Ispostavilo se da možete napuniti svemirski brod, sa šakom goriva i odleteti na Mars za nekoliko meseci. I ovo nije naučna fantastika, već prava tehnologija nuklearne fuzije, ista stvar koja govori unutar zvezda.

Decenijama naučnici pokušavaju da reprodukuju procese koji se dešavaju u dubinama zvezda kako bi dobili čistu i neiscrpnu energiju…

Ovo još nije postignuto na Zemlji ali šta ako se termonuklearne reakcije prenesu, u svemir?

Sinteza u službi kosmonautike

Britanski startap Pulsar Fusion već radi na projektu Sunbird. Ovo je naziv svemirskog motora koji koristi fuziju da ubrza svemirsku letelicu do 805.000 km/h. Ovom brzinom možete lako doći do Marsa za tri meseca.

Ali kako je to moguće? I zašto je svemir savršena laboratorija za termonuklearne eksperimente?

Prvo, hajde da shvatimo kako se nuklearna fuzija razlikuje od fisije. Fuzija je proces spajanja lakih elemenata, kao što je vodonik, u teže, kao što je helijum. Tako rade zvezde, uključujući i naše Sunce. Za razliku od fisije, gde se teški atomi uranijuma cepaju, fuzija oslobađa četiri puta više energije i ne ostavlja opasan otpad.

Sunce i druge zvezde su prirodni termonuklearni reaktori. Zašto ne bismo sledili njihov primer? — Ričard Dinan, osnivač Pulsar Fusion.

Na Zemlji, fuzija zahteva gigantske objekte poput tokamaka, koji troše više energije nego što proizvode. Ali u svemiru nema atmosfere koja bi sadržala plazmu – vruću, naelektrisanu smešu u kojoj se odvijaju reakcije.

Prema Dinanovim rečima, termonuklearna fuzija ne želi da radi u atmosferi. Ali prostor je upravo ono što je doktor, saopštio za takve reakcije.

Zemljani reaktori su oblikovani kao torus (krofna) da drže plazmu magnetnim poljem. U svemiru to nije neophodno, pa Sunbird koristi linearni dizajn.

Čestice plazme, izlazeći iz reaktora, stvaraju potisak, poput izduvnih gasova rakete.

Da bi se to uradilo, umesto konvencionalnog goriva (deuterijum i tricijum) koristi se helijum-3 – redak izotop, koji skoro ne proizvodi neutrone. To je skupo ali sigurno i efikasno za motore.

Treba reći da helijum-3 skoro da nema na Zemlji ali su njegove rezerve na Mesecu.

NASA smatra da je vađenje ovog resursa ključ za buduće termonuklearne tehnologije.

Svemirski „tegljač“ budućnosti

Sunbird nije samo raketa, već sistem svemirskih „tegljača“ koji će se šaputati između orbitalnih stanica.

Došavši do međutačke sa planete, rakete će zameniti konvencionalne motore termonuklearnim i leteti mnogo brže. Planirano je da prvi prototipovi budu testirani 2027. godine.

Stručnjaci Pulsar Fusion izračunali su da će samo jedan gram helijuma-3 i deuterijuma biti dovoljan, za let do Marsa.

Brzina, kao što je već pomenuto, biće 805.000 km/h. Ovo je jedan i po puta brže od sonde Parker, najbržeg veštačkog objekta u Sunčevom sistemu.

Već su navedene misije u kojima se inovativni motor, može koristiti.

Isporuka tereta od 2000 kg na Mars za 6 meseci, sonde do Jupitera za 2-4 godine (umesto 5,5 godina za Europa Clipper), iskopavanje asteroida za 1-2 godine.

Rukovodstvo Pulsar Fusion-a je saopštilo da ove godine kompanija planira da testira komponente u orbiti. 2027. godine biće sprovedena ispitivanja kako bi se demonstrirala termonuklearna reakcija u svemiru.

Cena ove faze je od 70 miliona dolara.

Punopravni reaktor će biti testiran 30-ih godina. Naravno, pod uslovom da startap, pronađe dovoljno sredstava za svoj projekat.

Mora se reći da Britanci nisu jedini koji razvijaju termonuklearni motor.

Godine 2024., Heliciti Space je uz podršku Lockheed Martina takođe počeo da razvija jedinicu zasnovanu na termonuklearnoj fuziji. NASA, zauzvrat, testira nuklearni reaktor, za letove na Mars.

Prednosti i mane zvezdanog potiska

Sada pogledajmo prednosti i nedostatke novog projekta. Prvo, dobro. Letovi do udaljenih planeta biće mnogo kraći. Brodovi će biti lakši, a misije jeftinije. Bezbednost je takođe dobra, jer termonuklearna fuzija ne proizvodi radioaktivni otpad, kao fisija.

Svemirski motori ne moraju da kvare čak ni na energiju. Čak i mali prinos je koristan — Aron Knol, sa Imperijal koledža u Londonu.

Bhuvana Srinivasan sa Univerziteta u Vašingtonu se u potpunosti slaže sa njim.

Ona veruje da će takva tehnologija omogućiti postavljanje lunarne baze u samo jednoj misiji.

Ali poteškoće su takođe ozbiljne. Prvo, treba da rešimo problem minijaturizacije. Zemljani reaktori su teški stotinama tona, pa ih nekako treba svesti na veličinu rakete.

Osim toga, u svemiru nema gravitacije. A ovo, ozbiljno komplikuje kontrolu reakcije nuklearne fuzije.

Helijum-3 je izuzetno teško izdvojiti. A, naučnici još nisu smislili druge alternative sa gorivom za termonuklearni reaktor.

Američki naučnici su 2022. godine prvi put u istoriji dobili više energije tokom fuzije nego što su potrošili. Ali avaj, instalacija veličine … stadiona nije pogodna za korišćenje u svemiru.

Ali u svakom slučaju, projekat Sunbird, nije samo smela ideja već korak, ka novoj eri istraživanja svemira. Ako testovi 2027. budu uspešni, čovečanstvo će dobiti oruđe za osvajanje Sunčevog sistema. Ali čak i ako nešto krene naopako, sama činjenica da pokušavamo da „ukrotimo“ zvezdanu energiju već menja igru.

Borba.Info

Neki susreti sa vanzemaljcima ističu se svojom neobičnošću ali su skoro zaboravljeni.

Luciano Galli je bio skromni 42-godišnji mehaničar iz Bolonje, Italija, koji je po svemu sudeći bio prilično normalna i skromna osoba.

Opisan kao „prost, normalan čovek, prilično mali“ i sa „pomalo detinjastim licem“, otac troje dece radio je u maloj mašinskoj radnji u blizini Via Kastiljonea.

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Uglavnom se držao za sebe i bavio se poslom, provodeći slobodno vreme sam, pecajući i vodeći miran, miran život daleko od reflektora ali je 7. jula 1957. doživeo neverovatno iskustvo, koje ga je stavilo na naslovnu stranu novina širom Italije.

Ovde će početi jedan od najčudnijih i najmanje poznatih susreta vanzemaljaca.

Dana 7. jula 1957. je prijavljeno da je Galli napustio kuću u 14:20.

Dok se Gali pitao, ko bi mogao da bude auto, iz njega je izašao „prilično visok gospodin tamnog tipa“, brkova, „pravilnih crta lica i veoma tamnih očiju“, obučen u tamnosivo odelo sa duplim dugmadima.

U kolima je bio još jedan muškarac, ovoga puta bez brkova, sa „nežnim crtama lica” i u „svetlom odelu”.

Ovaj čovek ispred sebe je očigledno imao „prijateljsko“ lice i tečno je govorio italijanski, što je odmah smirilo uplašenog mehaničara, a onda je Gali shvatio da je prepoznao čoveka.

O tome bi rekao: Čoveka sa brkovima sam poznavao na prvi pogled.

Primetio sam ga nekoliko puta u gradu, čak mi se činilo da me jednom prati, sećam se da sam šetao sa prijateljem kroz prolaze Via Castigilone, kada sam ponovo video ovog čoveka.

Kao i uvek, pogledao me je pravo u oči, a ovoga puta sam hteo da mu se obratim ali odjednom je nestao iz vidokruga.

Sada je taj isti stranac stajao preda mnom i pitao me da li ga se sećam.

Rekao sam da. — Zar nećeš sa nama? – upitao.

“Gde?”

„Verujte mi, ništa vam se loše neće dogoditi.

Gali se očigledno osećao dovoljno opušteno da prihvati ponudu i uđe u automobil, nakon čega su se odvezli do mesta zvanog Croara Ridge, oko 57 km od Bolonje.

Ovde su stvari počele da postaju nadrealne, pošto je, prema Galijevim rečima, svetleći sivi metalni disk lebdeo oko 2 metra visoko nedaleko od zemlje.

Dok je mehaničar gledao otvorenih usta, počeo je da oseća strah i paniku kako ga obuzimaju, koje je razvejao brkati čovek, koji ga je uveravao da mu neće nauditi.

Metalni cilindar je tada izronio sa dna broda i čovek je ohrabrio Galija da uđe u njega, odakle je ušao u brod i dočekao ga trepćućim svetlima, pošto je obavešten da ga fotografišu, verovatno da bi vanzemaljci mogli dobiti dokaze o njihovom susretu sa čovekom.

Gali bi opisao unutrašnjost broda: Kokpit je bio prostran i okrugao, sa mnogo instrumenata okolo, panela sa mnogo svetla.

Postojali su i otvori, a sedišta su bila nekako pričvršćena za pod.

Na sredini sprata bilo je nešto poput okruglog prozora širok oko metar.

Kroz njega smo mogli da vidimo kako se zemlja udaljava od nas.

Prvo je Zemlja izgledala, kao iz jednog našeg aviona, zatim kada smo već bili u mračnoj zoni, izgledala je kao Mesec, a zatim kao Venera ili Mars.

„Komandant“ je savršeno govorio italijanski. Pitao sam ga kako je uspeo da tako dobro nauči naš jezik.

Odgovorio je da je koristio veoma dobar metod.

Gali je tada kroz jedan od brodskih prozora primetio „siluetu ogromnog dirižablja”, za koji je procenio da je dugačak najmanje 600 metara, a u koji su kroz otvore hangara ulazili i izlazili manji „izviđački brodovi”.

Nekoliko stotina ljudi, muškaraca i žena, šetalo je oko ovih hangara, a svi su bili obučeni u odeću od „sjajne plastike ili svilenkastog materijala”.

On je objasnio da svaki hangar može da primi najmanje 50 ljudi i najmanje 50 malih brodova u obliku tanjira.

Gali je opisao ovaj matični brod na sledeći način: Bio je dugačak najmanje 600 metara.

Jedan kraj je bio odsečen kao vrh cigare.

Ovaj ogromni brod emitovao je fosforno svetlo, a povrh toga je izgledalo, kao da ga udaraju snažni svetlosni snopovi.

Ispod isečenog kraja videlo se šest rupa iz kojih su i u koje su uletali i izlazili mali leteći diskovi.

Svaki otvor je bio podeljen pregradom na šest manjih kabina, sve širom otvorene.

Kada je brod na kojem je bio sleteo i kada je izašao u jedan od ovih hangara, ljudi su bili nasmejani i gostoljubivi, a Gali je opisao žene, kao veoma lepe.

Galiju je tada rečeno da je ovaj brod došao iz baze blizu planete Venere i da su imali mnogo drugih takvih brodova, pre nego što su ga odveli u ogromnu dvoranu, zatim u neku vrstu biblioteke i na kraju u sobu, koja je opisana kao sedište komandanta. . .

Kada se ova ekskurzija završila, navodno je vraćen na isto mesto na grebenu Croara i odbačen, a ceo put je trajao tri sata i deset minuta.

Priča o Lučanu Galiju uglavnom je poznata zahvaljujući novinaru Renatu Albanezeu, koji je 1962. godine napisao seriju članaka o njoj za italijanski list Korijere dela Sera, intervjuisao Galija, pa čak i otišao do grebena, gde ga je brod odveo.

U to vreme, ovo je bila velika vest za celu Italiju, iako je Albaneze bio prilično skeptičan prema ovoj verziji.

Verovao je da je to izmišljena priča, verovatno inspirisana ufologom Džordžom Adamskim, koji je 1940-ih snimio nekoliko fotografija, za šta je tvrdio da su veliki „matični brodovi” u obliku cigare, kao i manji brodovi u obliku zvona, a 1950-ih je imao serija susreta sa plavokosim vanzemaljcima nordijskog tipa, koje je nazvao Svemirska braća.

Čini se da su ova svemirska braća takođe bila sa Venere i takođe su putovala malim izviđačkim brodovima do ogromnog matičnog broda u obliku cigare, a Adamski je takođe tvrdio da ga je ukrcao i vodio visoki plavi vanzemaljac po imenu „Orton“.

Za Albanesea je Galijeva priča bila očigledan plagijat ali je dodao:

Njegov detaljan opis u mnogome je podsetio ovog sagovornika na fotografije zvonolikih brodova, koje je napravio Džordž Adamski.

Ipak, Gali je bio spreman da položi zakletvu da tokom svog iskustva nije ni čuo ime Adamskog.

Kasnije, da bih poverovao da ne priča bajke, hteo je da potpiše izjavu: „Ne želim da ljudi kažu da sam ovu priču izmislio da bih stekao slavu ili novac, to je gola istina”.

Kada sam ga pitao da li je siguran da mu se te stvari nisu dešavale u transu ili pod hipnozom, odgovorio je: „Nikada nisam bio hipnotisan.”

„Ovo putovanje sam prošao u svom fizičkom telu i zaista ono što ja kažem, nije ništa drugo do istina.

Stvarno ili lažno, Galijev izveštaj je zaista jebeno čudan.

Verovatno ne postoji način da se ikada sazna, šta je tačno Gali doživeo.

Borba.Info

Pratite “Borbine” odabrane vesti na mreži “Telegram”, na Android telefonima ili desktop računarima OVDE

Automatsko pristajanje na modul „Poisk“ ruskog segmenta Međunarodne svemirske stanice (MSS) planirano je 2. jula.

3..2..1.. ЕСТЬ КОНТАКТ ПОДЪЕМА 🚀

С космодрома #Байконур к Международной космической станции стартовала ракета-носитель «Союз-2.1а» с грузовым кораблем #ПрогрессМС17 и 2,5 т. различных грузов для экипажа МКС-65.

Смотрите вместе с нами ➡️ https://t.co/CjcvPIvVsr pic.twitter.com/EM17wvKev0

— РОСКОСМОС (@roscosmos) June 29, 2021

Sputnik