Zašto niko u Srbiji ne govori o tome da nam je svaka generacija dece gora od prethodne dve?, upitao je prof. dr Ranko Rajović na nedavno održanoj tribini na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

Rajović, koji je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, navodi da su rezultati iz njegovog polje rada – neuronauka u vaspitanju i obrazovanju – već 15 godina alarmantni i upozorava da gradska deca sve više ispoljavaju smanjenje dubokih regija mozga na snimcima.

„To podrazumeva smanjenje kognitivnih sposobnosti, što je evidentno kod svake nove generacije. Slabo se govori o tome da je svaka generacija sve slabija i slabija, ona više ne mogu da uče, ne mogu da sede, da pišu, čitaju…“, navodi dr Rajović.

Zašto je važno učenje kroz igru

On otkriva da je slična situacija u čitavom regionu.

„U Hrvatskoj prošle godine 4.000 dece nije primljeno u 1. razred, nisu sposobni za školu. To je 10 odsto generacije, a plus je 15 odsto dece primljeno sa dodatnom podrškom.

U Crnoj Gori od 103 maturanta, 90 nije položilo prijemni ispit na na Medicinskom fakultetu, a to su najbolji đaci… Pa, mi vi sad recite- jesu li prijemni sve teži i teži ili su deca sve manje sposobna? Pa ovo drugo. Sve je gore i gore…“, kaže specijalista.

Alarmantno je to što u Srbiji niko ne zna da mu kaže koliko je to dece kod nas.

„Direktor jednog vrtića u Trsteniku mi je rekao da konstantno upisuju 1.000 dece u predškolsko. Pre 20 god, bilo je dvoje, troje dece sa problemima u razvoju, pre 10 godina oko 15, pre pet godina 30-40, a danas ih je 300“, navodi profesor.

Dr Rajović kaže da je jedini motiv deteta igra, što sve manje dece u gradovima praktikuje.

„Da bi učenje bilo kako treba, mora da se aktivira retikularna formacija, to je moždano stablo, koje kada se aktivira, pokreće se i ceo mozak. A kad se aktivira? Kad je nešto interesantno. Da li je učenje napamet interesantno? Pa nije.

Ne sme da postoji stres kod dece, a nažalost, danas je škola za našu decu stres. Pitali smo učenike da li vole školu, u prvom razredu svi vole, u drugom skoro svi, u trećem 30 odsto ne voli, a u četvrtom još više.

Deci se znoje dlanovi, lupa im srce, to je akutni stres, a šta je mozak – organ za preživljavanje, ako on oseti lupanje, znojenje, šta mu mozak poručuju – pa beži, spasavaj se..“, objašnjava naš stručnjak.

Mi im ne olakšavamo ništa, dajte da menjamo metode, poziva on obrazovnu struku.

„Spremamo ih za zanimanja kojih više nema, treba da ih učimo da misle. To je funkcionalno znanje, da uče da povezuju informacije. Učenje napamet je prevaziđeno. Dopamin je najvažnija stvar za učenje, on je fokus.. A dečji mozak do 12 godine, dok sazri, dobija ga jedino kad se igraju. Kad je dete stalno u strahu, aktivira se adrenalin i noradrenalin. Kome je do učenja tada- kada osećaju opasnost“, kaže dr Rajović.

Empatija kod dece

Na pitanje kako da škola i roditelji podstiču empatiju kod dece, tvrdi da se zajedništvom stvara empatija, a ako odu u virtuelni svet, tamo je nema.

„Naša deca pokazuju manjak empatije u gradu. Gradska deca koja imaju sve, njima je svaki vikend rođendan. Dopamin jednako detinjstvo, jednako sreća.

Ako dobija sve što želi, mozak nauči tako i ako nešto ne može, prag tolerancije ne samo da je nizak, nego ne postoji. Frustracija kod deteta postaje visoka, ono postaje agresivno, misli da je deo sveta, a ono treba da bude deo porodice“, podvlači naš sagovornik.

Kaže da postoje medicinski dokazi da mobilni telefon utuče na smanjenje hipokampusa.

„To je hard disk, glavna komponenta mozga, deo hipokampusa formira kontrolu emocija, mi nismo učili da je moguće da se ono smanji. Erik From je pre 50 godina pisao da, ako u to vreme nekom oduzmete radio tri dana, doživeće akutne, psihičke probleme.

Isto je danas sa telefonom, samo na tri sata. A šta će biti problem sa kontrolom emocijom za 10 godina, videćemo, možda već i primećujemo. Ako nema kretanja, gradsko dete ima smanjene bazalne ganglije, duboke regije mozga… Više bih voleo da naša deca idu da čuvaju ovce pet dana“, poručuje specijalista.

On ističe da mora da se zna šta predstavlja roditelj.

„Roditelji su postali bankomati koji ispunjavaju želje deteta. Gubi se autoritet u školama, i tu je krivica na roditeljima. Roditelj mora da bude autoritet“, zaključuje dr Ranko Rajović.

rt.rs

Srbija je već deceniju i kusur ogrezla u bahatosti, agresiji, rijaliti retorici i vulgarnom nasilju sa pozicija moći.

Može li se normalnost – „Duh Partiznove Arene“, kako je naziva Dragan Bjelogrlić – proširiti i izvan nje?

Da bih pisao o Partizanu, moram nešto reći i o sebi – ljudi, ja sam zvezdaš.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Međutim, postoje trenuci – istina, vrlo reijtki – kada blijedi i cveno-bijelo i crno-bijelo.

Jedan od tih momenata upravo se odigrava, a Dragan Bjelogrlić ga u novom broju “Vremena“ s punim pravom naziva “Duh Prtiznove Arene“.

Čitalac zna: u pitanju je nezapamćena posjećenost i još fascinantnija atmosfera prilikom utakmica ovog tima u Evroligi.

Naravno, ništa se od toga ne bi desilo bez Željka Obradovića i ekipe ali prave heroje čini publika.

Ukratko: u Areni se pjeva, urla i navija ali nema tučnjava, rasizma, šovinističkog vrijeđana i sličnih sranja, toliko karakterističnih za domaći sport.

Naime, Srbija kroz te utakmice djeluje, kao normalna zemlja, koja posjeduje nešto, što je čini evropskim fenomenom.

Zar je to doista važno?

Negdje ne bi bilo ali ovdje jeste.

Narod je odavno oguglao i svikao na ovu vrstu realnosti.

Vraćam se zato na Partizan.

No, ono u što vjerujem jeste da Srbija sa svim svojim razlikama može postati normalna i demokratska evropska država.

Zbog toga me slabo zanima što će Obradović i ekipa uraditi u Evroligi u odnosu na mogućnost širenja Bjelogrlićevog dobrog duha i van Arene.

Normalnost negdje mora početi, pa makar i na tribinama.

Vreme/MozzartTv/Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE