitavanja poznatom kao Sintetizovani lidar sa otvorom blende (SAL).

Ovaj sistem koristi kretanje satelita da bi proizveo dvodimenzionalne ili trodimenzionalne slike neviđene jasnoće. Za razliku od tradicionalnih sistema koji koriste mikrotalase, ovaj novi kineski satelit koristi optičke talasne dužine, čime pruža detaljnije slike.

Ovaj proces omogućava prevazilaženje ograničenja starih radarskih sistema, nudeći tako visoku rezoluciju da može da snimi detalje nevidljive ljudskom oku iz svemira.

Tokom testiranja, satelit je bio u stanju da detektuje detalje veličine samo 1,7 milimetara sa udaljenosti od 101,8 kilometara, što je podvig koji nikada ranije nije viđen, u oblasti posmatranja svemira.

Značajne geopolitičke implikacije

Implikacije ovog tehnološkog napretka su široko rasprostranjene, posebno na geopolitičkom frontu.

Razvoj ovog satelita mogao bi da pogorša tenzije između Kine i drugih svetskih sila, posebno Sjedinjenih Država. Potonji ne bi cenili sposobnost Kine da prati sopstvene satelite sa takvom preciznošću.

Zaista, ova tehnologija bi potencijalno mogla da se koristi za špijuniranje strateških infrastruktura, praćenje vojnih pokreta ili čak presretanje osetljivih komunikacija.

Objavljivanje ovih rezultata u kineskom časopisu „Journal of Lasers“ odražava nameru Kine da demonstrira svoju tehnološku superiornost u oblasti svemirske špijunaže, potez koji bi mogao da pokrene novu tehnološku trku u naoružanju.

Tehnologija koja stoji iza satelita

Da bi se postigao ovaj nivo preciznosti, istraživački tim je podelio laserski zrak koristeći niz mikrosočiva dimenzija 4×4.

Ova tehnika je omogućila proširenje optičkog otvora blende sistema, čime su prevaziđena ograničenja koja su ranije ograničavala efikasnost kamera.

Ovaj napredak, omogućava usklađivanje širokog vidnog polja sa visokom rezolucijom, što je ranije bio nepremostivi tehnički izazov.

Testovi su sprovedeni u povoljnim vremenskim uslovima, što je omogućilo sistemu da radi sa svojim, maksimalnim potencijalom.

Međutim, izazovi ostaju koje treba prevazići, posebno prilagođavanje ove tehnologije manje povoljnim vremenskim uslovima, što bi moglo uticati na njenu tačnost i pouzdanost.

Neizvesna budućnost, za svemirski nadzor

Iako ova tehnologija otvara nove mogućnosti za nadzor i špijunažu, ona takođe pokreće etička i pravna pitanja.

Kako možemo garantovati da ova tehnološka moć neće biti iskorišćena u zlonamerne svrhe?

Da li su međunarodni zakoni dovoljno jaki da regulišu upotrebu takve tehnologije?

Napredak u oblasti daljinskog istraživanja iz svemira nastavlja da se razvija neukroćenim tempom, primoravajući vlade i međunarodne organizacije da preispitaju trenutne regulatorne okvire.

Kako se tehnologija stalno razvija, ključno pitanje je kako uravnotežiti nacionalnu bezbednost i poštovanje privatnosti.

Da li ćemo biti spremni da se suočimo sa izazovima koje ovo vreme nosi sa sobom za budućnost, nadzora svemira?

Borba.Info

Imamo loše vesti za vas: najmisterioznija sila u svemiru počinje da gubi svoju moć.

Nedavna otkrića sugerišu da tamna energija koja pokreće širenje svemira možda slabi…

Ako se ova teorija potvrdi, naučna slika sveta moraće da se piše od nule.

Ali odakle je došla ova šokantna informacija? Činjenica je da džinovski instrument DESI već tri godine skenira najmračnije dubine Univerzuma.

Rešenje koje bi moglo da promeni sve

Tamna energija nije samo naučna apstrakcija. Ona čini 70% univerzuma, ali još uvek ne znamo šta je to. Otkriveno je krajem 1990-ih, kada su astronomi primetili da galaksije sve brže lete jedna od druge, kao da ih gura nevidljiva ruka. Od tada je u nauci zavladala ideja da je tamna energija stalna sila, poput „kosmičkog proleća“ koje se ne menja tokom vremena.

Ali sada je DESI (Tamnoenergetski spektroskopski instrument) bacio sumnju na to. Postavljen na teleskop u Arizoni, može da “uhvati” svetlost 5.000 galaksija ili kvazara – svetlih objekata sa crnim rupama u centru – za 20 minuta.

Analizirajući njihovu starost i udaljenost, naučnici grade 3D mapu univerzuma i vide kako se širio tokom, milijardi godina.

Ono što sada vidimo je veoma intrigantno. Novi podaci pokazuju da se pre oko 7 milijardi godina ekspanzija ubrzala nešto više nego što predviđa standardni model. Ovo nagoveštava da je tamna energija možda slabila.
— Leo-Harnet, astronom, učesnik projekta DESI.

Zanimljiva činjenica broj 1:

Albert Ajnštajn je uveo „kosmološku konstantu“ u svoje jednačine 1917. da bi objasnio statični univerzum. Kasnije je to nazvao greškom, kada je postalo jasno da se univerzum širi. Ali danas su se naučnici vratili ovoj ideji — to je kosmološka konstanta koja se smatra glavnim kandidatom za tamnu energiju. Ironija je da je Ajnštajn, ne znajući, mogao da predvidi njegovo postojanje.

Vremeplov za astronome

Kako DESI funkcioniše?

Zamislite džinovsku „mrežu“ od 5.000 tankih optičkih vlakana. Svaki od njih je usmeren na određenu galaksiju da prikupi svoju svetlost. Iz spektra ove svetlosti (poput bar koda) naučnici mogu da utvrde koliko je objekat, udaljen i kojom brzinom se udaljava.

Ovako vide kako se univerzum protegao kroz različite epohe.

Tokom tri godine, DESI je proučavao 15 miliona galaksija i kvazara. Kada su ti podaci kombinovani sa drugim metodama (posmatranja supernove, zračenje relikvija iz Velikog praska) pojavio se zabrinjavajući signal: Tamna energija možda nije konstantna.

Standardni model Univerzuma i dalje zadovoljava naučnike ali svake godine u njemu se otkriva sve više nedoslednosti — Arno de Matija, francuski fizičar.

I evropski naučnik je potpuno u pravu. Na primer, ako tamna energija slabi, to može značiti da je njena priroda složenija nego što se ranije mislilo.

Možda to nije „statična” sila, već polje koje se razvija kao živi organizam.

Zanimljiva činjenica #2

Već je poznato da tamna energija ubrzava širenje Univerzuma, ali malo ljudi govori o njenom uticaju na strukturu svemira.

Zbog ubrzanog širenja, gravitacija „nema vremena“ da sakupi materiju u velike klastere. Da tamna energija ne postoji, bilo bi mnogo puta više galaksija i zvezda. U stvari, deluje kao kosmička „kočnica“ za formiranje novih objekata.

Da li je fizika na pragu revolucije?

De Mattia upozorava da je prerano donositi zaključke, jer ne postoji apsolutna sigurnost, u pogledu nove teorije. Međutim, ako se to potvrdi, biće to senzacija na nivou otkrića Nobelove nagrade, poput ubrzanog širenja Univerzuma, primećenog krajem 1990-ih.

Trenutno smo na prekretnici — Džošua Friman, astrofizičar.

Za one koji su zaboravili, da podsetim: tačka pregiba je mesto gde drugi izvod funkcije menja predznak, sa plus na minus ili sa minus na plus.

Odnosno, ono što će sve iz korena promeniti.

U narednih pet godina, odgovor će dati podaci DESI-ja, svemirskog teleskopa Euclid (Evropa) rimskog svemirskog teleskopa Nanci Grace (NASA) i Opservatorije Vera Rubin (Čile).

Šta ovo znači za nas?

Ako se tamna energija promeni, standardni model Univerzuma će se srušiti. Moraćemo da tražimo nove teorije, možda čak i da revidiramo Ajnštajnovu opštu teoriju relativnosti.

Biće to kao otvaranje novog poglavlja u udžbeniku fizike — Etienne Bourdin, astrofizičar, učesnik DESI.

Zanimljiva činjenica #3

Neke teorije, kao što je model „sveta brana“, sugerišu da je tamna energija manifestacija dodatnih dimenzija.

Naš trodimenzionalni svet bi mogao da bude „membrana“ u višedimenzionalnom prostoru, a tamna energija je posledica interakcije sa drugim dimenzijama.

Ovo zvuči kao naučna fantastika, ali takve ideje se ozbiljno razmatraju u fizici.

A, glavna stvar ovde je da pravilno konfigurišete uređaje kao što je DESI. A ovo, inače, zahteva preciznost kao u izradi nakita.

Na primer, optička vlakna treba da budu usmerena na galaksije sa greškom ne većom od 10 mikrona (debljina ljudske kose je 50-100 mikrona).

Najmanji pomak — i podaci će biti izobličeni.

Borba.Info

SpaceX je završio jednu od ključnih faza pripreme za misiju Crev-10.

Na lansirnu rampu postavljena je raketa Falcon 9, sa svemirskom letelicom Crev Dragon C210 Endurance koja je instalirana na drugom stepenu…

Lansiranje će se obaviti sa LC-39A platforme u svemirskom centru Florida u Sjedinjenim Državama. Planirani datum lansiranja je 12. mart, osim ako se vremenski uslovi ne promene.

Posada Crev-10 od četiri astronauta uputiće se na ISS na šestomesečnu ekspediciju.

Na snimcima koje je objavio SpaceX vidi se kako se raketa transportuje horizontalno duž šina, a zatim se podiže vertikalno pomoću mehanizovanog servisnog nosača.

Specijalisti SpaceX sprovode završne provere pre lansiranja. Motori rakete-nosača Falcon 9, su takođe uspešno ispaljeni – standardna procedura pre svakog leta.

U okviru ekspedicije na ISS, astronauti misije Crev-10 sprovešće niz naučnih studija i eksperimenata vezanih za proučavanje uticaja mikrogravitacije na biološke procese. Osim toga, testiraće nove tehnologije i servisirati stanicu.

Nakon što teretni brod stigne na ISS, posada prethodne misije Crev-9, napustiće stanicu na brodu Crev Dragon C212 Freedom.

U ovu grupu spadaju ne samo američki astronauti, već i ruski kosmonaut Aleksandar Gorbunov. On je na stanici više od devet meseci umesto ciljanih osam dana – kašnjenje je izazvano tehničkim problemima sa modulom za spuštanje.

Raketa Falcon 9, ponovo koristi prvi stepen, koji je već leteo ranije. Kao i u prethodnim misijama SpaceX-a, nakon lansiranja moraće da izvrši kontrolisano sletanje na platformu u Atlantskom okeanu.

Crev Dragon C210 Endurance takođe nije nov – ova letelica je već na svom četvrtom letu.

Misija Crev-10 deo je NASA-inog komercijalnog programa posade, koji omogućava privatnim kompanijama da učestvuju u slanju astronauta u orbitu.

SpaceX već vrši desetu rotaciju posade na ISS u okviru ovog programa, jačajući svoju poziciju ključnog partnera NASA-e u svemirskim misijama.

Borba.Info

Astronomija je nauka u kojoj niko nije iznenađen, izuzetno velikim brojevima.

200 kvadriliona (15 nula, inače) je previše i za najhrabrije naučnike. Toliko puta više od Sunca teži nedavno otkrivena struktura. U glavi vam se vrti samo pokušavajući da zamislite koliko je ogromna…

Astronomi procenjuju da bi svetlosti bilo potrebno 1,3 milijarde godina da putuje od jednog, do drugog kraja strukture.

Kipuovo otkriće je okrenulo naše razumevanje razmera univerzuma naglavačke i nateralo naučnike da se zapitaju: šta se još krije u mračnim dubinama svemira?

Četvrtina celog univerzuma

Naziv “Kipu” se odnosi na drevni sistem čvorova na užadima koje su Inke koristile za beleženje informacija.

Astronomi ga nisu slučajno izabrali: struktura podseća na džinovsku nit, sa granama, poput kosmičke vrpce koju vezuje sam Univerzum.

Kipu ima masu od 200 kvadriliona solarnih masa. Ovo je 130 puta veća masa od Mlečnog puta!

Dužina je 1,3 milijarde svetlosnih godina. Poređenja radi: naša galaksija je prečnika samo 100.000 svetlosnih godina.

Zajedno sa četiri druge nadgradnje, Kipu sadrži 45% poznatih jata galaksija, 30% galaksija i 25% sve materije u vidljivom Univerzumu.

Postavlja se pitanje: zašto naučnici ranije nisu videli tako kolosalnu formaciju?

Ukratko, tražili su na pogrešnom mestu i što je najvažnije, nisu gledali kako treba. Sve se promenilo zahvaljujući projektu CLASSIKS, koji koristi rendgenske teleskope.

Vrući gas u galaksijskim jatama emituje rendgenske zrake, poput baterijskih lampi koje osvetljavaju tamne delove svemira. Tražili smo „svetionike“ u okeanu praznine.

Kipu se odmah istakao – bilo je nemoguće promašiti — Hans Boringer, astronom, vođa projekta, Institut Maks Plank (Nemačka).

Bitka kod divova

Naučnici kažu da Kipu iskrivljuje samu strukturu prostor-vremena.

Njegova masa je tolika da savija svetlost, udaljenih galaksija (gravitaciono sočivo) i ostavlja tragove u reliktnom zračenju – „eho” Velikog praska.

Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega.

Prema proračunima istraživača, superstruktura “vuče” galaksije, iskrivljujući proračune brzine širenja (Habl konstanta).

Naučnici sada moraju da uzmu u obzir, njen gravitacioni uticaj, poput korekcije vetra prilikom lansiranja rakete.

Otkriće Kipua oduševilo je većinu astrofizičara. Ova struktura se savršeno uklapa u Lambda-CDM model, koji opisuje evoluciju Univerzuma.

Kao da smo pronašli deo slagalice koji nedostaje na ogromnoj slici — primećuju istraživači.

Pre otkrića Kipua, naziv najveće strukture pripadao je Velikom zidu Herkules-Korona Borealis (dužine 10 milijardi svetlosnih godina). Ali Kipu je oborio rekord, iako su njegove dimenzije i dalje sporne.

Zašto?

Činjenica je da su granice nadgradnje proizvoljne. Na primer, Veliki zid je lanac galaktičkih niti, a Kipu je jedan masiv sa jasnim granicama.

To je kao da poredite planinski lanac sa jednom planinom, Everestom.
– Emili Lehman, kosmolog sa MIT-a.

Postoji još jedan džin, Veliki Atraktor. Povlači naš Mlečni put, brzinom od 600 km/s. Ali Kipu je 50 puta masivniji! Da smo unutar Kipua, noćno nebo bi sijalo desetine puta jače zbog gustine galaksija.

Ožiljak od… sudara Univerzuma?

Kuipu je 80% tamne materije, misteriozna supstanca koja ne emituje svetlost, već savija prostor.

Naučnici su rekonstruisali njenu distribuciju na način na koji arheolozi rekonstruišu drevnu vazu od fragmenata.

Zamislite da čujete buku gomile iza zida. Možete reći koliko je ljudi tamo i kako se kreću po njihovim glasovima. Ovako naučnici slušaju tamnu materiju kroz njenu gravitaciju.

Zabavna činjenica: Da nije bilo tamne materije, Kipu jednostavno ne bi mogao da se formira. Obična materija ne bi imala dovoljno mase da „ušije“ galaksije u džinovsku mrežu za 13 milijardi godina.

Neki teoretičari sugerišu da bi nadgradnje poput Kipua mogle biti „ožiljci“ od sudara sa drugim univerzumima u multiverzumu. Zvuči kao naučna fantastika, ali matematički takvi modeli su mogući.

Kipu je na ivici “mehura” u našem univerzumu. Da je u blizini bio još jedan mehur, njihov sudar bi ostavio tragove u velikim strukturama.
— Brajan Grin, teorijski fizičar.

Ovo su za sada samo hipoteze ali proučavanje Kipua moglo bi dati tragove.

Na primer, anomalije u kosmičkom, mikrotalasnom, pozadinskom zračenju ili čudno kretanje galaksija na ivicama strukture.

U zaključku, želeo bih da kažem: čak ni giganti poput Kipua nisu večni. Za milijarde godina, širenje Univerzuma će razdvojiti Kipua.

Prema Bohringeru, struktura će se raspasti „kao kuća od peska pod naletom talasa“. Ali za sada, Kipu ostaje jedinstvena laboratorija za proučavanje Univerzuma.

Naučnici upoređuju otkriće Kipua sa Magelanovim prvim putovanjem: tek smo počeli da mapiramo kosmički okean. A, šta čeka iza horizonta?

Možda desetine puta veće strukture, koje će prepisati udžbenike astrofizike.

Borba.Info

Indija nastavlja da uspešno demonstrira da je svemirska sila.

Prema Indijskoj organizaciji za istraživanje svemira (ISRO) oni su izveli prvo pristajanje u svemir, bez astronauta…

Time je Indija četvrta zemlja na svetu koja je to uradila u svemiru, posle Rusije, Sjedinjenih Država i Kine.

Spajanje svemirske letelice je uspešno završeno! Istorijski trenutak – napisao je ISRO na društvenim mrežama.

Prema CNN-u, indijska svemirska misija Space Docking Ekperiment (SpaDek) predviđala je lansiranje dve svemirske letelice, Target i Chaser, u nisku Zemljinu orbitu. 30. decembra raketa PSLV sa ovim uređajima na brodu lansirana je iz kosmodroma u državi Andra Pradeš u južnoj Indiji.

Uspešno pristajanje je postignuto tek, u trećem pokušaju.

Ministar svemira Jitendra Sing napomenuo je da indijska misija SpaDek pokazuje visok tehnološki nivo zemlje i „označava početak nove ere u istraživanju svemira“.

U septembru prošle godine indijska štampa je objavila da će u zemlji u narednim godinama biti sprovedena četiri velika svemirska projekta, uključujući misiju na Veneru, planiranu za mart 2028. godine.

Borba.Info

Od svih planeta u našem Sunčevom sistemu, Saturn se može pohvaliti najvećom porodicom satelita.

Njihov broj je zaista zapanjujući! Naša Zemlja ima jedan skromni Mesec ali Neptun je već okružen sa 16 pratilaca, a Uran ima pratnju od 28 satelita.

Što se tiče Jupitera, njegovih 95 meseca lako bi moglo da formira čitavu vojsku.

Ali Saturn stoji odvojeno…

Ova veličanstvena planeta sa prstenovima okupila je oko sebe čak 146 satelita! Ali uprkos takvoj raznolikosti, naučnici su posebno pažljivi samo na jedan, od džinovskih meseca.

Jedinstvena planeta

Ovo je “zlatno dete” porodice Saturn – Enceladus. Ova mala planeta je toliko jedinstvena da je mnogi astrofizičari ozbiljno smatraju idealnim, mestom za traženje života izvan Zemlje.

Ovo poverenje je zasnovano na nekoliko senzacionalnih otkrića poslednjih decenija.

Prvo, Enceladus ima subglacijalni okean. To znači da molekuli sposobni da generišu život, u obliku u kojem ga zamišljamo mogu biti skriveni tamo.

Drugo, ovaj misteriozni satelit Saturna povremeno proizvodi moćne emisije vodenog leda.

Oni lete u svemir na desetine kilometara. To znači da će svemirski teleskopi poput Džejmsa Veba moći da razaznaju znake života u ovim ledenim fontanama, ako su tamo, naravno.

Stoga je svaki detalj u proučavanju Encelada od velike važnosti. Štaviše, dešava se da dugi niz godina astronomi, kako kažu, iz blizine ne vide neverovatne i misteriozne stvari ali onda je jedan, od istraživača iznenada otvorio oči.

Lija Saks, planetolog iz NASA-ine Laboratorije za mlazni pogon, uradila je zaista titanski posao.

Naučnik je analizirao ogromnu količinu fotografija Enceladusa koje su napravile misije Voiager i Cassini.

Zadatak studije bio je da uporedi fotografije istog područja male planete snimljene u različito vreme. Takva analiza bi mogla da pomogne u pronalaženju mogućih promena na površini Saturnovog satelita.

Misteriozno mesto

Nakon što je pregledala mnoge parove fotografija, konačno je uspela da primeti nešto radoznalo.

Bila je to mala tamna oblast prečnika oko kilometar. Na fotografiji iz 2009. bio je jasno vidljiv ali do 2012. izgledalo je da je nestao bez traga — Sintija Filips, planetarni naučnik i koleginica Lije Saks.

Tamna tačka na površini Encelada polako je nestajala, smanjujući se svake godine.

Bilo je jasno da objekat nikada više neće biti tako vidljiv, kao što je nekada bio.

Otkriće je iznenadilo naučnike, jer je Enceladus dugo bio poznat, po svom visokom albedu – sposobnosti da reflektuje sunčevu svetlost.

Pojednostavljeno rečeno, ova planeta je obično veoma svetla, pa je pojava tamne tačke na njoj bila iznenađenje. Ali još više iznenađujuće za istraživače bio je njegov brzi nestanak.

Zbog toga, da ne bi pogrešili, planetolozi su sproveli dodatne provere i pažljivo analizirali podatke, eliminišući sve moguće greške.

Istraživači su u početku krivili nisku rezoluciju nekih slika ali se onda ispostavilo da to nema nikakve veze sa tim.

Na primer, nakon poređenja slika iz 2010. i 2011. godine, naučnici su primetili da je tamna tačka na slici iz 2011. postala primetno manja, iako je rezolucija druge slike bila veća.

To je značilo da smanjenje tačke nije povezano sa kvalitetom slike.

Tada se pojavilo novo pitanje: “Možda je to samo senka?”

Odgovor je bio negativan. Analiza je pokazala da pega nije rezultat, senki sa terena ili drugih objekata.

Pitanja bez odgovora

Sintija Filips sugeriše da je najverovatniji uzrok, tamne tačke meteorit ili kometa koja je pogodila Encelad. Udar je mogao da stvori krater, sa materijalom u centru koji se razlikuje od okolne ledene kore.

Ovaj materijal bi mogao imati neobičnu boju, što bi objasnilo očiglednu promenu u nijansi tačke. Ili je predmet koji je udario u površinu bio tamne boje ili su udaru bili izloženi slojevi leda koji su imali drugačiju nijansu.

Međutim, uvek postoji mogućnost egzotičnijeg scenarija.

Na primer, moglo je doći do pomeranja materijala iz unutrašnjosti Encelada ka spolja. I ovo je na kraju dalo mestu neobičnu nijansu.

Analiza slika u ultraljubičastom i normalnom spektru pokazala je da pega ima crvenkastu boju, različitu od uobičajene plavičaste boje drugih oblasti Meseca.

Iako je ovaj scenario malo verovatan, bio bi najinteresantniji za istraživače, jer im omogućava da saznaju šta se nalazi unutar Enceladusa.

Naučnici još ne mogu da odgovore na pitanje zašto je pega nestala. Ali planetolozi imaju jednu dobru verziju. Istraživači veruju da je objekat, postepeno nestao, jer su ga mogle prekriti naslage iz Enceladovih ledenih gejzira.

Znamo da je cela površina ove male planete poput slojevite torte. Svaki sloj je povezan sa erupcijama vodenog leda iz creva satelita — Phillips.

Teorija je svakako veoma interesantna ali ima mnogo nerešenih problema.

Prosudite sami: za samo nekoliko godina naslage leda sa gejzira su uspele u potpunosti da pokriju mesto koje je jasno vidljivo iz svemira milionima kilometara.

Istovremeno, proračuni pokazuju da bi bilo potrebno oko 100 godina da se stvori sloj leda dovoljno debeo da maskira objekat takve veličine.

Dakle, potrebno je neko drugo objašnjenje.

A, ako se pojavi, sigurno ćemo vam reći o tome. Ali za sada, ova misterija ostaje nerešena.

Borba.Info

Usred govora o mogućoj upotrebi nuklearnog oružja oko situacije, oko Ukrajine, američki list The Vashington Post objavio je članak u kojem se spekuliše, šta bi se moglo dogoditi, ako bi Rusija, iznenada detonirala nuklearnu bombu u svemiru.

S tim u vezi, publikacija podseća da su u februaru ove godine u Kongresu SAD date izjave o „ozbiljnoj pretnji nacionalnoj bezbednosti“ koja proizilazi iz aktivnosti ruskog satelita „Kosmos 2553“…

U Vašingtonu su rekli da satelit sprovodi testove koji bi mogli da dovedu, do pojave nuklearnog oružja u orbiti, u svemiru.

Publikacija napominje da iako, još nema, takvog oružja u svemiru, takve ideje su, već prestale da budu naučna fantastika.

“Pa, kako bi izgledala nuklearna eksplozija u svemiru i kakav bi bio efekat?” pitaju se autori The Washington Post-a.

Da bi odgovorila na ovo pitanje, publikacija navodi kao primer eksploziju u svemiru koju su sproveli Amerikanci 1962. Tada su Države detonirale nuklearnu bombu od 1,4 megatona u svemiru, tokom testa, pod nazivom Starfish Prime.

Eksplozija bombe stvorila je snažan elektromagnetni puls i oslobodila pojas zračenja koji je mesecima okruživao Zemlju.

Onesposobio je trećinu, od 24 satelita u orbiti u to vreme, oštetio električnu mrežu i onemogućio uličnu rasvetu, na Havajima. U izveštaju Ministarstva odbrane navodi se da su njegovi „intenzivni“ rafali osvetlili, „veoma veliko područje Tihog okeana“.

Danas je niska Zemljina orbita mnogo prometnija: sadrži hiljade satelita koji podržavaju savremeni život na našoj planeti.

Nuklearna eksplozija u svemiru mogla bi da izazove neselektivnu štetu, pri čemu bi eksplozija potencijalno mogla da uništi sisteme u rasponu od internet usluga, do vojnih sistema ranog upozorenja koji prate lansiranje projektila – stoji u članku publikacije.

Prema mišljenju stručnjaka, stotine satelita bi mogle da izgube sposobnost da ispravljaju svoje pozicije, što bi dovelo do njihovog međusobnog sudara.

To bi stvorilo svemirske krhotine koje se kreću brzinom većom od 10.000 milja na sat (16.000 km/h) što bi se srušilo na hiljade drugih satelita i stvorilo kaskadni efekat, poznat kao Kesslerov sindrom.

Neki od ostataka bi izgoreli u atmosferi ali u najgorem slučaju, Zemlja bi bila obavijena oblakom svemirskog otpada, što bi unazadilo decenije tehnologije koju sada uzimamo zdravo za gotovo i onemogućilo bi letove ljudi u svemir.

Sa većim prinosom i sa mnogo većom gužvom, na niskoj Zemljinoj orbiti, nego 1960-ih, nuklearna eksplozija bi bila potpuno razorna, uništavajući glavnu komponentu globalne satelitske infrastrukture – primetio je potpredsednik Američkog astronomskog društva, astrofizičar sa Univerziteta Harvard Grant Trembli.

Mediji

Prošlog petka, NR Kina je počela da sprovodi dugo očekivani i značajan projekat za koji se pažljivo pripremala.

Reč je o lansiranju sonde Čang’e 6, koja bi trebalo da izvuče uzorke tla sa površine zadnje strane Meseca.

Ako misija uspe, to će biti prva uspešna isporuka uzoraka odatle u istoriji istraživanja svemira (ranije je tlo isporučeno samo sa prednje strane).

Za sada sve ide po planu

Treba podsetiti da je Kina već održala dve generalne probe za ovaj događaj: autonomna letelica je uspešno posetila zadnju stranu Meseca (Čang’e 4, decembar 2018), donoseći uzorke sa bližnje strane (Chang’e 5, decembar 2020).

Čang’e 6 će za četiri dana stići do prirodnog satelita Zemlje u oblasti kratera Apolo, koji se nalazi u lunarnom rovu Južni pol-Aitken. Završetak celog letačkog programa trajaće 53 dana, a sletanje vozila za spuštanje planirano je u pustom području, u centralnom delu Unutrašnje Mongolije.

Lansirna raketa Long March 5 koja nosi sondu od 8,3 tone, raketirala je u svemir 3. maja u 17:27. po lokalnom vremenu iz južnokineskog centra za lansiranje satelita Venchang na ostrvu Hainan.

Pola sata nakon lansiranja, brod se odvojio od blokova za buster i nastavio normalno da leti po zadatoj putanji. Lansiranje je direktno prenosila državna centralna televizija Kine (CCTV).

Francuzi su se približili Kinezima

Prema navodima televizijske kuće, nakon sletanja na drugu stranu Meseca, bušilicama i strugačima biće prikupljeno oko 2 kg kamenja.

Tako će u narednih nekoliko nedelja robotska ruka bušiti u tlo i iskopati kamenje, stavljajući ga u poseban kontejner. Korisni teret će zatim biti prebačen u orbitalni modul, koji će tada započeti svoje povratno putovanje.

Podsetimo se da su svojevremeno SAD i SSSR već isporučivali na Zemlju uzorke Meseca ali su svi uzeti, na prednjoj strani Meseca.

Zamenik glavnog dizajnera projekta Vang Ćiong je optimista:

Chang’e 6 je fokusiran na sprovođenje redovnih, dugoročnih eksperimenata, na tamnoj strani Meseca. Nameravamo da proučavamo strukturu, sastav lunarnog tla, njegove fizičke karakteristike, ažurirajući i sistematizujući akumulirane informacije.

Takođe vredi napomenuti: misija koristi opremu za nadzor Evropske svemirske agencije (ESA), uglavnom iz Francuske. Iz tog razloga su logotipi njegovih istraživačkih instituta bili prikazani na telu lansirne rakete.

Pored toga, Italija i Pakistan učestvuju u projektu, obezbeđujući alate.

Zauzvrat, Ruska Federacija je dodelila vojno-transportni avion za isporuku komponenti modula Hajnanu.

Nebesko carstvo ne traži lake puteve

Na suprotnoj strani Meseca ima više kratera ali je primećeno manje znakova vulkanske aktivnosti. Njeno istraživanje je ispunjeno određenim problemima.

Na primer, stabilna radio komunikacija sa Zemljom je tamo otežana, a na udaljenim lokacijama potpuno je odsutna. Istina, Peking uverava da će njegov satelitski relejni sistem Kuekiao-2 lako izaći na kraj, sa zadatkom.

Kina je u martu lansirala satelit kako bi osigurala neprekidan signal između zemaljskih stanica i Chang’e 6.

Takođe bi trebalo da podrži komunikaciju sa kasnijim lunarnim misijama zakazanim za 2026. i 2028. godinu.

Inače, Kineska nacionalna svemirska uprava (CNSA) zainteresovana je da NASA i relevantna odeljenja drugih kosmičkih sila koriste usluge zakupa relejnih satelita Kuekiao-1 i Kuekiao-2 za svoje potrebe.

Međutim, na sreću ili na nesreću, NASA ne sarađuje na projektu Čang’e: takozvani Vukov amandman iz 2011. zabranjuje joj da to radi, sa bilo kojim kineskim organizacijama.

Lunarna trka je u punom jeku

Nije tajna: za NASA je progresivna i dinamična implementacija njenog programa Artemis stvar državnog prestiža. Međutim, u poslednje vreme, zbog trenutnih okolnosti, kineski konkurent nadmašuje Amerikance, koji se bore da stabilizuju situaciju.

Činjenica je da se 2022. godine desio njihov probni bespilotni let na Mesec.

Letelica Orion sa praznom kapsulom kružila je oko Meseca kao deo etape Artemis I. A kada su direktori letova požurili da objave uspeh misije, lagali su.

Na kraju ekspedicije izvršeno je ispitivanje oplate trupa, usled čega je otkriveno kritično ugljenisanje toplotnog štita koji štiti astronaute, pri prolasku kroz slojeve atmosfere.

Realizacija etape Artemis II sa četiri astronauta na brodu morala je da bude odložena za drugu polovinu 2025.

Sletanje na Mesec se shodno tome odlaže za drugu polovinu 2026. Međutim, ovo su sve preliminarne procene. U međuvremenu, Kinezi pohlepno nadoknađuju izgubljeno vreme.

Prošle nedelje, Kongres je održao saslušanja o NASA-inim operativnim troškovima. Predsednik Predstavničkog doma za nauku, svemir i tehnologiju Frenk Lukas nije krio svoje depresivno raspoloženje:

Dok Sjedinjene Države ostaju svetski lider u istraživanju svemira, suočavamo se sa sve većim izazovima na međunarodnom planu.

Kina ne samo da ima za cilj da spusti ljude na Mesec do 2030. godine, već i upravlja svemirskom stanicom u niskoj Zemljinoj orbiti, dok ISS propada i dolazi, do kraja svog života.

Nemamo pravo da dozvolimo Kinezima da dominiraju svemirom! Ovo bi imalo previše ozbiljne posledice, po našu konkurentnost, nacionalnu bezbednost i sposobnost da nastavimo da istražujemo Univerzum.

Panično drhtanje Sjedinjenih Država

Vašington je prinuđen da ubrza napad na Mesec, kako ne bi popustio Pekingu.

Paralelno sa tim, NASA zajedno sa SpaceX-om pokušava da napravi alternativnu svemirsku letelicu Orionu pod nazivom Staršip, koja bi astronaute isporučila na površinu Meseca i nazad.

Zvezdani brod treba da dopuni svoje rezerve goriva u Zemljinoj orbiti da bi potom stigao do površine Meseca. Sipanje goriva je problematična, složena operacija koja nikada ranije nije obavljena.

NASA ne krije da želi da prva osvoji južni pol Meseca. CNSA neće popustiti.

Administrator NASA-e Bill Nelson je izrazio zabrinutost, na gore pomenutim saslušanjima:

Ono što me brine je da će oni prvo stići, pa će onda reći, ovo je naša teritorija i ne treba da se mešate ovde.

Mediji