Drevni Amerikanci su ulovili mnogo blipova, ribu koja nije dobra i koja je opasna.

Ali u koju svrhu? Ovo nastavlja da zbunjuje lokalne istoričare Floride i lokalne istoričare.

Narod Kalusa je bio deo drevnog indijanskog stanovništva. Uspešno pleme razvilo je zemlje moderne države Florida u pretkolumbovsko doba.

Pored nesumnjivih dostignuća u korišćenju životne sredine, Kaluze su imale veoma neobično zanimanje. Ulovili su ogromne količine nejestive ribe, smrtonosno otrovne za ljude.

Ali šta su tačno uradili sa ovim, ulovom?

Američka napuhačica, poznata i kao riba sa dva zuba (Chilomicterus schoepfi) je morska riba iz reda Chilomicteridae koja živi u Atlantskom okeanu.

Za otrovna bodljikava stvorenja, ni oni nisu tako mali, sa dužinom odraslih jedinki od 25 cm do 70 cm.

Nedavna iskopavanja u oblasti Mound Kei na jugozapadu Floride, koja je bogata arheološkim nalazima, otkrila su velike naslage kostiju ribe sa dva zuba.

Riba proizvodi otrov tetrodotoksin, koji može ubiti osobu za sat ili čak i manje, izazivajući probavne smetnje i paralizu praćene respiratornom insuficijencijom. U osnovi, kao i fugu, poznatiji rođak dvozube iz japanskih voda.

Kosti ribe sa dva zuba ranije su pronađene u arheološkim naslagama širom Severne i Južne Amerike, kao i u blizini karipskih ostrva. Ali samo u arheološkom regionu Mound Kei pronađeni su njegovi ostaci u zapanjujućim količinama.

Čudni znaci namernog lova opasne ribe naveli su naučnike da spekulišu da je bidentat imao poseban, značaj za kulturu Kalusa.

Antropolog sa Univerziteta Penn State Isabel Holland-Lulevich priznala je u naučnom članku da su razlozi misterioznog ponašanja Indijanaca ostali nejasni.

Ali oni su nesumnjivo zasnovani na kulturnim, tradicijama naroda koji je počeo da se oslanja na vodene resurse svih vrsta za svoj opstanak.

Pouzdano se zna da su drevni stanovnici Mound Keia znali ponešto o ribolovu.

Narod Kalusa nastanio se u jugozapadnoj Floridi u pre-hispansko doba, postavši posebno pleme oko 500. godine n. e.

Krenuvši putem koji nije povezan sa poljoprivredom, stvorili su uspešnu kulturu i ekonomiju zasnovanu na vađenju morskih resursa.

Na svom vrhuncu između 9. i 15. veka n. Izgradili su široku mrežu kanala koji su povezivali njihova naselja oko ušća Šarlot Harbor, čiji su obrisi vidljivi i danas.

Kao i mnogi Indijanci, Kalusa na kraju nisu preživeli špansku invaziju; do 18. veka, bolest i asimilacija su gotovo izbrisali njihovu kulturu. Ali oni su bili glavna sila u regionu sve do njihovog katastrofalnog susreta sa osvajačima. Uspevali su zahvaljujući svojoj sposobnosti da iskoriste bogatstvo mora.

Mound Kei je pravo čudo i svedočanstvo Kaluzinog talenta.

Ovaj komad zemlje od 125 jutara (51 hektar) je u potpunosti delo čoveka.

Kako?

Indijanci su gradili ostrvo tokom mnogo vekova od školjki, ribljih kostiju, stena i materijala.

Ispod je lidarska (laserska tehnologija) mapa Mound Kei-a, koja prikazuje glavne karakteristike: jezerce, nasipe i veliki kanal.

Kada su Kalusa izgradili ostrvo iznad nivoa mora, osnovali su naselje koje je postalo njihov, glavni grad. Nedavna otkrića takođe pokazuju da su upravo na Mound Kei-u očigledno usavršili veliki ribolov.

Kalusa su već bili poznati po masovnoj berbi i konzumiranju mnogo različitih vrsta ribe i školjki. Ali kada su arheolozi počeli da kopaju gomile otrovnih kostiju školjki, to je bilo veliko iznenađenje.

Na Mound Kei-u, Kalusa su izgradili naselje koje je uključivalo kanale, brane, humke za sahranu, gomile smeća i mala, ograđena jezera. Ovo poslednje je omogućilo kontrolu kretanja riba i drugih morskih životinja.

Slatke vode Meksičkog zaliva bile su, kao što su sada, obilne hilomiktusom i Kaluse se lako mogli da ga uberu.

Ali za razliku od današnjih posada ribarskih čamaca, primorski saplemenici nisu bacili ove bezvredne ribe nazad u more. Umesto toga, prikupili su koliko su mogli i iskoristili za… ko zna šta.

Etnografski zapisi iz celog sveta pominju upotrebu riba napuhača, na primer, kao ratnih šlemova od strane Melanežana. Ali takva očigledna upotreba bi se najverovatnije pominjala u izveštajima Španaca.

Međutim, takvi zapisi do sada nisu pronađeni — Holand-Lulevič.

Antropolog je istakao da su drugi istraživači „sugerisali da su kičme korišćene za puštanje krvi, iako su se mogle koristiti i za tetoviranje, kao vrhovi strela ili kopalja ili u razne druge svrhe“.

Kalusa su mogli da koriste tetrodotoksin u medicini, ritualima ili čak u ratu.

Ali opet, dokazi za to još nisu pronađeni.

Sama Holland-Lulevič priznaje da je Kaluzi bila potrebna ova riba da bi dobili neku vrstu proizvoda od kombinacije bodlji, kože, kostiju i ribljih iznutrica.

Ovaj proizvod ili stvar, je mogao da se koristi za izgradnju, u ceremonijalne svrhe ili za pravljenje nekih kolekcionarskih predmeta.

Generalno, sve je vrlo nejasno i bez primera šta je moglo biti.

Dakle, pravi razlog zašto su Indijanci trošili vreme i trud na hvatanje chilomictusa ostaje misterija. Ali stručnjaci se i dalje nadaju da će pronaći odgovor, na to.

Borba.Info