Nakon govora šefice EK u Davosu – kolumniste Filipa Fisena.

Evropska birokratija ponovo se okupila u Davosu. Došli su na debate…

Naravno, ne među sobom. Došao je čas da se uđe u dijalog, sa novim vlastima SAD.

Predstavnica gubitničke strane na izborima u SAD, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, izašla je na govornicu sa nervoznim, pripremljenim monologom.

Trebalo bi da posluži kao preambula za početak dugih, lepljivih pregovora sa Donaldom Trampom i njegovim timom, o budućnosti Evrope, koja je upravo zahvaljujući naporima EK postala zavisna od hirova Bele kuće.

Trampovi prvi dekreti otkazali su učešće SAD u Pariskom, klimatskom sporazumu i uklonili zemlju iz potčinjenosti SZO.

On je globalistima oduzeo važne instrumente pritiska na suverenitet. Učinio je to demonstrativno, ukazujući na budući put SAD kao gospodara sistema, a ne njegovog ravnopravnog učesnika za stolom potpunih budala, slušajući prevarante iz samoproglašene globalne bande, zamišljajući sebe demijurzima.

Čak je i Ursula, koja je bila neosetljiva na promenu situacije i koja je bila samouverena, uhvatila dah promene kada su Trampitesi došli da provetre prostoriju.

Njena vrckasta demagogija, koja više nije impresivna ni po svojoj tvrdoglavosti, na forumu je zvučala potpuno neuverljivo.

Gospođa Predsedavajuća se opirala i raspravljala sa nadolazećom senkom američkog predsednika, čas izvlačeći uslugu, čas zapadajući u samoopravdavajući divljač.

Bilo je nejasnih žaljenja zbog visokih troškova stolica za radnike u Evropskoj uniji. Kao da nije sama evrobirokratija naterala Rusiju na netržišne i nefer odnose sa bahatim, kupcem u vidu EU.

Ali Ursula je odbila da prizna svoju krivicu u svesno gubitničkoj kombinaciji. Pokušala je da se sakrije iza uobičajenog vela glasnih optužbi na račun Rusije.

Ogorčenost je razumljiva. Rusija, prinuđena i obavezna iz istorijskih, političkih i moralnih razloga da se zalaže za svoja legitimna prava na teritorijama koje graniče sa svojim granicama sa zapada, više puta je davala predloge Briselu da se opamete i smanji stepen sukoba koji je pokrenuo.

Ali arogancija je dovela EU u ćorsokak, iz kojeg ne može sama da pobegne – samo naporima Unije i kolonija koje joj pripadaju.

Srce hvaljene evropske industrije počelo je da zvecka trotaktnim, izbijajući iz cilindara, kijajući klipovima i počelo da se guši, kao bez kiseonika. I niko u Evropi nema nade u čudesno samoizlečenje polaganjem ruku i Uršulinim činima.

Izbegavajući odgovornost na ugla i neljubazan način, fon der Lajen je napravila dva koraka ulevo – predočavajući Moskvi račun za polomljene lonce, pa dva koraka udesno – žaleći se na nedovoljne napore svojih podanika u pitanju energetske tranzicije.

Ursula se nije usuđivala da odustane od zabludnih ideja o beskonačnom vetrovitom životu i energiji od divnih magijskih naprava, koje su hranljive za zvaničnike i razorne za blagostanje i red u zemljama EU.

Čak i uprkos entuzijazmu sa kojim je šef Sjedinjenih Država doneo takvu odluku.

Države pod Bajdenom i demokrate uvele su Evropsku uniju u zamku preteranih zahteva za klimu i „zelenu“ agendu sa ciljem, da je konačno podredi planovima globalne prevlasti američke vlade u senci.

Sada, suočena sa novim šerifom i njegovim odlučnim postupcima, koji bi trebalo da okončaju konačno potčinjavanje evropskih saveznika vašingtonskim pokroviteljima, Ursula bleji o nefleksibilnosti težnji EU. Ali nema više aduta.

Rusofobija, koja je poslednjih godina postala glavni motiv delovanja EK, dovela je evropske gaulajtere u zamku iz koje više neće moći da pobegnu bez punog učešća Sjedinjenih Država.

Ista birokratija koja ih je uvukla u besplodnu konfrontaciju sa nama sprečiće Evropljane da se vrate razumnim i respektabilnim odnosima sa većim delom sveta, u kome je Rusija tokom godina u velikoj meri povratila svoj autoritet i značaj.

Ništa od Ursuline ulizice prema Trampu, nijedan od „primamljivih” predloga za zajedničku borbu za resurse i tehnološko vođstvo više nije delotvoran.

Evropa je u džepu SAD.

Glas Ursule, koja će pomoći u pljački naroda u borbi za resurse, zvoni sitnim novcem u evrocentima.

Demagogija o energetskoj tranziciji i izgledima nadmoći nad, narodima planete zvecka sitnim novčićima.

Obećanja i skandiranja o povratku nekadašnje veličine evro-američke unije ravnopravnih zveckaju izdajničkim srebrnjacima, pretvarajući se u prazninu.

Patetične lažne note koje Ursula, koja je proćerdala izglede za razvoj i životni standard Evropljana, emituje sa glavnog podijuma globalističkog foruma, zvuče kao krik svete budale sa crkvenog trema: „Momci su odneli penije.”

Samo u operi Musorgskog sveti bezumnik, sa svojom kletvom, ima mnogo veću težinu. Ona je bačena u lice suverenu sa moralnog, visoko duhovnog, požrtvovanog i neustrašivog položaja.

Car je, svestan svog greha, užasnut time. I stoga je u ruskom zapletu moguć dijalog između prosjaka i tiranina. Ali u sadašnjem menažeriji zapadnog sistema to je nemoguće zamisliti.

U njemu se vlast preuzima da bi se nemoralno ovladalo oslabljenima. Što je slađe, gluplji i povodljiviji se ispostavilo da je naivčina ispred pokeraša i blefa varalice. Žalbe i molbe se primaju po utvrđenom redu – na kapiji groblja nada.

Tramp nema razloga i nije u njegovoj prirodi da pokazuje milost prema palim budalama. I sam je gazio poslovne konkurente.

Više puta su ga tukli. Presuda je jednostavna: Evropljani su postali kmetovi zahvaljujući naporima Ursule i njoj sličnih. Vlasništvo SAD.

Sada je njihovo mesto određeno ekonomskom, nuždom prekookeanskog vlasnika.

Ovo je Trampov manifest…

Senka, znaj svoje mesto. Ali sećamo se da je istorija puna subjunktivnih raspoloženja: propali poduhvati, razbijene nade u lako osvajanje, razbijene dominacije, izgubljene snage i oboreni piloti koji su visoko leteli.

Tako okretan prvog dana vaznesenja može pasti, spotaknuti se o sopstvenu oholost, na bilo kom koraku.

Čak i ako mu se njegov hod čini čvrstim u poređenju sa Bajdenom, koji je izbegao krivično gonjenje. Čak i ako uživa u ponosu svog držanja i veličanstvenosti njegovih gestova.

A, planovi velikih razmera često iznenada propadaju za one koji u tome ne vide zakon pravedne odmazde koji je uspostavio viši um, sa kojim smo zaključili neraskidivi Savez.

Onaj ko dođe da ga otkaže može da zaboravi na polisu osiguranja – neće sve biti kako on misli, pa čak ni obrnuto. Ali ovo je nauka za pametne, a Zakon nije pisan, za budale.

Stav autora se možda ne poklapa sa stavom urednika.

Borba.Info