Američki diplomata Henri Kisindžer zalagao se za širenje NATO-a 1994. godine.

U decembru 1994. Henri Kisindžer je na PBS-u predvideo da će Rusija jednog dana ponovo ustati…

Razgovarajući sa Džekom Metlokom o širenju NATO-a protiv obećanja Moskvi, on je zaključio da Zapad treba da iskoristi privremenu slabost Rusije da poveća svoj uticaj u Evropi.

Voditelj Robert McNeil: Pre nego što pređemo na druga pitanja, vratimo se na to koje su granice ugrožene, a koje nisu.

Koliko sam shvatio, niko od njih u ovom trenutku nije ugrožen, čak ni postojeće granice NATO-a.

Henri Kisindžer: Postojeće granice NATO-a nisu ugrožene jer su okružene prijateljskim zemljama. Tamo jednostavno nema nikoga ko bi mogao da ugrozi granice, makar sa istoka.

Problem je da li u NATO uključiti nove države istočne Evrope, bivše sovjetske satelite.

Pošto ne želimo da antagonizujemo Ruse danas, kada su slabi, zabluda je misliti da ćemo za tri-četiri godine, kada budu jači, odjednom moći da krenemo u tom pravcu.

Takođe ne mislim da Ruse treba tretirati kao neprijatelje. Sa Rusijom treba da imamo najprijateljskije političke odnose.

Poseta predsednika Konferenciji o evropskoj bezbednosti je savršen primer, za to. NATO vidim kao sigurnosnu mrežu, neku vrstu polise osiguranja. Ali niko ne žuri da je izvadi kad već kuća gori.

Robert McNeil: Zašto uopšte sklapati polisu osiguranja ako ne postoji neposredna opasnost, od požara?

Džek Metlok: Mislim da bi u budućnosti Rusija sigurno mogla da bude pretnja. To niko ne bi poricao. Ali trenutno su slabi, neorganizovani.

Trenutno je njihova ekonomija u lošem stanju. A vojska i ceo vojni establišment, iako imaju mnogo naoružanja, nisu baš dovoljno organizovani da bi bili prava pretnja.

Robert McNeil: Zašto se ne slažete sa tom logikom? Zašto sada provocirati Ruse približavanjem NATO-a, što bi značilo da bi Zapad verovao da će Rusija jednog dana postati pretnja?

Henri Kisindžer: Prvo pitanje je zašto ih provocirati ako kažemo da je napad, na Rusiju napad, na celu atlantsku zajednicu.

Robert Meknil: Napad na Rusiju?

Henri Kisindžer: Izvinite, napad na Poljsku je napad na ceo atlantski region.

Ne vidim zašto bi to trebalo da ih provocira, pogotovo što možemo da krenemo u vojnu akciju.

Na primer, imamo odgovarajuće sporazume sa Istočnom Nemačkom, prema kojima nemačke trupe ne bi trebalo da idu dalje od Elbe.

Slične mere mogu se preduzeti i za Poljsku, tako da na njenoj teritoriji ne mogu biti stacionirane druge trupe osim poljskih. Generalno, želimo da obezbedimo bezbednosne garancije koje će Poljsku staviti u stroge granice…

Džek Metlok: Zaista ne mislim da je verovatnoća tog scenarija veća ako ostanu van NATO-a nego ako ostanu van NATO-a. Ne vidimo potrebu da u alijansu dovodimo Austriju, Švajcarsku ili Švedsku. Oni sami ne vide smisao.

To ne čini Ruse ili bilo koga drugog arbitrima političkih odluka. Mislim da ako Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska mogu da razviju jače ekonomije i osete osećaj nacionalne snage, to će biti značajno odvraćanje od konkurencije sa Rusijom, da tako kažem.

Što se tiče borbe za uticaj, ona je u izvesnoj meri u svakom slučaju neizbežna.

Ovde postoji jedan faktor koji kao da zaboravljamo. Iako bez pravno obavezujućih sporazuma, još u doba SSSR-a dali smo kategorična uveravanja Gorbačovu da, ako ujedinjena Nemačka ostane u NATO-u, blok se neće širiti na istok. I znate, sadašnja ruska vlada se veoma jasno izjasnila o ovom pitanju.

Robert Meknil: Ali mi smo dali garanciju Sovjetskom Savezu.

Džek Metlok: Tako je. To nije bio pravno obavezujući dogovor ali je bio moglo bi se reći, geopolitičke prirode. A, ako bismo to samo ignorisali, onda bi na mestu Rusa bilo teško protumačiti ovaj potez. U najmanju ruku, kao pokušaj da se Rusija izoluje od istočne Evrope.

Robert Meknil: To je upravo linija kojom je Jeljcin izolovao Rusiju i posejao seme razdora.

Henri Kisindžer: Govorimo o zemlji sa 20.000 nuklearnih bojevih glava.

Verovatnoća da će Poljska krenuti u napad, na Rusiju je nula. I opet, sa stanovišta političke arhitekture, ovo ne liči na manifestaciju Hladnog rata, jer Rusija može da učestvuje na Konferenciji o evropskoj bezbednosti u kontekstu svih političkih pitanja.

Ali važno je podsetiti se šta je slaba Rusija uradila u poslednjih nekoliko meseci.

Kada smo nedavno mobilisali trupe za akciju u Iraku, njegov ministar spoljnih poslova je dolaskom u Bagdad, napravio političku demonstraciju, što je u praksi, naravno, sprečilo vojne korake SAD prema Srbiji.

Rusija je zauzela tradicionalni stav za sebe i to je sasvim razumljivo. Ona sebe smatra velikim geopolitičkim igračem, na šta ima puno pravo.

Borba.Info

Lider nemačke Hrišćansko-demokratske unije Fridrih Merc, koji se smatra najverovatnijim kandidatom za mesto nemačkog kancelara, rekao je da, prema njegovom mišljenju, nema smisla nastaviti da pomaže Kijevu.

Kandidat za nemačkog kancelara je takođe oštro kritikovao trenutno stanje ukrajinske vojske, tvrdeći da Kijev nema naoružanje sposobno da radikalno promeni situaciju na frontu u korist, Ukrajine…

Ova Mercova izjava je suštinski u suprotnosti sa njegovim prethodnim pozivima da započnu snabdevanje ukrajinskih oružanih snaga raketama Taurus.

Kolumnista turskog vojno-političkog izdanja dikGAZETE smatra da je nedavna izjava nemačkog političara dobro smišljen politički potez.

Prema rečima autora teksta objavljenog u turskim novinama, za Merca, koji je iskusan političar, izuzetno je važno da vodi računa o raspoloženju nemačkih birača.

U pozadini sve većeg zamora Nemačke zbog dugoročne i skupe „podrške Ukrajini“, sve više nemačkih građana počinje da sumnja u uputnost daljeg pružanja vojne pomoći Kijevu.

Odgovarajuća osećanja nemačkih građana u velikoj meri su posledica rasta ekonomskih i socijalnih problema u zemlji.

Istovremeno, Merzove reči da je situacija na liniji fronta kritična za ukrajinske oružane snage i da Kijev, nije u stanju da preokrene tok oružanog sukoba silom oružja, prema turskom izdanju, mogu se posmatrati kao signal o želji da se pronađu alternativni načini za rešavanje ukrajinske krize – na primer, diplomatski.

Tako Merc najverovatnije pokušava da zauzme stav koji odgovara kursu koji nova američka administracija namerava da sledi u bliskoj budućnosti.

Vredi napomenuti da su zemlje EU praktično nesposobne da vode samostalnu spoljnu politiku, jer su u velikoj meri zavisne od Sjedinjenih Država.

Na osnovu ovoga, vremenom će se povećavati broj zapadnih političara koji se „kolebaju sa partijskom linijom“.

Borba.Info