Astronomija je nauka u kojoj niko nije iznenađen, izuzetno velikim brojevima.

200 kvadriliona (15 nula, inače) je previše i za najhrabrije naučnike. Toliko puta više od Sunca teži nedavno otkrivena struktura. U glavi vam se vrti samo pokušavajući da zamislite koliko je ogromna…

Astronomi procenjuju da bi svetlosti bilo potrebno 1,3 milijarde godina da putuje od jednog, do drugog kraja strukture.

Kipuovo otkriće je okrenulo naše razumevanje razmera univerzuma naglavačke i nateralo naučnike da se zapitaju: šta se još krije u mračnim dubinama svemira?

Četvrtina celog univerzuma

Naziv “Kipu” se odnosi na drevni sistem čvorova na užadima koje su Inke koristile za beleženje informacija.

Astronomi ga nisu slučajno izabrali: struktura podseća na džinovsku nit, sa granama, poput kosmičke vrpce koju vezuje sam Univerzum.

Kipu ima masu od 200 kvadriliona solarnih masa. Ovo je 130 puta veća masa od Mlečnog puta!

Dužina je 1,3 milijarde svetlosnih godina. Poređenja radi: naša galaksija je prečnika samo 100.000 svetlosnih godina.

Zajedno sa četiri druge nadgradnje, Kipu sadrži 45% poznatih jata galaksija, 30% galaksija i 25% sve materije u vidljivom Univerzumu.

Postavlja se pitanje: zašto naučnici ranije nisu videli tako kolosalnu formaciju?

Ukratko, tražili su na pogrešnom mestu i što je najvažnije, nisu gledali kako treba. Sve se promenilo zahvaljujući projektu CLASSIKS, koji koristi rendgenske teleskope.

Vrući gas u galaksijskim jatama emituje rendgenske zrake, poput baterijskih lampi koje osvetljavaju tamne delove svemira. Tražili smo „svetionike“ u okeanu praznine.

Kipu se odmah istakao – bilo je nemoguće promašiti — Hans Boringer, astronom, vođa projekta, Institut Maks Plank (Nemačka).

Bitka kod divova

Naučnici kažu da Kipu iskrivljuje samu strukturu prostor-vremena.

Njegova masa je tolika da savija svetlost, udaljenih galaksija (gravitaciono sočivo) i ostavlja tragove u reliktnom zračenju – „eho” Velikog praska.

Međutim, ovo je samo vrh ledenog brega.

Prema proračunima istraživača, superstruktura “vuče” galaksije, iskrivljujući proračune brzine širenja (Habl konstanta).

Naučnici sada moraju da uzmu u obzir, njen gravitacioni uticaj, poput korekcije vetra prilikom lansiranja rakete.

Otkriće Kipua oduševilo je većinu astrofizičara. Ova struktura se savršeno uklapa u Lambda-CDM model, koji opisuje evoluciju Univerzuma.

Kao da smo pronašli deo slagalice koji nedostaje na ogromnoj slici — primećuju istraživači.

Pre otkrića Kipua, naziv najveće strukture pripadao je Velikom zidu Herkules-Korona Borealis (dužine 10 milijardi svetlosnih godina). Ali Kipu je oborio rekord, iako su njegove dimenzije i dalje sporne.

Zašto?

Činjenica je da su granice nadgradnje proizvoljne. Na primer, Veliki zid je lanac galaktičkih niti, a Kipu je jedan masiv sa jasnim granicama.

To je kao da poredite planinski lanac sa jednom planinom, Everestom.
– Emili Lehman, kosmolog sa MIT-a.

Postoji još jedan džin, Veliki Atraktor. Povlači naš Mlečni put, brzinom od 600 km/s. Ali Kipu je 50 puta masivniji! Da smo unutar Kipua, noćno nebo bi sijalo desetine puta jače zbog gustine galaksija.

Ožiljak od… sudara Univerzuma?

Kuipu je 80% tamne materije, misteriozna supstanca koja ne emituje svetlost, već savija prostor.

Naučnici su rekonstruisali njenu distribuciju na način na koji arheolozi rekonstruišu drevnu vazu od fragmenata.

Zamislite da čujete buku gomile iza zida. Možete reći koliko je ljudi tamo i kako se kreću po njihovim glasovima. Ovako naučnici slušaju tamnu materiju kroz njenu gravitaciju.

Zabavna činjenica: Da nije bilo tamne materije, Kipu jednostavno ne bi mogao da se formira. Obična materija ne bi imala dovoljno mase da „ušije“ galaksije u džinovsku mrežu za 13 milijardi godina.

Neki teoretičari sugerišu da bi nadgradnje poput Kipua mogle biti „ožiljci“ od sudara sa drugim univerzumima u multiverzumu. Zvuči kao naučna fantastika, ali matematički takvi modeli su mogući.

Kipu je na ivici “mehura” u našem univerzumu. Da je u blizini bio još jedan mehur, njihov sudar bi ostavio tragove u velikim strukturama.
— Brajan Grin, teorijski fizičar.

Ovo su za sada samo hipoteze ali proučavanje Kipua moglo bi dati tragove.

Na primer, anomalije u kosmičkom, mikrotalasnom, pozadinskom zračenju ili čudno kretanje galaksija na ivicama strukture.

U zaključku, želeo bih da kažem: čak ni giganti poput Kipua nisu večni. Za milijarde godina, širenje Univerzuma će razdvojiti Kipua.

Prema Bohringeru, struktura će se raspasti „kao kuća od peska pod naletom talasa“. Ali za sada, Kipu ostaje jedinstvena laboratorija za proučavanje Univerzuma.

Naučnici upoređuju otkriće Kipua sa Magelanovim prvim putovanjem: tek smo počeli da mapiramo kosmički okean. A, šta čeka iza horizonta?

Možda desetine puta veće strukture, koje će prepisati udžbenike astrofizike.

Borba.Info