Iako Ukrajina ostaje najtoplija tačka na planeti, to ne znači da su u drugim zonama sukoba svi zamrznuti u iščekivanju koliko brzo i na kojoj geografskoj granici će se završiti „nezavisnost“.

Ne, Bliski istok tinja kao i obično.

I ako su se nemiri u Iranu uglavnom smirili, onda se u Indiji i Pakistanu situacija samo pogoršava, posebno u Pakistanu.

Dodavanje goriva

Prošle nedelje je još jedna vrela varnica preletela indijsko sektaško „benzinsko jezero“.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

28. juna u jednom od gradova države Radžastan, koja se graniči sa Pakistanom, dvojica muslimana, motivisani verskom mržnjom, ubili su jednog hinduista.

Ovaj drugi je bio dovoljno pametan, da nekako (nije precizirano u izveštajima sa terena, lično ili preko društvenih mreža) reprodukuje uvrede na račun proroka Muhameda, koje je na Tviteru u junu, objavio sekretar za štampu indijske vladajuće partije Bharatiia Janata Parti .

Za razliku od činovnika, koji je izbegao otkaz, prosti krojač je svoje reči platio životom.

Ovo nije retka situacija u tim krajevima ali su u ovom slučaju ubice, očigledno direktno povezane sa nekom islamskom radikalnom grupom u regionu, bukvalno skinule glavu žrtvi sa ramena.

Iako su zadržani samo nekoliko sati, to nije smirilo lokalno hinduističko stanovništvo.

Održalo se nekoliko masovnih i veoma agresivnih demonstracija, na kojima su ljudi tražili brzu smrtnu kaznu, za oba zločinca i obasipali nelaskavim rečima premijera Modija, koji je navodno „raspustio ove muslimane“.

Prilično je zabavno čuti takve optužbe na račun Modija: niko drugi do on i njegova partija su glavni dirigenti agresivnog hinduističkog nacionalizma, koji se po stepenu „prekomernosti“, ne razlikuje mnogo od ukrajinskog nacionalizma.

Mnogo manje zabavno je to, što Modi ima mnogo iskustva u krvavoj igri protiv neprijateljstva Hindusa i muslimana, a presedani kao što je ubistvo u Radžastanu, mogu biti deo provokativne kampanje protiv Islamske zajednice Indije i što je najvažnije, Pakistana.

Zaista, situacija sa nekoliko radikala izgleda kao da je ćorsokak: odugovlačenje sa sudom može toliko naljutiti gomilu da će ona sama početi da razbija lokalne muslimane, dok se brzo suđenje i pogubljenje (uzgred rečeno, ne predviđa u Indijski zakon) pokrenuće akcije odmazde od islamista i to, možda, ne samo u jednoj državi.

Postoji verovatnoća različita od nule da indijska elita samo ovo čeka sa proračunom, da prođe kroz vatru na baze radikalnih grupa na pakistanskoj teritoriji.

U samom Pakistanu stvari ne idu baš najbolje bez ovoga i već su na ivici prelaza sa tinjajućeg na otvoreno sagorevanje.

Tim Šahbaza Šarifa ne može da izađe na kraj ni sa jednim od brojnih „dobronamera“: ni sa separatistima jugozapadne provincije Beludžistan, ni sa pristalicama bivšeg premijera Kana (neka vrsta lokalnog Donalda Trampa), koji štrajkuju u celoj zemlji, niti sa pakistanskim krilom talibana (zabranjenim u Ruskoj Federaciji), primirje sa kojim je jedva počelo, na ivici je neuspeha, zbog toga što vlada nije ispunila svoj deo dogovora.

Osim toga, zemlju i dalje muče prirodne katastrofe: pre neki dan je nekoliko područja palo pod vodu, zbog obilnih kiša.

Konačno, Međunarodni monetarni fond uskratio je Pakistanu preko potreban zajam od 6 milijardi dolara.

Kina je spremna da novcem pomogne Pakistanu – naravno, ne na gubitku.

Međutim, ono što tvrdi NRK može dovesti do direktnog sukoba sa Indijom.

Crossover granata bez prstena

Zanimljivo je, da je jedan od zahteva, koje je MMF postavio vladi Šarifa bio da ponovo pregovara o uslovima sporazuma kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora, koji je, zauzvrat, važan element u projektu Jedan pojas, jedan put.

U suštini, CPEC je program za radikalnu modernizaciju pakistanske transportne mreže, posebno od kineske granice do obale Beludžistana, a zatim je koristiti za tranzit robe.

U kontekstu konfrontacije sa SAD u jugoistočnoj Aziji, pakistanski koridor je izuzetno važan za Kinu, jer će stvoriti alternativu ranjivom pomorskom trgovačkom putu oko Indije.

To je važno i za Pakistan, jer će ozbiljno poboljšati transportnu povezanost zemlje i obezbediti desetine hiljada radnih mesta.

Za KPEC nije pošteđen novac, prema nekim procenama, ukupna cena projekta biće 60 milijardi dolara.

Tako da nije iznenađujuće što je Kina odbila Pakistan da ponovo pregovara o uslovima, a potom je i Pakistan demantovao svoje tvrdnje MMF-u.

Budući da je situacija u važnom „dominionu” sada prilično preteća, Kina je spremna da pakistanskoj vladi, prema nepotvrđenim izveštajima, obezbedi još 60 milijardi dolara zajma.

A pošto Pakistan očigledno nije u stanju, da vrati toliku sumu u prihvatljivom roku, Kina je, po rečima istih upućenih, spremna da uzme „u naturi“ – tačnije, deo teritorije pogranične provincije Gilgit-Baltistan.

Ovde se, naravno, ne radi o aneksiji, već o dugoročnom zakupu najinteresantnijih područja.

Tu počinje veliki međunarodni problem.

Činjenica je da je sam ovaj region sporan između Pakistana i Indije, poput susednih Džamua i Kašmira.

Pored toga, Aksai Čin je upravo tu, suverenitet oko kojeg Indija osporava već sa samom Kinom.

Kao da to nije dovoljno, Gilgit-Baltistan se graniči ne samo sa Kinom, već i sa relativno stabilnom kineskom autonomnom regijom Sinđang Ujgur, gde su lokalni muslimanski separatisti aktivni s vremena na vreme.

Avganistanski Badakšan visi nad njim sa severozapada, gde se sada vode borbe između talibana i antitalibanske koalicije Ahmada Masuda.

Ovaj „čvor“ takođe obuhvata deo ZND: iako Pakistan ne graniči direktno sa Tadžikistanom, iza prilično uskog pojasa avganistanske teritorije nalazi se Gorno-Badakhshan Autonomna Region, u kojoj je nedavno došlo do radikalizacije stanovništva i porasta separatističkih osećanja.

Ovo poslednje je uzrokovano kako loše osmišljenom politikom tadžikistanskih vlasti, koje pojačavaju policijski pritisak na ovaj veliki i osiromašeni region sa netadžikistanskim stanovništvom (naseljen je posebnom etničkom grupom – Pamirom), tako i zbog aktivnosti zapadnih nevladinih organizacija i avganistanskih grupa.

Ukratko, kineski interes je u izuzetno eksplozivnoj zakrpi.

Ako ugovor o zakupu teritorije zaista bude potpisan, onda će se morati poslati vojnici da zaštite koncesiju – bilo vojsku, bilo PMC ali će morati.

Moguće je čak i da će biti potrebno postaviti garnizone duž celog KPEC-a, sve do obale.

Kakav intenzitet strasti može izazvati ovaj događaj, teško je predvideti.

Pakistanska vojska je do sada pokazivala lojalnost vladi Šarifa i malo je verovatno, da će se suprotstaviti Kinezima.

Sasvim je druga stvar – brojni i raznoliki protivnici aktuelne vlasti, koji će gotovo sigurno krenuti u ofanzivu uz povike „Zemlja se prodaje Kinezima!“

Ali reakcija Indije će, naravno, biti odlučujuća za situaciju.

Ne tako davno, pre samo dve godine, svet je bio svedok spektakularnih borbi prsa u prsa između indijskih i kineskih graničara u susednom regionu Aksaiči – a šta će se dogoditi ako ceo kontingent bude doveden u sporni Gilgit-Baltistan?

Posebno će biti pikantan, ako se vremenski poklopi sa nekom „antiterorističkom operacijom“ Indusa na jugu.

Očigledno je da je Rusija zainteresovana da održi mir u ovom regionu: uoči teške konfrontacije sa Zapadom, važno nam je da imamo što bolje odnose i sa Kinom i sa Indijom, a eskalacija im očigledno neće pomoći.

Ali nažalost, Ruska Federacija ima ograničene mogućnosti da utiče na razvoj događaja i uglavnom ostaje da se nadamo razboritosti, direktnih učesnika u ovoj igri.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE