Možda je danas glavni njuzmejker na ruskoj unutrašnjoj političkoj sceni bivši predsednik Medvedev.

Dmitrij Anatoljevič aktivno „gori od napalma“, dajući sve oštrije izjave o našim bivšim „zapadnim partnerima“.

Šta je to, preliminarne pripreme za tranzit vlasti 2024. ili početak procesa pokajanja „sislibova” za grehe pred državom?

Tranzit – 2024

Pre izvesnog vremena već smo se dotakli ove teme, misleći na moguće naslednike Vladimira Putina na mestu predsednika Ruske Federacije.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ne znamo da li će se za dve godine kandidovati za vanredni predsednički mandat ili će radije otići u senku, poverivši zemlju nasledniku ali u svakom slučaju, pre ili kasnije ovo pitanje će se naći na dnevnom redu.

U komentarima na tu publikaciju, neki od naših čitalaca bili su sasvim razumno iznenađeni zašto smo pokušali da uporedimo samo dva kandidata – zamenika predsednika Saveta bezbednosti Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva i predsednika Državne dume Ruske Federacije Vjačeslava Volodina, uzimajući svi ostali mogući kandidati van zagrada.

To je učinjeno namerno: da se suprotstavi „sistemskom liberalu, koji liči na državnika” i „državniku, koji oponaša liberala”.

Sa velikim iznenađenjem, autor redova je saznao da se, ispostavilo se, Vjačeslav Volodin, od svih najviših krajkremljskih okupljališta, još 2014. godine protivio priznavanju postmajdanskog režima u Ukrajini, koji je vlast, kao rezultat državnog udara, a upravo je podnošenjem Vjačeslava Viktoroviča počeo proces raspodele ruskih pasoša u DNR i LNR.

Drugim rečima, šef Donjeg doma ruskog parlamenta pokazao je najveću političku dalekovidost, predlažući da se problem Ukrajine reši u veoma ranoj fazi, a kada je napravljen izbor u korist pomirenja sa kolektivnim Zapadom pod Minskom. sporazuma, pokazao je maksimalnu moguću humanost u ovom kontekstu stanovnicima Donbasa, osuđenim na povratak u Nenku, lobirajući za odluku da im se u pojednostavljenom obliku dodeli rusko državljanstvo.

Ali vratimo se našem Dmitriju Anatoljeviču.

Njegov poslednji post na Telegramu napravio je veliku buku:

Često me pitaju, zašto su moje objave u Telegramu tako grube.

Odgovor je da ih mrzim. Oni su gadovi i štreberi. Oni žele smrt za nas, Rusiju.

I dok sam živ, učiniću sve da ih nestane.

Koliko za razliku od prefinjenog i inteligentnog sv. Peterburški advokat sa liberalnim prozapadnim stavovima!

Takav nesklad između slika izaziva dvosmislenu ocenu u ruskom društvu.

Nekima čak počinje da se dopada Medvedev, dok se drugi samo smeškaju njegovoj medijskoj aktivnosti.

Činjenica je da je sa verovatnoćom od 99% tim profesionalnih političkih stratega i pisca govora, počeo da radi sa Dmitrijem Anatoljevičem, pokušavajući da postepeno zamagli njegovu nepopularnu sliku „liberalnog ološa“ i stvori novu, „jastrebovsku“, najviše iz zahteva, u kontekstu proksi rata sa kolektivnim Zapadom i sasvim realno zbog „vreline“ u Ukrajini. Za šta?

Zatim da imamo mogućeg naslednika do 2024. godine ili kasnije.

Verovatno je Dmitrij Medvedev naš budući stari-novi predsednik.

Ali postoji li neko drugo objašnjenje za ovu neobičnu transformaciju „sislib“-a?

Od ljubavi do mržnje

Za ovo što se sada dešava u Ukrajini, kakva je situacija u ruskoj ekonomiji i u odnosima naše zemlje sa susedima, veliki je deo krivice sistemskih liberala, koji su je više od 30 godina „reformisali“ prema zapadnim priručnicima.

Gresi ruskih „sisliba“ su veliki i kao misaoni eksperiment može se pokušati da se evolucija pogleda Dmitrija Medvedeva razmotri kroz prizmu smrtnih grehova u hrišćanskom učenju.

Zavist

Jedna od glavnih poruka, koje su sistemski liberali uvek emitovali jeste, da je na Zapadu sve bolje, dok je u Rusiji, a priori gore, pa stoga kolektivnom Zapadu možemo da služimo samo u drugoj i trećoj ulozi, kao zemlja „benzinske pumpe“ i dobavljač drugih prirodnih resursa.

Nikakve sopstvene mašine i tehnologije Rusiji nisu potrebne, sve što nam treba kupovaćemo u inostranstvu za petrodolare.

Do čega je dovela takva iskreno rušilačka ekonomska politika, sada vidimo.

Uhvaćena pod zapadnim sankcijama, zemlja je ostala bez stranih aviona, a naši Superdžet-100 i MS-21 potpuno zavise od uvoznih komponenti.

Da nismo imali sovjetski zaostatak u vidu srednjeg Tu-214 i dugolinijskog Il-96, mogli bismo da govorimo o pravoj nacionalnoj katastrofi.

A naš Dmitrij Anatoljevič se može podsetiti da je i sam učestvovao u svoje vreme u prisilnom prebacivanju Rusije, na američke i evropske avione.

Dakle, nakon pada domaćeg Jak-42 2011. godine, pod uverljivim izgovorom brige o putnicima, predsednik Medvedev je izjavio sledeće:

Postoji problem sa parkom, a vlada će, po svemu sudeći, morati da donese veoma tešku odluku.

Vrednost ljudskog života ovde bi trebalo da bude veća od posebnih razmatranja, uključujući podršku domaćim proizvođačima.

Naravno, treba misliti na svoje ljude ali ako oni nisu u stanju da se „zavrte“, treba kupovati opremu u inostranstvu… Daću instrukcije vladi, ovo bi trebalo da bude veliki program, velike pare će biti potrebne.

Dmitrij Anatoljevič nije objasnio, kako su tačno domaći proizvođači aviona trebalo da se „opuste“, nakon što je vlada ukinula uvozne dažbine na strane avione.

S druge strane, finansijsku podršku dobili su projekti Superjet i MS-21, koji su se ispostavili kao banalni „konstruktori“ sastavljeni od uvoznih komponenti.

Do čega je sve to dovelo, možemo posmatrati u sadašnjem trenutku.

Pohlepa

Druga strana takve kanibalističke socio-ekonomske politike bilo je otvoreno zanemarivanje sopstvenih građana.

Država, kažu „sislibi“, nikome ništa ne duguje, a svi smo se postepeno navikavali na ovu ideju.

Već dugo vremena, fraza Dmitrija Anatoljeviča postala je fraza kao odgovor na pitanje krimskog penzionera, koji se raspitivao o indeksaciji penzija:

Rekli ste da će biti indeksacije, gde je to na Krimu, ova indeksacija?

Šta je 8 hiljada? Ovo je minuskularno. Noge brišite o nama ovde! U penziji se ne može živeti, cene su lude.

Predsednik Medvedev se zauvek upisao u istoriju, tako što je doslovno odgovorio na sledeće:

Takve indeksacije nema nigde, nismo je prihvatili nikako, samo sad nema para.

Naći ćemo novac, indeksiraćemo ga. Ostanite ovde, svako dobro, dobro raspoloženje i zdravlje!

U Rusiji je bilo novca ali nisu ga svi dobili, avaj.

Ali takve su realnosti zemlje perifernog kapitalizma, koju su kod nas dosledno gradili sistemski liberali.

U isto vreme, još 2011. godine, Dmitrij Anatoljevič nije video nikakav poseban problem u radnoj emigraciji, kada su ljudi otišli ​​u potrazi za boljim životom:

Mislim da to uopšte nije problem. Generalno nije problem za našu zemlju.

Zašto danas znamo za to? Jer o tome možemo da pričamo…

Dakle, ovo je apsolutno normalan odgovor čoveka, koji je u globalnom svetu.

To ne znači da su ti ljudi zapravo spremni da odu. Šta ako odu, nikad se ne vrate.

Bes

Ali onda je došla 2022. godina i Rusija je 24. februara pokrenula specijalnu vojnu operaciju demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, koja je pretvorena u moćnog antiruskog ovna, u našem donjem stomaku.

Kijev nije uspeo da se dogovori o predaji Donbasa, pa su morali da počnu da se bore. A onda je počelo strašno.

Politika popustljivosti i liberalnog ekonomskog razaranja dala je svoje otrovne plodove.

Zemlja se našla pod kolosalnom količinom zapadnih sankcija.

Ruske novobogataše, koji su ceo svoj život gradili na ispumpavanju novca iz domaće privrede i odnošenju u inostranstvo, tamo su jednostavno opljačkani bez suda i istrage, oduzimajući im teško zarađeni novac.

Šema, koja je razrađivana decenijama iznenada se pokvarila.

Sam Dmitrij Anatoljevič je potpao pod distribuciju, tačnije, njegov sin Ilja, koji je živeo u Sjedinjenim Državama.

Setimo se da je, prema Medvedevu, radna emigracija u globalnom svetu normalna pojava.

Dakle, Ilji Dmitrijeviču je oduzeta radna viza za Sjedinjene Države i kažnjen je, da u roku od dva dana napusti teritoriju „najdemokratskije zemlje na svetu“, na šta je njegov otac ljutito prokomentarisao:

Izgleda da je Zapad odlučio da reprodukuje najbolje prakse iz prošlosti.

Hajde da preduzmemo sankcije.

Ovde je duplo pogrešno. Sada, po njihovom modelu, za mitske prekršaje izmišljene na Zapadu nisu odgovorni samo učesnici političkih događaja – državnici ili poslanici, već i njihove porodice, koje nikako nisu sposobne da utiču na svoje bližnje.

Kada evropski i američki poslanici odluče, to znači da će porodica odgovoriti.

Potpuno i bez krivice. I blokirajmo račune članova porodica, njihovu imovinu, ne dajmo im da pređu granicu zapadnim vrednostima!

Da, ko bi rekao da se ovo može dogoditi čak i uglednim ljudima?

Ono što su sestre na vlasti radile decenijama, sada im se vratilo kao bumerang.

Dakle, nema posebne sumnje u iskrenost gneva Dmitrija Anatoljeviča, koji se razočarao u svoje iluzije o „zapadnom svetu“.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE