Ona je u emisiji „Sputnjik intervju“ podsetila na trenutak kada je gruzijski predsednik, ubeđen da će mu NATO i Amerika pomoći, napao ruske mirovne snage.

„Pritom, izabran je trenutak kada je Putin, koji je u to vreme bio premijer, boravio u Pekingu na Olimpijskim igrama i pomislili su da će zbuniti Rusiju, da će Rusi spavati i neće videti šta se desilo.

Naravno, desio se petodnevni rat u kome je Gruzija izgubila dve teritorije”, kaže Ljubinka Milinčić.

Provociranje Rusije ne ide na ruku provokatorima

Ponovni pokušaj provociranja Rusije, dodaje glavna urednica Sputnjika, usledio je kada je američka Šesta flota planirala da stigne na Krim i tamo se smesti.

„Tada je Ukrajina ostala bez Krima i Krim se vratio matici zemlji jer je tamo i pripadao.

Sevastopolj, gde je trebalo da dođe Šesta flota, uvek je odgovarao i bio potčinjen Moskvi, i u vreme dok je pripadao Ukrajini.

Dakle, druga takva provokacija završena je gubljenjem Krima“, navodi Ljubinka Milinčić.

Otcepljenje Donbasa od Ukrajine nije interes Rusije

Sledeća provokacija će se, veruje gošća „Sputnjik intervjua“, verovatno odnositi na Donbas, odnosno Donjeck i Lugansk, jer se njima stalno preti.

„Naravno, ne mogu ni da pretpostavim, niti da izračunam šta je čiji interes za tako nešto, ali koliko vidim ruski interes nije da otcepi Donjeck i Lugansk od Ukrajine, niti Moskva za tim ima potrebu, niti ima nameru.

Rusija je potpisnik Minskih sporazuma, kao i Francuska i Nemačka, u kojima se jasno kaže da je Donbas (Donjeck i Lugansk) Ukrajina i da treba da imaju određeni status.

I to onakav kakav je potpisala Ukrajina i kakav su potpisali Donjeck i Lugansk, iako tada, po nekim međunarodnim pravilima, oni nisu mogli da budu potpisnici.

Ukrajina ja tražila da oni potpišu taj sporazum, oni su ga potpisali, Ukrajina ga je potpisala, i Ukrajina je ta koja neće da ga sprovodi“, primećuje Ljubinka Milinčić.

Glavna urednica Sputnjika u emisiji je, između ostalog, govorila i o utiscima sa samita ruskog i američkog predsednika u Ženevi, o Rusiji kao „dežurnom krivcu“ za sve moguće sajber napade, ali i o tome ko diktira poteze baltičkih država i zašto je Putinova „Direktna linija“ jedinstven pristup komunikacije jednog predsednika države sa građanima.

Ceo intervju možete pogledati u video-prilogu.

Sputnik

A dragoceni ključ koji , ulaz u Smoljensk, stari ruski grad koji se nalazi u oblasti na granici s Belorusijom, koji je uvek bio prvi na udaru kad su evropski zavojevači kretali na Moskvu.

Tuda je svojevremeno prošao Napoleon, s te strane je udario i Hitler. I jedan i drugi su polomili zube.

Zašto su važna „Smoljenska vrata“ — ključ Rusije

Zato je danas, kad se „kolektivni Zapad“ zaverio protiv Rusije, važno ko kontroliše ta „vrata“.

Lukašenko to čini još od raspada Sovjetskog Saveza koristeći s jedne strane prednosti geografskog položaja, a s druge, odbijajući napade onih koji bi želeli da od Belorusije stvore Ukrajinu ili Gruziju.

Ili — bilo koju od bivših sovjetskih republika u kojima su vlade popadale kao kule od karata pod udarom „demokratskih revolucija“.

Drugi razlog koji Belorusiju čini važnom strateškom tačkom je takozvani Suvalki koridor.

To je teritorija između Poljske i Litvanije dugačka oko 60 kilometara koja povezuje baltičke zemlje sa ostalim zemljama NATO-a.

Alijansa taj koridor smatra najnezaštićenijom teritorijom u slučaju udara sa istoka, to jest — sa strane Belorusije.

U potencijalnom ratu, Rusija bi preko Belorusije veoma brzo mogla da zauzme taj koridor, baltičke zemlje bi bile odvojene od ostatka NATO-a, Rusija bi stigla do Kalinjingrada, svoje enklave na Baltičkom moru…

A onaj ko kontroliše Krim i Kalinjingrad, drži pod vojnom kontrolom veliki deo Evrope.

Zato je interes Zapada da Belorusiju uključi u svoju orbitu, da ona ne bude odskočna daska za eventualni ruski pohod ka Kalinjingradu, a ruski interes je da Belorusija ne postane nova Ukrajina, niti članica Severnoatlantske alijanse koja bi Rusiji mogla blokirati put do enklave u Nemačkoj.

Bolje i domaćica, nego — Lukašenko

Zato je ova mala, ali zemlja u kojoj se živi bolje nego u mnogim postsovjetskim državama, stalna meta pokušaja Zapada da je uvuče u svoju orbitu.

Ti pokušaji se manifestuju čas potpunim odsecanjem te zemlje od Evrope i proglašavanjem njenog lidera za „poslednjeg diktatora“, čas nuđenjem „šargarepe“ da bi promenila stranu, pa „štapom“ — organizovanjem obojene revolucije koja bi Lukašenka odnela sa političke scene, a na njegovo mesto dovela bilo koga — makar to bila i osoba koja je na izborima dobila samo šest odsto glasova i objavila da je „samo domaćica, koju ne zanima politika“.

Međutim, ni proglašavanje izbora nelegitimnim, ni protesti, ni ubrzana obuka „domaćice“ za posao predsednika države, nisu eliminisali beloruskog lidera.

Zato se dosadašnji koliko-toliko prikriveni pokušaji zamenjuju otvorenom agresijom.

Pri tome se koriste potpuno besmisleni povodi, kakav je prinudno spuštanje aviona u Minsku, što je zapravo rutinska operacija, predviđena pravilima vazdušnog saobraćaja — kad neko javi da je bomba u avionu, avion se obavezno spušta na najbliži aerodrom. To je aksiom.

A ni spuštanje aviona da bi se uhapsio neki putnik takođe nije ništa novo. Radili su to i Izrael, i Iran, i Turska…

Da bi uhapsili Snoudena, Amerikanci su prizemljili avion bolivijskog predsednika Eva Moralesa. I nikom ništa, ni vike, ni dreke, ni sankcija…

Kao što ih nije bilo ni kad je Amerika ubijala ljude na tuđoj teritoriji. I to predsednike država koji im se nisu dopadali.

Pokušaj ekonomskog uništavanja Belorusije

Posle svih propalih pokušaja uklanjanja Lukašenka koji im je izmakao iz ruku svaki put kad su poverovali da su ga privoleli svom carstvu i svojoj, antiruskoj politici, na redu je akcija kažnjavanja — ekonomskog uništavanja države, što, naravno, nema nikakve veze sa spuštanjem aviona.

Zatvaranje beloruskog neba za strane avione neće samo uništiti avio-kompaniju „Belavija“, već i međunarodni aerodrom „Minsk 2“, u koji je uložen ogroman novac.

Pretnja da će se zatvoriti i kopneni međunarodni saobraćaj kroz ovu zemlju, učiniće je slepim crevom Evrope.

Biće onemogućen izvoz kalijuma i naftnih derivata, što će značajno uticati na budžet države.

Čak i projekat „Novi put svile“ računao je na Belorusiju gde je trebalo da se napravi skladište, odakle će se roba pakovati i slati u Evropu.

Već su zamrznute evropske investicije od 3 milijarde dolara i zabranjeno razmeštanje evroobligacija kako bi postala „slepo crevo“ Evrope.

Možda da pitamo Asanža…

Sve je jasno i nije potrebno pravdati se licemernim vapajima za demokratijom i ljudskim pravima čoveka za kojim je Belorusija raspisala međunarodnu poternicu i koji se hvali da je ratovao na strani nacističke organizacije „Azov“ u Donbasu.

Uostalom — ako je hapšenje opozicionara stvarno bio prekršaj — koja je kazna za to u Evropi?

Da li se zbog toga smenjuje predsednik?

Možda da pitamo Asanža?

Naravno, uvođenje demokratije ucenama i silom takođe nije nova pojava. Samo, izgleda da su se i ovog puta preračunali.

Belorusija je suviše važna za Rusiju da bi dozvolila da na taj način bude uništena.

Ni ekonomski ni vojno.

Zato nije slučajno što Lukašenko lakonski odgovara: Ako zatreba, ruska vojska će za jedan dan ući u Belorusiju.

Šta bi se dalje dogodilo — egzekutori znaju iz iskustva.

Sputnik