Siguran sam da su životinje u stanju da nas razumeju bolje nego što mislimo.

Bonobo Kanzi, čiji je život postao prava naučna senzacija, dokazao je da su granice između ljudi i primata mnogo tanje nego što se čini.

Kanzi nije samo pamtio reči, stvarao je nova značenja, šalio se, pa čak i igrao kompjuterske igrice. I da, ovaj običan majmun je preokrenuo sve ideje o umu i jeziku.

Beba majmuna zadivljuje naučnike

Bonobi su vrsta velikih majmuna, blisko srodnih sa šimpanzama, ali mirnije prirode.

Kanzi je rođen 1980. godine u Istraživačkom centru Univerziteta Emori (SAD).

Njegova “hraniteljica” bila je ženka bonoba po imenu Matata. Naučnici su pokušali da nauče Matatu da komunicira pomoću leksigrama – posebnih simbola na tastaturi koji su predstavljali reči. Ali pravo otkriće nije bila ona, već mali Kanzi.

Dok su istraživači svu pažnju posvećivali Matati, Kanzi, koji je tada imao samo dve godine, počeo je spontano da pritiska simbole. Ali bebu bonoba niko nije tome naučio!

Do pete godine već je znao 348 simbola, a u odrasloj dobi – oko 3.000. Kanzi je smislio mnogo svojih reči, na primer, bonobo je koristio kombinaciju znakova “loše” i “iznenađenje” da bi opisao šale naučnika o njemu.

Ali najneverovatnije je bilo to što je Kanzi dobro razumeo… govorni engleski. U jednom eksperimentu, bonobo je zamoljen da stavi bananu u mikrotalasnu. I, iako je u blizini bilo i drugog voća, primat ih je ignorisao i odabrao samo bananu.

U drugom eksperimentu, 8-godišnji Kanzi je pokazao da se nosi sa usmenim, uputstvima mnogo bolje od dvogodišnjeg deteta. Bonobo je ispravno izvršio… 660 zahteva!

Naučnici još uvek ne razumeju u potpunosti kako je to uopšte moguće.

Postoji teorija da su bonobi u stanju da „čitaju“ intonaciju, gestove i kontekst, dodajući ih rečima.

Život u kavezu: slava, težina i Minecraft

Nije da je Kanzijev život bio samo bajka. Bilo je raznih stvari, i dobrih i ne baš dobrih.

Godine 2005. prevezen je iz Džordžije u Great Ape Trust, centar za istraživanje primata u Ajovi.

Tamo je primat bio slabo negovan, a dobio je na težini do 75 kg, iako je norma za bonobe oko 40 kg.

Tek 2013. godine, kada je centar došao pod kontrolu ACCI organizacije, Kanzi je stavljen na dijetu i vraćen, na zdravu težinu.

Ali primat je imao više radosti. Voleo je da igra Minecraft: tamo je gradio kuće i sa entuzijazmom istraživao virtuelni svet.

Takođe je gledao filmove Klinta Istvuda i uopšte voleo vesterne. Upoznao je poznate ličnosti, kao što su Paul McCartnei i Peter Gabriel.

Pored toga, Kanzi je bio majstor u prosjačenju hrane putem leksigrama.

Tako je njegov meni bio raznovrstan i uključivao je banane, grožđe, kikiriki i druge dobrote.

Svi koji su poznavali bonoba jednoglasno su rekli da on nije samo pametan majmun, već da ima neverovatnu ličnost.

Naučnici koji su radili sa njim primetili su njegovu radoznalost i suptilan smisao za humor. Jednom, kada je istraživač sakrio čokoladu, Kanzi je pritisnuo simbole „sakrij” i „plači”.

Da li plačeš, jer ne možeš da nađeš slatko? — upitao je naučnik.

Kao odgovor, Kanzi se nasmejao i pokazao na skrovište gde je bila sakrivena čokolada. A onda su svi shvatili da se primat šalio sa istraživačem.

5 dirljivih činjenica o Kanziju

*Voleo sam muziku. Kada je Piter Gabrijel svirao flautu, Kanzi bi zatvorio oči i ljuljao se u ritmu. Jednom je pokušao da „peva” pritiskom, na simbole „zvuk” i „radost”.

*Brine o svojim bližnjima.

Njegov sestrić Teko, koji je odrastao u blizini, često je grešio u simbolima.

Kanzi je strpljivo “ispravljao” njegov izbor, pritiskom na ispravne znakove.

*Mrzeo je usamljenost.

Kada bi naučnici otišli ​​bez pozdrava, kucnuo bi leksigrame: „tužno“, „čekaj“.

*Znao je da izrazi zahvalnost.

Posle uspešnih eksperimenata, delio bi hranu sa ljudima i pružao parče banane kroz rešetke.

*Bojao se mraka.

U Great Ape Trust-u je uvek tražio da uključi noćno svetlo pritiskom, na „svetlo” i „strah”.

Pravi jezik ili iluzija?

Iako je Kanzi bio neverovatan svojim veštinama, mnogi istraživači su sumnjali: da li se njegova komunikacija može nazvati pravim jezikom?

Prvo, bonobu je nedostajala takozvana sintaksa, odnosno pravila za građenje rečenica.

Da, primat je kombinovao simbole ali je to učinio na potpuno drugačiji način od ljudi.

Na primer, “jagoda” može značiti i zahtev za davanje ove bobice i opis mesta gde raste. Sve je zavisilo od toga kako čovek, tumači Kanzijeve „reči”.

Drugo, bonobo nikada nije razgovarao o apstraktnim stvarima: emocijama, mislima, prošlosti ili budućnosti. Njegova komunikacija bila je vezana za „ovde i sada“: hrana, igre, akcije.

Međutim, čak i najvatreniji vrištači su priznali: Kanzijev primer je pokazao da bonobi imaju očigledne sposobnosti za simboličko razmišljanje.

2024. godine (oko godinu dana pre njegove smrti) eksperimenti su potvrdili da je primat, razumeo kada osoba nije znala gde je hrana sakrivena i pokazao na pravo mesto, svesno pomažući osobi.

Tako je postalo jasno da bonobi imaju prilično razvijenu svest. Oni ne samo da razumeju okruženje i mogu da predvide mentalna stanja drugih stvorenja. U nauci, sposobnost zamišljanja misli drugog stvorenja naziva se „teorija uma“ ili „model mentalnog stanja“.

Epilog

Kanzi je 18. marta 2025. preminuo u 44. godini…

Ujutro se igrao sa svojim nećakom Tekom, tražio hranu i čuvao rodbinu.

Smrt je nastupila iznenada – verovatno zbog bolesti srca.

Prethodne večeri bonobo je pritisnuo simbol “zagrljaj” i kroz staklo dohvatio voljenu službenicu. Ujutro je otišao…

Naučnici i dalje čuvaju njegovu tastaturu sa leksigramom. Na njemu ostaju otisci prstiju, kao nemi podsetnik da jezik, može biti i bez reči.

Kanzijev život je preokrenuo nauku.

On je dokazao da bonobi savršeno razumeju složene komande i da mogu da koriste simbole.

Ovi majmuni imaju visoko razvijenu socijalnu inteligenciju.

Zato je Kanzi uvek, pomagao ljudima ili drugim bonoboima ako nešto ne znaju. I uopšte, ideja o “urođenoj izuzetnosti” ljudi se pokazala kao mit.

Stoga je sasvim moguće da negde u džunglama Konga drugi bonobi čekaju svoju priliku da iznenade svet. U međuvremenu, Kanzijeva priča je podsetnik da nismo toliko jedinstveni kao što izgledamo.

Borba.Info

Nedavno istraživanje istraživača sa Univerziteta Florida otkrilo je da duboko ispod naših nogu, u lavirintu kanalizacionih cevi, život napreduje.

Aligatori, rakuni, zmije, pa čak i slepi miševi koriste tunele poput metroa…

Podzemne komunalije pomažu životinjama da izbegnu puteve iznad zemlje i pronađu nova staništa. Kako divlje životinje opstaju, u ovom betonskom svetu? A, šta to znači za budućnost gradova?

Priroda će se uvek prilagoditi

Kada je u pitanju kanalizacija, odmah na pamet padaju prljave cevi, otpadne vode i odvratni mirisi. I ovo je istina.

Međutim, naša manja braća imaju potpuno drugačiji pogled, na podzemne komunikacije. Oni su za njih, pre svega, najpouzdaniji put, kroz urbanu pustinju, punu opasnosti, ponekad i fatalne.

Naučnici sa Floride otkrili su da 35 vrsta kičmenjaka, od aligatora do čaplji, aktivno koristi sistem za odvod vode.

Ljudi su postavljali ove cevi prvenstveno za odvodnjavanje kišnice ali divlje životinje su uspele da prilagode ove prolaze posebno svojim potrebama.

Prema istraživačima, glavni likovi podzemlja su američki aligatori, koji su pronađeni na četiri od pet proučavanih lokacija.

Gmizavci migriraju od jezera do jezera kroz cevi, izbegavajući prometne autoputeve.

U 35 od 50 slučajeva aligatori su promenili mesto stanovanja plivajući kroz podzemne cevi — kažu naučnici.

Međutim, gmizavci su samo početak liste. Na primer, trkači sa žutim stomakom rado koriste atmosferske odvode. Ove neotrovne zmije puze duž cevi kao da su prirodne jazbine. Prate ih rakuni i slepi miševi, kojih ima u gotovo svim, gradskim, podzemnim komunalijama.

Zašto se sve ove životinje penju tamo, pitate se. Šta drugo mogu da urade?

Gradovi rastu, a prirodna staništa nestaju. Kanalizacione cevi su postale alternativa: štite od automobila, ljudi i predatora. Na primer, nakon oluja, male životinje – žabe, pacovi – završavaju u kišnim odvodima sa tokovima vode. A, za gmizavce, cevi sa stalnim lokvama su jednostavno idealno sklonište.

Važna napomena: atmosferski odvodi su namenjeni isključivo za kišnicu i uopšte nisu priključeni na otpadnu kanalizaciju. Stoga su takve komunikacije relativno bezbedne.

Ali najvažnije nije čak ni to, već činjenica da ovi sistemi čine mrežu koja povezuje parkove, bare i šume. Za životinje, ovo su kao podzemni putevi između „ostrva“ prirode.

Pogled u podzemni svet

Da bi saznali šta živi u cevima, istraživači sa Univerziteta Florida postavili su zamke za kamere u okrugu Alačua. Kamere se pokreću kretanjem i toplotom.

I tako su naučnici naišli na neočekivani problem. Oprema praktično nije reagovala na hladnokrvne gmizavce: aligatore, zmije, žabe. Za kamere, ove životinje su postale nevidljive, jer je njihova temperatura bila bliska temperaturi okoline.

Najverovatnije, ovih životinja ima mnogo više, a nedostajale su nam.
— priznaju istraživači.

Potpuna lista podzemne faune Floride uključuje: sedam vrsta gmizavaca (uključujući aligatore) sisara (osumi, rakuni, armadilosi i naravno, mačke), ptice (čaplje i krastače) i vodozemce (krastače, daždevnjake).

Alan Ajvori, koautor dela, priznao je u intervjuu za The New York Times: „Obilje životinja dole je bilo neverovatno. Na primer, rakovi duhovi (lokalni rakovi) takođe su snimljeni kamerom, iako nisu bili uključeni u spisak, kičmenjaka.

Naučnici su takođe pronašli tragove crnih pacova, invazivne vrste koja preko cevi napada nove teritorije.

Istovremeno, naučnici su mogli da odgovore na pitanje: zašto aligatori toliko vole tunele?

Ispostavilo se da gmizavci najviše vole jednostavne ravne tunele u kojima je najlakše plivati.

Aligatora lako može pregaziti automobil na vrhu, a cevi služe kao podzemni mostovi između jezera — citat iz studije.

Gradovi budućnosti nisu samo za ljude

Otkriće naučnika sa Floride nije samo još jedna zanimljiva činjenica. Ovaj naučni rad, nam omogućava da sagledamo urbanističko planiranje iz sasvim, drugog ugla.

Stoga su istraživači predložili niz korisnih mera. Na primer, da instalirate zaštitu za vodozemce. Žabe i žabe često padaju u cevi sa ivičnjaka i ne mogu da izađu. Naučnici savetuju postavljanje posebnih barijera i rampi.

Takođe je izuzetno neophodno organizovati mreže tzv. zelenih koridora.

Ako životinje već koriste atmosferske odvode, zašto im onda ne stvoriti bezbedne prolaze iznad zemlje. Na primer, ekodukti iznad autoputeva.

Mnogo više kamera bi trebalo da se ugradi u cevi. Osim toga, cevi pomažu da se šire ne samo lokalne životinje, već i potpuno vanzemaljske, poput crnih pacova, koji ugrožavaju ekosisteme. Kamere će omogućiti praćenje invazivnih vrsta.

Naše istraživanje pokazuje kako se divlje životinje prilagođavaju ljudima.

Ako uzmemo u obzir njihove potrebe, gradovi će postati dom ne samo ljudima. Na primer, u budućnosti se mogu odmah izgraditi drenažni sistemi sa izlazima za životinje — citat iz naučnog rada.

U međuvremenu, naučnici žele da dobiju odgovore na jednostavnija pitanja. Zašto vodozemci ulaze u cevi? Slučajno ili traže nova mesta? Kako možemo pomoći aligatorima da ne izgube orijentaciju u dugim tunelima?

I to je tačno, jer briga za našu manju braću je prava manifestacija humanosti.

Borba.Info

Kina je izrazila želju da uvozi irvase iz Rusije, prenosi pres-služba Rosselhoznadzora.

O svojoj nameri su predstavnici Pekinga obavestili na sastanku radne grupe za saradnju u oblasti veterinarske kontrole i bezbednosti hrane…

O pitanju uvoza razgovarali su zamenik šefa Rosselhoznadzora Konstantin Savenkov i zamenik šefa Glavne carinske uprave Vang Lingdžun.

Podsetimo, prema podacima na kraju 2022. godine u Rusiji je bilo oko milion i po irvasa.

Skoro 95% autohtonog stanovništva Krajnjeg severa bavi se uzgojem irvasa, a udeo mesa irvasa u Jamalo-Nenetskom, Evenkijskom, Tajmirskom i Čukotskom okrugu je 94-99%.

U koje svrhe i u kojim količinama Peking namerava da izvozi ove životinje, još nije saopšteno.

Ranije se saznalo da forum o Ukrajini, u Švajcarskoj ugrožava živote mladunaca.

Mediji

Prvi smrtni slučaj, od novog virusa boginja Aljaske zabeležen je u Sjedinjenim Državama.

O tome pišu javni mediji Aljaske, pozivajući se, na Ministarstvo zdravlja Aljaske…

Preminuli muškarac je bolovao od raka, živeo je u šumskom području i nije imao kontakt, ni sa kim osim sa mačkom koja ga je, kako je sam ranije priznao, redovno češala i lovila male životinje.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Stručnjaci su je testirali na AKPV ali je test bio negativan.

Virolog, doktor medicinskih nauka, profesor, akademik Ruske akademije prirodnih nauka Anatolij Altštajn objasnio je u intervjuu Javnom servisu koji virusi mogu da se prenesu sa životinja, na ljude.

Kao jednog od njih je naveo aljaske boginje.

„Postoji i mnogo virusnih groznica koje prenose komarci – to uključuje takozvani japanski encefalitis. Sasvim uobičajena stvar!”

„Ova vrsta infekcije se zove zoonoza“, rekao je stručnjak. — Među njima, jedan od najopasnijih je krpeljni encefalitis.

Ovaj virus srećno živi kod životinja, a na ljude se prenosi istim krpeljima.

Postoji i mnogo virusnih groznica koje prenose komarci – tu spadaju takozvani japanski encefalitis. Sasvim uobičajena stvar!”

Virolog je pomenuo i virus besnila, koji se na ljude može preneti ujedom životinja.

„To bi moglo da uključi i naše četvoronožne prijatelje – pse, koji su nekako dobili infekciju, od divljih životinja.

„To bi moglo da obuhvati i naše četvoronožne prijatelje – pse, koji su na neki način dobili infekciju, od divljih životinja“, primetio je sagovornik publikacije. — Možemo da se prisetimo i koronavirusa, čiji je „predak“ slepi miš.

Što se tiče aljaskih boginja, ovo takođe nije ljudski virus, već „životinjskog porekla“.

Ali očigledno, ovo nije teška infekcija i malo je verovatno da će nam preti epidemijom.

Ranije je Anatolij Altštajn govorio detaljnije o boginjama Aljaske.

Virolog je primetio da se ova infekcija javlja kod miševa, veverica i malih glodara.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži Vkontakte

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Od davnina, ljudi su koristili životinje u vojne svrhe.

Počevši od konja, za koje se mislilo da su pre četiri hiljade godina upregnuti u ratna kola.

Tada se pojavila konjica ali pošto su uzengije izmišljene tek u 4. veku nove ere, do tada je konjica ostala pomoćni rod vojske.

Izuzeci od ovog pravila bili su Skiti i Sarmati, poznati po svojim konjima strelcima i Parti, koji su uspešno koristili tešku konjicu – katafrakte.

Pored konja, kamile su bile i dvogrbe i brže jednogrbe (dromedari).

Dromedar je imao dovoljno mana – kamile nisu trkački konji, osim toga, veće su kukavice, od konja.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Ali one su mnogo izdržljivije, posebno u pustinjskim uslovima.

U starom Rimu, jahači dromedara služili su u savezničkim snagama – auksilijama i korišćeni su uglavnom za izviđanje i patroliranje granica u Arabiji.

Nemoguće je ne pomenuti borbene slonove – afričke i indijske, koji su igrali značajnu ulogu, u mnogim drevnim bitkama.

Živi tenkovi, zaštićeni posebnim oklopom, ostavili su snažan utisak na neprijatelja.

Dobro obučeni slon sa iskusnim vozačem, nije se uplašio vriska i buke bitke, plamena i strela, on je išao napred, lako se probijajući kroz kopljaste redove falange ili gustu formaciju štita rimske legije.

Ali najbolje je bilo koristiti slonove protiv konjice – konji su se plašili njihovog vida i mirisa, borili su se u paničnom bekstvu, što je ponekad odlučivalo o ishodu, čitave bitke.

Druge životinje nisu korišćene kao sanke.

Antički autori pominju borbene losove, koje su navodno ukrotila varvarska plemena severne Evrope.

Ali najverovatnije, ove informacije su iz kategorije vojničkih priča, kojima su legionari iz službe, voleli da “truju” u slobodno vreme.

Ali bikovi i volovi, iako nisu pogodni za sedlo, svakako su pratili bilo koju vojsku antike, kao glavna vučna sila. Oni su bili ti, koji su nosili zalihe i opremu.

Za iste zadatke korišćeni su magarci i mazge, koje su se, štaviše, mogle natovariti i voditi uskim planinskim stazama, kuda volovska zaprega sigurno ne bi prošla.

Ponekad su pravi predatori pušteni na bojno polje.

Neki narodi Afrike i Azije ukrotili su geparde, koji su tokom bitke bili postavljeni na neprijatelja.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Nisu bili mnogo efikasni protiv ratnika u oklopu i sa kopljima ali su dobro radili protiv konjice ili ratnih kola, pošto su konji paničili od napada ovih ogromnih mačaka.

U iste svrhe korišćeni su i ratni psi velikih rasa.

Psi za borbu su prikazani, na primer, na asirskim reljefima, kao deo vojske kralja Ašurbanipala.

Ali još ranije, Egipćani su počeli da koriste pse u ratu – na crtežu iz Tutankamonove grobnice, njegova kola u borbi sa Sirijcima prate žuti psi, koji napadaju neprijatelja.

Rimljani su takođe koristili ove životinje ali ne toliko da bi ih naterali na neprijatelja tokom bitke, već da bi hvatali neprijateljske izviđače ili tražili tragove varvarskih trupa u gustim šumama Galije, Nemačke itd.

Osim toga, psi u rimskom vojnom logoru korišćeni su za čuvanje – oni su iz daljine osetili neprijatelja i mogli su na vreme da upozore rimske legionare na opasnost.

Bilo je slučajeva kada su druge vrste životinja korišćene u bitkama.

Na primer, rimski autori su pisali da su Kartaginjani, u morskim bitkama koristili glinene posude sa zmijama, koje su bacane na neprijateljske brodove.

A protiv slonova su sami Rimljani, sa promenljivim uspehom, koristili prasence, koje su premazali smolom, palili i puštali pred noge divova, koji su napredovali.

Uz sreću, slonovi su se uplašili i pobegli nazad, gazeći sopstvene ratnike.

Konačno, veoma egzotično “živo oružje” koristili su drevni narodi Persije i Azerbejdžana.

Primetili su da planinski ovnovi bez straha jure na svakog neprijatelja.

Snaga njihovih zakrivljenih, rebrastih rogova dovoljna je da razbije dasku od 5 cm, u strugotine.

U jatima su odabrani mužjaci pogodni u pogledu borbenih kvaliteta, a pre bitke su stavili posebnu njušku, koja je držala metalnu podlogu sa oštrim šiljcima na glavi – to je bilo kao udarac ogromnim mesinganim zglobovima.

U isto vreme, životinja je često uginula od preloma vratnih pršljenova ali je napad nekoliko borbenih ovnova puštenih u isto vreme postao ovan, koji je probio neprijateljsku formaciju.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE