Napeta međunarodna situacija dovodi do toga da pitanja dekarbonizacije i energetske tranzicije, koja su donedavno u zapadnom svetu smatrana jednim od glavnih izazova za čovečanstvo, privremeno odlaze u drugi plan.

Međutim, diskusija o opcijama za dalji razvoj ove teme ostaje aktuelna, jer je ona usko povezana i sa budućnošću same globalne energetike.

Da i zapadne zemlje neće odbiti energetsku tranziciju.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Sada je za evropske zemlje dodat još jedan zadatak – smanjenje zavisnosti od ruskih snabdevanja energentima, pre svega gasom.

Jasno je da je proces veoma spor ali moramo priznati da će se postepeno odvijati. A postoje dva načina.

Prvo, za kupovinu neruskog gasa, kao prva aproksimacija, ovaj aspekt ne utiče na klimu.

Drugo, da se gas zameni alternativnim izvorima energije.

U industriji i grejanju u stambenom sektoru zamena je teža ali u segmentu proizvodnje električne energije opcije su očigledne: to su ugalj, nuklearne elektrane, obnovljivi izvori (OIE).

Poslednja dva smanjuju emisiju ugljen-dioksida, a ugalj je, naravno, povećava.

Ali nove nuklearke ne mogu da se grade brzo, sada se radi samo o prilagođavanju planova za zatvaranje starih elektrana (Belgija je već odlučila da produži vek svojih reaktora za deset godina, do 2035. godine).

Ubrzaće se i izgradnja obnovljive energije ali je ovaj pravac uvek bio prioritet u EU, odnosno urađen je maksimum onoga, što je bilo moguće.

Uzimajući u obzir, na primer, već neke probleme u pronalaženju prihvatljivih lokacija za vetrenjače na kopnu u Nemačkoj, što znači da je potrebno sve više da se ide u još uvek složenu i skupu offshore (offshore) energiju vetra.

Istovremeno, ugalj je najbrže i najjednostavnije ali i najžalosnije rešenje u klimatskoj agendi.

Koliki će biti zbir svih ovih faktora, videćemo u statistici narednih godina.

Ne zaboravimo da za sada, iza svih priča, Gasprom dnevno u martu izvozi plavo gorivo u Evropu za 50 odsto više, nego u januaru-februaru.

I u Evropi treba očekivati aktiviranje takozvane cirkularne ekonomije – uz maksimalno moguću reciklažu svega i svačega – uključujući baterije, solarne panele, polimerni otpad.

I ne radi se samo o reciklaži, već i o ponovnom vađenju sirovina.

Na primer, od istog polimernog otpada može se napraviti ne samo reciklirana plastika (to je lako), već i novo motorno gorivo (koje je mnogo skuplje).

Problem je u tome što sve ove tehnologije tek počinju da se razvijaju, skupe su i neki brzi skok je ovde nemoguć.

Borba protiv ruskih zaliha u pozadini već skupe nafte i gasa uz održavanje zelene agende (a ovde niko neće odlagati najskuplje oblasti: hvatanje ugljenika i energija vodonika) predstavlja dvostruki udarac budućim cenama energije.

Već ove godine, prema Thunder Said Energi-u, svetski troškovi energije će dostići 13 odsto globalnog BDP-a, za poređenje, ovo je nivo iz 1980-ih nakon naftnog šoka.

Ali za nas je sada glavno unutrašnje pitanje.

Šta bi sada trebalo da bude ruska, zelena energija?

Podsetimo, u poslednje vreme u našoj zemlji se sve više pažnje poklanja rešavanju klimatskih problema, pa čak i razgovara o postizanju neutralnosti ugljenika do 2050. Istina, uzimajući u obzir apsorpcionu sposobnost šuma.

Sada, u novim okolnostima, ovaj cilj je već prepoznat kao nedostižan.

Ali uglavnom, pitanje je koliko je našoj zemlji od samog početka bilo potrebno više ili manje aktivno uključivanje u klimatsku agendu.

Moguće je da zbirom faktora – evo dobro poznatih nejasnoća teorije u tačnosti predviđanja klimatskih promena i ravnoteže prednosti i slabosti za Rusiju, ako se ovo zagrevanje zaista dogodi i pogodnosti ugljovodonična ekonomija za našu zemlju – podrška ovom pravcu donekle je izgledala, kao znak pažnje prema zapadnim zemljama.

Sada će to biti suvišno.

Međutim, ovaj naklon je podstaknut i specifičnim okolnostima u vezi sa prekograničnim porezom na ugljenik, koji će se uskoro u EU naplaćivati na uvoz određene robe sa visokim ugljeničnim otiskom tokom proizvodnje – pre svega metalnih proizvoda i đubriva.

Logika je jasna: da bi se vodio punopravni dijalog sa evropskim uvoznicima o sinhronizovanju koraka, koji se odnose na regulaciju ugljenika (a ovde ima puno detalja i aspekata, na primer, prebijanja o oporezivanju ugljenika), barem neka vrsta, potrebna je sopstvena klimatska agenda.

Ali šta se sada dešava?

Evropska unija uvodi zabranu uvoza čelika iz Rusije.

Što se tiče đubriva, čini se da će u narednim godinama to biti deficitarna roba širom sveta, a na ovoj pozadini emisije ugljenika iz njegove proizvodnje, postaju sekundarne.

Ovo su dva glavna segmenta, koji i dalje podležu budućem prekograničnom porezu na ugljenik.

Ali ostatak ruskog uvoza zadržava EU po potrebi. U ovim okolnostima dovodi se u pitanje smislenost gotovo svih oblasti klimatske saradnje sa Evropskom unijom.

Na primer, da li će evropski orijentisani projekti izvoza vodonika neutralnog ugljen-dioksida uopšte biti potrebni, ako je i pre nego što je EU raspravljala o tome, da li da kupuje budući ruski plavi vodonik (iz gasa ali bez emisije ugljen-dioksida), preferirajući isključivo zeleni, odnosno obnovljivi energija proizvedena iz električne energije.

Sada je važno pronaći novu ravnotežu za razvoj ruskog sektora zelene energije u najširem smislu, koji već uključuje mnogo različitih aspekata (glavni: obnovljivi izvori energije, skladištenje, vodonik, hvatanje ugljen-dioksida) i ostaviti samo zaista neophodne kompetencije.

Na primer, ima smisla razviti autonomne sisteme napajanja (OIE plus skladištenje ili rezervna proizvodnja) za udaljene, uključujući i severne regione.

Ali drugi projekti se mogu staviti u razmatranje, kada su vetroturbine postavljene u regionima, gde je bilo dovoljno tradicionalne proizvodnje samo za razvoj sektora.

Ne zaboravite da uvođenje većine zelenih tehnologija uopšte ne garantuje multiplikativni efekat za celu privredu ali dovodi do viših cena energije i dodatnih troškova.

I što je najvažnije. Sada se naša zemlja suočava sa pitanjem supstitucije uvoza za širok spektar tehnologija, opreme i materijala.

A glavni ovde nije novac, već nedostatak kompetentnog naučnog, inženjerskog i tehničkog osoblja.

U tom kontekstu, da li je ispravno trošiti ljudske resurse na razvoj modernih, pa čak i možda, u nekim slučajevima, perspektivnih zelenih površina u budućnosti, suočenih sa velikim brojem zadataka, čija hitnost i relevantnost nisu predmet rasprave?

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE