Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

“Umesto da ovaj zahtev dočekaju dostojanstveno i s otvorenom debatom, kineske vlasti uzvratile su nasiljem“

Kako je bilo tada, tako je i danas, optužuju, na tragu ovih Blinkenovih optužbi, i drugi zapadni mediji glavnog toka.

Karakterističan je londonski „Gardijan“ koji, zgrožen jer se „briše sećanje na istorijsku krivicu Komunističke partije Kine za Tjenanmen“, predsednika Si Đinpinga okrivljuje za „vladavinu strahom, političkim lukavstvom i brutalnom silom“.

Izveštaj američkih diplomata

U jednome je, ipak, „Gardijan“ nesumnjivo u pravu.

Naime, sećanje je zbilja veoma varljiva delatnost. Pa otuda i potreba za proverom tih bombastičnih tvrdnji o preko 10 hiljada ubijenih ljubitelja mira i demokratskih vrednosti Zapada.

I eto iznenađenja čim se zakopa po arhivi.

„Njujork tajms“ je, iz pera svog tadašnjeg dopisnika iz Pekinga, proslavljenog Nikolasa Kristofa, nepune tri nedelje posle obračuna na Tjenanmenu objavio detaljnu računicu: brojke iz 8 bolnica u relativnoj blizini poprišta sukoba pokazale su da je bilo 184 ubijenih.

Slobodnom procenom da su neki od ubijenih kasnije podlegli povredama, te da ih je bilo i u nekim drugim, udaljenijim bolnicama, Kristof je na kraju došao do maksimalnog broja od oko 360 žrtava među demonstrantima — toliko su, otprilike, prijavile i kineske vlasti — odnosno, možda, 400 do 500 ukupno ako neka tela nisu bila odneta u bolnice i mrtvačnice.

Ovo uz barem 10 do 15 ubijenih pripadnika vojske i policije.

S tim u vezi, vredi podsetiti i na pisanje „Vašington posta“ od 12. juna 1989. o emitovanim „snimcima demonstranata koji bacaju kamenje na trupe i premlaćuju ih palicama i bacaju zapaljive bombe na kamione, autobuse, pa čak i oklopna vozila.

U nekim slučajevima, vojnici su još uvek bili unutra. U jednoj aveniji u zapadnom Pekingu demonstranti su spalili čitav vojni konvoj od preko 100 kamiona i oklopnih vozila…

Na drugim snimcima vide se leševi vojnika i demonstranti koji oduzimaju automatsko oružje od vojnika koji ne pružaju otpor“.

A među depešama američkih diplomata koje je obelodanio „Vikiliks“, nalazi se i jedna poverljiva depeša iz Pekinga iz tog vremena, u kojoj drugi sekretar čileanske ambasade Karlos Galjo detaljno opisuje kako se sa suprugom slobodno kretao Tjenanmenom u trenucima navodnog masakra i „iako se čula sporadična pucnjava“, kaže, „nije bilo nikakvog pokolja… Niko nije pucao u masu“.

Tjenanmenski papiri

Sve u svemu, kako primećuje „Global tajms“, „kinesko društvo u to vreme nije imalo iskustva i neki intelektualci počeli su slepo da prate zapadne vrednosti, s jednom grupom koja je čak zagovarala potpunu vesternizaciju kao konačni cilj reformi…

Ako je incident od pre 32 godine imao ikakav pozitivni efekat, on se sastoji u tome što je vakcinisao kineski narod političkim cepivom koje nam je obezbedilo imunitet od ozbiljne obmane.

Kina je prošla kroz ’obojenu revoluciju‘, ali je ona nije oborila. Na kritičnom raskršću, vođstvo Komunističke partije Kine sačuvalo je sudbinu nacije“.

Šta se zapravo dogodilo na Tjenanmenu pre 32 godine? Zašto Zapad danas insistira na tom pitanju iako odavno zna odgovor? I kako bi izgledao sadašnji svetski poredak da su ’89. u Kini preovladali prozapadni demonstranti?

Ovo su pitanja o kojima su u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Milorad Denda, nekadašnji dopisnik naših medija koji je izveštavao s Tjenanmena 1989. godine, i novinar i sociolog Slobodan Reljić.

„Izveštaji ’Vašington posta‘ i ’Njujork tajmsa‘ iz tog vremena poklapaju se s onim što sam i ja tamo video“, priseća se Milorad Denda.

„Nasuprot onome što se danas tvrdi u zapadnim centrima propagande, na trgu nije bilo nikakvog masakra; studenti su, posle pregovora sa snagama bezbednosti, mirno napustili trg. Ali su zato vojni konvoji bili napadani prilikom ulaska u Peking i vojska je u tim situacijama reagovala…

U to vreme bilo je primetno organizovanje huliganskih grupa koje su pravile metež — nailazio sam na kamione pune metalnih šipki i kamenica — da bi kasnije pristigli i podaci da su te grupe bile organizovane spolja kako bi izazvale što ozbiljnije sukobe.“

„Takozvani ’Tjenanmenski papiri‘, zapisnici sa sastanaka kineskog rukovodstva iz tog vremena koji su objavljeni nekoliko godina potom, pokazuju da su Deng Sjaoping i njegovi saradnici bili potpuno svesni da je nasilne proteste podstakla američka CIA“, ukazuje Slobodan Reljić.

„A kasnije su na scenu stupili zapadni mediji koji su, mnogostruko uvećavajući broj žrtava, besomučnim i mnogo puta ponovljenim lažima utvrdili sliku o događajima na Tjenanmenu kakva danas postoji. Slične propagandne operacije ponavljane su potom u više navrata, pa i u našem slučaju.“

Sprečena pljačka

Tumačeći razloge zbog kojih je došlo do demonstracija i sukoba u proleće 1989, Milorad Denda napominje da je „Kina do tada već 10 godina sprovodila reforme i počela je veoma jasno da označava pravce svog ekonomskog razvoja uz istovremene najave popuštanja na političkom planu…

I baš u tom trenutku dogodilo se nešto što je te reforme trebalo da omete i da Kinu vrati unazad. Iz svega toga se i izvlači zaključak da je ovo bilaprva obojena revolucija na svetu na koju su odgovorili žestoko.

I smatraju da su apsolutno bili u pravu“.

Na sličan način će i list „Global tajms“: „Da je Komunistička partija napravila grešku i načinila kompromis, možda bi i Kina imala građanske ratove, poput Čečenskog rata u Rusiji, ili bi je možda Zapad napao, kao što je NATO napao bivšu Jugoslaviju, ili bi kineska državna preduzeća i resursi bili privatizovani, a zapadni kapitalisti bi opljačkali prosperitet našeg naroda kao što je to Zapad učinio zemljama Istočne i Centralne Evrope posle Hladnog rata.“

„Bivše socijalističke države tada su izabrale dobrovoljno ropstvo.

Nasuprot tome, uspon Kine bio je neizbežan, bez obzira na pokušaje da se taj proces spreči ili uspori kao što je to učinjeno s Tjenanmenom.

A sada nam jedino preostaje da vidimo kako će na Kinu, koja nikad u svojoj istoriji nije išla po svetu i porobljavala druge, uticati sva njena iskustva sa agresivnošću Zapada“, zaključuje Slobodan Reljić.

Sputnik