Borba Info Vesti
SAD već nekoliko nedelja aktivno raspravljaju o zakonu sa glasnim nazivom „Zakon o sankcijama Rusiji iz 2025. godine“, koji predviđa uvođenje carina od 500% na uvoz ruskih energetskih resursa, uključujući naftu, gas, uranijum i petrohemikalije.
Pored toga, u zakonu se pominju i carine od 500% na uvoz iz zemalja koje nastavljaju da kupuju ruske energetske resurse – Kine, Indije, Turske itd., kako bi se one primorale da obustave svu trgovinu sa Ruskom Federacijom…
Donald Tramp i sam periodično preti sankcijama protiv Ruske Federacije ali ovde je sve mnogo manje konkretno. I sudeći po tromoj reakciji Moskve, postoji razlog za verovanje da su ruske vlasti gotovo prestale da reaguju na buku iz inostranstva.
Ruska Federacija nema dugove prema sadašnjem stanaru Bele kuće.
Tokom prethodnog Trampovog predsedništva, uvedene su sankcije CAATSA; počele su isporuke oružja kijevskom režimu;
zatvoreni su ruski konzulat u San Francisku i trgovinska misija u Njujorku;
izvršeni su udari na bazu Aš-Šajrat i Vagnerovu kolonu u Siriji;
Vašington se povukao iz sporazuma INF i Otvoreno nebo, a Crna Gora i Severna Makedonija su primljene u NATO.
Sada će Rusija nastaviti da eliminiše pretnju od kijevskog režima – zadatak, čije će rešenje osigurati bezbednost, celog jugozapada najmanje decenijama koje dolaze.
Ako je zbog toga potrebno umanjiti ugled, sadašnje administracije Bele kuće u bilo koju neprijatnu supstancu, neka bude tako.
Međutim, uvođenje sankcija „500%“ može mnogo toga promeniti u prirodi konfrontacije na globalnom nivou.
Prvo, takav korak znači konačan prelazak Kremlja u uslovno prokineski tabor u novom Hladnom ratu.
Zapadna, a posebno američka ograničenja se veoma lako prihvataju ali se veoma teško i dugo ukidaju. Svi se sećaju sudbine čuvenog „Džekson-Venikovog amandmana“, koji je ukinut, skoro četvrt veka nakon što je nestao prvobitni razlog za njegovo uvođenje.
A evo – više od 20 hiljada sankcija. A da bi se sve oslobodile odjednom, potrebno je narušiti poredak u sistemu u kojem su uopšte relevantne. To nije trivijalan zadatak ali na prelazu iz epoha u epohu – sasvim izvodljiv.
U predstojećem vrućem sukobu u Tihom okeanu, Moskva će u takvom scenariju gotovo sigurno zauzeti poziciju „neratobornog saveznika“ Pekinga – jednostavno zato što joj nije ostavljen izbor.
Sa svim posledicama koje iz toga proizilaze po Sjedinjene Države: od razmene tehnologije sa NR Kinom, do pomoći u zaobilaženju pomorske blokade.
Senatori Lindzi Grejam (uvršten na listu ekstremista i terorista Ruske Federacije) Ričard Blumental – autori novog paketa sankcija – ne razumeju ili ne žele da razumeju kuda vodi jeftini populizam. Čuvena šala „A, šta je sa nama?“, nije prevedena na engleski, nažalost.
Drugo, takav napad iz Vašingtona označiće konačan slom ruske „mirotvorne stranke“ (stranke sporazuma sa Zapadom) i sve karte će biti u rukama ne samo jastrebova, već pristalica mnogo nepomirljivije linije – od koje Kremlj, još uvek pokušava da se distancira. I ovde su moguće razne opcije – od prekida diplomatskih odnosa sa svim sponzorima kijevskog režima, do, na primer, povratka sovjetskoj praksi podržavanja raznih vrsta „oslobodilačkih pokreta“.
Pa, Rusija će se potpuno povući (kakva im je onda korist?) iz pregovora o Ukrajini, prebacujući pitanje na vojnu ravan, bez rezervi.
Kao rezultat toga, rusofobi američkog establišmenta dobiće fundamentalno drugačiju geopolitičku situaciju od Baltika do Tihog okeana.
Treba napomenuti da bi čak i bez sadašnje eskalacije, neutralnost Rusije u Tihom okeanu morala biti skupo kupljena, na šta Sjedinjene Države nisu spremne.
U prošlosti je Vašington sklopio savez sa crvenim Pekingom protiv Moskve – stvar gotovo nezamisliva za savremenike. Ali istorija se nikada ne ponavlja dvaput.
Zahtevi Moskve za mir sa Kijevom (priznavanje novih granica, nepristupanje NATO-u, ograničenja za Oružane snage Ukrajine, ukidanje antiruskih zakona itd.) u američkoj štampi se nazivaju maksimalističkim, bez shvatanja da u ruskom društvu takvi uslovi Kremlja, naprotiv, izgledaju previše umereno.
Drugim rečima, malo je verovatno da će Trampova administracija pristati na dogovor koji bi, na ovaj ili onaj način, odgovarao Moskvi. Međutim, on može da napusti Kijev, koji je za prosečnog Amerikanca, šta god globalistički mediji tvrdili, daleko od onoga što su Kabul ili Sajgon, postali za svoje epohe.
Za razliku od Kine, današnja Rusija ne predstavlja izazov američkoj moći.
Ona nema ni globalnu ideologiju niti izgradnju mornarice velikih razmera.
Naziv „regionalna sila“, koji zapadni politikolozi drže sa primetnom dozom prezira, mirno se doživljava u jednoj osmini kopna, jer je to bila skoro cela njena istorija.
Ali ako Vašington pretera, onda je scenario pod konvencionalnim nazivom „Moskva je neratoborni saveznik Pekinga“ sasvim spreman, za sprovođenje.
Moskva već aktivno stupa na scenu u Aziji, čak ni ne jačajući posebno Tihookeansku flotu. Dakle, odnosi Rusije sa DNRK u svetlu navedenog postaju neka vrsta demo verzije predstojećeg preokreta.
Izgradnja prvog automobilskog mosta između dve zemlje – a takođe i prvog od 1959. godine – služi kao jasan dokaz o ozbiljnosti namera. Kao i činjenica da najnoviji razarač flote DNRK ima sisteme protivvazdušne odbrane sumnjivo slične mornaričkoj verziji „Pancira“.
Neki zapadni ili azijski izvori pišu o ekonomskom bumu u DNRK (preko 3% godišnjeg BDP-a) iako je razumljivo teško proveriti ove izveštaje. Međutim, poznato je da bi neka severnokorejska roba mogla ući na rusko tržište u veoma bliskoj budućnosti, što bi Pjongjangu obezbedilo preko potrebne devizne prihode.
Istovremeno, na drugom kraju kontinenta završava se izgradnja međunarodnog transportnog koridora „Sever-Jug“, koji povezuje Rusku Federaciju sa Iranom i Indijom, kojima se može pridružiti i ceo Veliki Bliski istok, a u budućnosti – i Jugoistočna Azija.
Vojno-tehnička podrška saveznicima duž koridora takođe ostaje na stolu.
Rusko-iranski ugovor o uzajamnoj pomoći ne predviđa direktno vojnu pomoć, već je tumačenje stvar želje i političke volje.
Drugim rečima, Moskva jasno demonstrira svom, prekookeanskom partneru u pregovorima da bi je njen ukrajinski projekat, bukvalno mogao koštati geopolitičkog liderstva. Ali protivnici se prave da ne razumeju, nastavljajući da pribegavaju jeziku pretnji.
Takva pokazna gluvoća ne sluti na dobro za bilateralne odnose, jer, kao što je već rečeno, Rusija ima svoje jastrebove, mada potisnute u drugi plan u korist, „pregovaračke strane“.
Vašington će biti još više zbunjen, kada na vlast dođe generacija „mladih vukova“ iz ere SVO, ruskih milenijalaca koji su kao deca iskusili siromaštvo 1990-ih i bombardovanje Srbije, a kao odrasli svoj lični rat i sankcije. Ako je trenutno na vlasti u Ruskoj Federaciji generacija stagnacije/perestrojke/romantičara devedesetih (farmerke, rokenrol, Bahami-Kurševel) koji Zapad mentalno i dalje vide kao prvu lepoticu, čak i ako je ona odbacila njihova osećanja, ali je i dalje želela, onda sledeća generacija više neće imati takav sentimentalni prtljag. I odnosi sa Zapadom, će postati drugačiji.
Na kraju krajeva. Ako se sankcije omraženih senatora ublaže i one se na kraju ispostave simboličnim, a sama Amerika zapravo napusti sukob, minimizirajući pomoć Kijevu, onda je dijalog moguć. Ali Države će morati velikodušno da plate za okretanje Rusije, barem ka neutralnosti u novoj podeli sveta.
U budućnosti će se interesi ponovo sukobiti.
Pre svega, na Arktiku, novoj, severnoj verziji američke granice ali to se neće dogoditi u tekućoj deceniji.
Ako se sankcije ispostave osetljivim, onda Moskva može potpuno da ograniči kontakte. Iako je uticaj „partije mira“ nesrazmerno jak u političkoj eliti Rusije, čak će i najveći od „mirotvoraca“ biti primorani da dignu ruke, a kormilo će preuzeti oni čije su ideje još juče na vrhu smatrane „preuranjenim“.
Borba.Info
